Књижевне новине
___PRVIJSMBRE?YTI
Najposle, krajem aprila 1906, stvo-
;: ren je odbor od pet radniea, pet »djevojaka« kako su ih radnice zvale iako je među njima bilo i udatih žena, iako su već od prvih meseca ove godine, po primeru drugova koji su ih upućivali i savetovali počele da se među sobom zovu — drugarice. Zahtevi koje su one saslavile i nevešto i bez reda napisale olovkom na dva lista jevtine hartije za pisma velikog formata i na= randžaste boje, sadržavali su uglavnom smanjenje radnog dama od jedanaesb na deset sati, povišenje nadnice za petnaest do dvadeset od 8to, zatim pravo na »strukovnu organizaciju«, za koju će naknadno podneti uslove i pravila, Te listove je Anica predala drugarima i posle dva dana primila od njih tabak hartije na kome su zahtevi bili otkucani na mašini, formulisani stručnim izrazima, a povišenje nadnica i smanjenje radnog vremena razrađeni u cifre i tabele, prema vrsti posla i godinama rada.
\ Kad je, sutradan po prvomajskoj proslavi, pet radnica izašlo pred direk= tora, on joe dugo gledao taj otkucani tabak hartije nekim novim pogledom u kome je bilo uplašsnog iznenađenja i gnevnog čuđenja, To su iasno videle, jer one su dobro i odavno poznavale
Pi svaki njegov pogled i pokret. I samo
to da su one, mirne i rešene, stajale,
pa ma i za kienutak pred njim zbunjenim i uplašenim, a između njih tabak otkucane harlije sa zahtevima,
gamo io, bez obzira na dalji tok i
ishod stvori, izgledalo im je kao mala
pobeda i vredno svih dosadašnjih žrtava i napora.
Direktor se brzo trgao iz prvog iznenađenja, i pokušao da ga prikrije naglim pokretima i jakim glasom.
— 'To.., To niste vi sastavile! Ne!?,
— Mi.
Ču se jedan jedini tih glas.
i — Ko vam je to sastavio? — zagrme
đirektor, ohrabren bojažljivim odgo= .
vorom i prostreli ih 8ve ređom dobro IL poznalimi pogledom,
Ali tada se Savka, koja je dotle sta= jala malo u pozadini, izdvoji i hvata= jući mirno pogled progovori jasno:
— Šta treba da nam ko sastavlja, gošpodine direktore, kad ini same dobro znamo i koliko radimo i šta Dprimamo i kako sa onim što zaradimo na kraj izlazimo? Po me i'eba niko da nas uči,
Te sigurne reči vratiše djrektora Oo-
e pet u njegov prvobitni položaj uplai šenog iznenađenja i nemoćnog gneva, Uzalud je iražio u tom odgovoru neki izraz zbog koga bi mogao da blane, Vrkeo se jedan lirenutak, a omda, kao da se seti, udari presavijenim tabakom hartije o piseći sto; učinio je to posve : neprirodno i izgledao pritom dosta jadno.
i — Vi moje savjete nećete da Blušate, pa Blo ste sada meni donijele
.
e ri OVO?
|: = Mi vas molimo da tio.. da naše
YO zahtjeve... predate Zemaljskoj vladi.
“f8; — Nisam ja vaš poštay. Moo vam - vlada...
' — Onda ćemo mi tako morati, u ime ostalih..,
WM - — Ko ste vi, da govorite u ime ošta= lih? Ko su te »ostale«? Koliko je lih »ošslalih«?
— Većina, gospodine direktore,
— Ha, većina! Je li »većinas?} i »slrukovne organizacije«? Znači, Vi
Va politiku hoćete da Vodite,
Neko zausti ali ne izgovori neku reč, A direktor je nastavljao da lupa dlanom po presavijenom tabaku hartije i zelenoj čoji na pisaćem stolu, koji je muklo odjekivao, i da viče:
— Dobro! Možele, možete! Ali, pa»
zite: rđavim ste putem pošle i onaj ko .
vas na to nagovara ne želi vam dobra.
