Књижевне новине
6.0. . tia i (Nastavak sa treće strane) ____češće govore samo o očiglednim, de0 klarativnim osobinamr. dela. Finci o| ___vakvim tvrđenjem pada u neobrazlo__ Žena i nefumđirana uopštavanja. Mo___že se reći obratno 6d onoga što Finj: ____<i tvrdi. Najčešće u našoj književnoj | __Mritici, kađa se uzima u rasmatranje | ___dejno-umetnička štrana jednog dela, ___ govori se o umetničkim ostvarenjima |__u kojima se izražava iđejno-umetnička strana jednog dela, Ako se ne cepkaju pojedine književne kritike, ili ako se izuzetni slučajevi ne uzmu kao opšte pojave, mora se doći do | konstatacije da naša književna kritika, i ona najplodnija (po Finciju zbog toga najneodgovornija), ulazi u
stvarnosti u književnom delu i ne deli idđejnost toga dela prema njegovim deklarativnim osobirama, već u od- nosu na piščevo poznavanje i razu. mevanje tipičnosti uslova koje iznosi ____u delu i kako ih idđejno-umetnički :3| prikazuje u njegovoj životnoj vernosti i istinitosti. U našoj kritici ne poWtoji ni jedan ozbiljniji savremeni kritičar koji je ođrubio glavu recimo Bori Stankoviću, ili koji je na osnovu neke idejno-progresivne deklaracije u književnom delu kakvog pisca proglasio tog pisca za velikog umetnika,
| __ ili tu đeklaraciju proglasio za umet; ničku. Postoje greške tu i tamo u me| tođu naših kritičara, ali one nisu takve da bi se na osnovu njih mogle
7 doneti osude da takvi kritičari ne - shvataju marksištičku koncepciju reaia lizma,
Detali iz moje recenzije o romanu »Do viđenja u oktobru« Ota Bihaljija, koji je Finci citirao u svom članku, nije takav đa je mogao poslužiti E. Finciju kao ilustracija tvrđenja o kritici koja bi otsekla glavu Balzaku ili o kritici »izvesnih kritičara« koja, po Finciju, kad je reč o idđejno-umetničkoj strani dela, govori o njegovim očiglednim deklarativnim osobinama. Ja sam u romanu Ota Bihaljija pre svega video dnevnik o životu zarobljenika i njihovoj borbi u logoru za vreme rata. U mojoj kritičkoj oceni naglašen je bio biografski karakter romana. Analizirajući dosta podrobno za prostor u našim »Književnim novinama« realističan prikaz stvarnosti života zarobljeničkog logora od strane pisca tog romana, konstatovao sam i to da je pisac dao fragmentarno borbu u logoru. Zadržavajući se na toj fragmentarnosti neopravdano sam učinio zamerku piscu zašto nije obuhvatio u romanu život zarobljeničkog logora u svim vidovima borbe zarobljenika protiv fašizma. Ta greška, međutim, nije takve prirode da «&e može uopšteno preneti na moj kritičarski metod. niti ona u strukturi moje Kkritičarske ·'ocene romana »Do viđenja u oktobru« Ota Bihaljija zauzima kakvo važno mesto.
