Књижевне новине
le jeseni, u izdanju biblioteke eset dana«, izišla je knjiga OsDaviča o Grčkoj, o borbi grčkog la protiv inostranih imperijalista vih monarhofašističkih slugu, pod reporterskim uslovima, na aktuelnih događaja, u dramamomentu vođenja ankete koOrganizacije Ujedinjenih naciu Žžurbi da kao reportaža ne zaknjiga danas Više nije sasvim veža«: od njene pojave desili su se mnogi novi događaji u Grčkoj i u svetu. Danas se o Grčkoj zna više kontretnoga: oslobodilački pokret izvovao je još jače pozicije, grčki narod dobio je svoju narodnu vladu sa ge-
ieralom Markosom na čelu, a interrencija stranih imperijalista postala atija i otvorenija. Međutim, knjiga ostala je isto onoliko aktuelna kao i kad je pisana, ne samo ato što u Grčkoj borba još traje a u : se ne umanjuje uzbuđenje zbog ine Grčke. nego i zato što u knjic nije dao samo letimične utieć je zahvatio u mnoge bitns iomente, odnose snaga, književno bličio pojave i protagoniste. Knjijevnik je mnogo pomogao reporteru opštavanju konkretno doživljenoa, a reporter je neposrednim zapanjima potkrepio nadahnutoga knji__ Žževnika. Knjiga je zanimljiva i za
_ čitaoce u inostranstvu. Upravo zato što ___je značajna, bilo bi potrebno drugde __dati opširniju analizu, kako bi se utvrđilo koliko je gde pisac našap pravu meru a gde nije, gde je pesnik dao krila reporteru, a gde su ta krila suvi___Še ponela reportera u poetsku slo___bodu, . Oskar Davičo imao je priliku da među prvima vidi izbliza borbu u Grčkojs obe strane, a kao jedan od prvih iz inostranstva da dođe u dodir sa generalom Markosom. Jskustvo koje Davičo ima iz naše oslobodilačke borbe protiv nemačko-italijanskih okupatora i njihovih slugu poslužilo mu je da neke pojave odmah dublje shva–ti i uhvati, da upoređuje, da nalazi ono Šta je klasični partizanski stil, a šta specifično za borbu grčkog naroda protiv novih porobljivača. Tako je ponova doživeo zločine fašističkih okupatora i našao nove akcente uzbuđenja nad standardnim 'fotografijama krvnika sa žrtvama; mogno da razume lišavanja, napore i oskudicu: mogao da pojmi dvostruku strahotu nove okupacije, a znajući šta je
· wustanički narod i kako je složena borba, našao poetski patos pri karakterizaciji naroda spremnog za borbu do pobede.
U svojoj književnoj reportaži Davičo je izneo samo ono što je doživeo ili u šta se uverio.•· On nije »romansirao« reportažu pomoću izmišljanja činjenica i odnosa među događajima i ljudima, nije pokušao đa veštački kon=struiše neku »opštu sliku«. Ali on nastoji i često uspeva da konkretni doživljaj produbi, da slika situacije, da daje karakter, da pojedinačno podigne do tipskog. On opisuje ono šta se dešava Anketnoj komisiji i njenoj frakciji posle rascepa, i priča šta je, kao pratilac te frakcije Anketne komisije, doživeo. Kroz samu Anketnu komisiju prikazuje Davičo neke tipičme odnose u današnjoj međunaro= dnoj politici, mahinacije zapadnih imperijalista, koji se u svojim porobljivačkim postupcima ne ustežu ni od najbanalnije podlosti ni od najprozirnije laži. A prateći rad Komisije, pisac koristi da ocrta razne vidove današnje Grčke: otvoreni teror u mraku i lažnu demokratiju u izlogu
_ čića, a evo kako. Za tri godine izdali ı su četiri knjige, koje po načinu kako
_ su izđane pokazuju potpuno nera-
mijevanje preloma što se dagodio u . To je ruganje onom Goranu koji je pao u oslobodilačkom ratu, ___pjesniku čiji će lik ostati ne samo u ___Kknjiževnosti, nego i u historiji naše __ narodnooslobodilačke borbe. Za tri ___Eodine oni su izdali dva izdanja Go___ranovih kajkavskih stihova (veliko
| __luksuzno izdanje 1945, i zatim opet ee 'malo luksuzno 1947.), dvije knjige nje| Kovih novela (od kojih su neke vrlo
_ slabe i početničke) i knjigu prijevoda Ia lirike (o čijoj bi redakciji trebalo opširno pisati). U svima tim knjigaia nalaze se komentari koji su klasični malograđanskim detaljima kojima 'ktori žele »akademizirati« Gorana. ni, đa naveđemo samo jedan prijer, smatraju da je sada neobično Žžno da čitalac bude obavješten kaizgleda rukopis koje Goranove dige. "Tako javljaju da rukopis sti»Ognji i rože«
siva kartona, kroz koja su proe dvije svijetloplave, duge vrp-
ima »format
