Косово : епопеја о боју на Косовом пољу

Како he туговат’ млада sà гьим и плаката сама, Како he живот цели бита joj паклена тама, 250 Како ће са очајања несрећна тако умрёти, Како he сама себи и живот свој одузёти: Па када виде, да нема вајде од тога свега. Прекиде плач и вај и скочи од храброг да бега, Да га не следа кад пође. Обриса с очију сузе. Пољупцем једним страсним од Стевана опроштај узе. Чудна и дивна жена у ложниду брачну се склони, Тамо да сама собой плаче и сузе да ронн. А за тим уста и ж}фно на тело и недарца своја Нежна и бела облёчи одёло мушкога кроја. 260 Главу и лепе косе сакри под шлем и челёнку, Па се у подруме сиђе доброме своме зелёнку. Припаса сабљу и узе тулац и стрелу лаку, Кацигу спусти низ лице и дохвати кошье у шаку, Па се у војску свога милог и дичнога војна Меша, да буде и она ратница храбра уббјна. С муком још може доброг коњица свога да свлада, Да joj не лети напред. Брижна са грешнога рада, Натраг у последњи ред нагонити силнога гледа, Ал за то будном оку никада мира не да, 270 Beh само Стеву на сваком кораку последом прати, Готова живот за ш у нужди и нево.ъи дата. Он пак ма како радо, да пристаде љубу да верну Не види очима својим на поласку мучну и дерну: Ипак се покаја кад на коњица уседе чила. Стаде и обазре с’ на двор: да л’ he се јавити мила?! Последом прозоре, таман позлйНене јутрењим зраком Прође на двору све, и очима заста на сваком. Па кад joj нё смотри лица макар и сетна и плачна, Слутња му обузе душу некаква црна и мрачна. 280 Празнога срца даде мамузе кошу да пође, Славно да сине и натраг више да кући не дође. Тако он ради узор верности вере и части, Ал’ да се питамо, друже, можеш ли знати и каста, Зашто ни Марка нема од Прилепа града бела? Каква je невоља њега Лазару доћи омёла? Тридесет већ je дана, што Крушевцу стигоше гласи,

48

Косово ni. Драгојла ПОЛАЗИ С ВОЈСКОМ.