Књижевне новине

Oda,

BOL OIB

o aa

\ ?

“ustvari samo ih sve

SMRT PAŠIZMU — SLOBODA NARODU!

- — — ___ da— —— o ————> — | | Pe i otbeke Univerzitetska bibii ot usage bozar MazikoVLC Beograd AN nulevar OGrvong rmi je / fah 340 BROJ 42 Adresa uredništva i administracije: „je GODINA I Prancuska 7 — Telefon: 28-008

Pre pet godina, Dvadeset devetog novembra, postavljene su osnove novoj narodnoi državi, koja se rađala u narodnoj revoluciji. Oslobodilački rat je još bio u punom jeku, on se 1IOŠ razmahivao, jer zemlja još nije bila sva oslobođena. Nju je još trebalo do kraja osloboditi, a nova narodna država već je postala stvarnost, Okupator je ne samo zaposeo bivšu Jugoslaviju i hteo da njene narode zanavek porobi, nego ie hteo i da ie zanavek rasparča, uz pomoć narodnih izdajnika svih vrsta, koji su imali da dovedu mržnju među narodima do bezumlja, U velikom čudu oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije, koju je organizovala i predvodila Komu-

_nistička partija, jedno je od divnih čuda i to, što je u porobijenoj Mvropi nastajala jedna nova, narodna vojska i jedna nova. narodna država. koja je postala nepobitna sivarnost, iako se još imala voditi teška borba za potpuno oslobođenje teritorile te nove države, Drugo zasedanje Anktifašističkog veća narodnog oslobođenja, Jugoslavije u Jajcu, 29 novembra 1943, istoriski je čin koji razgraničava dve epohe u istoriji naroda, Revolucionar= na volja narođa ukinula je stare oblike života izrazivši definitivno da nema povratka, na kapitalističku eksploataciju, nasilje, neravnopravnost maroda i zavisnost od inostranih imperijalista, a proklamovala novo državno uređenje, ostvarivano svesnom. oslobodilačkom borbom, Taj Dvadeset deveti novembar dao jie, Do rečima druga Tita, »odgovor svima onima koji su se nadali da će se odmah posliie rata sve vratiti na staro«. SahranjujuĆći za sva vremena staro, taj prvi Dvadeset deveti novembar sankcionisao je dve najveće tekovine Narodnooslobodilačke borbe, bratstvo i jedinstvo i narodnu vlast, kao temeljne principe našeg budućeg društvenog, narodnog i državnog života. Postavljene su osnovne smernice daljega razvitka, olvorene su mogućnosti da volja radnog naroda uputi dalji razvitak u pravcu SOcijalizma. Do toga istoriskog datuma oslobodi-

idački rai ša O___dvce „O... "Od tađa prošlo je pet E dina. One prve dve i po godine biie

su prekretničke u istoriji naših naroda, Pet godina proteklih od drugog zasedanja AVNOJ-a pretstavijaju isloriju u kojoj su izvršene revolucio= narne promene koje se ne mogu meniti decenijama, koje znače vek.

A pre tr: godine, Dvadeset devetog novembra, proklamovana je Republika kao državni oblik u kome se ostva– ruje i primenjuje narodna vlast, Ustavom zagarantovano je federativno uređenje kao puno jemstvo za slobodan nacionalni razvoj svih jugoslovenskih naroda i obezbedeni uslovi pod kojima će se oni pouzdano kretati u socijalizam. Veliko delo Oslobodilačkog rata i narodne revolucije dobilo je svoj puni organski vid tog Dvadeset devetog novembra 1945. Od toga dana naša zemlja, naši narodi, naše društvo odlučno korača u socijalizam, vodeći iz dana u dan velike bitke za njegovu izgradnju.

