Књижевне новине
je.
PP JV POMNO O
jWOIRT TAŠIZMU — SLOBODA NARODU!
BROJ 6 GODINA I
JIŽEVI
ORGAN SAVEZA KNJIŽEVNIKA JUGOSLAVIJE
LIST IZLAZI JEDANPUT NEDELJNO
Adresa uredništva |I administracije:
Francuska 7 — Telefon: 28098
| BEOGRAD, UTORAK, 23 MART 1948 d
E a
0 DELIMB, MERILU I KBITICI
Naša današnja književnost ima izvestan opšti karakter, iako je jasno da se ono što nazivamo današnjom našom književnošću sastoji od stvaralačkih napora i oštvarenja pojedinih, osobenih, indiviđualno određenih i različitih talenata u svakom od naših naroda. Njen je opšti karakter da ona u jačim ili slabijim umetničko-individualnim izrazima odražava, zasad ma i fragmentarno, našu revolucionarnu društvenu stvarnost, pokazuje dalekosežni preobražaj i preporod naših naroda u iz osnova izmenjenim uslovima. Uglavnom, naša književnost to više čini po motivima i inspiraciji nego po već uspelom otkrivanju dubljeg smisla tog procesa. Možda je pomalo i apstraktno govoriti o našoj književnosti uopšte, ne obazirući se svaki put na određene Kknjiževnike s kojima se u našoj književnosii već računa kao sa sposobnim za ostvarenje većih dela (vaspitavanje književnog podmlatka je već perspektivni zadatak.\ Nn može se s pravom reći da je naša današnja književnost, s onim književnicima koji se u njoj ističu i onim ostvarenjima koja pretstavljaju stvarne uspehe, postavljena uglavnom na zdrave osnove, đa je bliska naromu da ie narod traži. i da uglavnom po“inspiraciji i stvaralačkom metodu odgovara našoj naprednoi društvenoj stvarnosti.
Ponekad se u dobronamernom zanosu govori kako je naša Kknjiževnost, postala takva tek od oslobođenja naovamo, u već ostvarenim novim uslovima, a da je ona do rata, u bivšoj Jugoslaviji, bila osuđena itd., nije služila narodu, itd. To je jedno od pogrešnih uopštavanja (a pravilna uopštavania inače su potrebna i nuŽna za iskazivanje bitnogea)., U bivšoj Jugoslaviji mi smo imali izrazitu naprednu književnost, koja je vršila ogroman uticaj na narod, i ona je, uprkos sputavanju, proganjanju i smetnjama od strane protivnarodnih režima, bila najznačainiji đeo naše predratne književnosti, ako bi se uopšte mogla uzeti kao celina. Iz predrafne književnosti već danas je mnogo šta mrtvo. A napredna književnost pe samo što je stvorila izvesne osnove za dalji razvitak naše književnosti u oslobodilačkom ratu i izgradnji move zemlje, nego je đala i neke rezultate koji ostaju, a koji se ističu u književnosti između dva rata. Sem toga ne freba zaboraviti đa su iz predratne Književnosti u đanašniu našu Kknjiževnost stvaralački živi prešli oni građanski pisci koji su imali zdravih realističkih gledanja i sposobnost da izražavaju ma i izvesne vidove stvarnosti.
Napredna književnost u našoj zemlji do rata ne samo što je imala velikog uticaja, nego je upravo ona nastavljala najbolje tradicije naše književne prošlosti. Nije danas ni najmanje neaktuelno istaći, da naša na= predna književnost do rata nije bila ograničena na pojedine „kulturne
centre, da su napredni pisci svih naših naroda uzajamno sarađivali na istim časopisima i publikacijama Beograđa, Zagreba, Ljubljane, Sarajeva itd., i prečišćavali zajedničke principe. Još manje treba zaboraviti đa je naša napredna kritika, principiielna i naučno dosta solidna, pripremila put današnjoj našoi književnosti. Mnoga pitanja su već bila postavljena pa uglavnom ili delimično i rešena u principu. Već tada je zauzet pravilan stav protiv vulgarne tendencioznosti, protiv naturalizma isto kao i protiv Taznih tobože levih pravaca dekadđentnog formalizma.
