Култ Петра Великог међу Русима, Србима и Хрватима у XVIII веку

Култ Петра Великог међу Русима, Србима и Хрватима у ХУШ веку

Однос руског друштва и литературе према личности Петра Великог у ХМШ веку развијао се упоредо с њиховим односима према Петровим преобразитељским реформама.

За крајње присталице московске старине, нарочито расколнике, цар Петар је био — антихрист, а за одушевљене присталице његових прогресивних рефорама — „херој славе", „Бог Русије".

Његови главни сарадници, присталице рефорама и борци за њих, постали су уједно заснивачи оног култа личности Петра Великог, који су све водеће личности руског друштва, науке и литературе подржавали кроз цео ХУШ век, а који је захватио и широке народне масе.

Код руских историчара Петра Великог од Голикова (1788-90) до Устрјалова (1858) био је он предмет панегирика, а руски књижевници ХУШ века: Прокопович, Татишчев, Кантемир, нарочито Ломоносов у својим одама и започетој херојској поеми „Петар Великим", обавили су лик цара Петра с полулегендарним ореолом.

Уметничку апотеозу цару ратнику, реформатору и „на трону вечитом работнику" испевао је и сам Пушкин.

Доминантна личност цара Петра одразила се јако и у руском фолклору, народним умотворинама, нарочито у народним и војничким песмама, жалопојкама о смрти цара Петра, затим скаскама, легендама па и пословицама. Велика множина, око 200 објављених народних песама из ХУШ века, слави цара Петра, ратника и преобразитеља Русије опевајући све главније догађаје његова живота, од рођења до последњег даха.

У оно мрачно послепетровско доба руске историје, у периоду дворских преврата и бесконачних смена повремених фаворита, лик Петра Великог преобразио се у оваплоћење руског националног идеала, у симбол славне прошлости Русије, у противтежу ондашњој жалосној садашњици, која ни у чем није ослабила од Петра утврђени притисак руског самодржавља, али је зато уништила онај прогресивни, препородни дух Петрове епохе, Та лична делатност Петра Великог могла је постићи свој историски значај

6" “ =