Ja sam istakao i kao konkretno i kao principijelno pitanje naše kritike subjektivizam koji fizički bije iz članka E. Fincija »Teorija | praksa vulgarizacije naše Kritike«. Subjektivizam u književnoj kritici dobio je vid koji je anahronizam u odnosu na kritičke diskusije koje se kod nas vode, recimo u masovnim organizacijama. Ukoreniln se u znatnoj meri &hvatanje „uloge kritike kao uloge javnog tužioca ili islednika u obja&ti književnog stvaralaštva i književne produkcije, U takvom shvatanju kritičar je staln» u lovačkom startu, pasionirano istražuje teren na kome bi mogao otkriti nešto što bi on mogao zgrabiti kao plen, plen koji on u svom hvatačkom reMniku naziva »Dposlasticom«. Mritičar postaje »strah | trepet« i kao oni profesori matematike koji dele zastrašujuće dvojke, u-
Kkritičku analizu umetničkog odraza'
žiya u evom renomeu oglasivača kriminalne hronike kulturnog rada, Pa-
sioniranosti te vrste ' ima i U kriti-
čarskom radu E. Pincija koji više puta ne prilazi kritičkom „rasmatranju grešaka pisaca s tendencijom da ih ispravi, nego da ih izveša na sramni stub javne reči. Takav njegov stav je doprineo da diskusija kakva še vodila između njega i Voje Đurića u »Književnim novinama« dobije onako subjektivni polemički karakter, Takav njegov stav se ispoljio prema greška= ma D. Vučenova čijem je predgovoru u zbirci »Odabrani listovi« Ivana Cankara (»Književnošt« 5 broj, 1949), učinio opravđane zamerke, ali je u tonu, izrazu i stavu tako istupio kao da je Vučenov neprijatelji koji je učinio, nepopravljivo štetočinsko delo za koje ga treba javno linčovati.« U njegovom (D. Vučenova, primedba VG) napisu ima čitav niz besmislenih formulacija, nepreciznosti i jezičnih nakaradnosti.,.« »Sem toga, ceo predgovor namenjen srednjoškolskoj omladini, vrvi ovakvim stilskim i jezičnim poslasticama (podvukao VG)«. Za Fincija su tuđe greške »bogata riznica« (v. članak »Teorija i praksa vulgarizacije u kritici«).
Subjektivizam u kritičarskom stavu i metodu isključuje samokritiku. A samokritika je bitan uslov izgrađivanja i razvitka marksističke kritike. Samokritika bi uklonila onu narcisoidnu samodopadljivost kod kritičara, onu brigu oko prestiža &voje ličnosti i oko neprekosnovemosti svoga suda, kriterijuma, ocene. Samokritika bi učinila da kritičar ne osudi s visine one iste greške koje ima sam u svojoj metodologiji, u &vome rađu. I ne bi ih ironizirao, jer bi ironija ošinula i njega.
Pinci na primer u belešci o Saltikovu Ščedrinu piše: »Naslednik Gribojedova i Gogolja, Ščedrin je &atiričnu stranu njihovog realizma, primenjenu na političku stvarnost svoga doba, doveo do punog i umetnički i politički celishodnog izraza« (podvukao VG). Onaj koji bi hteo da se posluži istim načinom ironiziranja kojim se služi Finci nad ovakvim tekstovima, govorio bi u stilu članka »Teorija i praksa vulgarizacije u kritici« da se tako pišu administrativna akta, a ne književne kritike itd.
Kapriciozni „subjektivistički &štav mora odvesti kritičara neizbežno ne samo u preterivanjie i pristrasnost, već i u protivurečnosti niegove kritičarske prakse njegovim fteoretskim shvatanjima književnosti, Kriterijum u tom slučaju postaje zavisan od raspoloženja kritičara prema piscu čije delo Kritikuje ,a subjektivističko raspoloženje kritičara odlučuje da, li će on o nekom piscu uopšte pisati ili ne. Kao glavni i jedini urednik časopisa »Književnošt« u 1949 godini, E. Finci je uglavnom pisao književne beleške. Propustio je mnoge značajne pojave iz naše književnosti, a osobitu pažnju posvetio. je »Lavu na trgu« (»Književnost« broj 1 — 1949) od Ilje Erenburga. E. Finci je izdašno po» hvalno ocenio ovo dramsko delo Erenburga koje je po literarnim kvalitetima jedno od njegovih najslabijih. Intramsigentan do bezobzirnog poricanja talenta i uopšte veze sa Umetnošću Tad je u pitanju kakav pisac koji mu se ne sviđa, Finci daje o ovom delu Ilje Erenburga samo neobuzdane pohvale, Na primer: »Pisana živo i duhovito, sa izvanrednim poznavanjem društvenih i političkih prilika u Francuskoj, ova komedija Ilje Erenburga đaje ubedljivu sliku nakaznosti francuske stvarnosšti«, »Po svojoj jetkoj istinitosti ova komedija potseća na one sjajne publicističke napise o hitlerovcima, 'oji su u posled-
