Књижевне новине
*
BTRANA 4 -
OSVIRIT NA RNJIGE
Brako Copić: SUROVA ŠKOLA
Branko Ćopić je kao pisac vrlo popularan kod čitalaca. On je pisao i pre rata, no njegova popularnost vodi poreklo iz narodnooslobodilačkog rata, kada je, zajedno s drugim našim književnicima učesnicima u ratu; delovao svojim književnim radovima — pesmama i pripovetkama — na Bnmaženje patriotizma i borbenog morala kod boraca protiv fašižma u vojsci i u pozadini. Njegovi književni radovi zadobijali su popularnost najviše onim elementima koje su prenosili iz narodnog života, i to onima u kojima se pokazala masovna snaga i veličina naroda u borbama protiv okupatora i njegovih slugu, ustaša i četnika, U pesmama je Branko Ćopić zahvatao široke narodne mase neposrednošću doživljaja i kazivanja, a u pripovetkama, koje su mahom bile kratke i sažete, darom za anegdoisko pripovedanje s dramskim i poetskim intenzitetom. Nainovija zbirka Branka Ćopića »Surova škola« pokazuje ozbiljne napore pisca da svojim pripovetkama zahvati širu problema– tiku i siže razradi do složenije kompozicije, Kao i zbirka pesama »Ratnikovo proljeće«, zbirka, pripovedaka »Surova škola« pretstavlia korak dalje u razvoju ovog darovitog pisca.
Opisujući doživljaje i događaje iz oslobodilačkog rafa, dao ono što se najdublje utisnulo u njemu, ono što je nosio u sebi iz Života svoga rodnog kraja kada je u njemu provodio detinistvo. Uspome-
ne iz definjstva oživele su u njemu u ,
velikim događajima oslobodilačkog rata , kada je viđeo svoje drugove gemljake kao junake u borbama proftivu fašizma, kada jie Video &voj zavičajni kraj, nekad zaturen u planinama, da se Žžilavo, postojano i tvTdokorno ne pokorava ošvajaču. Na poprištu ofanziva i Rkontraofanziva, masovnih ustanaka i rađania narodme vlasti on s ljubavlju i ponosom opisuje kako se njegovo bosansko selo odazvalo pozivu Komunističke
partije i kakve je sve žrtve svesmo ·
podnelo da se izvojujie pobeda nad Tašističkim neprijateljem.
Kroz prozne radove Branka Ćopića provlači se jedna zajednička idejna težnja da pokaže kakvo dejstvo je oslobodilačka borba imala na &selo, kakve je. moralne snage i energije pokrenula u njemu, kako se ono pod dejstvom svesno vođene borbe revoJucionarno preobražavalo, kakve su Jepote rodoljublja i junaštva obasjale život njegovog slanovništva. U nmnjegovim proznim radovima vidan je presudan uticaj partizanskih odreda na život sela, okupljanje sela oko partizanskih akcija i naše Armije u toku njenog nastajanja, preporađanje seoskog stanovništva u doticaju sa veličinom junaštva i karakternosti partizanskih boraca i proleterskih brigada. Učešće u borbenim iedinicama prikazuje se u njegovom pripovedanju kao najviša i naijčistija patriotska dužnost, kao najlepša moralna obaveza prema narodu i njegovim &lobodarskim itradicijama. Tu obavezu je uzelo na se selo, koje je dalo požrtvovanu potporu vojnim akcijama partizanskih odreda. Selo kao borbena jedinica „kao uporište nove narodne vojske za borbu protiv okupatora i izdajnika, najbolje je opisamo u prozi Branka Ćopića.
· Ono što čitalac najpre stekne kad čita pripovetke Branka Ćopića — to je ubeđenje da Ćopić selo dobro zna, da mu je njegov život vrlo blizak, da poznaje njegove ljude, njihov mentalitet i njihovu psihologiju. On Dpoznaje njihov duh, njihov g8OVOIT, način razmišljanja, način reagiranja na događaje. Velika pažnia posvećena je u mjegovim pripovetkama seoskim starim ljudima i ženama s jedne strane i seoskoj omladini s druge strane, težeći da u jednima, & patrijarhalnim respektom j ljubavlju prema narođnoj starini, prikaže nesaviiliivu upornost prekaljenu u ratovanjima i ži“ votnim fegobama, izboranu zrelinom životnog iskustva i roditeliskom brižnošću, a u drugima odrastanje nove snage na selu, koju epopeja oslobodđilačke borbe privlači duhom svoje Veličine, lepotama svojih podviga, sVOjim smislom i svojim ciljevima.
