Косово : епопеја о боју на Косовом пољу

Да му одсёче руке обе до лаката божем. 440 Ал’ се човёчак оте и свима за чудо бескрй]но, Прозбори ту и каза што џину бејаше тајно: Да се узалуд труди, да пород онакажйва, Ништа га већ од скоре пропасти не спасйва. Деца су његова жива па и златорука сва су: Избећи неће судбйни и горкоме савдрти часу, Задрхта Јакомир џин и рикну да с’ небо пролйма. Очи му севнуше страшне препуне змајевског плама: Бесан и жељан свога порода невине крви, Хтеде у прашину онде дрека човёчка да смрви, 450 Али га нё мога ни са земљице подићи црне. Крв се у тему леди а џиновска рука му трне. Скамегьен гледа патуљка, какому сили пркоси, БЬегова снага се с овим не може чудом да носи. A човечуљак оде без бриге двору на врата, Журно да тражи једанест својих златоруких брата. Беху то праоци рода онога срећна и славна, Који населите исток у времена давна и тавна, Пошто савладаше оца онога страшнога цина, Највеће јаде који од најмлађег доживе сина. 460 Овај му, Хомоле звани, али са ружна заната Да ради туђа блага извйл>у]е резе и врата, Крадоје прозван, једном украде змајевска крила. Па када дозна и снага где му je сакривена била, Оде на Урвину с браћом далеку планину право. Језеру једном стиже у зоре освитак здраво. С добрим оружјем о пасу и с хртима дођоше тајем, Соколе сиве донёше, да незнании лове гајем, Тамо јер џинова снага у планини оној далеко] Скривена беше у гадној троглавој жабури некој. 470 (Лепа Русина на наук лукавог Хомола тајну Измами џину, како да удесу подлегне вајну). Утроба аждаје вепра изваљаних зубова крије, Вепрово ерце je одар хитре и лукаве лије. Лисица утву а ова врапца у грудима носи : Врабац je сила којом Јакомир свету пркоси! Одоше браћа сложна и добра их послужи epeha: Аждаји стадоше гадној ногом на крастава плећа.

53

Косово ш. Скаска О ЏИНУ Јакомиру,