\
njem ratu proneii Erenburgovu slavu širom sveta«, 8 posleratne Francusške« Međutim, tu »živu i duhovitu &liku posleratne Francuske« veća DpOozorišta u našoj zemlji nisu uzela na svoj repertoar pre švega zbog toga što je ova komedija ErenburZa sva papirnata, što slika poslerat' . Francuske nije u njoj umetnički ođraz stvarnosti, nego publicistika, i to takva da je po invenciji, oštroumnosti i živosti duha daleko ispod kvaliteta ratnih publicističkih napisa Erenburga o hitlerovcima. Finci u članku »Teorija i praksa vulgarizacije u kritici« kaže: »Naveo :sani da izvesni kritičari, kađa uzmu vasmatranje iđejno umetničku stranu jednog dela, ponajčešće govore samo o očiglednim deklarativnim osobinama dela, zato što ne shva– taju marksističku komcepciju realizma, idejni smisao đela kao umetničkog odraza stvarnosti·. Recenzija Eli Fincija o »Lavu na trgu« Ilje Erenburga bila bi vrlo ilustrativna, tipično konkretna potvrđa baš ove teoretske zamerke E, Fincija učinjene kritici,
Krupni problemi stoje pred našom književnom kritikom. Kritičko prilaženje kulturnom nasleđu zahteva razjašnjavanje teoretskog stava kritike prema književnoj prošlosti, postavlja se dublja teoretska rasprava da se razjasni marksistička koncepcija realizma, s kojom kao što smo videli Finci nije načisto, a, u ime nje govori o teoriji i praksi vulgarizacije u kritici. Postavlja se problem dublje teoretske rasprave o idejno-umetničkoj strani dela, o tipičnim uslovima
i tipičnosti itd. Niz značajnih književnih „dela prošla su mimogred kritike, a mogla su potstaći kritičare na raspravu „pomenutih problema na konkretnoj praksi. Kađa sam ukazao na neaktivnošt Eli Fincija u kritičarskom rađu, naročito u odnosu na našu književnu problematiku ja sam imao u vidu i njegove kvalitete književnog kritičara. U članku o Marinu Držiću Finci kađa je sa studioznošću prišao književnoj problematici uspeo je da ubedljivo prikaže rrealistička svojstva dela Marina Držića i njihovu originalnost, u umetničkim ostvarenjima njihov epohalni značaj. Finci još nije prišao sa takvom studioznošću
va i duhovita slika Nje | . menoj književnoj kao što šmo videli labilno i nepouz-
RRJIŽEVNENROVINE =
KRIT.
savremenoj književnoj problematici. Njegovo teoretsko prilaženje savre= problematici je,
dano, zahteva od njega samokritično proveravanje, a njegov kritičarski metod opterećen je protivrečnostima i sklonostima „ka proizvoljnosti i subjektivističkom prilaženju književnom radu i književnom delu,
Ova diskusija istakla je u prvi plan pitanje odgovornosti književne kritike, Kada sam ukazao ne neplodnost,
neproduktivnost izvesnih naših reno-'
miranih kritičara u praćenju savre-
menog &tvaralaštva naše književnosti, ·
ja sam imao u viđu i to da pisana reč vezuje jačom odgovornošću kritičara u njegovom kritičarskom postupku. To se opravđalo i na ovom sšlučašu diskusije oko autenfičnosti reči Bli Fincija povodom Balzaka s jedne strane, s druge strane oko umesnosti te reči.
Na pisanoj. reči pouzdanije se vidi stav kritičara, njegov metođ i njegov Mritičarski postupak. Pisana reč učvršćuje kriterijum kritičara, daje mu mogućnost da samokritički pregleda &voj rad, da proveri svoj kriterijum i da proceni da li je njegov metod u zastoju ili razvoju, da li postoji organska veza između njegove teorije i prakse itd.