U današnjoj književnosti kod nas svakako da još postoje rudđimenti i rezidije one polumrtve građanske književnosti iz bivše Jugoslavije. iako se izrazito protivnarodna književnost izlučila iz nje. No oni više nisu karakteristični, Čak i kod nekih pisaca koji se do rata nisu hvatali u koštac s velikim pitanjima života i društva, danas se zapaža težnja da to čine. ,
Ako je naša đanašnja književnost uzevši u obzir već izražene talente i ostvarene rezultate odnosno vidne napore — uglavnom zdrava, postavljena na živu našu stvarnost, rukovođena naprednim/” principima. da li to znači da u njoj nema i ostataka pa i uporišta dekadentnog formalizma? Ne znači, Tih ostataka ima, a naša književnost je ipak uglavnom na zdravoj osnovi narodnog života. Je li opravdano ne kritikovati, trpeti ostatke dekadentnog formalizma pod vidom naprednosti? Nije opravđano. Te su pojave tue našoj novoj društvenoj stvarnosti, živolu naših naroda, duhu našeg preporođenog čoveka. A pošto takvih ostataka buržoaskih dekadentnih naklonosti i manira ima i kod nekih pisaca koji su kao ljudi, kao građani zaista napredni, zaista prijatelji a
ne neprijatelji, utoliko je važnije”
ukazivati na fo, jer se ponekad radi o talentima koji bi mogli da dadu mnogo ako bi se pravilno razvili. Na 8vima nama. književnicima. kritičarima, urednicima, leži velika odgovornost za razvitak naše Wnjiževnosti, jer od naše književnošti očekujemo, zahtevamo mnogo, jer od naše književnošti narod-gospodar traži i zahteva mnogo, i jer naša književnost
Jovan POPOVIĆ
može i treba da igra vidnu ulogu na frontu kullure uopšte.
Mi snaga imamo, Možemo s pravom reći da ima i ostvarenja, makar ta ostvarenja dosad bila uglavnom u oblasti poezije i u proznim fragmentima. Isticati rezultate, ma i delimične, potrebno je, no suviše se lako zadovoljavati štetno je.
Jer ima još jedno pitanje koje ne smemo gubiti iz vida. Naš kriterij je porastao, porastao takoreći u narodnim razmerima. Naš kriterij je viši i stroži nego što je ranije bio, jer sva književna i umetnička ostvarenja upoređujemo: sa onom veličan= stvenom „društvenom stvarnošću, S onim „moralno i duhovno poraslim narodom koji književnost treba da izrazi. Naš kriterij je porastao i prema uobičajenim kriterijima u mhnogim drugim zemljama, jer je prestala anarhoidna „proizvoljnost, reklama, uzajamna pohvala itd. Od naše kniiževnosti naše društvo „zahteva duboki realistički zahvat, istinsku poetsku strast, a od naše kritike duboku principijelnost. A tu našu veliku stvarnost taj veliki preobražaini proces koji je za nekoliko godina pokazao skokove što se inače ne dešavaju ni za vek, taj veliki preobražajni proces koji još traje i razvija se u perspektivi koju mi znamo, teško je adekvatno izraziti, Vrlo teško. Zato je potrebno pomagati onima koji se zaista muče oko adekvatnog izraza stvarnosti, ali i ne zadovoljavati se poluuspesima ili prividnim uspesima. U književnosti ono što nije dobro — jedva postoji. Mi svoja ostvarenja ne merimo prema konvencionalnoj literaturi drugih zemalja. prema beznačaino važnim ličnim egpzibicijama „nekih stranih pisaca koje njihova javnost. proglašava Velikim, a još manje prema pojavama fosfarescenciie »duha« na društvenoj truleži, Naša društvena stvarnost je originalna. naši novi liudi su osobeni. izvesni odnosi u našem društvu u-– pravo su kod nas nastali i nama svojstveni. i naša MWniiževnost se mora prema tome merifi. Sami čitaoci me-
re dela iz oslobodilačkog rata prema
stvarnosti aoslobođilačkog · rata, ,dela
iz izgradnje socijalizma prema pod-
vizima i heroizmu te.izgradnje. Možda čitaoci ponekad zahtevaju više nego što je opravđano (bar u kvan= ftitetu. možda prosečni čitaoci pone” kad neopravđano traže potpuno poklapanje s njima poznatim činjenicama, — ali zahtev samih čitalačkih masa u osnovi je ne samo opravdan, nego je .jedna od veličanstvenih činjenica naše nove društvene stvarnosti, upravo fa sraslost ' narodnih masa s književnošću. Književnik 'je danas kod nas uistinu povezan S ogromnim masama najrazvijenijeg dela naroda, tribun od koga se očekuje da da svoju .ocenu, da izrazi stvarnost i potstakne na podvige.