To da je narodnooslobodilačka borba epopeja narodnog ustanka, učinilo je da u pisanju Branka Čopića ožive narodne tradicije u novom vidu. Vifeška narodna poezija i narodna predanja o ustanicima i hajducima imaju uticaja na njegovo pripovedanje kada obrađuje motive iz oslobodilačkog rata i kada uočava nove likove i nove odnose. Tako prikazujući lik Ma jora Bauka u istoimenoj pripoveci kao junaka iz narodnooslobodilačkog rata,a koji je uzet iz same stvarnosti i vrlo je životno istinit, Ćopić u svom pripovedačkom metodu primenjuje i izvesne postupke ranijih ustaničkih pređanja o Jegendarnim iunacima. Taj postupak je više u atmosferi i kazivanju, jer sam motiv. da Major Bauk dejstvuje i posle svoje smrti kao đa je živ, sadržajno je uzet iz stvarnosti naše borbe. Pripovedajući životopis Majora Bauka pisac je pokazao izvesnu naklonost ka stihijnome i ka lokalnom koloritu (raniji pšir hološki sukob između Maiora Bauka i četničkog komandanta Rada).
»Majka Milja« potseća na lik iz marodne poezije. Njen lik je, međutim, vrlo životan i bogato okarakterisan, To je sugestivan lik stare seljanke bez dece, koja ie materinski pri= grlila sve što je ustaničko. što pripada narodnoj vojsci, stvarajući esobeni intimni odnos prema svakome cd komandanata i boraca koji su prolazili kroz njenu gostoljubivu kuću. Ko god od partizanskih boraća svrati a njenu kuću, njoj je kao rođeni sm, čiju suđbinu ona prati i kad on ođe, iako je svoju ljubav već preueia na nove borce. U njoj ie oličenje onoga što je tipično u narodnom životu, Gnog čovekoljubivo8, plemenitog, široko pristupačnog kod majki boraca, onih koji se bore za cilieve što ih je narod osetio kao svoje. Ćooić jeyu Majka-Milji dao opšti tip stare a" trijarhalne seljanke, one koja. je STcem razumela smisao i značaj ošlo-
Ćopić ie u prozi
bodilačke borbe i daje sve ođ sebe da pomogne borcima kao mati, brižni čuvar i hranitelj njihovog života. Ona bdi nađ njima, brine o njima, a oni se kod nje, u njenom domu i pod njenom pažnjom, osećaju kao u rođenoj porodici. U svojim postupcima, rečima i osećanjima ona je zaista maika, narodna majka, prosta, jednostavna, široke duše i velikog, plemenitog srca. Taj lik dobio je punu konkretnost kroz razne odnose prema borcima i komandantima, a ioš veću plaštičnost u odnosu prema mužu, starom dobroćudnom Peri. Tai motiv, kao i još neki motivi iz ove zbirke,
· izaziva želju da se od pišca traži još
veća i punija razrađa, sa još većim obiljem životnog sadržaja.
U pripoveci »U sieni sudbine« na= rodno predanje, koje živi u vidu skaske, u. prepričavanju seoskog Sveta, postalo je živa stvarnost u narodmooslobodilačkoji borbi. Postoji u mnogim selima neki romantičan kutak koji je vezan za maštu seoskog sveta dramatikom nečije wudbine, obično momka ili devojke. Ćopić je takav kutak u romantičnom ambijentu, sa legendom koja se oplela oko njega u tragičnoj istoriji o Margiti djevojci iz doba turskih zverstava nađ narodom, spojio sa sudbinom djevojke Kove, koja u istom kutku gine da se spase od zverskog ustaškog gonioca. Sudbina i jedne i druge devojke je ista. Na isti način beže od divljih goniča i na potpuno isti način skaču u poslednjem momentu sa stene u vodu. Legenda je u punom izrazu i punom stilu uskrsla u životu. Poetizirajući donekle sudbinu „devojke Kove, koja je već osetila značaj oslobodilačke borbe ali još živi pod utiskom legende o Margiti, Ćopić je hteo u pripoveci da pokaže kako je oslobodilačka borba pobedila i sudbinu i verovanje naroda u sudbinu (kroz lik Kovine drugarice, partizanke Dare). Zbog tog kontrastiranja poetski .stilizovane sudbine Kove i jasnog smisla oslobodilačke borbe i njenog uticaja na Kovinu drugaricu Daru, pisac je mestimično pao i u knjiške konstrukcije insistirajući na sVvojoj tezi. Pako i u pripoveci »Knjige« ima mestimice preteranog insistiranja na osnovnoj tezi i konstruisanja događaja oko fe teze (privlačnost knjiga za seljaka komandira Rada), do čega dolazi zbog toga što se pišac u ovim pripovetkama prvi put ogledao s većim pripovedačkim zadacima, težeći.da proširi pripovetku na neki širi problem a da se ne zadovolji samo živom anegdotom. To će pisac &VO-– jim talentom i rađom svakako savladati, Branko Ćopić, koji ie u ovoj zbirci prišao većim pripovedačkim kompozlicijama, ima veliki poetski-pripovedački dar, a na njegovu plodnu imaginaciju utiče mnoštvo primera gotovo fantastičnih podviga koje su izvIšili njegovi zemljaci borci u oslobodilačkom ratu. Heroika istoriskih dana oslobođilačke borbe i narodne revolucije toliko je uzvišena, poetski snažna i impresivna, da se ne može govoriti o nekoj idealizacijii u pripovetkama Branka Ćopića, koga je ona prožela, Može biti govora o tome da je Branko Ćopić usled velike ljubavi prema zavičaju pomalo gledao selo kao neizdiferenciranu celinu, ne oortavajući u jačoi meri suprotne elemente na selu.