U diskusiji se postavilo i pitanje subjektivizma u kritici koje je usko vezano sa pitanjem odđgovommosti kritike i sa pitanjem &amokritike. Naša
„borba za razvitak i napredak socija-
lizma ušmerena je protiv &ubjektivizma u kritici ne samo na planu Umetnosti i književnosti, već i u svima oblastima ljudskog „stvaralaštva, Svuđa je izrazito vidljiva tendencija da se greške, ako nisu neprijateljski štetočinske i &abotersške, ispravljaju dobronamerno, razložnom i ubedljivom kritikom, kritikom koja ne uopštava greške Rkritikantski, koja teži đa unapredi čoveka koji radi i stvara, a ne da ga srozava, kritikom koja nije zlurado ekskluzivna i koja opšti interes, potrebu unapređenja stvaralačkog rada uzdiže iznađ sujeta Dpovređenih taština, obračunsškog osvetoljublja i precenjivanja svoje ličnosti.
—U SPOMENIK HLADNI...
Savi Kovačeviću
U spomenik bladni od granita uklesani biće tvoj lik, tvoja &lava.
O, zar ćemo moći kad neko upita
da kažemo: »To je Kovačević Saval..
Zar će moći kamen da odrazi plamen
tvog oduševljenja?
Zar duši što gori i u našoj zori
da to buđe znamen?
Hladni kamen — za strašne juriše,
za pokliče bojne, za dušu ognjenu,
za veliku ljubav u nama što diše,
za ljubav što nema ni vreme ni smenu.
Dižemo.ti zato peći od čelika,
peći koje gore plamenom do neba, gradimo fraktore za topli đah hleba i fabrike moćne, dostojne tvog lika,
|E. Yypg:„a Ia a a a —— n nlgo ng CCC eI„..Z.“ –: ––D–”m—>ınmInrT 1_ S d.JRII
TODOR TOŠIĆ
BROJ K,
MLADOST
Dvobroj »Mladosti« za februar i mart verovatno je jedan od najboljih brojeva ovog časopisa, kako po raznovrsnosti i količini priloga, tako i po njihovoj umetničkoj vrednosti, Književna dela mladih pisaca koji su se razvili kroz »Mladost« postaju sve zre” lija i ozbiljnija a pored njih se stalno javljaju nova imena sa svežim radovima, ponekad manje zrelim i umetničko uspelim, ali nadahnutim i po” letnjim, . .
U ovom dvobroju trinaest pesnika objavljuje dvađeset pesama, jedan odlomak poeme |! jednu celu poemu. Najinteresantnija ostvarenja su poema »Devojka sa dalekog raskršća« Slobođana Markovića, sedam pesama iz ciklusa »Pred rastanak« Radomira Konstantinovića i odlomak poeme»Kadinjača« Slavka VOR. Markovićeva poema, mestimično vrlo živa i tečna, skroz temperamentna, sa desetom pesmom koja spada u najbo” lje stvari koje je pesnik do sada dao, nije uravnotežena, ne čini potpunu Uumetničku celinu, Marković još nije uspeo đa u tako dugom sšspevu održi razvojnu liniju i da je stalno penje, već mestimično pada u tonu, a pone kad ponavlja iste misli bez potrebe. Za pesme, kao što su to pesme Radomira Konstantinovića teško je naci tačno merilo. Kod ovih stihova više se oseća nego razume, slika se ređa za slikom, često ne znamo da li je nešto simbol ili pesnik bukvalno misli ono što je rekao; svakako zaslužuju posebnu analizu, ali pored svega mislimo đa su za mnoge bile istinski doživljaj. Sasvim drugačije, skoro bi se moglo reći suprotno, postupa Slavko Vukosavljević u svojoj »Kađdinjači«. Kratki jasni stihovi, potpuno tačne, određeme slike, sve je u njoj jednostavno, određeno, na svome mestu. Ova poema je neosporno jedno od najvećih lirskih dostignuća naših mladih pesnika. Među ostalim pesmama ističu se četiri ljubavne pesme Mihaila Gagića koje o svojoj temi ne kazuju ništa novog ali vrlo vedre i iskrene, nose jedan ton poezije koji nam je davno nedostajao. U ovom dvobroju još su objavili pesme Ivan Minati, Pavao Broz, Mitja Mejak, Ivan Ivanji, Vasa Popović, B. V, Radičević, Ljubisav Stamojević, Boško Đorđević i Čeda Cvetković, Od strane poezije štampana je poema »Dvanestorica« Aleksandra Bloka u prevodu M. M. Pešića,