Mi često govorimo o tome da naša književnost zaostaje za našom stvar– nošću. To je tačno, ako se uzme naša književnost kao celina, i ako se meri prema dinamici, prema vrenju i sna=zi naše stvarnosti, No ponekad se u najboljoj, nameri našim najboljim Woniiževnicima čine ne sasvim opraVdani prekori. Očekuje se da roman nikne takoreći na licu mesta, da drama nastane u toku samih događaja. Ne mislim da treba pravdati princip »distance«, naime da je potrebna duža vremenska distanca za stvaranje većih dela. Ali potrebna je fiksacija, potrebna je koncentracija. Sama naša stvarnost je vrlo izmenljiva, a proceš književnog stvaralaštva zahteva fiksaciju doživljaja i obrađivanje tih doživljaja. Kniiževnik ne stvara ni iz žablje perspektive svakodnevne prakse, ni iz ptičje perspektive opšteg pregleda: zbivanja. On mora đa se koristi obema perspektivama, a mora pre svega da od doživljenop stvarnog materijala stvori svoje likove, razradi situaciie i fabulu. da stvori nešto novo ma osnnvi činienične istine, da mu ljudi dišu tako da osećamo njihov dah. da ono što oni misle, osećaju i čine. deluie kao vravi izraz onoga što jeste i što je bitno,
S pravom se kod nas ističe da još nemamo značajnijeg romana iz ovog značajnog perioda, da još nemamo značajnije drame. Činjenica je međutim da ima ljudi koji pišu i romane i drame, da se na konkurse javljaju stotine autora drama. Stvar je, međutim, takva, da može postojati stotine drama — a drame nema, da može postojati stotine romana — a romana nema. Na pozornicama nekih stranih prestonica igraju se nove drame za koje bi se kod nas s pravom sma“ tralo da ne postoje, jer sličnih i kod nas ima, a ne postoje jer su književno slabe, kruto Kkonstruisane. lažne ili frivolne. Prilično je preterano prebacivati »našoj književnosti+ što još nije dala roman ili dramu recimo s Omladinske- pruge. (Znam da čak ima napisanih i romana i drama, no još nisu potpuno sazreli). Preterano je prebacivati književnicima uopšte što svoje prve utiske o herojskim podvizima u izgradnji izražavaju nedovolino kon-
kretizovanim ushićenjem. Ako je to”
njihov prvi izraZ, dobro je što su ga dali, pokazujući svoj odnos prema našoj stvamosti. (I u našem listu je
učinjeno takvo preterivanje u članku Vicka Raspora o almanahu »Na pru= ·
zi«), A. često se u tim prekorima zabo-
ravlja da je jedan deo upravo naših najaktivnijih književnika, koji najviše shvataju smisao zbivanja u našoj zemlji, uključen u čitav naš kulturnmopolitički život, da nemaju uvek pofrebne koncentracije za stvaranje Većih dela, da su čak neki naši pesnici i pripovedači u isto vreme i kritičari, jer i kritika je brojno prilično slabo pretstavljena.
