Књижевне новине

Y VE

AMICI POJMU

i BM el,

OMAR aj

»ingpiracija«,

STRANA 3 i ———==

LICE K. SIMONOVA·

Olina KREJČOVA

Konstantin Simonov je književnik. Još više nego to, on je književnik prWe zemlje socijalizma, To znači da bi više no književnici kapitalističkog sveta trebalo đa ima duboko razumeva” nje za sve ono što še u svetu zbiva, za

__#ve revolucionarne procese ne samo u

svojoj sopstvenoj zemlji, nego i izvan nje. Vašpitan naukom marksizma, tom

| majčovečnijom od svih ljudskih sazna“ _ mja, trebalo bi da se njom i upravlja.

Mi svi izvan granica Sovjetskog Saveza imamo pravo očekivati, da sovjetski Književnik poštuje istinu i da 'ma hrabrosti đa 6e za nju bori. Jer i mi· svi komunisti ili napredni ljudi u” imali &mo u teškim posšlčokto. barsleim damima hrabrosti, da se u na" čim zemljama borimo za istinu, koja še ostvarivala u Sovjetskom Savezu. To je dužnost poštenog čoveka — uto” liko više to je dužnost sovjetskog pica, koji treba da je svestan toga, da Bu u prvu zemlju socijalizma bile uprte oči celog sveta. Oči svetskog prole'tarijata, poštene inteligemcije, oči trudbenika uopšte gledale su u SSSR a nađom, đa će prvi put u istoniji biti izgrađeno društvo, koje će čoveku dati njegovo dostojanstvo, stvarnu slobođu a time i neograničeno osećanje ljudske sreće. A svetskta reakcija uvek je očekivala đa Ovo đelo neće Sovjetskom Savezu poći za rukom. 1 zaista, delatnost i držanje raznih Simonova, Fadjejeva, Tihonova pre potkrepljuje očekivanja reakcije, nego nađe svetBkog proletarijata.

Da pogledamo samo Simonova, ma da se ne samo jednom komunisti nego svakom poštenom naprednom čoveku gadi, da gleda kako »inženjer Mjudske duše« pljuje sam sebi u lice i to još veoma spremno, bez najmanje trunke stiđa,

Još u Čehoslovačkoj sam čitala Simonovljev »Jugoslovemski dnevnik«, zbirku kratkih priča. koie je Simonov mapišao kao ratni dopisnik, koji je živeo u toku 1044 godine među jugoslovemskim partizanima. Iako mu i tu smetaju dve stvari: njegov ne baš ve Hki talenat i, uglavnom, uobražemost sovjetskog nadčoveka, koji samo SVO” je sopstveno smara za najlepše, najveće i hvale najdosštoinije — Simonov ipak nije mogao a da o sastanku sa Titom ne napiše sledeće:

»Juče sam imao sreću da vidim maršala Tita i razgovaram 6 njim. Nemajući pretenzija na to, da u kratkom dopisu dam lik ovog izvanrednog čoveka, ja hoću samo da nabacim nekoJiko letimičnih poteza koje sam za” pamtio kao pisac.

Tice maršalovo uvek je živo, vedro, često nasmejano. Kađ je govorio, za“ divljavao je u isto vreme nekom OSoObitom mirnoćom. Maršal je bio veoma pažlilv prema svojim sabesednicima a u isto vreme izgledalo je da on stiže da misli još o nečem đrugom, beskrajno važnijem od onoga o čemu govori sa vama, Njegove mirne zamišljene oči gledale su prijazno, reklo bi se čak i melo „ali meni se činilo: teško ono” me ko naljuti ovog čoveka. koji je živeo životom punim iskušenja...«

I dalje:

»Stigao sam kod maršala za vreme večere. Oko stola sakupilo se nekoliko oficira Vrhovnog štaba. Borbeni dan, kao i svi poslednji dani, doneo je dobre vesti i za stolom je vladala ona čivost, koja se javlja kod ljudi koji su prošli teška iskušenja ali su već otškrimuli vrata, koja vođe u bolju budućnošt... To je u stvari bilo prvo veče kada su se sreli ljudi, koji su toliko godina hodali po planinama, koji su svaki dam bili na rubu smrti i često daleko jeđam od drugog... Ja sam pažljivo posmatrao maršala, Na njegovom, obično ozbiljnom licu ogleđao se neprikriwemi izraz sreće. On je bio srećan zbog toga. što su se ostvarili divni movi i želje, kojima je on „poklonio svu magu svoje duše. U ovim pesmama raznih narođa koje su se razlepale za ovim stolom, nehotice se video simbol njihovor! — bio sam uveren — besmrtnog bratstva koje se rađalo...«

Dalje Simonov opisuje, kako je za stolom sedeo čovek, šeždesetih podina, Roga mu je maršal pretstavio, kao u metnika, &a kojim je proveo mnogo godina na robiji, Tako se Simonov upoznao s drugom Mošom Pijadđom.

