Култ Петра Великог међу Русима, Србима и Хрватима у XVIII веку

86 Мита Костић

сеније није примио, јер су Аустријанци архимандрита Исаију на ердељској граници у Брашову ухватили на доставу Константина Балачана, царске грамате му одузели и у тамницу га бацили, из које су га пустили тек после две године посредовањем руског двора. Тако је већ тада бечки двор био упућен на опасност, која његовој оријенталној политици прети од српско-руских веза.

Без упутстава од Русије Арсеније Ш1 је, колебајући се између млетачког и аустриског политичког утицаја, због успелог продора аустриског генерала Пиколоминија на Косово, био приморан да ступи на аустриску страну с великим бројем Срба устаника. Но нагло повлачење аустриске војске на север испред великог везира Мустафе Ћуприлића изазвало је и Велику сеобу по наводу самога патријарха Арсенија око 100.000 Срба у крајеве Угарске. Тамо су одмах почели католичко свештенство и угарске камералне власти досељенике најжешће да прогоне, мада им је царским привилегијама Леополда 1 од 1690 и 1691 била зајемчена слобода вере и друге повластице. Ни после поновне потврде српских привилегија 1695 ради примирења Срба „царски владетељи" (као што је патријарх Арсеније називао језуите) нису душе српског народа остављали на миру, нити су престајала политичка прогонства од стране маџарских вармећских власти. У католичку Аустрију стога разочарани Срби почели су да се обраћају једноверној Русији за помоћ, чији је углед међу западним државама знатно порастао после освојења Азова (1696).

Патријарх Арсеније је те године у Бечу са заступником Русије Козмом Никитићем Нефимоновим одржавао најпријатељскије везе, често је свраћао код њега, доносио му разне политичке вести, о рођендану цара Петра 31 маја 1696 одржао свечано молепствије и горко му се јадао на верско-политичка угњетавања Срба говорећи да горе живе него под Турцима и тражио помоћ.

У свом опширном извештају цару Петру из Беча 29 септембра 1696 Нефимонов је изложио историју пресељења Срба у Угарску, изнео и све жалбе патријарха Арсенија и сам дубоко ганут њима завршио речима: „тежак, Господару, и жалостан живот они проводе, надајући се и своје ослобођење очекујући, при Божјој помоћи, од Вашег Царског Величества".

Јаче него у западним крајевима одјекивали су ратни успеси цара Петра међу Србима популаришући га у све ширим народним слојевима и стварајући међу њима веру у ослободилачку мисију Русије на Балкану.

Због освојења Азова цара Петра је јавно мњење на његову путу по западној Европи (од марта 1697 до јула 1698) у свим државама које је посетио дочекивало са жељама да освоји и Цариград. Уосталом, он је и пошао на тај пут с намером да утврди солидарност западних сила с Русијом ради даљег сузбијања Турака, ради набављања флоте за борбу против њих и ради ослобођења тамо-