građenoga dela, i ne diže se od stola dok ga ne pročila & kraja na kraj. Đa bi se u njemu pojavila zavist? Ni trunke od toga. Oseća, od prvoga časa, sa sigurnošću dobroda zanatlije, da je našao dostojnoBa druga i Domagača: dosad ga je uzalud tražio, Odmah piše Aranju svoju slavnu pesmu ji pismo, zadihan od sreće zbog takvoga &usreta, Pre svega drugoga, u pismu mu poručuje sledeće: »Ako \i narod bude zavladao u pesništvu, biće blizu da zavlada i u politici, a to je zadatak stoleća; da se to pah izvojuje, cilj je svakoga plemenitog čo= veka kome je već dozlogrdilo gledati kako milioni st"adavaju đa bi njih neltoliko hiljađa lenstvovali i uživali, U nebesa sa natođom, u pakao sa aristokratijom!« Nije to samo hjepovo umetničko vjeruju, nogo Uu isti ' mah i političko; jet ođmah dalje, daje Aranju i savet sa budđuči knjičševni rad: »Samo Kralja ne vwzimaj ma svoga junaka, čak ni Matiju. I on ba bio kralj. a kakav ti je jedan, je i drugi, Kada već narodu ne smemo 6lobodno nakalemiti ideje slobode, bar mu mne iznosimo Pra oŠT prizome ropstva, i to još sredstvim poezije MELLIDO i privlačno obojene ·puizore ropstva«, ”d sada, u Petefijevoj peštanskoj radnoj sobici pored litografija Miraboa, Lafajeta, Robespjera i Mara-ta, biće i fotografija ćutljivoga Avanja, Njih dvojica, Petefi, sin služavhe, i Aranj., izdanak jobađa, dugo će od sada vlađati mađarskom poezijom, još i danas oseća se njihovo momo prisustvo onde, Ta| ko će šest godina mlađi Petefi voditi svoga Sstarijega diuga kamo ovaj, sam, nikada ne bi stizdao: u godina. ı 1848/49 Aranjeva uloga narodnoga pe: shika. dostići će svoj vrhunac, a jod | uticajem Petefijevii:.. Tada će T oldi osvojiti jednostavna srca najširih ma-– sa, tada će Atvanj uređivati list za seljake i pisati u njemu članke i pesme kojima Će propovedafi potrebu Oslobodilačkoga rala, veličati Rožu Šandora. šefa alfeldskih bećara, koji je dobio amnoestiju da bi se borio na strani rovolucije, tada će napishti 6voju jedinu buntovhu pesmu, protiv popova koji se Boje na račun naroda. Morala je biti silna suMestivna moć Petefijeva kađa je i od Aranja, čija je prava psihološka oblast bila ogijansko oplakivanje mađarskoga naroda u režimu posle Vilagoša, izmamila tir-
ajsko petefijevske tonove, Aranj do
“Lt Sr?
(Sa
..
a O MV O NR CUJ
Ivo ANDRIĆ .
A kad Je pet »djevojaka« izašlo na hodnik, bogledale #u se sa dotle nepoznatim osećanjem zadovoljstva. Tu su prvi put osetile, nije to svaka jednako osetila niti je to ijedna glasno kazala, ali su osetile: da direktor hije ono što je nekad bio, tj. što su sve radnice pa i one mislile da je; da je iza tih vrata tapetiranih zelenom čojom on ostao bar nešto malo manji neo što je bio pre četvrt sata, kad Su ušle, a
Osetile 8#u da je borba mogućna,
Vladin povjerenik za građ Sarajevo, šef celokupne policije Bdmund baron Staricki, poručio je da će primiti delegaciju sa zahtevima radnica i radnika fabrike duvana, ali ne ceo odbor od pet radnica, nego samo dve.
Tada su »djevojke« izabrale Savku Kusovčevu, cernomanjasštu, onisku, otvorenu i smelu devojku iz Piruše, koja ima dva mlađa brata u gimnaziji i Anicu Pekušić, f dale tri drugarice pratile su ih do vrata vladine zgrade, a kad im nisu dali da se tu zadržavaju, one su otišle na balu i tu, na zidu, čekale,
Tako su se njih dve našle pred SŠtarickim. Bio je iznad prosečne visine, 8nažan i gojazan, ali elastičnih pokreta, neobično bele kože, riđe kose i brkova koji su bili potkresani u tvrdoj i oštroj liniji i nigu sakrivali tumena usta. Nečeg beiolikog, putenog i ženskog bilo je u celom čoveku. Sve je mirisalo, sjalo i bleštalo od njega: prstenje, zlatna dugmeta na manšeta= ma, biserna igla u zelenoj Rkravati, snežno belo rublje, uglačane cipele u bezbroj refleksa. Sve je na njemu i” oko njega izgledalo glatko, meko, umereno toplo, dugo doterivano i potpuno doterano prema nekom nepozna=tom strogom brbvilniku, I sve je odgovaralo neobično vigokom pojmu ltoji je ovaj gospodin morao imati O sebi i svom pozivu. Ali u svemu je bilo i nečeg neprirodnog i išzopačenog, bemuškog i heljudskog. E
— No!
Baron ih je dočekao stojeći, ali ne kod pisaćeg stola ni na sredini sobe, nego negde u dnu kao da nije ni mislio na njih, nego. se. bu agslučajno desio.