Četiri godine nakon toga došla je Rezolucija Informbiroa, koja je kao u-

dar groma zbacila lažne maske sa lica takozvanih »prijateljas i pokazala, koliko prljavštine, koliko maločrađamske besprincipijelmosti i kulkkavičluka je bilo pod maskom.

Ni Simonov nije održao &voj obraz

· čist, ni Simonov se nije pokazao do· stojnim sledbenikom “veliko hbu_ maamiste „Maksima Gorkog. On se | spremno požurio da napiše novi čla| nak o Titu i Moši Pijade, Napišao je · Simonov, a štampala »Pravda«, organ | SKP(b) — na svoju 8ramotu! | Neman nameru đa tu branim druga Tita ili druga Mošu Pijade, jer ne por _ stoji u istoriji čovečanstva takva ga- dost, koja bi imala snagu da zatrpa - istimu, A što se tiče oblika Simonov_ ljeve »inspiracije«, nema sumnje-da je autor morao da ima neku sebi ili svo_joj psihologiji poznatu sliku pred očima, kađ je mogao u jednom dahu da priča kako je to lako pobiti pedešet, sto hiljađa ili milion ljuđi u svojoj Trođenoj zemlji, samo zato jer se čovek boji đa će izgubiti svoja imahja i privilegije. | Nama, tltoji se borimo za slobodu i

_ đostojanstvo čoveka izgrađujući sOci~ jaligtičko društvo,

sasvim je tuđa i

neshvatljiva takva patološka

_ __Čoveku je prosto rečima teško izra

- ziti kakva odvratnmost ga obužme kad _ pročita ova Simonovljevu »literaturu«,

jer i u svetskoj buržoaskoj štampi re“

. dak je slučaj, da poznati književnik ___u suprotnošti ša svojim sopstvenim is· kustvom — bez ik

8 Stida prospe

jetske savesti pokazuje ovaj Simonovljev članak, Čovek isto teko ne može da ne pomisli kako je smrću Gorkoga otišao poslednji čovek, koji je imao snage i hrabrosti, da se bori za književnost, koja čoveka (zdiže na visinu, koja ga čini slobodnim bićem, koja ga vaspitava i oplemenjuje i stvara od njega biće koje nogama čvrsto stoji na našoj zemlji ali glavom dopire do sa" mih zvezda, Sa Gorkim je otišao borac, koji 15 dosledno ratovao sa starim neprijateljima čoveka kao što su podlost, halapliivost. predrasude, želja za imovinom, kukavičluk i laž, ukratko borio se protiv svega što čini čoveka čoveku — kurjakom,

»Književnik, to &u oči, uši i glas klase« — učio je Gorki.sovjeiske književnike, »Književnik, čovek određene sredine i epohe mora služiti napretku. On je više no ikoji drugi čovek — čovek stvarnosti ali samo onda ako se obrađujući je kao svoj materijal po brine da, je stvarno prouči,« (podvukla O. K,)

Još 1930 godine Gorki je pisao: »Naši mlađi pisci, alko hoće pošteno da rađe na izgradnji novog sveta moraju dobro šhvatiti suštiriu i smisao movog odnosa prema ljudima, moraju drugačije podesiti svoje gledanje. Ako pak ne uspeju da to učine, poći će istim putem, kojim su išli očevi hrišćanske crkve i buržoaški moralisti...«

'U Sovjetskom Savezu imamo današ, više nego nam je prijatno, dokaza, da sovjetska literatura, sovjetski kmjižev nici ne cene baš mnogo zavet Gorkoga. Ni Simonov nema ničeg zajednič“ kog a velikim humanističkim idealima, za koje se Gorki borio, za koje še damas bori svetski socijalistički DOkret. Gorki nikad nije štedeo napora da sovjetskim piscima usadi duboko u svest poštovanje i ljubav prema čitalačkim masama i ljudskom razumu, On je upozoravao da za nove milione čitalaca literatura nije luksuz nego najozbiljnije učenje, A čemu uči sovjetske ljude ovaj članak Konstantina Simonova, Taj članak naprotiv dokazuje samo jednu strašnu činjenicu da jedan od vođećih Kknjiževnika, no” silac Staljinovih nagrada, ima dušu jednog bednog „malograđanina, koji ne može ništa drugo u &vojoj mašti zamisliti, nego đa čovek voli samo o” dela, prstenje, rezidencije i da zbog toga ne znači za njega ništa, ako iz straha za ta svoja odela ubije desetine ili stotine hiljađa ljuđi, Kakva je to stvarnost u socijalističkoj zemlji, gde i posle triđeset gođina izgradnje socijalizma može jedan pisac tako »maštati»? Koliko ja znam ovde u Jugoslaviji bi se za takve misli postideo i najobičniji čovek na šelu.