zelenom tintom, svaku na pom listu, na desnoj strani; naslove naslove pjesama i Kazalo pio je štampanim slovima....« li biti teže uvrede mrtvom Go-
u djelu »Dani gnjeva«, spominje · kako je o prvom izdanju te ge napisao nekakav prikaz 1937
- | godine stari klerofašistički zlikovac ____Ivo Lendić, urednik »Hrvatske stra7 že«, koji je pred narodnim gnjevom po-
0 8 ustašama. Ili zbog koga i zbog
Ka čega treba danas spominjati poznatog 1) izdajnika i agenta Intelidžens servisa
| Josipa Berkovića, urednika nekadaı »Savremenih pogleda? Ili bilježiti kako je jednu od ovih novela pre» na njemački Hitlerov oficir dr f Bobek, urednik »Deutsehe Zeivr in Kroatien«, lista koj! ie'za vriokupacije izlazio u Zagrebu? gnjeva«, izdanje NZH; Zagreb 8. str. 230, 227.) Razumljivo je, da
nego što je ta da se u komenta-
okupirane teritorije, ilegalnu borbu u terorisanim gradovima i novi život ustaničkog narođa na oslobođenoj teritoriji. Sama Anketna komisija daje mu prilike đa skicira nekoliko plastičnih tipova (izlapelog formalistu generala Delvoa, podmuklog aranžera Lunda, »lepog ubicu« Bila, »mentolski« zlu mis Šokris, izdajnika–-komedijanta Vasvosa, pokajnika Zafiridisa, gomilu antipatičnih i simpatičnih, promućurnih i glupih novinara). Rad Anketne komisije daje mu prilike da nam otkrije zločine koje su izvršili nad grčkim narođom prvi i drugi okupatori; da ocrta izdajnike, iste pod jednom i pod drugom okupacijom da osvetli sabotaže koje vrše u anketi anglo-američki pretstavnici, koje izlapeli Delvoa prostodđušno naziva »Bgrčkom stranom«; da pokaže kako su Anglo-amerikanci postupali kao da je grčka vlada tužilac a Jugoslavija, Bugarska i Albanija dokazani krivci; da otkrije pedvale oko zakazivanja sastanka s generalom Markosom, manevar. oko rascepa komisije radi osujećivanja stvarnih rezultata ankete. Dugo putovanje do generala Markosa daje piscu mogućnost da opiše razna sela, politički život u njima, uslove života naroda, njegov politički i kulturni uspon, đa opiše partizanske marševe i zasede monarhofašista na drumovima.
Knjiga je napisana na osnovu au tentičnih podataka. Te podatke je pisac često književno osmislio, a ponekad preteranom književnom obrađom učinio manje uverljivim, iako su istiniti.
Jedna od „pnajpotresnijih epizoda knjige jeste saslušanje stare svedokinje Evangelije Vasiliju pred Anketnom komisijom. Starica — kojoj su jednog sina borca protiv Nemaca ubili monarhofašisti pod anglo-američkom komandom, drugi joj sin pripada jedinicama generala Markosa, a treći je u žandarmima — opisana je vanredno sugestivno. Njeno saslušanje, pri kome sovjetski delegat Graur izvlači istinu uprkos jezive komedije »zapadne strane«, deluje kroz Davičovu knjigu duboko dramatično. Međutim, i u ovoj epizođi, koja je data vrlo čovečno i ubedljivo, pomalo smeta što je pisac poetizirao dijalog, naime što staričine reči daje u svojoj poetskoj stilskoj obradi. Preterano i ponekad proizvoljno literaturisanje Daviča u ovoj veli koj istinitoj reportaži iđe ili u pravcu grotesknog šaržiranja ličnosti, ili u pravcu forsiranja stila u dijalozima. Tako i starica Evangelija — koja se nalazi na strašnoi muci, jer ne shvata šta od nje hoće komisija, da svedoči u korist ubica ili da govori istinu pričajući o sinu upotrebljava poetične opise mora, prirođe, slikovito izražava emocije. A đevojka Dimitrija iz Ftelije, koja priča potresni događaj kako su monarhofašisti napali njihovo selo i izvršili zločin nad žemama, daje opise kojima sim pisac hoće đa da atmosferu događaja: »Zrikavci su zrikali, svici su se gasili i palili nad potokom. A kroz noć, iz svih seoskih uličica, uz potmulu jeku kunđaka u leđa, teče đevojačka suza i jauk i polako se slivaju u očajno, belo drhtanje stada pred klanje, na trgu pred crkvom....« Ovo nisu mane siromaštva izraza, nego mane obilja izraza, zbog nepotpuno nađene mere,
Lik vrhovnog komandanta generala Markosa Davičo je dao s nekoliko poteza, svakako iz osećanja odgovornosti. No on je taj lik dočarao čitao~
zauzet ovakvim »naučnim« radom, redakcioni odbor Djela Ivana Gorana Kovačića nije stigao da od oslobođenja izda ni jedno izdanje »Jame«, koje danas nema u knjižarama!
