Култ Петра Великог међу Русима, Србима и Хрватима у XVIII веку

98 | Мита Костић

били су нову наду да ће то моћи постићи помоћу Русије, која је с Турском склопила примирје само на две године. Та нада је убрзо захватила цео народ. Џатријарх Арсеније позвао је цара Петра да он распростре пуномоћну своју власт и на славеносрпску земљу. Но руско-турским миром 3 јула 1700 и те су наде Срба одложене.

Кад су затим, насупрот царским привилегијама и толиким ратним заслугама, од стране католичког свештенства и жупаниских власти угњетавања и даље настављена, почео је међу тек досељеним а већ разочараним Србима да се шири незадовљнички покрет са боравком у ћесарској земљи и да на разне начине долази до изражаја. Не могући даље да трпе прогонства своје вере иселило се почетком маја 1702 око 1.000 српских породица натраг у Турску. Међу заосталим Србима пак јачало је све више уверење да им у одбрани вере може једино Русија помоћи. Та свеопшта нада у цара Петра створила је у народу прави култ његове личности, који је све више узимао маха. Сви народни слојеви, особито тада водећи свештенички сталеж, почео је цара Петпа да сматра не само као свога заштитника вере, него и као свога правог православног цара, по вери и језику. Верски и политички угњетавани, прогоњени и потуцани, молбама пуним неизмерне љубави и последње наде у њега, обраћали су се калуђери цару Петру за помоћ, гледајући у њему „светлозарное светлило всем православним христианом"... "По Бозје иного не имами властелина кромје Твоего Величества" писали су му калуђери манастира сремског Раковца 1702, настављајући даље: „Као сунце што с истока својим исходом сву природу, тако и он с источног престола, све маломоћне богатим даровима обилно просвећује; дању ноћу моле се они за њега, православнаго своего царја".

Из верско-политичких разлога, ради одржавања православља и утврђивања свога политичког престижа на Балкану, цар Петар је и Србе у Монархији помагао.

Пошто је Турска била војнички још јака и Аустрија и Русија су своју завојевачку политику против ње заснивале на међусобном савезу а још више на помоћи подјармљених хриштћана. Но католичка Аустрија је осетила предност православне Русије у том погледу, јер док је она балканске народе позивала у заједнички рат против Турака на широкој бази хришћанске солидарности, дотле је православна Русија то чинила на основу етничког и верског сродства с њима.

Због тога сукоба интереса Аустрија је одмах после Велике сеобе Срба (1690) будно почела да пази на политичке везе својих нових поданика с једноверном Русијом и да у том погледу попушта само онда кад јој је савез с Русијом био неопходно потребан.

Кад прогонства Срба од стране мађарских власти нису престајала ни после заузимања Дворског ратног савета да Срби буду „ја, зеа поп де сота а", родила се међу српском милицијом први