— No?! |
Ah, to ausšstrougarsko vojničko i Đirokratsko: No! To nije reč nekog živog jezika ni određenog naroda, nego uzvik iz gzoologije u kome ima i nešto od vepra i od stršljena i od kopca, U tom jednosločnom uzviku ima dovoljno prezira da uvređi, unizi, i uplaši milion ljudi, to je borbeni kro= tilački uzvik jedne kaste koja vlada svetom i drugim ljuđima oko &ebe, bez obzira, bez straha, bez pomisli da bi moglo drugačije bifi. jedne „kaste, koja je, oduvek bez srecna | duha, davno izgubila pamet, a 8#ad gubi i bošlednje tragove osećanja mere, svalti ra- . čun o hodu vbremenh i progresu Sveta. Ah, to atWtnougarsko: No! Šteta je Što se polagano zaboravlja i Što će biti potpuno zaboPavljeno kad jzbleđi u sluhu i poslednjeg čoveka toga naraštaja. Šteta je to i za Prošlost i
za budđućnost. Trebalo bi ga sačuvati ,
na nekoj trajnoj gramofonskoj bloči, kao prime» dokle su se jedni morali ponižavati da bi živeli, množili se i hranili, a dokle su se drugi mogli spustiti, misleći da se uzdižu i da sa svoje visine neograničeno vladaju svetom i liudima. Kao zastrašujući
primer buđućim naraštajima, šta čovek može učiniti od drugog čoveka i od samog sebe,
kraja života neće prežaliti gubitak &voga prijatelja, ostaće zasenjen Nnjime; verovatno bi i njegov dalji umetnički razvoj išao sasvim drukčijim pravcem da je Petefi posle 1849 oMtao živ,
Petefiju međutim ostaje još vrlo malo od života, Poslednju godinu provešće u grozničavome radu, Oduvek rasipnički plodan, Bada i svoje najintimnije pri|atelje sadivljuje 8VOjom fantastičnom prodđduktivnošću. Pi8ao » kod kuče, u kavani, na putovanjima, u hodu: neprestano, Putujući Beljačkim kolima, izvali.se potrbuške u dno kola, pa tako piše. U stihu to i kaže:
Jlrao nadmičaf, mašam se svoga plsačega pribora...
On je književnik, i ništa drugo neće da bude, Kada je prvi put bio u gostima kod Ayanja, za odam dana napisao je Šest pesama, među njima i takve kao što su Šari-neni, Roda, Bio bih reka, Krnji svonik, Kako je lep svet; ma prvih pet dana u godini 1848 napisao je pet pesama, Wvaki dan po jednu: Zimske večeri, Kako da te zovem, Parobljeni lav, Pustara #imi, Koka moje majke: — nema mađatske antologije bez tih pesama. Kada je 1847 izdao svoje Celokupne stihove, u divnoj i golemnj knjizi od 98 tabaka velike osmine, on je najveće pesničko ime Mađarske; čak rezervisani Deak ume da u intimnom druŠivu nnpamet izrecituje betnaeštakdvadeset njegovih pesama.
Brak kao da mu je pružio mogućnosti ga još kruphija pesnička ogtva– renja. Sada piše spev Ludi IŠtOK, Izgledalo je kao da je kod njega nastupio trenutak kada Če se sva njegova bogata lirika razrešiti u epici: mogućnost takvoga njegovoga YazVoja ne bi bila sasvim nelogična. Međutim, već tada se u njegovoj poeziji sve češće javlja | moliv smrti, Nije naravno atvar u tome Što je on u pesmi prorekao da će poginuti na bojiŠtu; jer je u pesmi proricao i {o kako će se, u Wtarosti, igrati sa unučićima: tvar je u tomo što je on odista pogihub na bojištu, tačno onako kako sto-
ji u onoj pesmi. Još u zamku u Kol-
tou, gde je proveo svoje prve bračne dane sa Julijom, napisao je pesmu wrajem šeptemb?ra; nju je
Julija načinila najpopularmijom ele“ pijom mađarske književnosti ne toali-
ho time što je pešnika za nju inm&pbs
Kađ »djevojke«, kao bo doj OvOru,
ı po pravilmom borbenom instinktu nj-
&šu odgovorile ni ma treće njegovo: »No!?!«, oh im se primakao nemar– nim hodom, pogledao ih kao odnekud iz daljine, Oči su mu bile malene, okrugle, žagadite, 8a szaručenom beonjačom i pocrvenelim kapcima, kao prljave, ni srećne hi lepe oči; one su u tom velikom pregonjenom i prene-= govanom čoveku bile jedino mesto koje nije hi zdravo ni doterivano ni uglačano. Te oči, kao da su pozajmljene od drugog i drugačijeg čoveka, nisu ni ličile toliko na oči koliko na dve rahe Roje u ovom irinče šavršenom bafonovom telu služile za gleđanje. — Šta vi hočete?
Naše reči je izsgovarno nepravilno, sha pogrešnim naglaskom. Tada Savka istupi za korak napred, ra»mota tanki štištavi papir u koji je bila uvijena njihova prefstavhka 8a zahtevima. — Evo, gospodine, ovdje su naši zahšjevi i mi Vas molimo da jh pro-
čitate 1 preporučile visokoj SEBI,
skoj vladi, |
Polafano 1 svečano, kao što se vrše važni i opasni boslovi, oboje podigoŠe ruke u visinu lića, i hartija iz tamne, mršave | žute Savline ruke pređe, kao sa drugog sveta, u baronovu, punu, nhhBbreklu i belu kao nepečen hlepčić, On rastvori tabak i samo ga prelete pogledom, a onda še okrenu radnicama:
— Jučer niste bile na pošao?