Članak Simonova u »Pravdi« svedoči i o tom, đa je svella, borbena, radosnma crvena zastava, taj simbol borbe za nmovog čoveka ispala iz ruku sovjetskih kulturtregera. Sovjetski umehtnici su »zaboravili« reči Maksima Gorkog »da je komunist, Kkolektivist čovek koji počinje da shvata da on rađi ne samo za sebe i za državu u kojoj je on gospodar, nego i za pouku čitavom svetu rađnog naroda, proletarijatu«, (Podvukla O K.) Ali niti ve” liko interesovanje Gorkoga za borbu oko stvarrnja ljudskog, niti crvenu zaštavu, simbol te borbe, sovjetski umetnici nisu u stanju da održe, Do” bro bi bilo bar to đa shvate, da je so” cijalizam ušao u mnoge nove zemlje a u mnoge od njih sa sovjetskim obelešjem: i da neće trajati dugo pa će narodi ovih zemalja shvatiti da tu nije u pitanju Jugoslavija o kojoj pričaju da prelazi ili đa je prešla u tabor imperijalizma, već trulež u sovjetskoj zeml

Kad sam pročitala članak Simonova u »Pravđi« pomislila sam da će u mom češkom narodu takav »posao« sovjet skih ljudi napraviti više štete nego ovđe u Jugoslaviji, Ali ja sam čvrsto ubeđena u to, da je Jugoslavija SVOjom borbom za ravnopravnost malih i velikih, za pravo na slobodni razvitak svih naroda, za štvarmo slobodnog smelog čoveka preuzela ovu crvenu zastavu i visoko je digla za sve one, koji su ostali verni principima Marksa i Lenjima, đa su jugoslovenski komunisti čudesno prošli kroz teška iskušenja i postali dogstojni naslednici najboljih tradicija socijalizma. · Dok su še sovjetski književnici-komunisti srozali na nivo slugu „režima iako znaju, đa je to antisocijalistički — jugoslovenski komunisti, književnici i narod uopšte brane slobodu ne samo svoje zemlje, nego &vih onih, koji će iza njih kročiti na put izgradnje socijalističkog društva, brane veru u sna · gu socijalizma, koja je danas švetu toliko potrebna,

Dok su se sovjetski »inženjeri ljudskih đuša« &rozali na ulogu koju je iz dubine duše mrzeo već Sirano, da

_ »iwraj zaštitnika, ko bršljan po kori, ližući je sebi čvrst oslon da stvori, penje še lukavstvom, ne smagom i peva u duhu mođe« — jugošlovenski kornunisti na čelu sa čištom, jakom i čvrstom ličnošću Tita, neokaljani, nesavi” jeni oko nekog bora visoko dižu crve”

nu perjanicu svoju.

MEĐUNARODNI PJEVAČKI KONKURS U BELGIJI

Od 16 aprila đo 21 maja ođržaće se đeveti međunarodni kunkurs za solo pevanje u Vervijeu (Belgija). Konkurs organizuje belgisko muzičko udruženje »Eko ge travajer« (sEoho des Travailleurs«), Na programu su u glavnom operne aYije,

Dosšada s6 za konkurs prijavilo preko 150 pjevača iz 16 zemalja. Od naših pjevača sudelovaće Čangalović, članovi opere iz Beograđa, Tomislav Neralić, Nađa Putar, Vladimir Ružđak, Jeronim Zubec i Ratimit Delorko, članovi opere iz Zagreba, te Janez Libušček 1 Rudđolt Yiranćl, članovi opere iz Lju-

- bljane. Pratilać na klaviru naših pjevača

ŠOV- | biće Andrija Pregem, di

Valerija Hebalova i Miroslav

U turskoj štampi, u prvoj polovini februara ove godine nastavljena je diskušija u vezi sa nevino osuđenim velikim turskim pesnikom #Nazimom Hikmetom., koji već 12 godina čami u

· zatvoru. Mehmed Ali Sebuk, poznati

kriminolog i advoka+ iz Istanbula, završio Je 28 januara u listu »Valttan« se. riju članaka u kojima je nepobitno dokazao da je Nazim Hikmet, bez ikakve krivice, kažniive po turskom krivičnom zakonu, potpuno nevimo OSuđen od strane dva vojna suda na. 28 podina robije ,, da mu čak nije odloženo izdržavanje Kkazme uprkos toga što je sudsko-lekarsška komisija još 1938 godine komstatovala da treba odložiti izvršavanje kame zbog ftoškog obolenija na Plućima, (Čak su i izdajnici otadžbine ili oce-ubice sa bolesnim plućima pušteni iz zatvora i slati Tkrući). Tahsin Demiraj u jednom. članku objavljenom u časopisu »Hafta«, odgovarajući glavnom uredniku lista »Vatan«, Ahmed FEmin Jalmamu, koji se u nekoliko članaka zauzimao za oslobođenje Nazima Hikmeta, priznaje đa će Narodna skupština ovu stvar uzeti u svoje ruke ukoliko se zaista rađi o sudskoj zabludi, ali u daljem izlaganju dokazuje kako ovaj veliki turski pesnik ima komunističke pogleđe na avet i citira jednu njegovu pesmu ispevanu 1948 godine u kazmenom zavođu u Brusi. List »Vakit« od 2 februara ove godine pod naslovom »Da li je Nazim Hikmet komumist ili ne?« donosi opširan „uvodni članak Asima Usa, vlasnika i glavnog urednika lista i vladinog narodnog poslanika, u kome pisac pokušava da distrutuje oko neđužnosti osuđenog pe&nika. skrene na teren diskusije o tome đa li Nazim Hikmet ima komunističke poglede na svet, i citira sledeće stihove pomenute pesme:

»Ako.je polovina srca mog ovde, đoktore! Druga polovina je u Kini, U srcu Armije koja silazi ka Žutoj reci, I svakoga jutra, doktore, Svakoga jutra u zoru Moje srce streljaju u Grčkoj.«

Pisac zatim poziva Ahmeđ Jalmana da tursku javnost obavesti da li je po-

štrajkuje gladju u zatvoru

sle čitanja ove pesme promenio svoje mišljenje, izneto u nizu članaika za odbramu stvani Nazima Hikmoeta.

List »Son Posta« od 8 tebruara ov. E, piše da su preduzeti !'oraci kod OUN i 'UNSEISK-a sa ciljem đa se Nazim Hikmet oslobodi od daljeg izdržavanja kazne:

»Poređ ostalog, u ime Međunarodnog udruženja pravnika sa potpisima D. N. Britt-a pretsednika udruženja, britanskog narodnog poslanika i kraljevskog savetnika, Joe Normana, generalnog sekretara udruženja i pariskog advokata, upućeno je po jedno pismo Šukrji Saradžoglu-u kao pretsedniku Narodne skupštine, ministru pravde Tuatu Sirmenu i ministru Narodne odbrane Husni Čakiru, u kojima še traži da se osuđeni pomiluje radi toga

. što boluje od grudne angine«.

Turski parlament je na svojoj poslednjoj sednici od 24 marta kada je bio raspušten odložio diskusiju u vezi sa zakonom o opštoj amnestiji, što je izazvalo veliko razočarenje u turskoj javnosti, naročito u novinarskim krugovima među kojima postoji dosta ve-

liki broj osuđenika za štamparske kri" ·

vice, Ovo je pogodilo i političke osuđenike. Nazim Hikmet, prema pisanju turskih listova od 29 marta, posle raspuštanja Narodne skupštine i odlaganja zakona o opštoj amnestiji doneo je odluku da počev od 8 aprila štrajkuje glađu,

Svi turski listovi od 9 aprila objavili su izveštaje svojih dopisnika iz Đurse u kojima se kaže da je pesnik Nazim Hikme+t 8 aprila otpočeo štrajk glađu i da od tada više ništa ne jede i ne pije. Nadležni lekari su izjavili da on ovako gladovanje može izdržati 3—4 dana.

Turski listovi od 10 aprila javili su da je pesnik Nazim Hiknet pod stra“ žom u automobilu prenet u bolnicu Djerhupasa u Istanbulu rađi lekarskog pregleda. stanja mjegovog zdravlja. Tom prilikom treba da se utvrdi da li njegova bolest zahteva odlaganje kazne, Listovi napominju da Nazim Hikmet nije obustavio štrajk glađu ni u bolnici,

Luj Adamič: „Stari |un9slgvenski portreti kaji Su vekovima Hraihodli Renpsansi, UMi su ŽivOta i int wlualngg izražaja“

U najnovijem broju svoga lista »Trends & Tides« Luj Adđdamič je objavio pismo koje je, za vreme svoga boravka u našoj zemlji uputio jednom svom prijatelju u Americi, U pismu Ađamič govori, pored ostalog, o utiscima koje su na njega ostavile naše &erednjevekovne freske:

»U Beograđu, živeći pet dana u kući mnamenjenoj „Miroslavu Krleži Moji sprema veliku izložbu Stare jugoslovenske umelnosti, nisam mogao da odvojim oči od nekih reprodukcija fresaka iz 12 i 11 pa čak i 9 veka, kada je cvetala kultura u srcu Balkana. Neke od ovih slika, mnoge od njih portreti vodećih ili pak prosečnih ljudi tog perioda, lek su neđavno prohađene. One su sasvim jasno đeo vizBnkiske umetničke struje, jer su istočni i centralni deo poluostrva bili pod Vizantijom, no, isto tako je jasno, ove slike sasvim su različite od vizantikih frezaka koje su stereotipni formalizam, „jednođimenzigki likoviti sastavi, bez izražaja i raspoloženja. Ovi &tar, jugoslovenški portreti koji 5u vekovima prethodđili renesansi, buni su života.i individualnog izražaja. Oni ne pretstavljaju samo »čovečan– štvo« u svojim različitim stremljenjima, kao što to čini vizantiska umetnost; oni pretštavljaju ljudska bića čija lica pokazuju bol ili radost, inteligenciju ili glupost, dobrotu ili žolju. pašslju ili odmor. Puni su ljudskog osećaja. Tako su slikani pre atotine sodina, čak i pre hiljađu gođima, oni su moderna, čak i mođernistička umetnost, Boje su otvorene, čiste,