Zbirka »Surova škola« namenjena je omladini. Omlađina će imati dosta da nauči iz nje o narnodnooslobodđilačkoj borbi i njenoj preporodilačkoj snazi, o onoj velikoj ljubavi koja ie polcre= tala seosku omladinu, i onu najmlađu, da se uključi u narodnooslobodilački pokret. Pripovetka »Između dva bojišta«, koja spada među najbolje u ovoj zbirci, daje primer seoskog Omladinca koga ozbiljnost partizanskih zadataka potpuno preobražava, daje mu novi lik moralne čvrstine i svesne hrabrosti, čini ga ođraslijim, muževnijim. Ćopić je realistički razvijao proces njegovog preporoda, ogvetljujući ga podvizima naporne, rizične kurirske službe, pokazujući kako se ono što je bilo stihilmo samovoljno u njemu gubi u osećanju zajedničke n?dgovornosti, u ljubavi prema drugovima koji izgaraju na istim herojskim zadacima, koji su daleko od njega a bliski su mu veličinom svojih podviga. Ćopiću su kao piscu bliska seoska deca, on poznaje nilhovu narav, njihove ćudi, njihove igre, a poznaje i proces njihovog sazrevania, one momente kada ona ozbiljno počinju da misle o zbivanjima koja se događaju oko njih. Pripovetke »Surova škola«, »Poslednja odbrana«, »Veliki život« izražavaju ljubav seoske dece prema zavičaju, njihove veoma snažne utiske iz školskog života i njihovu izraslost u odvažne borce koji zauzimaju svoja mesta u narodnom ustanku pod vaspitnim dejstvom Partije. Možda bi to vaspitno dejstvo umetnički moglo biti konkretnije i sadržajnije prikazamo. Ćopić je iz kraja u kome se Sugestivno i živopisno priča narodnim jezikom. Om je i Vrlo zanimliiv usmeni pripovedač anegdota iz oslobodilačke borbe. On ume đa začini anegdotu humorom koji sadrži elemente narodnog duha, njegove boje i njegovu sočnost. On priča tečno, neusiljeno, prirodnom svežinom. spontanošću i inventivnošću. To su i odlike njegovog pisanog književnog rada. Ono što sad još stoji pred njim kao zadatak, to je savlađivanie kompoziciie većih pripoveđačkih rađova. razrada fabule u punijem smislu i konkretnija realizacija nekih sporednih likova koje on zasada više puta samo skicira. U daljem rađu na pripoveci većeg obima Ćopić će savladati i izvesnu Rkonstruisanost u koiu ponekađ upada u ovoi zbirci kada hoće đa kroz pripovetku sproveđe neku osnovnu ideju ili tezu.
Pripoveđača s tako dokazanim pripovedačkim darom i poznavanjem ćeoskog života očekuju velike teme današnjeg Socjjalističkog preobražaja
sela. Velibor GLIGORIC
kud
Odgovorni mrednik: Jovam Popović, Beograd,
'KNJIŽEVNEINONINE.
ap Nis: Day M Ja ii a IP M Pi A a i
Lik naše aktivistkinje
Na sastanku ošnovne organizacije Narodnog fronta ustaje visoka, plava žena srednjih godina. Zagledam je. Poznat mi je lik ove žene, njen ozbiljan i pažljiv izraz; poznat mi je i njen glas. On zvuči sigurno i odlučno, a ipak ženstveno toplo. Videla sam i ove bistre oči koje sve una= okolo zapažaju i registruju; iz njih zrači razumevanje, u njima se čita istinsko poznavanje života, u njima se pale iskre oduševljenja. Svako dete može da pročita u njima veliku ljubav prema čoveku. Ove oči izražavaju i snažnu volju i razumnu dobrotu.
Čini mi se da sam je često sretala. Da li jeto bila baš ona, ili neka druga žena, slična njoj? Jedna od žena koje su deo ogromne vojske rada u našoj izgradnji, naša aktivistkinja.