Prije nego se osvrnemo na pojedine priloge, trebalo bi notirati nevjerovatnu neukusnost koju su pokazali urednici »Ostvarenja«, svrstavši, u svojoj reklamnoj revnosti, na omotu knjige, u isti red imena koja ne mogu stojati jedno uz drugo. Evo, kako ređaju urednici zbomika, autore: Adi, Barac, Benešić, Bjeljinski, Boglić, Bor, Brajer, Bajron, Car Emin, Čapek, Čengić, Dante. . . Žerve, Gogolj. . . Vežinov, Vitez, Vičev, Volter. Ili — čitate malo niže, na istom omotu, reklamu o autorima u likovnom dijelu knjige: Postružnik, Prica, Puškin, Radauš, Režek. Varate se ako mislite da je taj Puškin neki mladi, novi slikar. Ne, to je glavom Aleksandar · Sergejević, od koga' su na
stranama 59. i 60. objavljena, uz pri- ·
jevod njegovih stihova, dva crteža perom i koji je zbog toga svrstan, kao likovni umjetnik, u isti red s našim likovnim umjetnicima.
Ali ni to još nije sve: urednici su V. L Lenjina označili kao saradnika almanaha »Ostvarenja«.
Od originalnih proznih priloga ističe se novela Josipa Pavičića, Vjekoslav Kaleb objavljuje novelu·o trojici malograđana »Malena ali. . .«, koja je, kako je označena, napisana 1940. ali njje bila objavljena ni u prvoj knjizi autorovoj (»Na „kamenju«, Zagreb 1940.) ni u drugoj (»Izvan stvari«, Zagreb 1942.) Da je štampana g. 1940., ova bi pripovijetka po čitavoj svojoj ustremljenosti i atmosferi djelovala tada mnogo snažnije, mno= go udarnije nego danas, naročito zbog lika postolara Jere, koji se »od nekog vremena sprijateljio s fratrima u samostanu na Smokvici, k njima odlazi na razgovor« i gvardijan mu s radošću priča o tome kako je »stvar gotova: rat će se pojaviti u najskorije vrijeme«. Novela je pisana (ili, točnije rečeno, rađena) stilom prvih knjiga Kalebovih, cerebalnošću koja zamara, raznim triko-
Odgovorni urednik:
#5 ro ”. r i % ONAJ ea „OC
Var
cima koji su preko njega mogli đa vide borca koji im uliva najdublju ljubav i poštovanje.
Vrlo sugestivno dati su likovi izđaj-
ika — komedijanta Vasvosa, koji se — u strahu od partizanskog Kkomanđanta koga je nekada izdao pretvara u licemernog pokajnika i pobornika borbe, i pokajničkog agen= ta Zafiridisa, koji piscu priča čitav splet »dvostruke igre« u kojoj je i sam učestvovao, osvetljujući angloameričku igru. Vrlo je zanimljiv lik štarčića Kostadinosa s džandrljivom babom, starog socijalista koji prima u svojoj kući »pretstavnike svetske demokratije«. Svi ti likovi bili bi još uverljiviii da su manje šaržirani,
Pišući nađahnuto ovu istinitu knjigu, Davičo je pokazao osobine roma– nopisca, ali on još nema dovoljno jskustva i sigurnosti u odabiranju detalja i u nalaženju mere, zato kad nešto »pronađe«, on bez potrebe često insistira na svom nalazu, na svojoj dosetki.