_I tako se preko ta dva velika istoTiska datuma grandiozna narodna pobeda u borbi za oslobođenje i u revolucionarnom preobražaju pretvara u definitivnu stvarnost, u trajnost. u kojoj ima promena jedino ka višem, ka savršenijem. Rukovođeni dalekoviđom politikom i pouzdanim revolucionarnim iskustvom Komunističke partije Jugoslavije, na osnovu nauke MarksaEBngelsa-Lenjina-Staljina, narodi naše zemlje su u slavnom podvigu oslobođenja i revolucionarnog# preobraženja ostvarivali i potvrđivali dela i re= zultale koji se danas vide kao velike, primoerne i neoborive istine. Njihova dugogodišnja, feška i krvava, preskupo plaćena borba za oslobođenje velika je istina, koja se ostvariva– la i dokazivala pred očima celoga sveta, Takva velika istina je i njihova revolucija, koja im ostvaruje novu” istorisku epohu i u njoj srečnu budućkost MOL Bu istine narodna vlast,

Ju su oni osvojili i Republika, u kojoj je primenjuju, Velika je istina Ogromni radni polet i napor koji oni ulažu da srećnu budućnost u narodnoj državi materijalno obezbeđe i duhovno na što viši stepen podignu. Ve– lika je istina da omi tu budućnost so~' cijalistički izgrađuju i da već danas

Bocijalizam ostvaruju. I velika je isti-

na. najzad, da narodi Jugoslavije u 8VOm socijnlističkom preobražaju, kox se „apočinie borbom i Revoluciom, a definitivno ostvaruje unutrašnjom ižpradnjom, imaju stalno pred očima epobalan istoriski primer Okto-

ya LN i SSSR-a, u koji rledaju sa nepol ii i ljubavlju, Pjdiyam verom i

Pet godina koliko je Droteklo od 29 novembra 1943, koji tim isti ci » OJ Stil a ia je prve oblike izvršenja OOOOOa redom iz dana u dan potvrđuju, afirmišu, 8toljuju

zdižu, dokazujući jih sve novim Teanijatima. Za ovih pet godina sve ja

1 naši a otvorila njiSOVA Pobedonosna oslobodilačka i te. aio onalna borba. Za pet godina o narodne države i primene naBfRODa u njoj neoborivo se oa trajnost našeg revolucionar-

"DE pPreobražaja, Apsurdno bi bilo

P/ADESET DEVETI NOVE

Spomenik maršalu

pretpostaviti da će se »točak historije okrenuti nazad«. Naroana revolucija, koja se još izvršuje, otklonila je svaku mogućnost »prelaznih stanja« i »privremenih etapa« u smislu olstupanja od smera socijalističxogs ražvoja. Pet godina našeg novog Života, et godina našeg socijalističkog preobražavanja, pet godina prakse naših novih državnih, političkih, narodnih, društvenih i ekonomskih oblika života pokazale su njihovu stalnostvi neizmenjivost. Izmene u njoj su samo u stepenu ostvarivanja socijalizma, a nikako u zastoju ili kolebanjima. Pet godina odane i bratske ljubavi Sovjetskom Savezu, kojom se okrepljujemo u našem procesu izgradnje socijalizma, pet godina vernog bratskog prijateljistva sa državama narodne demokratije, koje idu putevima socijalizma,. te nove socijalističke familije

' u svetu, pet godina odlučnog stojanja

na pozicijama „amntiimpenijalističkog fronta, koji je stav međunarodno osveđočen, — sve su to neoborivi DOdaci kojima se dokazuju velike istine u našem životu ostvarene oslobod lačkom i revolucionarnom borbom naših naroda, uobličene istoriskim činovima jednog i drugog „Dvadeset devetog novembra, izgrađivane, Usavršavane i sve konstruktivnije utvrđivane našom životnom praksom «za ovih pet godina. Ukratko i u jednoj formuli -— to je praksa odlučnog, postojanog, uspešnog, pobedonosnog izgrađivanja socijalizma, koji se ostvaruje po smernicama · KPJ, pod njenim rukovodstvom, sa Titom. Dakle socijalizma pravoga, lenjinsko. staljinskoga tipa,