„Ali, baš ova „je bila pored mene, pro šle godine na Trgu Republike, kada su na smotru izišle frontovske brigade, Omladina je spontano i Veselo pljeskala, pozdravljajući defile svojih starijih drugova i drugarica. Tađa sem videla njene ruke kad su radosno pozdravljale. Ali sam videla te iste ruke i na radu... Čvrste i snažne ruke radne žene. ruke koJe ne zastaju, ne predomišljaju se, već delaju ravnomerno i neumorno. stvaralačke ruke žene koje sve postižu, i premašuju
I, eto, ona sađa govori.
— Drugarice! — kaže ona prišno i sa blagim osmejkom — Veliki Lenjin je rekao. da ženi treba pomoći, i olakšati joj posao u domaćinstvu, Kad smo, maločas. govorile o radnim akcijama, svakako je neka od nas pomislila: »Prebalo bi povoriti i o mleku, o mesu.« ..Ali. te naše drugarice još ne znaju tačno šta je socijalizam. Mi baš zato i rađimo, i gradimo čvrste temelie socijalizma, zato i doprinosimo izgradnji naše zemlje da bi svako imao dovolino mleka i mesa... Koja je od nas radnih žena, a takvih je najviše u svakoi državi mogla često da kupuje meso pre rata, kad je izgledalo da ga ima previše u našim kasapnicama? Kupovali su pojedinci, bogataši, oni koji su nas iskorišćavali. A danas, eto, može svako da ku pi, pa zatoine stiže. Naša je proizvodnja veća od pređratne, ali još nemamo dovolino za naše radne ljude, jer sada svi oni imaju prava na sve.
Sve žene pažljivo slušaju drugaricu Radu i saglašavaju se. A kad ona govori o mlečnim kuhinjama i Testoranima, o ljubavi i brizi za našu decu, kad izlaže ove specifične zadatke koje je postavila naša Partija, tada u sali zavlada ona fišina kad razum i vid mogu za navek urezati misli u svest čoveka. Radđine su reči bliske i razumljive svakoj ženi, a u njenom vedrom licu su izbrisani tragovi besanih noći, briga i napornog rađa.
Rada je počela da govori o Planu, o tome kako ie kod naš sve predviđeno i kako se kroz današnje napore mora videti sutrašnjica. Govorila je o životnom standardu koji postaje sve viši svakim uspehom u izgradnji, i pomenula kako su nekada živeli radni ljudi, kako ie ponižena bila žena, kao biće manie vrednosti.
Kao da je izražavala osećanja celoga skupa. Na licima žena jasno se vidi da one nisu zaboravile one godine »obilia« kad su, pored punih izloga prolazile sa svešću da one sve to ne mogu kupiti, da ništa nije za njih predviđeno....
Pošla sam zajedno sa rađom, đa je ispratim, Htela sam đa je vidim još bliže, da razgovaram sa njom nasamo.
Sele smo u brižljivo uređenu kuhinju, pred zastrti sto. Na belom platnu sijaju izvanredno lepe šare sa naših narodnih vezova.
— Bogata je mašta naše žene, kažem ja gledajući na lepu kompoziciju šara. Ovako lepim radovima možemo da se ponosimo,
— Da, — odgovara Rada, — naša žena ima već jasnu pretstavu o našoj novoi državi. Žena zna đa je Ovakav Život vredan da se živi. Pre je naš položaj bio beznadežan. Eto, na primer šta sam ja znala. Svršila sam prvi razred osnovne škole. Živela sam u kući sa decom, pored muža, radnika U meni je postojala Lenjinova misao, ali mutno i nejasno. Išla sam sa starijom ćerkom na sastanke u učiteljsku školu — još trideset devete godine, Ona je uoči rata postala Skojevka... Ali ja sam tada vrlo malo znala, nisam sve razumela što je pisalo u brošurama, a praktično nisam radila... Posle oslobođenja Beograda kad je počeo organizovani politički rad sa najširim masama, izabrali šu me za uličnog sekretara. Sećam se, kad sam otišla na prvi sastanak, đa ništa nisam razumela, Uplašila sam se. Ja dotle nikada nisam ničim rukovodila, a
sad eto, treba da rukovodim ljuđima!., Koliko sam noći misgwlila o svemu, a i danju sam bila unezverena i nesigurmna. Mučila sam se da razumem, da se unesem u taj rad, brinula sam se da ne pogrešim. »Kako li će se moje greške odraziti na našu vlast, na našu Partiju?« — pitala sam se. Sigurno sami grešila? Suviše sam Oštro postavljala zađatke, Kad dođe neka akcija, ja se rešim: moramo je prvi do kraja izvršiti! TI mobilsala sam žene. Ipak sam uvek vodila računa O ženama sa malom decom, Ti znaš, drugarice, kako je teško bilo radničkoj ženi da podiže decu. Niko joj nije pomagao. Niko je nije savetovao. Nije bilo ni jaslica, ni vrtića... Tada sam počela redovno učiti. Čitala sam u našoj štampi sve što kažu naši rukovodioci, sve što se u našoj zemlji radi, pratila sam predavanja, i lagano sticala iskustvo u dodiru sa ljudima... Tađa, 1944 godine, mi žene retko smo govorile; nismo još znale. A danas, kad pogledaš kako naše drugarice nastupaju, kako postavljaju stvari i O njima raspravljaju, — prosto milina.