— Nismo — odgovoriše obe odjednom, ali tiho.
— A zašto?
Kod tog pltanja obe »djevojke« osetiše halo se almošfeta između njih i barona odjednom ispuhi nečim novim i opasnim: to heprijalelj bita, sa neprijafeljskom · namerom i valja mu odgovoriti, ali ni suviše opširno a ni ponizno,.ne prećutati glavno, a ne kazati što ne treba, A kako da se anađu njih dve, meiškusne i neulke?
Strah ih je ne barona neso odgHovor=
nosti premn opima koji nisu ovde, ali za koje njih dve, takve kakve su, moraju da govore, i to fako kao da jh slušaju s#Ve radnice i &vi radmicl, i to ne samo iz njihove fabrike,
— Zato što je bio Prvi maj — reče prigušeno Savka.
— Praznik vadnog naroda — dođa– đe Anica be tazmišljanja i obe se osefiše malo lakše, kao da šu sada našle neki stav | oslonac za YhazBOvOTr koga ne mosu izbeći.
— Ah, a ko vama je kazao da je to »praznik« i da »radhi« nnrod ireba da ne adi: a uc ave -—-oaesda
— Po cijelom svijetu 80 &lavi Prvi maj.
Baron planu. ' i
Vikao je na njih, đugo i ružno, fa visoka Rhao što se viče na zaista nepazumna stvorenja. 8 nekom mržnjom koja je daleko prevazilazila ne samo ove dve »devojke« nego i pitanje štrajka i ceo »delokhtug« batonove vlasti, Uproženi interesi i povređena oholost moćne klase govorili Bu na usta poročnog čoveka nezdravih živacB. Jer, ta mržnja bila je u stvari prezif, Samo vrlo poročni ljudi BPosobni &su za takav prezir, A ovaj čovek je bio pun prezifa koji je izbijao iz glasa, iz svakog pokreta; ali sve je 10, izgleda, bilo slabo da izrazi njegov veliki prezir prema svima ljudima, i to kao da Je | bilo glavni
risala, koliko time što je doslovce ispunila sva njena užasna proročanstva: nepunu godinu posle pesnikove smrti udala se za diugoga.., U ovo doba javljaju se i začeci vanredno zanimljivoga, neobično 2žnnčajnoga a nezavršenoga niza pesama: Go, podin Pato Pal, Okatootaja; da ga je zav?šio, naslikao bi savreme= nu Mađarsku onako kako je carska Rus ja naslikana u Mrtvim dušama, Oblomovu, Ocevima i deći, Bržo &e prekida taj ciklus,
Brzo se približuje godina 1848. Za Petefija, ona je počela u amaku najvećo alttivnpsti. Poduhvatio se svoga om ljenoga epa, unehel-a, Preveo je Šekspirova Koriolana, a napravio plan da prevede još i Romea ı Juliju (to je i bočeo), Otela, Ričerdp ITI ·Pymoha" AtJJ njanina, Simbelina, Henrika IV | Zimšaku bajku: on, Aranj 1 Verešmarti dogovorili su se da prevedu čitavogša Šekspira, Samo ko ne zna Petefija posumnjaće da bi on odista i obavio ogromni posao koji je primio na sebe, A tada je sve te planove presekla pariska februarška revolucija, · svojim radničkim barikadama, crvenim „zastavama i parolama Luja Blana.
Ne sasvim iznenada, naravno, Ustanak je izbio prvo u Mesini, 6 januara, 192-oga je već u Palermu, 27-oga u Napulju, pa će velikim zaokhkretom prema Lisabonu i Parizu krenuti na istok, svugde ljuljane kule Meudalisma, Petefi prati evropske događaje sa strepnjom i nadom, potresen do dna duše, Predosećam revoluciju kao pseto zemljotres, govorio je. Nešto docnije (7 marta 1848) zapisao je u svoj dnevnik: »Već godinama! je moje glcoro isključivo štivo, moja juta?nja | večernja molitva, moj hleb mnasušni, istorija francuskih revolucija, ovo no. vo jevanđelje čovečanstva, u kome drugi oikupilac aveta, slobodn, propoveda svoja načela, Svaku njenu reč, svako njeno slovo, arezao sam u s8VOje srce...« Za februatsku revoluciju pad Luja Pilipa i proglašenje francuske republike saznao je ha putu, daleko od Pešte, Ušavši tada u malu pravit kavanu, »Vive la rčpu-
lique! ugviknuo sam&« —- piše u svO-
me dnevniku —, »pa 8am nemo, uko--
čeno zastao, ali bukteći kao plameni
štub« Verujte mu da je doslovee taz
ko bilo, Odmah je pojurio u Peštu:
xar bes njega da počne wevoluocija?i
\ }
potkopavajući već po-'
\
uzrok njegove lhiutnje, a ove đve bene, pretstavnice bobunjenih radnića samo bedan povod,
Devojke nisu fi fazumele potpuno 8ve Šlo je govorio, ali je s8ve zajedno bilo teško i odvrafno, i iz svega je izlazilo da im govori ovo: Šta vi znate o svetu, i otisud vi možete znati Šta ceo svet radi? Ja ću vam Mazati otkud, Desetak lJenjština, čivulskih Skitnica i raznih probisveta koji su došli u Sarajevo da bune i zavode radnike kazali su vam fo. A ja vam kažem da ćemo mi sve njih oslati odakle su došli, proterati vezane, A ni vi ništa bolie nećete proći, nako budete bunili poštene i vredne radnice, Jer mi imamo načina i za takve ptice koje se šetkaju naokolo ša hekim smešnim i blesavim pretstavka-– ma i zahtevima, umešto da gledanju B8VOoj pošao. Mi smo do sada boštupali fino, sa mekim rukavicama na rulhn= ma, ali kad skinemo rukavice, videćete da je naša ruka od železa, Osetićete to na svojoi koži, Tada ćete še možda kajati, all će biti docćkan.
