Косово : епопеја о боју на Косовом пољу

Звезда све већа би и Марко je крају већ близу. Страхота оних неста; он издржа кушања кризу. Тлапње су ове боли што човек на ропцу проболи. Којима не мога нико до сада жив да одбли; Муке и плач и горке сузе и шкргут од зуби, Када се следоват’ мора неопрзивној труби. И што пребацио жив још самртник није до јако Марко без ропца смртна претури чудом тако. 300 Али кад стиже страшног ходннка смрти крају, Разабра нову вику и гласова људских rpajy: Да he се кајати љуто, ако и даље пође, Јер нико с пута смрти натраг на сунде не дође, Али се Марко сети виле и наука њена, И пође даље не оклбвајућ више ни трена. У том и нова пред њиме језовита страва се створи, Он се у пусто] и пуној ужаса обрете гори. Колико оком са брега једнога догледат може Авети саме види, како се даве и гложе. 310 Кости обнажене гледа свуда на неравну поду, Koje му стопе исто ко литице шиљате боду. Лешине разбгцане смрадом и вошом га гуше. Смрт je избйвилац ту од страшне загушљиве с}чде. Ту виде Марко људске болести душе и тела. Авети страшних војска облётати стаде га цела, И обдисавати кужннм дахом разјапљених жвала. Згрози се витез на поглед гадних и скорубних хала. Пре света ту je куга надувена лица и трупа; Колера овештала за њом узастопце ступа. 320 Поворке деле људи подмукло osâ дави; Лешева снопље она у наручју подбулом гњави. Ту виде скёрлетйну, како на покоре брза, Златна и мила чеда мајци са крила отрза. ['розницу лењу, што напад на одморке све удешава, Жутицу, несанку виде, што бономе нё да да спава. Сушицу каш.ъиву спази упалих образа бледи’, Трпију и гушобољу, морити дед}'’ што реди. Помаму гадну и бес и царицу кужну над њима : Богињу крастава лица, идет обожаван свима. 330 Достојна владарка та je у царству од бола и страха:

96

Косово vi. Калелејска гора.