— Jeste. Žene su vrlo mnogo naučle na radu. Ali ima još dosta njih koje su ostale van svega.
— Mislim da je vrlo mali broj. Ja ne računam onih nekoliko hiljada buržujki koje su svakako štetne, ali su bedna manjina. U našem gradu preko 70.000 žena uključeno je u privredu! One su. dakle. obuhvaćene. A ostale
·žene, majke i domaćice rade: jedne ši
ju za domove, druge dežuraju u đačkim kuhiniama i bibliotekama, treće idu na komunalne rađove, a mnoge rade u šekciji maika — dete. One koje ne rađe fizički, i nemaju vremena za dežurstva, dolaze na predavanja, na čitalačke grupe i posela, pošećuju stručne kurševe.. I one se izgrađuju.
— A molitički kursevi?
— Vidiš. — Radine oči postaju zamišljene, -—— to je najvažnije: politički rad! Zar bi bilo onako velikog od ziva žena u borbi da naša Partija nije naše žene i politički vaspitala? Naši kursevi nisu uvek pristupačni ženama. Trebalo bi da budu popularniji, a predavanja kraća. Znaš li ti, drugarice, kako je teško naučiti misliti, kad na fo nisi navikla!? Treba početi sasvim jednostavno. Mnoge su žene već naučile da misle, i one rade, čitaju, sve shvataju. Samo još teško formulišu. Još 1945 godine, kad sam bila u Petom reonu, počele smo sa ponekom pričom i lakšim člancima. Bilo je lepo kada nam je Jelena Masleša čitala dnevnik svoga druga, Veselina Masleše.. Tada su žene dolazile mosovno... Sve su htele đa im ona čita dnevnik. Vidiš, to. je problem: treba da se svugde nađe dobar »majstor«, koji bi mogao da rastumači ženama svako političko pitanje, da ih zainteresuje kroz lepu priču, ili film.
Rađa Radovanović priča mi i o SVOjim kćerima. Tu su i fotografije. Visoka, lepa plavuša, sa svetlim pametnim očima svoje majke, sa odlučno izraženom voliom u mlađalačkom liku, poginula je u borbi. A druga, mlađa ćerka. radi i studira. Pred ovim ženama, čiji drugarski odnos pokazuje koliko su bezvredni i zastareli pojraovi o komandovanju i slepom slušanju, a kako je potpuno njihovo međusobno razumevanje u Svemu, lebdi stalno lik ćerke i sestre — heroja, koji nadahnjuje njihova stremljenja.
Naše žene razvijaju i otkrivaju Sve novije i dragocenije vrednosti, koje su vekovima bile potisnute; tek socijalistički poredak omogućio je ženi da se potpuno oslobođi i razvije sve svoje sposobnosti,
O dinamičnosti toga razvitka ne EO vore samo primeri naših žena-boraca u ratu i rukovođilaca Antifašističkog Pronta Žena, koje su razvile svestrano svoje znanje i gledaju đogađa– je i svet kroz naprednu nauku i svOju revojucionarnu svest. a koje šu se već pre mnogo godina otrgle iz ponižavajućeg atavizma, — već nam govore o tome i nebrojeni primeri onih žena koje su do juče nosile feredžu, a danas progledale, žena koje su na selu živele u ropskoj pošlušnosti a danas ulaze đobrovolino u radne zadruge, žena koje su živele skučeno i pometeno ne poznavajući ni slova azbuke, niti osnovna prava čovekova.
Među milionima žena u svim našim republikama raste i razvija se nova, samostalna. odlučna i svesna radnica, koja uči, obrazuje se, usavršava, koja se takmiči sa muškarcima, žena koja postaje moćan stvaralac našeg socijalističkog društva.