I o kritici se ponekad govori apstraktno uopšteno: kritika ne čini ovo, kritika čini samo ovo, kritika greši, itd. Imamo Ji mi kritike? Ako uzmemo) najozbiljnije napise iz te oblasti, vidimo da je imamo, da je ona principijelna, da ukazuje na metodske nedostatke radi njihovog savlađivanja, da ukazuje put da je bolja od predratne. Ona se ne javlja često, ier
njeni pretstavnici nisu brojni. No nije kritika sve što izlazi kao kritika, i pogrešno je uopštavati
sve napise kao »kritiku«. Tačno je to da je kritika kod nas sporadična, da jedva postoje diferencijacije između principijelno-teoretske, analizatorskoocenjivačke i tekuće, recenzentske kritike. Uprayo ova tekuća, dnevna kritika najviše nedostaje, a ona ne bi smela biti manje principijelna ni manje ozbiljna od one esejističke, šire postavljene kritike. Zato što je tekuća, dnevna kritika, recenzija, retka, prebacuje se nekolicini kritičara većeg formata što oni ne zadovoljavaju i te potrebe u svim oblastima umetničkog života. A ozbiljnoj kritici neki nedovoljno izgrađeni pisci prišivaju i one slabosti koje pokazuje manje odgovorna recenzentska kritika. Od sporadičnosti kritike, naime od toga što se ozbiljnija kritika ređe iavlia, dolazi utisak da se ona javlia samo da bi »negirala«. Toga zaista ima. Nakupe se izvesne negativne pojave na koje treba ukazati, i izgleda kao da »kritika kao takva« ume i hoće samo da negira. Ustvari, vidimo da je u listovima i časopisima, kojih danas u Jugoslaviji izlazi više nego ikad, brcj kritičara mali, a i u tom malom broju ima slučajnih kritičara koji još ne ocenjuju dovoljno značaj kritičkog, oružja. To. ne. znači da na= ša odgovorna, da tako kažem merodavna kritika ne treba da kazuje kritičke ocene iz nekih obzira. Ona treba da kazuje te ocene. No činjenica je da je nama potrebna. življa, češća kritika koja više prati pojave i brže reaguje, kritika koja ističe ono što je pozitivno i pomaže piscima da ispolje svoje još neiskorišćene ili pogrešno igkorišćene sposobnosti. Ne može se reći da takve stvaralačke kritike kod nas nema. Ne može se reći da kod nas nema pisaca koji veliki deo svog vremena posvećuju tuđim književnim radovima, čak na štetu svog vlastitog stvaralačkog rađa. No može se i treba reći da kritika kod nas treba da bude češća, da ne čeka samo kad treba ukazati na nedostatke i štetne pojave, nego da više, češće, sistematskije ističe rezultate koji su već ostvareni, da stvaralački prati književno stvaralaštvo kod nas, koje sve više oživljuje i.od manjih formi sve više prelazi na veće forme. A rezultata već ima.
revolucij3, koja je, posle februarske revolucije u Parizu i martovske u Beču, buknula u Pešti 15 marta 1848, najsvetlija je epizoda opšteđemokratske revolucioaarne borbe toga doba, a i he-
Mađarska nacionalna
rojski primer oslobodilačke borbš jednog naroda, tada opkoljenog kontrarevolucionarnim snagama a iznutra gušenog protivnarodnim feudalnim gospodarima u službi Beča. U poslednjim velikim jurišima na feudalizam, a u prvim probnim jurišima proletarija-
Šandor Petefi Rad Mikloša Barabaša, Petefijevog savremenika.
ta Evrope na buržoasku reakciju, mađarska revolucija, koja je godinu dana kasnije krvavo ugušeana ali čija moralna veličina tim slavaim por3azom nije ugašena, bila je narodna Dp9 karakteru, iako je u voćstvu imala sitnoplemićke i buržoaske elemente. Ona je bila upravljena protiv čitave
ladašnje evropske reakcije, prot:v »Svete alijanse«, čija je ivrđava bio Moeternihov sistem, i potresla je za-
ostali feudalizam, tako da posle njenog uđara feudalizam više nije mogao mirno vladati.
NacionniIna u punom smislu, mađarska revolucija imala je ogroman m2đunarodni zaačaj, zato su je pozdravili svi napredni ljudi onoga doba, u prvom redu Marks i Tmgels, zato je ona »bila i ostala najslavnija stranica mađarske istorije, istovremea? Jedna od najljepših stranica oslobodilačke borbe čovječanstva... (Đilas).
Jedan od vođa fe revolucije, veliki pesnik Petefi, čija je »Nacionalna p?sma« 15 marta odjeknula kao poziv na ustanak, a koji je poginuo u posledajim bitkama “ustaničke vojske na šegešvarskom bojištu, gde je poražena voiska poljskog revolucionarnog generala Bema, znao je da je mađarska sloboda nerazdvojno vezana sa »svetskom slobodom«. Predviđajući svoju sopstvenu smrt na bojištu, a sluteći možda i mogućnost ne uspeha revolucije, Petefi je znao da
UTORKOM
ta borba ne ostaje bez plodova, da ona ostaje jedna izvojevana etapa na putu ka potpunom oslobođenju.