Begumiiski stećak (Radimlje)

Oni su nešto sasvim posebno, nešto za sebe, i moraju da izazovu uzbuđenje među umetnicima i istoničarima kada se ove reprodukcije budu prikazivale po svetu. No, trebalo bi da probude isto tako interesovanje i kod politički-svesnih ljudi, jer govore o to” me da nijedan narod sa svojom sop-

stvenom „dušom kao što je ovaj ne može da bude večito proganjan... i da je Jugoslavija morala da pođe svojim sopstvenim putem u ovom revolucio” narmom periodđu.«

BVAJCARSKNI STRUČNJACI NA IZLOŽBI SREDNJEVEROVNE UMETNOSTI

Y U PARIZU

Kao gosti poslanstva PNRJ posetili su 1zložbu srednjevekovne umetnosti Jugoslavije &ledeći stručnjaci iz Švajcarske: Dr. Maks Hugler, direktor Umetničkog muzeja u Bernu i pretsednik Društva za umetnost, dr. Georg Šmit, direktor Umetničkog muzeja u Bazelu, đr. Rene Verli, direktor Umetničkog muzeja u Cirihu, dr. Linus Birhler, profesor umetnosti na Visokoj tehničkoj školi u Cirihu 1 pretsednik Savezne komisije za spomenike.

Đo svom bpovralu iz Pariza dr. Huglcr je uputilo našem poslanštvu u Bem jedno pismo. zahvalaošti u kome kaže: »Izložba Jugoslovenske srednjevekovne umetnosti u palat: Šajo ostvarena je veoma đobfo i ni-

Ivo izložbe je visok. Mogu reći da je ne-

moguće bolje učiniti...

Dr. Šmit piše: »Ova je izložba učinila na mene veoma snažan utisak kako u umetničkom tako i muzeografskom i naučnom pogledu, Naravno, velika senzacila Ove izložboe su grobnice bogumila. Ali i freske pretstavljaju veliki interćs i potpuno su savršeno reproducirane i poštavljene«.

Dr. Verli piše: »Ova izložba koja nam o. tvara jedno novo polje istorije umetnosti. ačinila ]e na mene veliki i nezaboravan u. tisak.« Isto tako pohvalho su se izrazili i drugi stručnjaci. U Švajcarskoj Javnosti vlada interes za mogućnost otvaranja izložbe Jugoslovenske šrednjevekovne umetnosti u carskoj. |

koji se zove »Agios

\ .) e } e | \ i REJ l . i y KNJIŽEVNE NOVINE o Sera aaa a e | = | BROJ

Nazim Hikmet | Teror nad grčkim piscima

na Makronisisu

_ Koncentracioni logor Makronisis u Grčkoj primer je svirepog, kukavičkog napada grčke reakcije na napredne književnike, „naučnike, kulturne radnike i uopšte na sve ljude čiji se duh nije mogao pomiriti sa onim što čoveka lišava osnovnih ljudskih OSObina, U tom logoru postoji jedam deo Geoprgios« gde su skupljeni oni internjrci koji 8u, podvrgnuti specijalnom načinu »prevaspitavanja«, zadobili teška obolenja od tuberkuloze, preloma kostiju, rane po telu, poremećaj živčenog sistema itd. Zasada je, prema vestima iz Grčke, oko 150 pozndštih grčkih kulturnih radnika i antifašista, skupljeno u »Agios Georgdiosu«. Među njima nalaze se i dvojica poznatih grčkih književ“ nika: Dimitros TFotiadis i Ludemis Menelaos. . i,

Progresivni književnik Dimitros Potiadis učestvovao je u borbi protiv nemačko-italijanskih zavojevača. Posle Drugog svetskog rata, kao politički i književni radnik on uzima aktivnog učešća u borbi protiv monarho-fašizma. PFotiadis je osnivač i urednik atinske revije za nauku i umetnost »Eleftera Gramata«. Monarho-fašističke vlasti dugo vremena su se ustezale da uhapse Fotiadisa koji uživa Veliku populamost i autoritet među progresivnim „naučnim i umetničkim krugovima Atine, Mladi grčki napred–ni pesnik Luđemis Menelaos invalid je iz grčkoitalijanskog rata 19401941. Njegove pesme ispevane na frontu bilo su omiljene među grčkim

vojnicima. Za vreme nemačko.italj., janske okupacije Grčke Menelaog u. čestvuje u narodnooslobodilačkoj bor