Ovaj „novembar, 29 novembar 1948, može slobodno i ponosno da proslavi istoriski spomen na velike movembarske narodne odluke iz 1943 i 1945, i može da se pogordi simboličnim značenjem toga velikoga datuma, Mi' dočekujemo dan 29 novembra 1948 u socijalističkoj zemlji, u socijalističkoj „Jugoslaviji. Socijalizam je kod nas na pragu definitivnoga ostvarenja, kao nova istina koja pobedonosno rezultira iz svih onih ranije ostvarenih borbom i petogodišnjom izgradnjom, kao njihova logična i triumfalna poSledica. Mi prema tome, u svojim ubeđenjima i u svojim shvatanjima i osećanjima sopstvene stvarnosti, sve8no i radosno ovaj dan pozdravljamo kao simboličan datum oštvanivanja i pobeda naših novih društvenih i Živofnih istina. :Ž

Ali moramo odmah reći da mi datum Dvadeset devetog novembra. kao simbolično svedošanstvo borbe i re volucije, izgradnje zemlje i ostvarivanja socijalizma, kao afirmaciju naših istina, istovremeno dočeku-

jemo i sa teškim | osećanjima. ogorčene unutrašnje pobune koju „u mama «danas „izaziva

zlo-

Titu u Rumroven (Rad majstora — vajara A. Augustinčića)

namemo i krivotvoreno bobijanje tih naših istina. Nama danas naše velike, dokazane, rezultatima osveđočene istine pobijaju oni s kojima se nalazimo U istom taboru. Mi smo, prema tome, istovremeno kad i u raspoloženjima slavlja velikih. isztoriskih datuma koji su položili osnove i odredili smernice našem novom socijalističkom životu, i u nužnosti da očiglednu istina ponova dokazujemo i istinu od poricanja istine branimo.

Nema nezavidnijeg voložaja nego'

morati braniti istinu od onoga koji je ne samo negira, nego U nju svesno, voljno neće više da veruje. Najteže od svega je dokazivati da je dva puta dva četiri onome koji u to neće da veruje. Tu argumenti ne pomažu, tu logika ne vređi. Tu počinje da prestaje i moral, onai moral koji je svojstven, komunistima, Tu samo strpljivo, samopouzdano potvrđivanje isti

ne Sve novim njenim dokazima, traj- ·

nošću i sumom istine može nešto da Se postigne. Dokazi koji najviše vrede, to su dela, njihov broj i njihov kvalitet, trajnost i postojanost u kojoj se izvršuju, i koji se tako pretvaraju u pritisak istine kome se pod izvesnim opterećenjem više nemože

ne podleći. Dvadeset deveti novembar ove godine, kao osvedočenje doslednpsti puta koji je

pred nama obeležen onim 99 novembrom iz 1943 i onim drugim iz 1945, slaveći te znnmenite istoriske

dane, nosi u sebi svest da ih proslav- ·

lja u socijalističkoj stvarnosti Jugo Slavije, Ali i obavezu da istinu toga ostvarenja podigne do takvog pritiska, da viša doista neće biti potrebno nevernome je dokazivati.

U tom procesu podizanja naših istina do visine snag» koja će s.ma sobom da ubeđuje, plemenitu i inspirativnu ulogu treba da odigra i naša literatura. U simbolu Dvadeset devetog novembra, koji je u krajnjoj liniji simbol istinitosti naše stvarnosti, i naši pisci treba da nalaze nadahnuće. On će ih uputiti da tu bogatu, poletnu stvarnost osete i dožive, on će im pomoći da je razumeju i idejno oživotvore u svome delu, on će ih oduševiti istinama o _ njoj. A za pisca je doista istina srž za sVa–

ki sadržaj. Ako nema literature bez ~

pravoga realizma, onda ne može biti ni pravoga realizma bez istine, A isti-

na je ne samo prostranstvo za bogate.

sadržaje, nego i energija koja oduševljava. Pisca oduševljava snaga stvari, i njom oduševljen, on se pruža prema velikom. A snaga istine je ne-

. pobediva,

Milan BOGDANOVIĆ

i vrednost samom delu

O REPERTOARU POZORIŠTA

Porast interesovanja za pozorište i pozonišnu umetnost, oseća se kod nas, iz godine u godinu, sve više. Ono je dvojako: i kod onih koji hoće i žele da se pozorišnom umetnošću bave, ti. da budu aktivni učesnici u pozorišnom životu, i, kod onih koji pozorište posećuju, — kod pozorišne publike.