Sve je to on izgovorio nepravilnim rečima i nakaradnim rečenicama, ali sa jarosnom vikom koja je ovde, kako izgleda, bila glavno, A kad še ispraskao i zastao, kao da očekuje njihovu reč, Savka upita odjednom.
— Mi molimo da nam kažete, kad ćemo moći dobiti odgovor na naše zahtjeve,
—Odminh dopijete odgovor.
Priđe stolu i zazvoni, Malo zatim na vratima se pojavi čovek u unifotmi, Rkancelista sa zvezdom pod vratom; lice ćoškasto i bezbrko, Proseda, kratko šišanma kosa, začešljana uvis, izgleda kao četka. Taj čovek, sav od opreza, izvede ih iz svoje uske kancelarije sve do na hodnik i predade policaiću u uniformi, koji je čekao na hodniku. a zatim zatvori za sobom vrata pažljivo kao da su od naifinijeg stakla i pamučno nečujno. Odmah zatim, policajac im saopšti da su uhapšene i pozva ih đa krenu pred njim.
Kan đa je to prirodno produženie posla na koji su krenule, Savka | Anica &u išle pred policajeem i samo Su izmenjivnle poglede između sebe. Čim su izašli na obalu ugledaše ih tri drugafice i poskakaše sa zida, opkoliše ih i gagrajaše 8m pitanjima: ZaŠto, kako, kuda ih vode. Poliicajnc, riđ, postariji čovek. koji je već dvađesetak godina u Sarajevu, bio je zbunjen tom ženskom vikom i branio se trepčući. — Molim, niije dozvoljeno razgova= ralti. Dalje od pritvorenika! Dalje!
I svaki put kad bi hteo nešto da kaže hvatao je dugačku sablju po 'Bredini, kao na pozdrav, i gledao pre= da se kao da iz sećanja čita tekst propisa o sprovođeniu uhapšenih lica,
— Molim, dalje! Moraću boštubpiti protiv vaš.
Ali teško se bilo odbraniti od ogorčenih mlađih radnica koje šu kao uzbunjene pčele obletale, dovikivale drugaricama da se ne bo|e, da će sve učiniti da ih oslobođe, da će izvestiti koga treba, da će poručiti i njihovim kućama. I Savka i Anica su ih umi-
rivale i molile da idu, ali one &u ih”
pratile, čas izbliza čas izdalje, sve do policijskog zatvora.
(odlomak)
Nije mogla početi' bez njega, Mađarska revolucija počela je 15 mata 1848, Junak toga dana, njegov glavni organizator i tvorac, nesumnjiv je Petefi. A toga dana dogođilo 8e OVO,
Peštanska omladina zamislila je da francusku revoluciju proslavi 19 mar– ta pod otvorenim nebom, na polju Rakošu, uz najšire učešće narodnih masa; na večeri je iebalo da Peteli pročita svoju pesmu Na hoge, Ma đari, a onđe je trebalo da se saopšti i peticija kralju u 12 tačaka, Šta želi mađarBki narod, Međutim, posredovanjem konzžervotivnih i reakcionarnih snaga večera samišlje=
· na na Rakošu morala je otpasti; za to se znalo Već 14-oMa. Uzgrujanjč među omladinom bilo je veliko: &vi su osećali da 'reba nešto Zi ali niko nije znao kako, i Bta, U Varšavi je bila pobuna, u POR revolucija Meternih je pao, -— več i lojalni Beč plamti u požaru revolucije: počeli su je tehničari i medicinari. |
U Pešti se u to doba održavao prolećni vašar. A to mnači da se tada u varoš sa pretežno nemačkim ı ncemađarskim purgerstvom Btekle mase Mađara iz pravincije, i prestonici Mađarske dale neočekivano mađarski karakter, još pritom mađarski narodski karakter, Uoči znamenitoga dana Petefi je razmišljao šta da čip, | on
da zaključio, kako je sutradan zabeležio u svoj dnevnik: »Ja sam putvan KBO na to da dam prvi potsticaj«,
. Bio je spreman da ga da, Sukadan, sa nevelikom grupom prijatelja pobunio je i poveo sa sobom prvo udentsku omlađinu, medicinare, tehničare, pravnike (»martovska omladina«, »petefijevci«), i izveo ih na ulicu.