Julija NAJMAN
OCE OM O a i 0 SL JL ala an a cara Bad poslovnice za kulturno-umetničike priredbe Ministarstva prosvete NR Srbije
Krajem 1947 gođine osnovana je Poslovmica Za kulturno umetničke priredbe Ministarstva prosvete NR Srbije, Od. svoga osnivanja do danas, Toslovnica Ministar stva prosvete postigla je lepe rezultate. Našim gradđovima, radničkim i industriskim naseljima u unutrašnjosti, pružena je mogućnost da čuju najbolje reprođuktivne muzičare Srbije. Na ovim koncertima učestvovale su manje ekipe” reproduktivnih muzičara kao i veći muzički nansambli, U izvesnim mestima nije bilo u početku đovoljno razumevanja za OVU vrstu kulturmo-umetničkog rada, naročito kod. prosvetnih ofseka, dok je gađa, međutim, svuda interesovanje Vrlo veliko. Najzad, postignuta je i mnogo bolja organizacija evih priređaba. U početku su koncerte OTganizovali samo prosvetni otseci građskih narodnih odbora, a sađa je organizacija ovih priredđaba u rukama prosvetnih otseka i gradskih odnosno sreskih uprava Saveza kulturo-prosvetnih društava.
Interesantno je pomenuti uticaj koji vrše ovi koncerti na slušaoce u unutrašnjosti, Utvrđeno je da je porastao broj rađiosldšalaca u unutrašnjosti; proširen je takođe i program koji se pluša preko radia. Dok se ranije širi krug radio-slušalaca Uuglavnom zadržavao ma narodnoj i tzv. lakšoj muzici, danas se preko radia slušaju i teža muzička izvođenja. Isto tako, ovi
Prancuska broj 7 == BStamparija »Borba«, B
koncerti utiču znatno i na sve veći priliv učenika u muzičke škole u unutrašnjosti. Najzad, stalno se uspostavlja sve tešnji kontakt između umetnika i publike, što se, nesumnjivo, vrlo pozitivno odražava i kod jednih i kođ drugih.
U 1948 godini organizovala je Poslovnica za Wulturno-umetničke priredbe Ministarstva prosvete NR Srbije 259 koncerata. Priredbama je obuhvaćeno 30 građova sa 206 koncerata, 11 sreskih mesta sa po 2 koncerta, 5 rudnika sa 5 koncerata, 5 bampja sa 13 koncerata i 5 radđilišta sa 5 koncerata. Pri sastavljanju programa i plana koncerata morala je đa se obrati posebna pažnja velikim građovima, zatim industriskim centrima i kulturno zaostalijim krajevima. Za godinu dana Poslovnica je organizovala u Nišu 20 koncerata, u Šapcu 13, u Valjevu 11, u Zaječaru 10, u Prištini i u Kraljevu po 8, u Smederevu, Peći i Prizrenu po 7 itd.
Sve ove koncerte slušalo je
posetilaca.
1949 godini Poslovnica Ministarstva _dosveka a Srbije znatno će proširiti svoj rađ. Pored čisto muzičkih priređaba Poslovnica predviđa i priredđbe drugog umuotničkog karaktera, Posebna pažnja 0Obratiće se inđustriskih centrima i kulturno zaostalijim krajevima.
oko. 100.000
\
| O PISANJU RUSKIH WO O IIMENA? *
se dobija neko dvostruko prezime, U
Pisanje stranih reči i imena ne izgleda, na prvi pogled, ni teško ni naročito važno, Međutim, ljudi koji še bave pisanjem i prevođenjem osećaju kao veliki nedostatak našeg pravopisa to što ovo pitanje nije u njemu precizno · obrađeno. U svakodnevnoj praksi, u našim novinama i časopisima, upotrebljava se vrlo mnogo stranih, naročito ruskih, reči i imena. Naši ljudi su često u nedoumici kako da transkribuju ovu ili onu reč i, razume se, često greše.
Mi se u ovoj kratkoj belešci ne možemo zadržavati na tom pitanju. Hoćemo samo da skrenemo pažnju na jednu grešku koja se stalno ponavlja u našoj štampi. Reč je o pisanju ruskih imena kad se ona navode u celini, Treba znati da se svako rusko ime sastoji od tri dela: imena, imena po ocu (to se ruski zove »otčestvo«) i prezimena. Ime po ocu, zajedno sa ličnim imenom upotrebljava se najviše u ličnom dodiru — u razgovoru, obraćanju itd. To je forma svakidđašnjeg opštenja koja je svojstvena samo Rusima, Belorusima i Ukrajincima. Naši ljudi, ukoliko ne znaju ruslci, imali su prilike da se upoznadu sa tom formom kroz rusku književnost U svakom ruskom romanu, pripoveci, drami, naići ćete na takve ızraze kao što su: Ivan Petrović, Vladimir Sergejević, Nadežda Nikolajevma, Jelena Ivanovna itd. Ono »Petrović«, »Nikolajevna« itd. nisu prezimena, Međutim, kod nas to rusko ime po ocu mnogi shvataju kao prezime ili kao sastavni deo prezimena. Otuda ćete u našim novinama često primetiti da je »otčestvo« napisano zajedno sa prezimenom i spojeno crbkicom, tako da
'Saltikov — Šćedrin,
·Puškin«, onda bi se
BROJ 11
našoj štampi, na primer, Vrlo često pišu: Aleksandar Sergejević — Puškin«, »Visarion Grigorjević — Bjelimski«, »Vladimir Ilić — Lenjin«, Ovo je razume se, potpuno pogrešne. Treba pisati: Vladimir Ilić „Lenjin, Aleksandar Sergejević Puškin itd,
Razume se, i u ruskom jeziku postoje prezimena koja se, kao i kod nas, pišu sa crticom. Takvo je prezime imao, na primer, čuveni ruski Vvojskovođa koji je pobedio Napoleona: Goleniščev — Kutuzov, Uporedi naša prezimena: Kukuljević — Sakcinski, Polit — Desančić itd. Dvostruko prezime imao je poznati ruski satiričar kao i nedavno preminuli sovjetski pesnik LebedevKumač, (Ovđe nema važnosti pitanje kako su ta dvostruka prezimena nastala). Lično ime i ime po ocu kod ovih ruskih ljudi pretstavlja nešto posebno. Tako se Goleniščev — Kutuzov zvao Mihail Ilarionović, dok je Saltikovu — Ščedrinu bilo ime i ime po ocu Mihail Jevgrafović itd. Ako bismo se pridržavali pravila onih koji pišu »Aleksandar Sergejević došlo do ovakve besmislice: »Mihail Jevgrafović Saltikov — Ščedrin«!