Od pripoveđača štampani su nedđav” no umrili veliki slovenački pisac Prežihov Voranc (»Dobro jutro«), Drago Mažar i Simo Klarić, Mažarova pripovetka (koja je odlomak većeg dela, kao što se to na kraju napominje) du hovito i vešto, na nekim mestima sa fimim poznavanjem psihologije, daje jedan detalj iz narodnooslobodilačke borbe u Hrvatskoj. U pripovetci »Kako je sazrio Vasilije Perućica« Klarić želi da nam iskreno pokaže teškoće klasne borbe na selu, kolebanje jednog poštenog seljaka-srednjaka pojačano nepravilnim, krutim · „držanjem neizgrađenog „pretsedđnika radne zadruge. Ali radnja deluje pomalo namešteno, iako znamo da je ponegde baš sasvim tako. Pripoveđač nije pot” puno uspeo da verno naslika komplikovane odnose u današnjem selu, I teškoće, i njihov rasplet se u pripovetci javljaju i rešavaju prelako. Kao pitanje za diskusiju Mladen 'Oljača razlaže svoje mišljenje o karakterima u pripovetci, koje svakako zaslužuje da še kao pitanje prihvati, utoliko pre što je u nekim tvrdmjama prilično pro blematičmo.
Kao simpatičnu novost »Mladost»
i put štampa celo dramsko delo (u stvari drugi i treći čin pozorišnog komada čiji je prvi čin štampan u januarskom broju), dramu »Samo neka se zna« od Fmilije Stijačić. Drama prikazuje događaje iz Bosne pod »Nezavisnom Državom Hrvatskom«, zadržavajući se na buržoaziji koja pokušava đa sedi na dve stolice istovremeno, podržavajući i radeći za okupatora, a že-
' leći da, ny iavno samo novčano, poma-–
že i borce za oslobođenje. Interesantna i svakako talentovano obrađena tema ovako razrađena, ipak nosi neke znake početništva na dramskom polju, rešava probleme prilično ujednostavnjeno ili čak naivno, pokreće veliki broj lica koja se teško pamte i koja su prijlično slična, dok ni jedan karakter ne razrađuje tako potpuno da bi se za dugo urezao u pamet.
Zanimljiv prilog u ovom dvobroju pretstavljaju pisma Romena Rolana i Žana-Rišara Bloka, opširni članak Mihajla Ražnatovića o Stefanu Mitrovu Ljubiši, članak o slikarskom pulu poginulog talentovanog mladog slikara i borca Jurice Ribara, koji je napisao Aleksandar Čelebonović.
Hronika sa podacima o Prežihovu Vorancu i Romenu Rolanmu i većim brojem prikaza knjiga, filmova, »Stanoja Glavaša« u »Narodnom Ppozori• štu«, izložbe »Beogradsko slikarstvo početkom XX veka« i osvrtom na dva koncerta povođom Kongresa kompozitora Jugoslavije takođe je interesantna i raznovrsna.
Jedina važna, no iako jedima utoli· ko ozbiljnija zamerka, koja se povodom: zadnjih brojeva »Mlađosti« mora uputiti i redakciji i štampariji i izdavaču, u vezi je sa upravo fantastičnim brojem štamparskih grešaka, Sitnim greškama takoreći nema ni broja, ali se đogodđe i takve, da se potpuno i nelogičmo promeni naslov pesme! To se desilo Mihailu Gagiću čija je pesma »Želja« štampana pod naslovom »Zemilja. Kađa se rešio problem broja i kvaliteta dela, kao što se ovđe zaista uspelo, zbilja treba štati na put tome, da ovakve tehničke „greške, koje se svakako mogu i moraju ispraviti, obaraju kvalitet jednog sve boljeg čašopisa kao što je to »Mladđost«,
IL.
BIBLIOGRAFIJA
Ivo Andrić: Na Drini ćuprija, izdanje »Zore«, državnog izdavačkog poduzeća Hrvatske, Zagreb 1950, latinicom, str, 383, cena 81 din.
