Кроз сјај и сенке рата

17

леко забран. Шумео је као узбуркана морска обала. На лепе пејзаже падале су сенке. Сељачке куће у групама биле су као отисци експресионистичких слика. Србија, њена поља при смирају дана. Посматрам у правцу непријатеља. Недалеко видим како један од њихових гура пред собом нашу сељанку преко ливаде. Поред једног воћњака принуди је да клекне. Он наслонио лактове на њена рамена и посматра наше положаје. Није био даље од 400 метара. Види се да је официр. Колебао сам се да ли да пуцам. Жао ми билр невине жене- коју је истурао испред себе. Пушка ми је била прецизна. Одлучио сам се. Наместио сам нишан на четири стотине. Уперио сам у главу непријатељског официра, која је била изнад главе ове наше сељанке. Окинуо сам. Сељанка скочи и побеже кроз воћњак у кућу. Непријатељски официр оста непомичан на месту. Опалих још неколико метака у њега ради сваке сигурности и наставих осматрање. Ноћ затече леш. Изјутра га није било. Сутра дан кренули смо у контра напад. Правац мог наступања било је баш место на коме је био леш непријатељског официра. Ушао сам у кућу одакле је изведена сељанка коју је овај нечовек гурао пред собом да му сачува живот.... У кући сам затекао две сељанке. —■ Која је била јуче присутна погибији оног Швабе? упитао сам их. Слегле су раменима. Јасно ми је било да ови чине из бојазни. Кренуо сам са војницима даље. Иза исте куће, у 2