Iz malih amafterskih grupa, formiranih posle oslobođenja u svima našim građovima, — bilo samostalnih ili u okviru kulturno-umetničkih društava, — izrasla su i izrastaju prava Dpozorišta sa svojim dvoranama i svim onim nužnim pozorišnim potrebama koje uslovijavaju formiranje i postojanje jednog stalnog pozorišta, Razume se da u svemu tome, kod većine njih, ima još uvek, i posle dve-tri godine rada, mnogo diletantskih obeležja, i u glumi i u režiji, u svemu ono= me što karakteriše ukupan pozorišni rad. Dobar deo tih pozorišta, sasvim mladih, nastalih posle oslobođemja, nije ioš uspeo za ovo relativno kratko vreme rada da se oslobodi izvesnih diletantskih crta koje ne iščezavaju tako brzo kada jedan mlad pozorišni kolektiv prerasta iz amaterstva u pro-

'fesionalnu trupu. Oseća se još uvek,

kod nekiti, uticaj onoga što se na pozornici, prilikom ranijih „gostovanja putujućih pozorišta, videlo i čulo; nisu iščezli tragovi ranijeg „shvatanja pozorišta, u rđavom smislu te reči, »š5mire«, nedoučenih i neprostudiranih uloga, nekog »herojstva« na sceni, itd. Međutim, nesumnjivo je pozitivna težnja, koja se danas jasno ispoljava svuda, da se ide napred i razbijaju svi oni okviri koji stežu dalji razvitak. Otuda danas u našim pozorištima želje, nastojania i rad ka daljem napredovanju, učenju, proučavanju pozorišne umetnosti, glume, režije; niz kurseva, u skoro svima pozorištima. pokazuje jasnu ftežnju i mladih, Koji su uglavnom priđošli iz dramskih sekcija kulturno~umetničkih društava, i starijih, da pozorište bude i škola,

“bU ka napretku i pravilnom razvoju

kadrova.

Drugo, naša nova pozorišna publika, svojim interesovanjem za pozorište, — tamo gde ga ranije uopšte nije bilo, — pravilno shvata i napore pozorišnih radnika na širenju i popularisanju pozorišne umetnosti u najširim narodnim masama, i svojom ljubavlju prema pozorištu daje potsticaja za dalji uspon i napredak pozorišnog rada. Sve to ogleđa se u stalnom porastu broja posetilaca u pozorištima, kao i u brojnom porastu pozoriš-< nih pretstava. Tako ie, na primer, u protekloj pozorišnoj sezoni bilo u NR Srbiji 1,425.569 posetilaca (izuzev Jugoslovenskog dramskog pozorišta). Od tosa dolazi na dramske pretstave 1.226.883 posetioca, 151.823 na operske pretstave ji 46.863 na baletske pretstave, Uporedđivši ovaj broj sa brojem posetilaca u pozorišnoj sezoni 1946-47 godine, može se konstatovati povećanje od nekoliko stotina hiljada, Ovo se odrazilo, razumljivo, i u broju datih pretstava. Ukupno ie dato u pozorištima NR, Srbije (opet izuzev Jugoslovenskog dramskog pozor'šta) 3504 pretstave, i to: 3.971 dramska, 185 operskih i 48 baletskih pretstava.

U nekim gradovima interesovanje za pozorište je naročito poraslo u toku prošle sezone, tako da je broj po'setilaca premašio broj stanovnika u tim gradovima za nekoliko puta, Sve je, razume se, zavisilo od toga koliko je pozorište uspelo da se poveže sa masama, da privuče novu publiku u pozorišnu dvoranu, da kvalitetom svoga rada stekne poverenje gledalaca. Gostovanja po selima, preduzećima i radilištima takođe su jedan od bitnih momenata u sticanju nove pozorišne publike i u omasovljenju pozorišta uopšte, Usto, ovome treba dodati i pobolišanie ekonomskog polo= žaja naših trudbenika, povećanje svesti o potrebi ličnog uzdizanja i, samim tim, 'Đojačano interesovanje za sve

oblike kulturno-umetničkog rada.