Kišoviti, sumoni dan počeo je dakle
kao dbična studentska demonstracija;
jedna pesma, Petefijeva, načiniče od .
njega OAa događaj, Grupi Btu« ·dentske omlađine počeše se pridtužiVati i oni Mađari koji su se u prestoniei zatekli zbog vašara; ubrzo je pred Narodnim uneti bila masa od najmanje 10.000 ljud
stano Pasla, na kraju se više nego u-
. dvostrukivii, Misa je limar. beskVia peštanska markovska revolucija odi grala se pod raširenim kišobranima. Tada je književnik Jokai pročitao proklamaciju i onih 12 tačaka, a Pe-
ložio da se odmah ode cengoru, da – oh odobri ONO rogolić '
· p*šme. Petefi je i o tome već ranije
, koja je nepre=
tefi svoju pesmu. Neko je onda preds= ·
Basvim Je khvatljivo | he bi ni moglo da bude drukčije: nekoliko naših velikih gradova gu Bredišta kultutnog života Jugoslavije, Bbedđišth Bu, ali ne u elskluzivnoti BmŽislu, nego bač naprotiv: ofa bpokćedho i hepostedno oživljavaju i oplođuju Multurni život i u matjim gtadovima, ba {i u najudaljenijim HBelima, Jedino je- takvo njihovi, djelovanj u skladu SB ahbijevima socijalističke kulture, koja nije samo Mvalitativni pojam. Kvantitativno broširivahje svih kulturnih vrednota preduvjet je ostvarehja šOoižaiigtičke kulture, .
Ali kao 1 u proizvodnji materijalnih dobara, tako i u tom pobjedomosnom prodiranju kulturnih vrednola nmeophodno je potrebno da se vodi eviden= cija, da se pomno registtiza svaki nmapor, napredak i svako postignuće. U tom pravcu velika, odgovorna i plodonosna uloga bphipada mnogobrojnim našim dnevnim listovima u provinciji, ali i »Književne novine« lrebalo bi da se znatno više osvrću na razne manifestacije kulturnog života u provinciji, i to po mogučnosti sistembtičnije i opširnije nego što je bio šlučaj do sada.
Dana8š, u npvoj Jugoslaviji, svako je putovanje niz radosnih dolkrića. Druga je stvar općenito znati, da se kod nag sada u jednom danu stvara više nego prije tokom čitave godine dana, a druga je stvar kada ta činjenica postaje čulni doživljaj, kada to vide vlastite oči, Dok to samo općehito, apstraktno znaš, možeš misliti da si shvatio veličinu toga zbivanja, ali kada konkretno vidiš, gledaš muahar gamo s prozora vlaka, kad promuatraš kako niču duž pruše zgrade, tvorhice, čitav jedan svijet, koji je naslao i nastaje voljom i snagom haroda - onda doživljuješ šta mnači riječ »stvaralaštvo«, Šta znači »snaga naroda« i Šta znači korjenita btisutnost, organizatlorska i vodeća snoga te sviješne, revolucionarne volje, koja se save Partija
Sve ovo mi se vrtilo po glavi, dok sam 21. jula prisustvovao olvorenju lietne pozornice u Splitu na Trgu republike. Ljetna je pozornica — koja može primiti 1900 gledaoca — bila dupkom puna Sbličana i turista, Splitska opera je izvela kao prvu predstavu na ljetmoj pozornici operu GOotoVca »Ero 8 onoga svijeta,
Splitska opera? U lijepoj velikoj dvorani moj je susjed radnik iz Slavonskog Broda, zidar na godišnjem odmoru. On je isto tako slučajno saznao za otvorenje ljetne pozornice icao i ja. Bio je već često u kazalištu, ali sada se prvi put odlučio da pogleda operu, Bojao se đa je to preteška glazba za njega. Za vrijeme čitave predstave sPefno izmenađen, sav ushičem, oduševljeno je pljeskao,
Koliko ima u toj dvorani takvih, koji še sada brilikom svog godišnjeg odmora prvi put susreću s operskom glazbom?