Ima mesta u knjizi pri kojima čitalac prašta piscu izvesna groteskna preterivanja. To su mesta na kojima su prikazani neki članovi Anketne komisije u komičnim situacijama. Knjiga »Među Markosovim partizanima« značajan je književni dokumenat o pravednoj borbi grčkog naroda za slobodu i nezavišnost: lektira potresna i draga za naše čitaoce koji znaju značaj borbe grčkog naroda, Ona je, u isto vreme lep dragocen prilog našoj novijoj književnosti. Ona nije primer »socijalističkog realizma«, kako je to nepromišljeno revnošno tvrdio jedan mlad kritičar u »Glasu«. I kao književna reportaža ona ima neđostataka. Ali kao književna reportaža, kao knjiga putopisno-publicističkog žanra, to je delo koje oboga-
ćuje našu književnost ovim kod naš ·
retkim žanrom, a, sem toga, pokazala je da njen pisac, poznat kao pesnik, ima izraziti dar za književnu publicistiku, a verovatno i za roman.
J.P.
Miševi i ljudi
Roman Džona Steinbeka
U ovoj maloj knjizi američkog pisca Džona Stejnbeka, čiji su »Plodovi gneva«, i pored mešavine realističkih i naturalističkih elemenata, jedno od najpotresnijih ostvarenja novije američke književnosti, sve je neobično i bizarno: i drastična, naturalistički iskonstruisana fabula, u čijoj prostoti ima mnogo nameštenog i lažnog; i sirovo prikazivanje tegobnog života farmerskih radnika, u kome vulgarne pojedinosti dobijaju principijelno, groteskno uveličano značenje; i tražena primitivnost psihologije, u kojoj se sve svodi na elementarne, šskoro životinjski date biološke porive; i egzotičnost likova, čija izuzetnost sudbina utoliko više pada u oči što se, očigledno, kroz njih teži ka karakter= noj tipizaciji i društvenom uopštavanju; i uprošćenost stila i rudimentar= ni kolorit jezika, u kojima ima traženih i isforsiranih lokalnih i »narod= skih« bizamosti (u prevodu Danila Mihajlovića sveđenih na banalnost osrednjosti i stereotipnosti).
Birajući iz života, po instinktu na-
turaliste, samo ono što je elementarno i u toj elementarnosti originalno i
bizarno, Stejnbek u ovom svom malom
delu daje strašno izopačenu i nakaznu, skoro monstruozno čudovišnu sliku onog deklasiranog, iz kapitalističkog stroja izbačenog sloja ljudi, koji se, u borbi za održanje golog života, potucaju od farme do farme, izlažući se ropskom sistemu eksploatacije i poniženja i ćudljivom nasilju farmera i kapitalista. Stejnbek opisuje životnu beđu toga sloja takvim crmim bojama drastičnog naturalizma, da je likove tih društvenih prognanika kapitalističkog poretka prikazao kao žrtve svojih animalnih nagona, ele= mentarnih bioloških poriva i iznimno niskih ljudskih i društvenih osećanja.
Ostajući veran svome bogatom životnom iskustvu, Stejnbek je, nema sumnje, zasnovao svoje delo na verističkim pojedinostima. Ali ih je, po
vima, pirandelovštinom, — i autor u konstruisanju efekata ponekad potsjeća na svog postolara Jeru, koji zato što »mu se čini da još nije sasvim opažen« razbija o zid, pred publikom, svoje čaše, boce, tanjire, pa čak simulira da hoće da zakolje i ženu i djecu. Kalebu, zapaženom piscu, ovo nije potrebno, a nije bilo potrebno ni čitaocima samo zato da bi Kaleb bio zastupljen neobjavljenom pričom,. Ranko Marinković, koji već nekih deset gođina objavljuje odlomke iz svojih djela, podario je dvanaestak stranica i urednicima »Ostvarenja«. Novela Iva Frola iz 1936. godine za-
cijelo nije doživjela prigođom sađa-”'
šnje prve publikacije nikakva dotjerivanja, što, svakako, treba požaliti. Viktor Car Emin u priči »Dva se rukava prazna na vjetru njišu. . .« prilazi našoj stvarnosti s mnogo sim= patija. Augustin Stipčević i Mirjana Matić-Hale dali su površne, umjet.
nički neproživljene priče. Ervin Šin- ,
ko štampao je nekoliko blijeđih skica pođ naslovom »Pariske uspomene«.