Svakako da pravilan izbor reper= toara, način i smernice repertoarske politike uopšte, pretstavlja u prvom redu, — zato što od dramskog dela, kao prve faze, počinje ta određena pozorišna linija, — ono osnovno, bitno

merilo koje daje pečat celoj sezoni u.

jednom pozorištu. U protekloj pozo= nišnoi sezoni izbor repertoara pojedinih pozorišta uglavnom je vršen pravilno. Pozorišta su najvećim delom prikazivala ono što je ansambl bio u mogućnosti da iznese. Dalje, obraćala se pažnja na publiku, naročito na no-

vu pozorišnu publiku, kako bi pozorište, idući u korak sa osnovnom linijom našeg opšteg kulturno-umetničkog razvoja, pravilno uficalo na svoje gledaoce, prikazujući ono što je do

pozorišnoj literaturi, No, bil čajeva preceniivanja sopst gućnosti, zbog nedovolin vođačkog kadra i nemanja nedilelja; tako su izvesna dela (na primer, Cankarov »Kralj na Betajnovi« na nekim pozornicama). spuštala još više vred-

bro i vrednosho i u našoj i u stranoj

nost celog pozorišnog kolektiva, baca.

jući ga na polaznu tačku diletantskih pokušaja, a, samim tim. umanjujući

(

skoro neizvodliiva

zbog rđave in-

LIST IZLAZI JEDANPUT NEDELJNO

UTORKOM

U SRBIJI

terpretacije. Najzad, izvesni naši rukovodeći pozorišni kadrovi, bez većeg pozorišnog iskustva i znanja, povoueći se čestio za pozorisnim ljudima koji su proveli niz godina po maiim pulujućim pozorišnim trupama, stavijali su na repenioar takva dela koja su se mogla »brzo naučiti« kako bi broj premijera bio što veći, bez obzira na kvalitet izvođenja. Sterijinim i Nušićevim komedijama neka naša pozorišta pr.lazila su i još uvek pr.laze vrlo olako i jednostavno, smatrajući da su to »naši pisci«, i da ih, kao takve, ne treba mnogo učiti. Razume se da se onda ode u jedan davno oproban šablon, u improvizacije na otvorenoj sceni, u ono. kako se to misli, što kod publike »pali«. I, dalje, kada je reč o kvalitetu izvođenja i broju datih premijera, često je ovom drugom, kvantitetu, posvećivano više pažnje, tako da je broj datih premijera u jednom pozorištu (u Čačku, na primer) išao na uštrb kvaliteta.

Sve su ovo pitanja i problemi koji se poslavljaju pre-1 pozorišta, koja se, u vezi sa njihovim opštim radom i u– logom pozorišta u društvu danas postavlja u pogledu njihove repertoar– ske politike. I sada, iako su pozorišta već zašla u novu pozorišnu sezohu, potrebno je istaći izvesne momente koji osvetljavaju repertoarsku liniju naših pozorišta u ovoj sezoni.

