Култ Петра Великог међу Русима, Србима и Хрватима у XVIII веку

Култ Петра Великог 87

шњих хришћана од турског јарма, „чего до последнего издиханија желит не перестану" као што је писао из Холандије московском патријарху Адријану 1697 године. '

Са великим руским изасланством под воћством Лефора дошао је у Беч анонимно под псеудонимом Петра Михајлова, писара изасланства, и цар Петар 16 јуна 1698 и као савезник против Турака сјајно је дочекан. 8 јула т.г. посетио је богослужење у православној цркви при руском посланству, коме је и цар Петар као приватно лице присуствовао, и патријарх Арсеније и предао жалбу: да се српске привилегије не држе, да их језуити присиљавају на унију, те молио посредовање да се српске привилегије 06нове и поново потврде.

Цар Петар бавио се у Бечу до 19 јула покушавајући да цара Леополда 1 наговори на продужење рата против Турака, али није успео. Аустрија, Пољска и Млеци склопили су 26 јануара 1699 у Сремским Карловцима с Турцима мир на 30 година; Русија пак 15 децембра само примирје на две године.

Мировни конгрес у Карловцима трајао је 72 дана. Русију је на конгресу заступао њен посланик у Бечу Прокопије Возницин. Патријарх Арсеније и други српски калуђери, нарочито старац Григорије, послужили су на конгресу Возницину, знајући турски, као посредници у преговорима с турским делегатима, нарочито с главним претставником Турске, Александром Маврокордатом.

Као заступника цара Петра, руског посланика Возницина Срби су свуда с највећим симпатијама предусретали. При повратку с конгреса свратио је он у српске манастире Крушедол, Хопово, Бешеново и прошао кроз српска насеља у Срему и уз Дунав, свугде сјајно дочекиван, што је популарност Русије и цара Петра међу Србима још више појачавало.

Одмеравајући шансе Русије у очекиваном новом сукобу с Турском Возницин је на повратку из Карловаца из Петроварадина 24 јануара 1699 послао свога већ опробаног агента у монашкој ризи, старца Григорија, патријарху цариградском Доситеју, главном поверенику Русије у Турској, да му јави своје мишљење: може ли Русија сама с Турцима ратовати и би ли у случају рата пристали уз њу Грци, Власи, Молдовани, Срби, Бугари и други православни народи, као и може ли се у њих поуздати.

Не знамо шта је патријарх на то одговорио, али је Возницин дошао до уверења и цару Петру писао: да би се, у случају да се руска војска појави против Турака на Дунаву, не само хиљаде, него безбројне масе нашег народа, наше вере и нашег језика дигле на оружје, истакавши тако поред досад наглашаваног принципа верске солидарности и принцип словенске племенске солидарности. После Карловачког мира Срби, преварени у нади да ће се помоћу аустриског оружја моћи вратити у стару отаџбину, задо-