Naši ljudi greše u pisanju ruskih imena, pre svega, zato što rusko imi po ocu liči na naše prezime, a zatim iz razloga što to »otčestvo«, tačnije rečeno njegova upotreba, pretstavlja nešto specifično rusko. Ali, bez obzirš na to, naši ljuđi treba da nauče kake še pišu ruska imena, Inače im sei pravom može prebaciti da su nepšk smeni,
R. L.
Jubilej Vladimira Skrbinšeka
Prvog marta proslavila je Ljubljana 25-godišnjicu umetničkog rađa istaknutog slovenačkog glumca Vladimira Skrbinšeka. Skrbinšek je rođen 19052 u Ljubljani, u porodici, koja je dala slovenačkom teatru još dva požorišna ume{inika, Milana Skrbinšeka i Stefaniju Skrbinšek. Posle studija na tehnici i kratkog službovanja u saobraćajnim ustanovama on se odlučio definitivno za „pozorište, Prihvatio je angažman u Mariboru, gde je sarađivao čak i u operi i opereti. Zajedno s Brankom Tepavcem, Hinkom Tomašićem i još nekima osnovao je »Intimnmi teatar« u Varaždinu, Posle neuspeha ovog pokušaja u provinciskom građu pošao je Skrbinšek u Zagreb i tu je iz mizerne situacije besposlenog glumca ušao u sklop bivšeg subotičkog ansambla, koji se silom prilika pretvorio u putujuće pozorište. S njime je putovao sve do Albanije. Na povratku preko Splita primetio je mladog slovenca tadašnji režiser Splitskog kazališta Rade Pregarc i angažovao ga za Svoj teatar. Pod rukovodstvom Pregarca, koji je proživeo nekoliko godina u Rusiji i učestvovao u njenom pozorišnom žŽivotu, sazreo je mladi Skrbinšek u Ozbiljnog glumca. Rađeći dve godine u Splitu, vratio se s novim iskustvima i solidnim umetničkim obrazovanjem u Maribor. Od godine 1927 do 1935 bio je član mariborske drame, upravo jedan od njenih stubova. Godine 1995
ol otišao je u Skoplje i ostao u tamošnjem pozorištu do 1938. U ovoj sre dini istakao se i kao glumac i kao re~
ditelj; ranija iskustva opernih režija —
u Mariboru mnogo su mu pomogla tu pionirskom radu na prvim pokušajima opere u Skoplju. U to vreme do» lazio je kao ređovni gost u Maribor gde je radio naročito na vaspitanju mladog pozorišnog kadra. ; Vladimir Skrbinšek je besumnje jedan od najtalentovanijih „glumaca u Sloveniji, U prvom redu on je odličan karakterni glumac. Njegov je repertoar neobično bogat. Iako je sticajem prilika morao dđa preuzima najrazličitije uloge, on je najjači u savremenim dramama, gde dolazi do ipražaja njegova sklonost k intelektualnoj, naročito psihološkoj problematici, kao i njegova široka kultura. I pored izvesnog intelektualizma u zasnivanju pojedinih karaktera Skrbinšek pokazuje gotovo u svim SVO> jim ulogama duboko osjećanje za biifne elemente teatarskog zbivanja, za spontanost i obilno nijansiranu emocionalnost. Između brojnih uloga Vladimira Skrbinšeka naročito se ističe njegov Leone u Krležinim »Glembajevima« — kreacija, u kojoj je ovaj naš glumac dao sintezu svojih umetničkih odlika, Jubilej svog pozorišnog rada proslavio je u drami Armmouda d'Usseaua i Jamesa Gowa »Duboko korenje« u ulozi Howarda Herricka. B. B.