U protekloj pozorišnoj sezoni, i DOred nesumnjivih uspeha, bilo je izvesnih grešaka, koje počinju da se pojavliuju i sada, napočetku rada, i na koje, svakako, treba ukazati. '"'iče se, naime, baš repertoarske politike naših pozorišta. U ovogodišnjem repertoaru manjih pozorišta, nešto više nego prošle sezone. pojavio se momenat podražavanja, preslikavanja repertoara naših velikih pozorišta. To dolazi najviše otuda što izvesna rukovodstva pozorišta, zbog kratkog rada u pozorištima, nisu u stanju da sama odrede repertosrsku liniju svogs po= zorišta, prema mogućnostima svoje trupe i njenom umetničkom uzrastu; tako se ide putem već određenih i utvrđenih merila velikih „pozorišta, smatrajući fo lakšim, sigurnim i već gotovim poslom, umesto da se na sopstvenom radu i iskustvu, i prema sredini u kojoj se radi, gradi i repertoar– ski plan, »Kralj na Betainovi« od Ivana Cankara pretstavlja teško dramsko delo za izvođenje u malim pozor.štima, Međutim, po ugledu na vel ka pozorišta, delo se javlja i na repertoaru malih pozorišta (Vranje. Pirot. Kruševac) gde se ono ne može dobro izvesti. Sličan je slučai i sa dramama »Gospoda Glembaievi«. »Vasa Železnova«, itd. u malim pozorištima. Najzad. komad »Duboko korenje« od američkih pisaca Djusoa i Goa pojavljuie se ove sezone na pnrepertoaru petnaest pozorišta u NR Srbiji. Svakako da se ovde išlo putem našeg najvećeg pozorišta. No,'ta repertoarska sličnost. to što se jedno ili više istih dela sretaiu na repertoaru skoro sviju pozorišta. pored mnogo i mnogo dela koje u tim pozorištima još nisu ni izvođena, na neki način ukalupljavaiu našu opštu repertioarsku liniju, sužavajući je na izvestan broj dela koja se nalaze svuda. Razume se da su to razni gradovi sa sasvim drugim pozorištima, i sa drugim gledaocima. ali izlazi da nam je izbor i suviše mali i da se jedna te ista dela, hteli ne hteli, moraju pojavljivati skoro svuda, Međutim, mi imamo oko stotinu sasvim dobrih dramskih dela, iz naše i strane Kknjiževnosti, koja i u ovim prilikama prilično oskudne dramske literature pretstavljaju dobru podlogu za stvaranje repertoarskih planova. Prema tome, mogla se izbeći ta uskost i zadržavanje samo na izvesnom određenom broju dramskih dela. Razume se da slučaji »Ruskog pitanja«, koje je prošle sezone davano skoro na svima pozornichma u NR Srb ii (i ko-i je je, zbog svoje tematike, odigralo i veliku političku ulogu kod širokih pozorišnih gledalaca) ne mora biti pravilo za svaki drugi novi komad koji se kod nas pojavi.

Treba podvući još jednu činjenicu. Naime, skopo sva naša pozorišta u unutrašnjosti moraju skoro redovno računati s tim da u svome repertoaru imaju i takvih dela s kojima će moći da gostuju po selima, rudnicima, itd., dakle van svoga mesta st:]nog rada, jer im je delokrug rada mnogo šini nego što je to slučaj sa centralnim pozorištima. Dakle, radi se. prvo. o ansamblu i, drugo, o publici. Ansambli većine naših pozorišta u

unutrašnjosti prilično su mali, sastav'ljeni dobrim delom od talentovanih amatera koji su se posvetili profesio-

nalnom pozorišnom radu. Razume se onda da su za takva Dozorišta teška i OJ kao što su ? »Mleftački + « i »San letnje noći« (Šabac), Vasa Ze. leznova« (Pirot, Prokuplje, Čačak), »Ujka Vanja« (Zaječar). itd, S druge Strane često se ne vodi dovoljno računa i o publici, ne zato što ona ne bi ova dela razumela, nego zato što joj ne treba davati rđave preistave. Često še čuje kako je u nekom mestu Đozorišna publika đobra, da je izrasl

»Ljubav Jarova«,

PRIMERAK 3 DINARA

dorasla da može gledati i đa traži ja-

ča pozorišna dela, ali se prenebregava momenat da li je to pozorište u stanju da s tim delima da zaista dobru pretstavu. Prema tome, ako pozorište nije u mogućnosti da od dobrog dramskog dela stvori i dobru pretstavu, ako se pozorište oslobodi „pogrešnog gledišta, jednostranog, da kvalitet iednog dela mora značiti u isto vreme i kvalitet i uspeh izvođenja, — onda je, svakako, mnogo bolje takva dela i ne davati. tim pre što ima i lakših ali dobrih pozorišnih dela koja pretstavljaju nesumnjivu književnu vredmost. Baš ovo. ovaj put, vrlo često odvodi prefstavu u formalizam, u izvesna scenska zastranjivanja, u prikrivanja čisto režiskih i glumačkih nedostataka i slabosti raznim spoljnim i površnim efektima.