Antun Barac je u članku »Slom Ljudevita Gaja« pokučao dati novo gledanje na poznatu Gajevu aferu s knezom Milošem 1848. Ali historijsko zbivanje nije rezultat borbe pojedinaca, a još manje se historija može objašnjavati »firerovskom« psihologijom, kao što to čini profesor Barac: »S nečim proročkim u sebi, Gaj je bio stvoren da vodi, i to odlučno, bez skretanja, prema ciljevima, koji ni njemu samome možda nisu uvijek bili potpuno jasni.. Kad se sve činilo izgubljenim. on je vještim govorničxim zaokretom ili odlučnom, kretnjom znao promijeniti neprijatelisko raspoloženje masa u svoju korist« (str. 283.) Marijan Matković dao je jedan felitonski napisan članak o lirici A, B. Šimića.
Sličan člančić napisao je Šinko o ma-.
džarskom pjesniku Adiju. Marin Fra-. ničević govori o današnjoj kulturno= prosvjetnoj problematici, u članku \ pretrpanom citatima. Uspomene Julija Benešića o jednom poliskom prevadiocu naše književnosti me bi bile nezanimljive, da su redđaktori
svom sopstvenom pesimističkom nastrojenju, ne uviđajući preobražavalački revolucionarni karakter beđe, u tolikoj meri, i tako drastično nagomilao, da ta mračna i krajnje morbidna slika ljudskog života više odgovara tragičnoj bespomoćnosti piščevog pesimizma, nego samom stvarnom ŽivoOtu i ljudima koji se, iako zahvaćeni nemilosrdnim socijalnim žrvnjem, ipak bore da taj život učine svetlijim, boljim, čovečnijim.
»Miševi i ljudi«, ta morbidna i izopačena slika života jeđnog dela ame= ričkog radništva, ta naturalistička himna niskim „nagonima i životiniskim besovima u čoveku, izišla je, uz pompezne fraze i bučnu reklamu, 8 obligatnom slikom iz filma, u izdanju privatnog izdavačkog. preduzeća »Ateneum«, koje se već specijalizovalo za lansiranje štetnih književnih bizarmosti dekadentne književnosti Zapada. Treba istaći da ovo nakazno delo od nepunih šest štamparskih tabaka staje 40 dinara. q
Criež Đorđa Andrejevića-Kuna ERC WeL==—==u ai O rem Kr IT yyy? aahrapaz IRI ru uu at nE rg ru ZE LaBGGT erka zuEF" 7=- zguza r ara ai
brisali purgerske detalje o vrstama vina koje je taj prevodilac volio da pije, o kulenu i sličnom. Mnogo malograđanskih i nazdravičarskih gledanja ima ı u prilozima Mirka Brajera. Zanimljivo je pročitati o veza=ma Trogiranina Frana Trankvila de Andreis – Andrijevića 8— firazmom Roterdamskim, ali o Erazmu, mjesto fraza (»Bio je plebiscitom Evrope izabrani vladar u carstvu duha«), valja pisati naučno i kritički, što je danas olakšano postojećim naučnim ocjenama, a pogrešno je objavljivati ocjene samo zbog imena jednog pisca. Jarko svijetlo na život hrvatskih kulturnih radnika u Austro-Ugarskoj, bacaju dva kratka dopisa Janka Polića-Kamova upućena Milivoju Dežmanu, koji je čitave decenije, sve do naših dana, kontrolirao, kao povjerljiva osoba finansiskog kapitala, najveći i pajuticajniji dio štampe u Hrvatskoj i brutalno eksploatisao hrvat= ske književnike u materijalnom i mo= ralnom pogledu.
Stihavima su pretfstavljeni mnogi hrvatski pjesnici od Nazora do novih. Urednici su dopustili đa se pjesme datiraju okupacijskim godinama praksa koja se uporno sprovodi u nekim časopisima od oslobođenja ma da je često očigledno da su stihovi napisani sasvim nedavno. Naročito se ovakovo obmanjivanje i davanje lažnih svjedočanstava o sebi ne bi smjelo dopuštati u slučajevima kada je vrlo dobro poznat stav autorov u tim gođinama.
Kvalitet pojedinih prijevoda Je wrlo nizak. Prevodioci ponekad me znaju i najosnovnije zakone mnašeg jezika (»Vi ste sposobna«, »Vi ste pametnija« str. 286.), ili ga kvare (»Dobivaš Sve za ništa«, str. 287. »Pila je goli čaj« str. 118.), ili izmišljaju riječi koje nam nmapominju NDH (»komornica« mjesto sobarica, str. 119. i dalje).
