Косово : епопеја о боју на Косовом пољу

Он ће из утробе земље, од чељусти смрти поштбђен Вратит’ се натраг међ људе спасен и жив, неповређен. Вила Самовила, самосаздана, прва међ свима, Толиких млађих мати, његова посестрима, 330 Ко]а га некад к’о дечка задоји млеком и снагом, Кад јој од припеке заклон начини детету драгом, Која му тада и Шарца поклони коња убојна: Она се сажали сад на жалосне судбе војна. Па му помаже сад у невољи тајно и видно, Jep je и за њу тешко много па богме и стидно, Побратим што јој мора Турчину с клетве да служи, И што се Усуду мора чак на судбйну да тужи. Бранилац моћни правде сада на неправди страда: Па зар да таки закон над Марком јунаком влада? 340 За то му показа најпре Потајнида где но се крије. Па да би с невидном мог’о да се оглёда и бије: Вила му даде моћ од вилинског својега вида. Затим са гиздава паса неман страхбвиту скида, Koja je тако грозна, да сваки који je згледа У сињи кам се створи хладан ко сайта леда. (Мудро њу скриваше вила велом од поноћна мрака, Напашћу оном да неби иштётида свога јунака). Њу му на штито од тврда челика притврди сада, Како ће страшној хали на мегдану јада да зада: 350 Онога часа кад вео са страшнога штата дигне, Немоћ и страх од смрти препалу њу he да стигне. Нападат’ неће смети, биће јој доста да с’ брани, Е да je јунак с оружјем таким за век не сарани, За тим му даде вила из злаћане косе своје Танану влас и перце беле из крила боj е. Тиме он победи халу лак као ветар с’ горе. Побеже силна пред њим jep с њиме се бита не море. Ал’ je у Стигу стиже Марко и вилину длаку Бацив на страшну онде ланцима свеза je таку: 360 Jep се у окове тешке и стоструке претвори коса И спута хали ноге и тело до главе и носа. -И докле она стеге огњеним зубима глође, Дотле и Марко поред вилинског својега вође

50

Косово ui. Вила Самовила на помоћи Марку.