· bi, piše antifašističke pesme koje bor,

ci ELAS-a prihvataju kao narodne pesme, Borba protiv monarho-fašista zatiče Menelaosa ponovo na atrani grčkog naroda. On diže svoj glas pes, nika i borca protiv monarho-fašistia. kog nosilja. Smatrajući ga Svojim o. pasnim neprijateljem, monarho-fašjčke vlasti uhapsile su Menelaosa za_ jedno sa njegovom ženom i bolesnim đetetom. Cela porodica bila je podvrg.. nuta fašističkom metodu »prevaspitas vanja« koji se sastoji u tome da se na naprednog književnika primene sve

· moguće torture, da ga i fizički i mo,

ralno unižava, jednom reči da u kon. denzovanom obliku doživi sve ono protiv čega se sam borio, da na sebi oseti i fizički bol koji trpi sav narod, da oseti nemoć vezanog, zarobljenog čoveka, da oseti i strah radi novog, možda još goreg fizičkog bola i da po pusti, da se potčini, đa prihvati rav. nođušnost ili divljaštvo ili izdaju, da se prođa ili potčini neprijatelju i sebe | svoga narođa, đa prestane da bude čovek,

Sto peđeset naprednih Grka u logoru Malkronisis — »Agios Georgioše, njihovo očajno stanje, tuberkuloza, prelomljene kosti, njihova krv govore đa se nisu potčinili mračnim, anti-

ljudskim silama koje su, isto što i s njima, učinile sa &totinama hiljada Grka.

Tri enpoleska fiuma na našem bioskopskom repertoaru

U svom# romanu »Zvezđe gledaju s neba«, Kronin je dao jedan celovit, psihološki i dramaftski smažan i pun presek emgleskog društva za jedan, relativno, dugi period, između godine 1908 i 1930. Kroninovo umetničko delo, duboko zadire i u politič-

• ki i društveno-ekonomski sistem Engletke,

ukazujući pritom između ostalog, i na dejstvo konzervativnih i naprednih snaga Uu njemu. Ličnosti u romanu zahvaćene su u mnogim i različitim situacijama i akcijama, umetnički su produbljene, životne, Otslikane u razvoju. Radnje, koje te ličnosti vrše, s obzirom na njihovu društvenu pripadnost, i, prema tome, na psihologiju, izgleđaju logične i razumljive, a tok događaja „prirodan. Kroninov „roman, dajući presek engleskog društva za pomenuto razdobije, pretstavlja istovremeno snažnu, iako na svoj način datu, kritiku kapitalističkog društveno-ekonomsikog sistema,

Na filmsko platno preneseno je sasvim malo od onoga što se može naći u Kroninovom delu. B jedne strane, ovo izgleda razumljivo, kađa se ima u viđu ogromna

. sadržajna i vremenska širina, kao i obu-

hvatna snaga toga dela. Međutim, pisac scenarija nije izvukao ono što je bitno u romanu, a često, nije se ni dotakao nekih problema koji su u njemu isto tako od velikog značaja. Naprimer, parlamentarni život Engleske, kome je dato đosta mesta u romanu »Zvezdđe gleđaju s neba«, problem otstupanja vrhova Laburističke stranke od obećanja datih radnicima u odnosu na maclonalizaciju rudnika, u filmu uopšte nisu dodirnuti. Dajući kroz filmsku fabulu Kroninovo đelo, a ispuštajući da obradi ove, kao i mnoge druge činjenice i momente, scenario je potrgao osnovne niti na kojima je građen razvoj ličnosti Daviđa Fenvika, Ričarđa „Barasa, Džoa Goulana i drugih.

Zbog GEerE ovoga filmu nedostaje, u odgovarajućoj srazmeri, ona odmerena, hHsihološki i sađdržajno bogata dramatska živost svoistvena Kronihovom delu. S druge strane, film »Zvezde gledaju s neba«, pokatkad, daje karakter napređnog i savesmo rađenog umeftničkog dela. U njemu ima mesta, koja, istinito prikazujući stvari, pretstavljaju osuđu eksploatatorskih i bezdušnih metođa „primenjivanih ođ strane kapitalista u odnosu na radnike, u koniiretnom slučaju — na ruđare. Katastrofa, koja se odigrala u rudniku uglja Neptun, i kojom prilikom gine veliki broj rudara, režiski, efektno i tehnički najbolje rađeni deo filma — prouzrokovana je gramzljivošću „Ssopstvenika rudnika. ;