Među prevedenim esejima nalazi se i jeđan od fundamentalnih Lenjinovih članaka o Tolstoju i članak »Uspomeni Hercena«. Samo bi trebalo bilješke uz te članke praviti sa
Jovan Popović, Beograd, Francuska, broj ? — Štamparija »Borba«, Beograd, Dečans
dal |; ji
Drugi ovogodišnji broj »Književnosti« pokazuje prema prvom opadanje
rubrike književnih ,i umetničkih OSVTI- ta. Dok je u prvom broju bilo i hro-"
nike, i književnog, i pozorišnog, i li'kovnog, i muzičkog pregleda, i osvrta i beležaka, u drugom, sem pozorišnog pregleda, jedva ima nekoliko osvrta i beležaka, Ostaje još uvek aktuelna diskusija o našim časopisima, pokrenuta u prvom broju »Književnosti«. U pozorišnom pregledu, povođom prikazivanja »Mladđe garde«, dotaknuto je pitanje dramatizacije i samog rOomana »Mlada garda« od A. PFadjejeva, koje je raspravljala sovjetska kritika, i ukratko je rekapitulirano šta je VOđeća sovjetska kritika zamerila ovom značajnom piscu, koji je sve te opravdane zamerke usvojio. Iz drugog broja »Književnosti«, pored članka Borisa Ziherla o Otonu Župančiću, treba istaći odlomak romana poginulog književnika Đorđa Jovanovića »Plati pa nosi«. Iako pisan pre rata, ovaj Toman, kroz grotesknu satiru, vrši vrlo aktueMnu kritiku današnjeg kapitalističkog sveta. Ovaj odlomak poginulog pisca-borca koji deluje aktuelnije od mnogih danas pisanih rađova potseća na to da, pored eseja Đorđa Jovanovića, treba očekivati i objavljivanje njegovog satiričnog romana.
PRVI BROJ SARAJEVSKE »BRAZDE«
U Sarajevu doskora je izlazio samo jedan časopis, »Pregled«, koji je objavljivao priloge iz svih oblasti društvenog, političkog i kulturnog života, a uz njih i književne radove i kritike. Otsad »Pregled« postaje časopis za društvena, politička i opštekulturna pitanja, a, pored jednog časopisa za radove mladih pisaca Bosne i Hercegovine, pokrenuta je nova revija za književnost i umetnost, »Brazda«. Pokretanje novih republičkih pa i pokrajinskih časopisa odražava sve veći porast aktivnog interesovanja za književnost. Novim časopisima daje se mogućnost piscima jedne republike ili jedne pokrajine da brže istupaju pred javnost, a početnicima da se ogledaju prvo u užim granicama, Uuz manje strogi izbor nego u časopisima velikih kulturnih centara. Pokretanje časopisa »Brazda« (urednik Isak Samokovlija) odgovora jednoj potrebi. To je prvi veliki čisto književno-umetnički časopis Narodne Republike Bosne i Hercegovine.
Pošto je to nov časopis, koji tek sada stiče kako iskustva tako i fizionomiju, za redakciju bi bilo korisno da čuje konkretne kritičke primedbe. Zasađ samo nekoliko primedbi. Prvom broju književnog časopisa Bosne i Hercegovine više bi odgovaralo
da je pisac uvodnika umesto opštih i pomalo apstraktnih misli razvio kon="
kretnu analizu situacije u Bosni i Hercegovini u odnosu na celu zemlju, ocrtao stanje književnosti u Bosni i Hercegovini i obeležio konkreine zadđatke njenih književnika. Kritike na knjige i pisce ne moraju se odnositi samo na izdanja sarajevske »Svjetlosti«, i kritičari ne treba da se, na štetu kritičnosti, rukovođe obzirima. Beležaka ima relativno dosta (s obzirom na nerazvijenost te rubrike u svima časopisima), ali one ne bi smele biti tako slučajne i proizvoljne kao na primer beleška »Nagrađen roman«, u kojoj se čitaoci obaveštavaju o tome da je u Norveškoj nagradu za književnost dobio roman Sinve Kristensona »Majka Marija«, a o pišcu i romanu ništa se ne kaže, sem da ga je »norveška kritika ocijenila kao
više osjećanja odgovornosti: čitalac mora točno znati koja je fusnota Lemjinova, a koja prevodiočeva. To isto vrijedi i za članak Hercenov o Bjeljinskom. Dobro je što je prevedeno slavno pismo Bjeljinskoga. Gogolju, ali ga nije trebalo donositi u skraćenom obliku, kao što se ono daje učenicima 9. razreda sovjetskih srednjih škola, otkuda je i prevedeno (»Ruska literatura«. MHrestomatija za 9. razred srednje škole od N. IL. Brodskoga i I. N. Kubikova, Učpedgiz 1945.,, a sasvim je neozbiljno da prevođilac prenosi i fusnote iz školskog udžbenika i da čitaocima almanaha »Ostvarenja« objašnjava naj-