Takmitenje amoterskih pozorišta i dramskih sekcija Vojvodine
Ovogodišnje takmičenje 250 amaterskih pozorišta i dramskih sekcija u Vojvodini dobilo je, prema prošloj godini, šire razmere i po učešću takmičara i po broju posetilaca.
Novinu u ovogodišnjem takmičenju pretstavljalo je predtakmičenje, koje jie održano od 1 đecembra 1948 do 1 februara ove godine. U tom vremenu amaterska društva i dramske sekcije takmičili su se u deset raznih disciplina, kao što su omasovljavanje pozorišnog društva, idejno-politički rad YL Š1HS6VH uredno održavanje proba
U toku ovogodišnjeg takmičenja primećeno je da su, naročito u Sremu, amaferska pozorišta i dramske
sekcije pokazali veću aktivnost nego što je to bilo u prošloi godini. To se odrazilo i na broiu učesnika u sadašnjim grupnim i sreskim ftakmičenjima. Iz Šidskog sreza, na primer, ove godine prijavljeno je za takmičenje 26 pozorišta i sekcija, a iz Rumskog sreza sedam, dok prošle godine iz ovog sreza nije učestvovalo u ftakmičenju ni jedno pozorište ni dramska sekcija.
Izbor prvaka Vojvodine srpske i hrvatske nacionalnosti održaće se 97 marta između prvaka oblasti Bačke, Banata i Srema, a izbor prvaka Vojvodine svih nacionalnosti održaće 5ć
5 i 3 aprila u Novom Sadu.
BIBLIOGRAFIJA
Jugoslovensko-albanski odnosi (1939—1948). Na osnovu službenih dokumenata, pisama i drugog materijala publikaciju sredio i obrađio Vladimir Dedijer. Izdanje »Borbe«, Beograd, 1949. Ćirilicom, strana 134.
Dušan Kostić: Zemlji voljenoj. Pesme, sa” kupljene u ovoj knjizi, inspirisane su autorovom posetom Sovjetskom Savezu, kao i klevetničkom kampanjom nekih kompartija protiv naše Partije i mašeg rukovod“stva. Izdanje »Novog pokolenja« Beograd, 1948. Ćirilicom, strama 57. |
Blagoje Nešković: O gzaoštravanju klasne borbe na selu u sadašnjoj etapi izgradnje socijalizma i o savezu radničke klase i radnog seljaštva. »Mala politička biblioteka«, izdanje »Naprijed«, Zagreb, 1948. Latinicom, strana 30, cena 3,50 dinara.
Maksim Gorki: Dela. Knjiga XX. »Delo Artamonovih«. Preveo Milovan Đilas. IZ- ” đanje »Kulture«, Beograd—Zagreb, 1949. Čirilicom, strana 292, cena 45 dinara.
Ana Zegers: Sedmi krst. U ovom romanu
znate savremene nemačke spisateljice i antifašistkinje prikazana je, kroz fabulu pokušaja begstva sedmoricće Nemaca komunista iz logora, atmosfera Hitlerove Ne mačke, Preveo Milan Slani. »Savremeni zapadna kmjiževnost«, izdanje »Prosvete«& Beograd, 1948. Ćirilicom, strana 366, cema 67 dimara.
_ Svetolik P. Ranković: Gorski car. Roman. »Srpski pisci«, knjiga VII, izđanje »Prosvete«, Beograd, 1948. Ćirilicom, strana 256, ce-
na 42 dimara.,
Konstantin Stepanović: Sim nepokorenoga građa. Romam za omladinu sa temom oslobodilačkog rata. Ilustrovao Mate Zla malik. Tzđanje »Prosvete« Beograd, 1948. Ćirilicom, strana 184, cena 32 đinara.
ezez:uBuuGAGAL\AAL.AAAu= auuu nis anaBENEserrIiI= iz arr=srunr sz arz zu AAALALAIR AA Ca REDAKCIONI ODBOR:
Jovan Popović, Čeđomir Minđerović, Marijan „durković, Ivan Potrč, | Vjekoslav Kaleb, Isak Samokovlija, Janko Đonović | Dimitar Mitrev
— )
PRETPLATA ZA KNJIŽEVNE NOVINE
Za našu gemlju na 3 meseca 35 dinara,
ma 6 meseci 70 đinara i n8B godinu dama 140 đinara,
Za Inostranstvo: na 3 meseca 50 dinara, na 6 meseci 100 dinara i ma godinu đana 200 đinara.
Rukopisi se ne vraćaju.
Broj čekovnog računa 1—9060338 Poštanski fah 617.
i ——ezK=O—==
eograd, Dečanska 81.