Glavna ličnost u filmu, David Fanvik, koji se svojom inteligencijom i naporima pro bija kroz život, đat je prilično ubuedliivo kao čovek koji uporno hoće da iđe putem borbe za izvojevanje prava radnikn unutar kapitalističkog sistema. Prema MKroninovom romanu, Daviđ postaje poslanik u britanskom parlamentu, da bi se, kasnije, propavši na drugim parlamentarmim izborima, vratio u rudnik, obeshrabljen i slomljem. Kraj filma, međutim, optimističniji ie. Posle ruđničke nesreće i pogibije oca, Roberta, i brata, Huga, kao i posle tragične smrti staroga Barasa, Fenvik polazi ponovo u borbu, Njegova vera u pobeđu, po filmu, nije ugasla., Ličnost Džoa Goulana, bivšeg rudarskog rađnika, Daviđovog zemljaka, njegova pokvarenost, licemerje 1 beskrupuloznost, prikazani su reljefno ne samo akcijom nego i mimikom i gestom. Međutim, i ovđe se Oseća neđostatak materijala iz Kroninovog đela, materijalna iz kognm bi se mogla videti cinična zamačšnost intriga i podvala koje ie Džome• Goulan činio đa bi đošao đo bogatstva i vlasti. Jedna od realističkih crta ovoga filma je što podvlači da u tom svetu, ljudi kao Goulani uspevaju, đok Tenvici bivaju tučeni.

Tilk Ričarđa Barasa, đat u nekoliko scena, logički je mepovezan, jer mne postoji psihološki kontinuitet u akcijama i stanjima u kojima se Baras nalazi. Sva slošena utančanost Laurine psihologije — po romanu — u filmu je samo nagoveštena sa nekoliko gestova, i to — pogrešno. Došta usvešno je ostvarem lik Dženie, Fenvikove žene, Artur, Barasov sin, čiji je idealizam — po romanu — potpuno slomlien, u filmu je gotovo izostavljen, Robert Fenvik prikazan je cao pribran, smeo i odva– Rat: roda koji veruje u svoje samanje o

ažce za

Film »Crveme 'cipelice« zamimlji' svojoj koncepciji i složenosti. podo e aDo ralačkoPf rađa jedne baletske grupe, kroz mestimično i dosta jednostrano zahvaćeni život nekolicine umetnika, preko Andersenove bajke ostvarene kroz balet, koja se, istovremeno, na neki način, renlizu|e u samom filmu, — film »Crveme cipelice« po-

trže 1 neke probleme koji zađiru u umet- -

niččo stvaranje uopšte. Tako, nhpri Boris Ljermontov nosilac je #hvatahia! da umetnik mora đa pripađa jedino svojoi umetnosti, đa on, ako toga nema, prestaje propađa, umetnički đar u niemu Wubl se. Viktorija Pedž, baletska igračica, htela bi da poseduje | umetnost i ljubav, i pored topa što jedmom prilikom laže da živeći za nju znači igrati. Na kraju, ovaj problem Ipak ostaje nerešen, ođnosno pokriven traaičnom. „smrću „Miktorije ae m nema široko snažno sta

fabulu, sa dobro rađenim Saloni Na vojem, i sa psihološki opravđanim završetkom. Dobija se utisak đa, sve do gotovo druge polovine filma, zableta Motovo i mema. Prava dramska radnja zbog toga .dolaži relativno dosta Wasno. Otuđa, što se tiče ove radnje, Ima se, Pošatkad, utisak nečeg monotonor, neđovoljno razvlijenog nedinmamičnop. Međutim, 1 poređ toga, filmi »Grvene cipeline« interešnmtnn je i održsva budnom pažniu gledalaca, Tome 16 zntno doprinela složemost 1 tehnika bo{a, bnlet sn vešto Obramenim kareonrafskim clememntima, režija filmh, koja je, i pored Izve-

snih, nesumnjivih pađova, umela da uklo-

pi u

radnju niz uspešno datih ba.

letskih scena. Dobro su izvajane i scene koje prikazuju život „baletske grupe iza kulisa, život koji traži samopožrtivovanje, napore, istrajnost i odricanja; ali, u kome se istovremeno, grade soliđamost i dru. garstvo.

Mučan utisak ostavljaju naturalistički o. bojeme slike mrtve baletske igračice Vik-. torije Pedž, kao i sumorna scena u kojoj Boris Ljermontov gotovo neljudskim gla som saopštava publici Viktorijinau smrt. Balet »Crvene cipelice«, i pored svojih irealističkih crta, i pored toga što potrže neka. pitanja za diskusiju, invemtivno je ostVa• ren. Tragedija Viktorije Pedž dolazi iznenadno, psihološki je nepripremljena i ne• opravđana, i deluje kao konstrukcija.