običnije strane riječi, kao na primjer: ateizam, fanatizam, pedanterija i t. d. Članak Lunačarskoga o Ščedrinu, napisan dvadesetih godina, danas je u mnogočem zastarjeo jer je tek poslije smrti Lunačarskoga (1933.) sovjetska nauka o književnosti dala radove „koji su ponegdje iz temelja izmijenili gledanje na velikog ruskog satirika i revolucionarnog demokratu: dva velika toma » Literaturnog nasljedstva«, knjige Kirpotina, Bljsberga, Oljminskoga i drugih. A. godine 1941. dovršeno je i prvo potpuno izdanje djela Ščedrinovih u 20 tomova, od kojih gotovo jednu trećinu DrOISTAVU IH tekstovi objavljeni prvi put, d
Na koncu — još jedna neukusnost, pored tolikih o kojima smo govorili. Almanahu je dođan i povezan u knjigu reklamni popis izdanja. NZH, štampan na lošijoj vrsti papira. Razumljivo je đa NZH, kao komercijalno pođduzeće, treba da reklamira svoja izdanja, ali nije potrebno da se danas
knjiga natura čitaoci~.a metodama kosi
je nas mnogo sjećaju na metode raznih Kuglija, Biroza, Gece Kona i sličnih knjižarskih kulturtregera, avi
Smatrali smo za potrebno da se malo opširnije osvrnemo na grube i krupne griješke u ovom zborniku. Utoliko više, što je na koricama knjige označeno da je ovo tek prvi tom, pa bi se zbog toga lako moglo desiti da dočekamo i drugi.
ka 381,
[|
_ WRBT ČRSDPISE | fIBTOVE · Aktuelna satira Đorđa Jovanov u »Književnosti«
nika »Hida«, i još neke saradnike ča-
—---— - -_— | — ——_—-——-—— —- — —_ ___________-
. djelo od trajnije vrijednosti« i da. roman prevodi na Ššesnaešt jezika, Da li je ovakva informacija zaista. potrebna? Beleška o romanu Kon-= stantina Simonova »Dim otadžbine« dolazi sa zakašnjenjem za sovjetskom kritikom, koja je ovo đelo zaslužnog i uglednog pisca ocenila kao neuspelo. U drugoj jednoj belešci ističe se al» manah »Oštvarenje« kao jedna od naj» boljih edicija kod nas posle rata.
Takve greške, koje pokazuju neme= todičnost u uređivanju časopisa, mogu se i moraju otkloniti, da bi novi republični eu JR ADM igrao svoju korisnu ulogu u jugoslovenskom kulturnom životu. |
Dvobroj za januar i februar »H e časopisa vojvođanskih Mađara za” kulturna, društvena pitanja i kritiku, izišao je na 96 strana, u noVom, povećanom formatu. Pored članaka i dru= gih književnih priloga mađarskih pisaca, časopis donosi i nekoliko pre= voda jugoslovenskih pesama. Zig>. mond Kek, glavni urednik mađar+”. skog dnevnika »Mađar So« u Jugo“ slaviji napisao je u ovom broju opsežnu kritiku na antologiju mađarskih književnika Jugoslavije »Tćglak, Ba= razdšak« (»Cigle, brazde«).
Uredništvo časopisa daje u ovom broju prikaz »Deli Cilaga« (»Južne zvezde«), organa Mađarsko-jugoslovenskog društva u Budimpešti. U ovom prikazu uredništvo 8 negodovanjem ukazuje na to da je u trečem broju »Deli Čilaga« jedna pesma Jure Kaštelana objavljena u prevodu Janoša Čuke, koji je za vreme rata bio urednik »Hirlapa«, dnevnika fašističkih okupatora u Bačkoj. »Hid« dono= si odlomke iz antiđemokratskih, agresivnih članaka Janoša Čule, iznosi njegovu mračnu prošlost, i odlučno protestuje protiv toga da sec radovi Janoša Čuke objavljuju u jednom časopisu čiji je cilj jačanje mađarsko= jugoslovenskog prijateljstva. »Nije naše da ispitujemo — piše »Hid«zašto se štampa i šta radi Janoš Cuka u Mađarskoj. Ali imamo pravo da negodujemo što na listi pobornika ma'đarsko =- jugoslovenskog prijateljstva vidimo ime jednog bivšeg ortaka predratnih „jugoslovenskih cenzoray čoveka, koji je uzdizao Hitlerove me= , tode »zaštite radnika«, koji je okaljao uspomenu Adija i Petefija; mi želimo da sprečimo da na ovoj čistoj i prečišćenoj listi i fašisti sarađuju...