Veljko Petrović: Pripovetke, izđanje »Zore« državnog izđavačkog pođuzeća Hrvatske, Zagreb 1950, latinicom, str. 3609, cena % din.
Jure Kaštelan: Pijetao na krovu, pesme, izdanje »Zore« državnog izdavačkog pođuzeća Hrvatske, Zagreb 1950, latinicom, str. 111, cena 55 din. . ·
Nikola Drenovac: Povratak, poema, izđanje »Prosvete«, izdavačkog preduzeća Srbije, Beograd 1950, ćirilicom, str. 53, cena 23 din.
Derviš Sušić: S proleterima, zapisi iz To rodnooslobodilačkog rata, izdanje »Svjetlosti«, državnog izdavačkog preduzeća Bosne i Hercegovine, Sarajevo 1950, ćirilicem, str. 281, cena 59 din.
Andersen: Bajki, preveo Vasil Kunoski. Izdanje »Nopok«, Skoplje 1949, str. 115, cena ?
D. TI. Fonvizin: Brigađir, Neđorašče,, komedije ,izdđdanje »Zore«, državnog izdavačkog poduzeća Hrvatske, Zagreb 1950, lati• nicom, str. 183, cena 30 din.
M. Gorki: Pripovetke—Drame, kmjiga XV. Preveli M. Đoković i V. Stojić, ređaktor pripoveđaka Ivo Andrić, izdanje »Kulture«, Beograđ 1949, ćirilicom, str, 327, cema ?
jedno sa Sterijinom »Lažom i paralažom« i Trif{kovićevim »Čestitam«, pod zajedničkim „nasiovom »Veče srpske komedije«.
U »Vlasti«, pred samo spuštanje za” vese — 7RBČ a to spuštanje nije značilo samo završetak prvog čina jedne ko-
| medije koju pisac, u svojim pretsmrt-
nim đanima, nije dospeo da okonča,
nego i kraj rada i kraj života najve-
ćeg srpskog komediografa posle Ste-
rije — pred sam pad zavese nad ovim
svojim fragmentom i nad svojim ži-
votom, Nušić je, već sav potavneo od
bolesti, poslednjim potezima, ali 6i-
om rukom satiričara, nacrtao u
·. etljenom okviru pozornice — kao
crta po ogromnom razapetom kar-
— jednu oštru, jednu žestoku ka-
aturu, Ustvari, tri karikature, jed-
za drugom, povezane u celinu istim
ivom, kao neku vrstu dtripa veli-
i razmera: tri karikature o raznim
i jevima vlasti u staroj Jugoslavi-
ji, od kojih paslednja izrasta do stra-
hota i užašsa Domijeovih prizora. Ona
____mpretstavlja nađuvenu nakazu bez ljud-
___ skog obličja, koja, zbog svog ogrom-
nog trbuha, ništa ne vidi, a čiju glavu
| ___— ukoliko je uopšte može još imati
___ Jedna takva mzkaza — niko više ne
može da sagleda.
~ Na pozornici su, u tom finalu, dva
_ Nušićeva pokvarenjaka: Miloje, tast
novopečenog ministra, i Arsa, mini-
_ Btrov rođak, bivši sreski načelnik. Ar-
___Sa Objašnjava Miloju šta je vlast i te- ra Ba da se prvo popne na šamlicu,
177 IG 2
PRVA KARIKATURA — prvi stepen vlaMi: Arsa ie dole, a Miloje na šamlici. Arsa. Osećaš li sada da si viši od mene?
Miloje. Pa, osećam.
Arsa, E, vidiš, to je, recimo prvi stepen vlasti: sreski načelnik ili pretsednik opštine u sreskoj varoši ili tako nešto, Ja što ostajem dole, ja sam narod, a ti, ti si viši
mene, ti si, recimo, državna vlast. Vidiš preko m>-je glave?
Miloje. Vidim!
| Arsa. E, pa to foliko! Vlast treba da · gleda narod preko glave,
DRUGA KARIKATURA — drugi stepen Y ti: Arsa je naterao- Miloja da sa ša-
ce pređe na stolicu.