Te četrdesetosme godine, kađa su se dizali radnici kapitalističkih zemalja i porobljeni narodi Evrope, u svetsku reakciju, koja se okomila na mađarsku revoluciju, uvrstili su se i lažni pretstavnici srpskog i hrvatskog naroda Austrije, feudalni crkveni glavari, Sramota je ostala na banu Jelačiću i patrijarhu Rajačiću kao ima knezu Aleksandru, i već 1849 najbolji sinovi naših naroda znali su di je borba protiv ustaničkog mađarskog naroda umesto protiv Beča bila istoriski pogrešna bez obzira na to kako su se neke vođe mađarskog ustanka držale prema zahtevima austriskih Srba i Hrvata. Što smo to sami jašno tvrdili, što to nismo prikrivali ni praVdali, značilo je da jasno znamo šta je borba za slobodu, a godine 1941
a. —__
ay 7 M, 7 “-
' TEA
j ie o. 5 HOD POSTARINA PLAĆENA uiGOrOvU, i
pr”
PRIMBRAK" 3 DINARA 08
moačoarske revolucije
narodi Jugoslavije pokazali su svim. porobljenim narodima Bvrope i sv= ta svojim „primerom kako se vodi borba za šlobođi i nezavisnost protiv. ujedinjenih neprijatelja, protiv neprijatelja svih vrsta.
Stogodđišnjicu mađarske revolucije Četrđesetosme „proslavlja mađarski narod u slobodi, u nezavisaosti, u državi u kojoj izgrađuje svoju narodnu demokratiju, ostvarujući u savremenim uslovima zahteve Petefija i ostalih najdoslednijih boraca reyolucije Četrdđesetosme. Stogodišnjicu ' SVOE najsvetlijeg istoriskog čina mađarski narod proslavlja u najprisnijem prijateljstvu s narodima Sovjetskog Snaveza, koji je omogućio Mađarskoj demokratski preporod, s marođima Jugoslavije, koji pomažu novoi Mađarskoj, sa susednim narodima na Istoku i Jugoistoku Evrope, a uz sšimpatije naprednih snaga ostalih zemalja.
ir ——-——
Đerđ Lukač o živim tradicijama Cetrdesetosme
Prilikom nedavnog boravka uglednog mađarskog teoretičara književno=sti Đerđa Lukača u Beogradu, redakcija »Književnih novina« zamolila ga je da joj odgovori na nekoliko pitanja. Pitanja i odgovori glase:
Koje tradicije revolucije od 1848 žive danas u mađarskoj književnosti i ko su nosioci tih tradicija?
Kod ovog pitanja treba uzeti u obzir onaj veliki politički pritisak i ono ideološko unakažavanje koje je vladalo u mađarskoj književnosti od 1867 a kulminiralo' u hortijevskom periodu. Veliki pesnik Endre Adi pokušavao je još pre Prvog svetskog rata da oživl tradicije Četrdesefosme. istinite. Pncfalsifikovane tradicije Petefija. Međutim, u periođu kontrarevolucije uticaj Adijev potpuno Su unakazili — na3ročito Deže Sabo i Laslo Nemet — i snizili ga do desničarske demagogije. U doba 'Rkontrarevolucije pokušavali šu narodnjački pisci da ožive tradicije revolucije: naročito treba istaći odličnu knjigu Đule Ilješa o Petefiju. Najveći revolucionarni pesnik mađarskog naroda u našoj epohi, Atila Jožef, neposredno se malo bavio Četrdesetosmom, ali je revolucionarno obuhvatna snaga njegove poezije bila podobniia od svih drugih da vrati u život na savremeni način obnovliene tradiciie Četrdesetosme. Posle oslobođenja Mađarske, teoretičari Komunističke partije uneli su u svest iavnosti ova pitanja, u prvom redu Jožef Revai sa SVO= jim temeljnim studijama o MKelčeiu, Adiju, Petefiju i drugima. Zahvaljući njima i neprekidnom teoretskom i pro” nagandnom radu Kornunističke partije, danas se može reći da su u demokratskoj javnosti ponovo oživele tradicije Četrđesetosme, iako još do danas nismo mogli naići na neki prvoklasni književni izraz te obnove.
· Trumanov sudija na poslu
Čuvenu francusku maučnicu Irenu Žolio-Kiri, koja je otputovala u Sjedinjene Američke Države kao gost Ujeđinjenog lantifašističkog komiteta, američke vlasti
Sudija Venerstrum: dosledna antifašistkinja,
— Pošto ste seborili za vreme rata dokazali ste da ste krivi i ja vas moram uhapsiti.
u Njujorku su uhapsile.
protiv fašističkih zavojevača, a u doba mira GSVaJ|-
Karikatura I, Lučeva”–
Kako se u današnjoj mađarskoj književnosti odražava pobeda narodne demokratije?