Radi objašnjenja treba napomenuti da je Janoš Čuka bio urednik okupatorskog lista u isto vreme kada su
fašistički okupatori obesili Otmara Majera, nekadašnjeg glavnog ured=
sopisa. L.G.
BIBLIOGRAFIJA
RARDELJ EDVARD: Zadaci naše lokale privređe i komunalnog gazdinstva, i KIDRIČ BORIS: O ekonomici lokalne privređe. Izdanje i štampa Izdavačkog pre• duzeća »Kultura«, Beograd, 1948. Cena Dinara 12.— '
DEDIJER VLADIMIR: Pariska konferen= cija. Nhcrt za korice Stevana Vujkova. Biblioteka »Tridđeset „dana«, Beograđ.,. Štampano u štampariji »Kultura« Beo= grad, 1947, Cena Din. 70.—
SINKLER APTON: Džimi Higinz. Preveo s engleskog Miloš Marinović. Ređakcija prevođa Jelisavete Marković. Izdanje i štampa Izdđavačkog preduzeća »Kultura«, Beograd 1947. Cena Din. 45.—
PANTELJEJEV, L.: Pismo. Prevela s ruskog Ivana Anđelković. »Dečja bibliote= ka«. Izdanje i štampa Izđavačkog pređu= Bota Rulturat: Beograd 1947. Cena Dinara —
DERŽAVIN HM. N.: Diđro 1 enciklopeđist1, Preveo s ruskog Nika Milićević. Redđakcij” Prevod Haim Alkalaj. Izdanje i štampa zdavačkog preduzeća »Kultura«, Beog 1948. Cena Din. 8.— BEO a
LJAPIN, A.: Socijalistička organizacija društvenog rađa. Preveo 5 ruskog Božidar Kićčović." Ređakcija prevoda MALO ON; Izdanje i štampa Vzdavačkog preduzeća »Kultura«, Đeograđ 1940, Cena Din. 7.—
ATLAS, Z.: Novac I razmena u sovjetskom privrednom sistemu. Preveb s ruskog Aleksa Dudarev. Redakcija prevođa Mare Fran. Izdanje i štampa Izdavačkog preduzeća »KRultura«, Beograd 1948. Cena Din. 3.50. |Pd
LAPTEV, I.: Koihozni đođatak i diferemcijalna renta. Preveo s ruskog Mihailo Ko= vačević. Ređakcija prevođa Mare Fran, Izdanje i štampa Izdđavačkog pređuzeća »Kultura« Beograd 1948. Cena Din 3.50.—
LENJIN, V. I.: Čekor napred, dva čekora nazad. Preveo s ruskog Todor Dimi=-
trovski. Izđanje i štampa Izdavačkog pre=-
đuzeća »Kultura« Skoplje 1940. Cena ?
SELEZNJOV, K.: MBngels i Partija. veo s ruskog Todor Dimitrovski. Izdanjć i štampa Izdavačkog preduzeća »Kultura«, Skoplie 1948. Cena ? MM
E.
BORISOV, B.: Partijata i „48Bdot. PreVeo s ruskog Todor Dimitrovski. Izdanje 1 štampa Izđavačkog „preduzeća »Kultura«ć, Skoplje, 1948. Cena ?
KNJIŽEVNOST BROJ ?, Beograd, februar
1948. Cena Din 18.— n REPUBLIKA, Broj 1, Zagreb, Januar
1948. Cena Din 20.—
LETOPIS MATICE SRPSKE, Novi Sađ, broj 2, februar 1948. Cena Din 18.— ~
TRIDHSET DANA, broj 25, januar 1948. Cena Din 14.— | \
MARJANOVIĆ — GRBIC: SKALE za violinu. Sveska I. Izđanje i štampa »Prosveta#, Izdavačko preduzeđe Srbije, Beo- grad 1947. Cena Din 70,— i.
UREDNICI : Jovan Popović i Milan Deđ \
PRETPLATA NA »RNJIŽEVNEB NI Tr naXu zemlju: na 3 meseea 35 dinara, na 6 meseci %0 dinara i na godinu dana 140 dinara, —
Za inostranstvo: na 3 meseca 50 dinara, na 6 meseci 100 dinara i na godinu đana | 200 dinara Vd |
j [
{7 Broj čekovnog računa 1-9060049 Poštanski fah 71% ·
.-