Predviđeno je da će splitska ljetna pozornica davati tjedno tri predsiave. Split je već danag grad s velikom industrijom, a osim toga turisiički centar. Tjedno tri operne predstave koliko će biti tokom sezone radnika i zadrugara, koji će se prvi put upoznafi s operskom glazbom zahvaljujući „postojanju ljetne pozornice u Spliu? :
U pauzi grupa zagrepčana razgovara o tome, kako mnogi od njih nisu ni znali da uopće postoji opera u Splitu U gr ipi ie glumica iz Zagreba, koju je iznenadio kvalitet te predstave. Kako su stvorili odjednom tako velik ohRkestar? Istina, sama je pozornica pomalo uska, ali kako su stvorili ta-
je: »Logički, prvi korak, i istovreme=no glavna dužnost revolucije jeste da učini štampu slobodnom... to ćemo i učiniti!« Nije bio siguran kojim načinom. će &e fo moći sprovesti: uz itanje o tome, imao je i gotovo reenje: »A ako buću bucali?« stoji u dnevniku; »vrlo važno: ko sme očekhivati smrt lopšu od ove?« — glasi lakonski odgovor, Zato je poziv da se ide cenzoru odmah prekinuo rečima: »Cenzoru nećemo .ći; više ne znamo za cenzora, hajdmo pravo u štamparijul« 'Pako je osvojena štamparija, u kojoj je onda otštampana slavna Pe-
. tefijeva pesma, kao prvi plod slobodne
mađarske štampe, Jedan odbot u kome je bio i Petefi, praćen masom od preko 230.000 ljudi, uputio se tada
Bmesničkom veću u Budim, »a vi- .
Bokopošto ano NamegRničko veće bilo je bledo | izvolelo je cvokotatji«, kako piše Petefi: ipzdalo M naređenje vojsci da ne pogreduje, ulhdnulo cenzuru i puafiio iz, tamnice novinara 'Pančiča, oji je onde sedeo zbog štamparskih krivica, Petefi je mogao biti #adovoljan svojim pos' m toga dana: samo svojom odlučnošću on je i Beč i BaČanjijevu vladu &tavio pred svršen čin koji se 'više nije mogao lako zbrišati. U tome je, ukratko, mađerski 15 mnrt.
Petefi nije Lio tamo pesnik; bio je i politička ličnost, i od velikoga uticaja na mase, Čak se može reći da je poslednju godinu svoga života bio u većoj meri ovo drugo neko Onog prvo, iako kod njeg, političar i pesnik nisu dve odvojene ličnosti, nego čine harmonično, u jednu celinu sliveno je= dinstvo. Koliko „e Bačanjijevh vlada uplašila puta kojim je Petefi hteo da poveđe Op toliko se on nije mogao zadovoljiti isključivo rezultatima 15 marka, Generačija “oja je prethodila Petefijevoj., u tzv. reformnoj eposi (Sečenji, Kelčei, Vešelenji), takođe je htela da reši Otac pitanje Mađarsk odnos plemsiva i najšivih seljačkih masu u hjoj, kao i sve probleme (ihonomake, političke, prosvetne) hojima se ovo rešenje meumitno uslovliava., Ali je ova epoha više bila skloma da problem rešava bez naroda, putem merenih reformi
a u zajednici sa bečki apsolutizmom, O butem radikalnih građansko- ~
demokratskih vefopmi DMOTIV NDSDIUU=" ma a naglanjajući se na najšire na-
ne mase, Za njene vođe Petefi
| nije mario. Nije li, izvrstan novinar,
N
e MALA BILJEŠKA O LJETNOJ POZORNICI U BPLIPU
· da plemićke povlaatice he ( - odviše, a jobađima bpotručivao da
fć
ko velik »bor? I BVe OVO — B 'niPočilo važno — hisu pilah}a iž z#hatiželje, nego odraž onog islop fio4k | raspoložehja ptećbia našlin glvarenjima, koje primijeltiš kada da nag naši ljudi pažljivo piomatraju sa brtzorar4yyiet rVVU i UC Midra nje Mihuruza, kfave ma paši, pgrade, košnice pčela ba cvjelnim livadama duž pruge | nove ćesle. Pejsiž nije više gamo hen csteiska pahotama, nego je + hosilac nekog pose= bio danosujens tpoqa o, Meni fi staje iz hovog. produkiiviog | kolektivnog mosa prema zemljl; knja je postala zauvjek ' u punom smislu naša. Prosvjetni referent iz Bosne, mlađa žeha, koja je došla u Shit kao delegat na tečaj prosvjetnih referenata Natndnp Bigpuli su: Jivyadalke, izrBpila, a se doslovho ovako: »Nisam ni žnala da imamo operski ansambl u Splitu«. Ona nije rekla: »Vj imate ili Split imaš — ona je Pekla: »imamo«. [č To je samo jedna nijansa u izraža= vanju, witnica, ali se sreća, duhovna altmosfera našeg današnjeg života za= sniva na takvim novim nijansama. Imamo dakle ljetnu pozorniču u Splitu. Dramski dsnmsamblI Splitskog narodnog kazališta, koji se nedavno vratio sa Boslovanja na Hvaru, Iorčuii, Blatu i Vela—Luvi, namjerava također da nastupi na ljetnoj pozornici, IT.opera je Spiilskosg narodnoj