Tri godine protekle od oslobođenja ispunjene su delom književnim borbama i rasprama, delom „borbom za izmenu fakozvanog atencionalizma (tobožnjeg netendencioznog iščekivanja) kod znatnog dela pisaca, Ova borba danas je već prilično poodma- · kla, ali još se ni izdaleka ne može reći da je uspešno završena. Izrazito građanski pisci — čiji je najveći pretstavnik Šandor Marai — stoje na stanovištu emotivnog olklanianja nove društvene stvarnosti. Oni to doduše ne kazuju otvoreno, ali se iz redaka njihovih napisa oseća da ih čežnja vuče natrag u neko „Rkonsolidovano buržoasko doba. pod kojim uglavnom podrazumevaju takozvanu franciozvfovsku epohu pre Prvog svetskog ra ta, pa često čak i betlenovsku kornsolidaciju smatraju kao željeno zlatno doba nasuprot narodnoj demokratiji koja se sve više razvija. U anatnom delu književnosti. počev od bespartijnih ali antifašistički nastrojenih pisaca pa do desnih socijalđemokratskih književnika i do desnog krila narodnjačkih pisaca. koje je često dolazilo u prilično tesan dođir sa fašizmom, vladaju antipolitička raspolož*nia. Ovi pisci tobože strahuju od uplil.nja partija u književnost, od takozvane »dirigovane« književnosti. Oni smatraju — pošto veći deo njih nije služio fašizmu, čak je bio i proganjan, -— da mogu. đa nastave književnost tamo gde su zastali, kao đa dolazak narodne demokratije ne donosi nikakvu bitnu promenu ni u pogledu na gvet, ni u držanju pesnika, ni u formi i sadržaju književnosti. Oko ovih pitanja vođile su se žestoke raspre u mađarskoj književnosti. Ove diskusije svodile su se većinom na pitanje umetničkog realizma, pri čemu su se, uglavnom, istinski pobornici demokratije izjašnjava=li za realizam, a ravnođušni ili nepri= jateljski raspoloženi — protiv. realizma. Ponavljamo, faj proces još ni iz daleka nije završen, ali se već danas može utvrditi da su mnogi dragoceni pripadnici mlađe književne gene= racije za vreme ovih trogodišnjih književnih raspri odredili svoj stav i približili se shvatanju istinskog umetničkog realizma. e
Ukoliko još žive ostaci raznih dekadđentno-formalističkih pravaca u savremenoj mađarskoj književnosti i kako se napredna Kritika
bori protiv njih? kod
Ovo pitanje u najtešnjoj je vezi sa prethodnim. Kada sam govorio da znatan deo pisaca gleda na svaki način da zadrži svoj stav iz doba pre O5lobođenja, u pitanju je bilo, u većini slučajeva, da se sačuvaju i nastave izvesni ostaci nadrealizma. Pisci i umetnici u ovom slučaju pali su kao žrtva jedne iluzije, naime, da pošto su ovi pravci u doba kontrarewolucije i. fašizma bili izraz izvesnog nezadovoljstva, pa ih je reakcionama kritika donekle i napadala, neki su Đretpostavili da ti pravci u današnjim uslovima mogu imati neki levi, »revolucio=narni« karakter, Oni ne primećuju da otklanjanje i bežanje od stvarnosti, koje se kao pogled na svet krije iza ovih umetničkih pravaca, vrlo lako prelazi pod uslovima narodne demo kratiie u direktno reakcionarmi i kontrarevolucionarni stav ili, u najmanju” vuku, postaje svesni ili nesvesni prikrivač pasivnog očekivanja. Kod nas je još ujesen 1945 moja knjiga o Balzaku (koja se pojavila i na srpskohrvatskom jeziku) izazvala prvu veliku diskusiju o pravcima u umetnosti. U toj diskusiji postavljeno je pitanje klasičnop, velikop realizma. a objavljen je rat kako dekadđentnom formalizmu, tako i naturalizmu. Ove su se liskusije kasnije nastavile 'onkretno i sistematski. naročito u napredno-de-=" mokratskim časopisima (Forum, Čilag)· One su se proširile i na likovnu umetnost, gade je položaj utolikn khomplikovaniji što, s jedne strane, znatan đeo
CO
~