Posebno je pitanje, kada je reč o repertoarskom planu, dramskih dela iz naše književnosti. Često se prelazi preko činjenice da mi imamo.i u na= šoj književnosti dobrih dramskih dela koja zaslužuju da ih pozorišta prikazuju. Kada je reč o našim starijim piscima, ima dela koja treba oživeti i izvući ih iz prašine i zabosava

(Marin Držić, Jakšić, Kostić, Trifko- ~

vić, itd.). Preko toga se prelazi i skoro stalno ističe kako mi nemamo šta da prikažemo iz naše književnosti, kako je sve to slabo, zastarelo i pogrešno, itd. Međutim, svakako da bi prika-' zivanje dramskih dela ovih pisaca značilo izvesno osveženjePrepertoara naših pozorišta i, najzad, pokazalo bi da naša pozorišna kultura ne potiče od juče nego zalazi, sa dobrim delima, čak u šesnaesti vek. To je za naše ljude, za razvijanje njihove svesti O ftekovinama naše prošlosti, o onome što za nas znači kulturno nasleđe, i te kako korisno i poučno.

Svakako da ove slabosti u repertoarskoj politici nekih naših pozorišta dolaze i zbog nedostataka savremene domaće dramske književnosti. Stvara» nje Sšavremickhe domsećčer drame u mnogome će pripomoći da se izvesna pozorišta oslobode onih grešaka u koje su dosad upadala. No, i u ovakvoj situaciji u kojoi se danas pozorišta nalaze. iz naše dramske književnosti mogu se izvući mnoga dobra dela koja treba da pretstavljaju težište naše reperfoarske politike.

"Treba istaći još neke momente. Neka pozorišta nisu našla izvesnu srazmeru između dela stranih književnosti. Nesumnjivo da za nas pozorišna dela ruske i sovjetske književnosti, zatim dela zemalia narođne demokratije, pretstavljaiu ono prvo što treba uzeti kadđa su u pitanju dela izvan naše književnosti. Pretpostaviti onda, na primer, »Posao je posao« od Oktava Mirboa nekom sovjetskom delu (kao što je slučaj u Požarevcu) ili, što je još gore, ne uzeti ni jedno delo iz nama bliskih zemalja, a staviti na repertoar dva ili tri dela iz zapadnih zemalja (i to ne klasična dela!) — svakako ie pogrešan put u repertoarskoi politici, i

Pri svima pozorištima u NR Srbiji osnovani su, još u prošloi sezoni, pozorišni čaveti. Oni treba da pretstavljaiu prvu pomoć pozorišnom rukovodstvu u odabiranju „repertoara, da ukazuju na nedostatke glume i režiie, da se. uopšte, brinu o radu i razvitku svoga pozorišta. Međutim, dosadašnji rad u mnogim pozorištima je pokazao da je pozorišnim savetima podnošen jedan već unarred pripremljien repertoar, đa članovi pozor:Bmoz gsmveta nisu prethodno ni pročitali dela sa kojima su se saglasili da ih treba u niihovom pozorištu izvoditi. Od takvog pozorišnog saveta nema pozorište nikakve koristi i izlišno ie onda i njegovo poštojanje,

Na kraju.

što se repertoara liče, ~—

jem ansambla, sa učenjem, stalnim i upbmim podizanjem i pojedinaca i celog pozorišnog kolektiva, formiraće se i glumci. a pozorište će dobiti svo- ~

ju fizionomiju, Dosadašnji rad, ljubav · gledalaca prema pozorišnoj umetno-.

sti, stalan porast i dolazak sve novije publike u pozorišta, uspesi pozorišta u kulturno-prosvetnom podizanju naroda, širina kojom su pozorišta zahvatila gledaoce, itd. —, sve to dokazuje da naša pozorišta treba da se oslobode izvesnih grešaka i slabosti koje bi mogle da učine da pozorišta sasvim liče iedno na drugo po svojoj repertoarskoj liniji: Stav da se uvek i svuda uzme delo »koje je prikazano te da se poslužimo mišljenjem naše kritike o tome delu«, kako to jedno pozorište ističe (misli se na diskusiji povodom prefstava u Jugoslove dramskom pozorištu), ne treba da či bresađivanje tih istih dela. u| ko pozorište, nego, naprotiv,

taciiu, iskustvo'i nauk kg gledati jedno dramsko «4 kako mu prilaziti postav ja rikazivati,