kntališta bila na gostovanju u Zadru, Šibeniku i u Metkoviću. Nakon povratka upra·Va je predložila mugičarima | članovima zbora Osječke opere, koji su proveli svoj godišnji odmor. u blizini Splita, da umjesto godišnjeg odmora pomosnu u ostvarenju ljetne pozornice u Splitu. Predlog je bio prihvaćen, Tako je orkestar Splitske opere, koji je inače sastavljen samo od 90 stalnih, 11 honorarnih članova i BĐ članova iz vojne mornarive, dobjo daljnje pojačanje od 10 muzičara, a zbor je pojačan sa 14 članova Osječke opere. Svi su se oduševili planom ljetne pozornice, a na otvorenju su 8c | sami Spličani čudili ollkyud im odjednom. \W takav jak orkestar i zbor? Na izvedbi »Mra.s onog avijeta« ni=
tko nije mogao primjetiti da su Orke- : star | zbor nedavno sastavljeni s no- za vim snagama, izvedbi je morao pret- 738 hoditi predan i ozbiljan ad na mnogo- ,
brojnim probama, jer inače dirigent
Vid Kuzmanić ne bi mogao postići ono
sigurno vladanje nad orkestrom, ono jedinstvo između pozomice i orkestra,
koje je odredilo nivo čitave izvedbe, Oduševljenje, s kojim je mmogobroj· na publika pratis predstavu -— a O-
egim loga i izvisna alcustika ljetne po- 3 zorniće na Trpu Republike, dali su pjevačima naročiti radosni elan, 'Pe-
nor Ilija Žižan (Mro) svojim „glasom
velikog obijma, Sonja Šagovac, koja i je svojim toplim sopranom izražajno
i proživljeno Nwitala Đulu, Jovan a
Antić u ulozi Mark, Krunoslav Tur- apr kulin kao mlinar Sima, Anica Plastić be kao čobanče i Muapija Gatina u ulozi u Dome — i na kraju baletni zbor u bi frećem činu, «svojom živošću, ritmom a i temperamentom jednuko su prido- 3
nijeli velikom uspjehu, koji se mani= festirno u dugolrajnom pljeskanju zahvalne publike,
Otvorenje ljetne pozornice u Splitu
—tije to heki krupni događaj, Mnogi- 3 ma će se činiti da Je silnica, Nembju i jravo Iz takvih silica, iz bezbroj |}
v ih s inioa, {P-meoo tekvih 7 81j= |. MU
čnih inicijativa ezulkHra i rezultirat |
j će ono veliko, hovo, koje je u toku o~ 1. slvatenja: masovna baža kulture, T're= An ba nastojati, da bude svaki kožak te- | gistrirtan na tom lijepom, teškom i by
velikom pulu ostvaremja naše socija-
lističko kulture. Ni -vin SINKRO
čovek tako malo veruje Mađarima, da –- čak i svoje čačkalice uvozi iz Jungle~ ske? Pelnaesti mart je značilo ble. e bejsku, narodrno- evolJucionatnu } 'er- VO venciju u polet koji je libernalno plemstvo bilo povelo u refornr |} epošli. Petefi je hteo da politiku vodi i najkrupnije državne probleme rešaVa uz UČeŠĆe iajšlih narodmih masa i demokratskoma parlamenta, he dopuštnjući požunskoj ijell da tapka u meslu | vodi kompPomisnu mlasu plemičku opozici}u Beču. Otud njegovi žesloki napadi na Baćanjijevu vladu. Jer već dve nedelie posle 15 mar= ta, revolucija je naglo zaustavljena. Petefi je tada i oričnmno pišao: »A sada, mlađi moji ppijatelji, koji ste dve hedelje lako hrabro i Helionujo, kako sam samo želeo, učešt'ovali u javhome životu. raziđiro 50, zbogom ostajte, revoluciji je kraj...« Ali odmah bottom dodaje, preteći... al ne, revoluciji nije kraj, ovo je bio samo brvi čin.., Od .viđenjal«
Jedan odličan poznavalac ove eto he smatra da bi mađanskoj revoluciji odista bio kraj već 15 inarta 1848, a ne avgusta 18405, hod Vilagoša, da nije bilo Petelija i njedovoga bela na najšire narodne m ue, koje su sačinjavale revolucionarno levo MHilo revolucije, Ni nesumnjivo najsposob= nijega čovekn Maćanjijeve vlade, Košula, vođu Muadđarske revolucije, Pelefi nije miaio u tim prvim moseci- . ma revolucije. Oelefi se celoga života borio protiv plemenitaške Hungarije, verbecijanske i dijetalne, a Košut je · bio pretstavnik ba, toga plemstva. Petefiju je bila odvratna i pomisao » da bi se rezultati revolucije imali za= VN hvaliti »velikođušnošti« plomstva BOS a vorio o »qolemim voešalama« o Roja | bi trebalo obesiti avih devet članova Baćanjijeva kabineta, a maja 1848 na jednome zbopu govomio hako Košutu ne bi poverio ne olndžbi a nego ni
· Bvoje pkelo. Košut Je nepreshana paši muađaju
“
· još malo stppe. U trenuficu. izbija! tevoluc{le njegova je glavba mil vodslvo revaucijo ostane e M plemićkoda staležar „Mama doo sjajah gadhkalce, DIM polete mudo vodimo, hli Be | mo truditi đa u: odtanu U