Film nema kroz široku i raznostrahu skalu ljudskih osećanja mnogo ocrtanih li• kova — scenario i režija nisu za to dali odgovarajući raspon Adolf Volbrik, koji je, u svoje vreme, zbog svoga napređnog stava, emigrirao iz Hitlerove Nemačke, snažnom glumom, ođraženom u gestu, mimici i načinu govora, ostvario je, i pored toga, lik emergičnog i živog čoveka, iako dosta. jednostranog, bogatog „unutrašnjim živo-. tom i ođanog stvari na kojoj rađi. Lako ćom i gracioznošću pokreta, svojom klasično lepom igrom, spojenom sa modernističkim elementima, toplo i neposredno deluje kao glumica i baletska igračica Moa« ra Sirer. Nosilac uloge kompozitora Džulijana Krastera, u nekoliko mahova dobrp je naglasio crte umetnika koji se sav Dpređaje svome đelu.

»Pesma mrtvim ljubavnicima«, slikamjem života na hanoveranskom dvoru s icraja XVII i početkom XVIII stoleća, ukazao je — iako se ne može reći da je težio za tim. — na neke od mračnih strana feudalno-" monarhističke vlađavine toga vremena Uopšte; na spletke, intrige i zločine koje je ova vlađavina nosila sama sobom i omogu. ćavala ih, na razoru (iako samo nagovi te no) beđu i pustoš koju je donosila narodu potlačenom njom.

Glavna tema ovoga filma, međutim, je tragedija kneginje Sofije Doroteje i Šveđanina, grofa Filipa Kemigsmarka; njih dvoje — prema filmu — žrtva su dvorskog morala, gramzivosti Dorotejinog oca, sU revnjivosti i ambicioznosti grofice Platenm, surovosti kneza Georga Luja. Ali, ova tra. gedija, više od toga, rezultat je degeneracije jedne kaste, koja je odlazila sa po. zornice istorije, okviri principa, koje je ta kasta izgradila u interesu sopstvenog od žanja, postali su preuski i za potomke njihovih tvoraca; pri pokušaju da ih raskinu, iako samo u jednom, vrlo uskom domenu, energičniji i slobodniji pripadnici ove ka". ste, takođe bivaju slomljeni. U suštini 8l0bodniji i bolji od drugih pojedinaca iz nji-" hove sredine, živih temperamenata, neolUpeli za velike rađosti života, ali, raskidani. perfidnošću „zavera i smulnji na dvor trovani formalizmom plemićkog pseudomorala — koji je iza zastora laž, podvala, cinizam, pohlepa, nevernost i blud — Pilip Kenigsmark i Sofija Doroteja, i pored ra" zlike u karakterima i načinu života — Ta“ zumljivo, nalaze put jedno drugome, Nji hova ljubav, ponikla i izrastala na tomeilu takvim uslovima, prirodno, morala je da se završi tragično. Požrtvovanje, sambodrica= nje ı ii heroizam, izoje je ona rodila, i | veličina trageđije, međutim, ostaju netak. nuti i nesumnjivi; na sve Ovo samo je O. stavila svoj otisak i rastuća malograđanšti-. na izražena preko Dorotoeje. |

I pored nekih izrazito mističnih scena, pored nekih simbolistično mističnih 1 na“. turalističkih crta, film »Pesma mrtvim lju“ bavnicima« svojom odmerenom, pribranom | i dobro postavljenom radnjom, kao i 5VO-. jem ujeđnačenošću, deluje, u celini uzeVi kao marljivo i stuđiozno rađeno umetničko. đelo. Za slikanje situacija i radmji, režija filma pronašla je niz uspelih rešenja, DO“. rotejina borba, sukob između živog 080 ćanja ljubavi za Kenigsmarka i njenog shvatanja o dužnosti 1 obavezama koje i ma, data je, vro ubedljivo, preko &like karnevalske: noći kroz &oju se ona probija . frateči Kenigsmarnlta. Scena, u kojoj se b0s gine opkoljeni Kenigsmark valjano je ZErađena u nemim #kadrovima i deluje svojom naglašenom dramslom nnbetošću. a Čad karneval, pak, bo svojoj putenosti 1 4 U, po svojoj raznobojnosti, više odgo“ vara sunčanom podneblju Italije, Španije

Tedozemlja uopšte, nego li temperamentu ljudi sa hanoverskog dvora.

Glavne ličnosti filma plastične su i mf" nje ili više, uverljive; Kenigsmark snažan u osečanju, akciji, izrazu i stavu, stara kneginja oličenje dvorskog morala, grofi ca Platen negajažljivi 1 ambielogni intri Bant; ljupka i bezazlema, pomalo Obojeni

malograđanštinom, k 0 roteja. RBAINIE ROP

Slobođan DZUNIC —~—~—=q“—

PETA KONFERENCIJA |. UNESKO-a ·

aaaaxoT— Organizacija Ujedinjenih Par

it Za Proavetu, nauku 1 kulturu održači

e: šedanje Generalne Konferencije u a”

1 nei od 22 maja do 16 juma. Naša zemlj#

tiše Ra Gospa Pra a Pre era

na delegacijom VAMO 20

· ·