Arsa. A sad, je l' osećaš da si još na
e . visina okružnog načelnika ili mog poslanika, Ja, narod, · gledam tebe u trbuh, a ti meni?
Miloje, U teme.
RITA KARIKATURA — treći stepen vlasti: Miloje je na stolu.
Arsa. E, prijatelju, šta vidiš sad?
Miloje. Ne vidim ništa,
Arsa, Tačno, tačno! vlast sa te visine ne vidi ništa. A vidiš li narod odnosno mene? ,
Miloje. Viđim te onako ispod oka i pravo da ti kažem, izgledaš mi mali.
Arsa. I to ovako kad uspravno stojim, a kad me, ono što ti kažeš, žacne u kičmu, pa se pogrbim? (Sagne se). Pogledaj!
Miloje. izgledaš još manji!
Arsa (uspravi se i stane uz njega). A ja, vidiš, kad pogledam tebe, ne viđim fi glavu, jer si na velikoj visini, zato, vidiš, narodu i izgleđa da vlasti nemaju glavu, jer je ne viđe.
Miloje. More da siđem ja, meni se vrti u glavi,
Arsa. Hoće i to; na ministarskoj visini ho*~ kojinut da se vrti u glavi.
Ali, ovP silovita satirična scena, koja ima moćnu gradaciju u Nušićevom tekstu, nije dobila adekvatan umetnički izraz u acenskoj ilustraciji na pozornici Narodnog pozorišta, Sveđena, uglavnom, na intimnu anegdotu, oštala je ona na pozornici u okviru porodiŠmog razgovora.
Međutim, u naknađu za to, jedna epizodna rola, za koju še ne bi moglo reći đa pretstavlja bilo kakvu znatniju novinu u Nušićevom obimnom stva– ralaštvu jedna skoro beznačajna rola koju je pisac, ustvari, samo donekle izvarirap prema utvrđenom tipu svojih već dobro oprobanih alapača, pret” stavljala je na sceni, živu i jstinitu umetničku kreacija, značajnu. u pozorišnoj karijeri jedne darovite glumice (Ljubinke Bobić), ali, u isto vreme, interesantnu i po tome što danas u doba kađa „mnogi naši reditelji i glumci traže načina kako da prikažu Nušića u izmenjenim društvenim odnosima — izaziva "od publike, a svakako i kod ljudi odđ pozorišnog zanata raznovrsne asocijacije na tu temu.
Ljubinka Bobić, glumeći u »Vlasti« ulogu jedne prilično stereotipne nušićevske brbljivice, oslobodila je tu vrstu rola glumačkog šablona, odoma-– ćenog i sankcionisanog u toku godina i decenija na našim pozormniicama, Ona je oslobodila rolu jednog pozorišnog
šablona koji joj se morao nametati, i
otišla je, rekac bih. korak dalje: jednom Nušićevom teatarskom. tipu, koji je veoma lako mogao da deluje s pozornice — zbog čestog pojavljivanja, u raznim varijacijama, u nizu doma-
ćih komedija — više kao pozorišna maska a manje kao živi stvor, što je jednoj takvoj pozorišnoj fikciji uda Mmula život i svojom igrom ulila gledeocima veru u »mogućmost bitisanja u istinskem životu« jednog stvorenjaj kao što je Nušićeva Gospa-Mica,
Tip alapače bio je Nušiću dragocena rekvizita, Iskorišćavao ga je on rado u 8vojim 'komedijama, računajući često i na ličnosti glumica koje su se, u neku ruku, specijalizovale u tome »fahu«. Pojavljivale &u se one na sceni obično uz drastično prenemaganje, &# nepodnošljivom vikom i cikom, pomalo patološki poremećene, s prete” ranim gestomr i grimasom, nakinđure= ne, ođevene u drečeće boje, nafrakane kao lorfe, To je, uglavnom, bila utvrđema shema za scensko prikazivanje nušićevskih torokuša.
Međutim, Bobićeva, kao Gospa-Mica, ulazi na scenu gotovo neprimećena, Deluje nekako domaće, starinskonašinski, Na sebi ima neukusnu sivu haljinu, koja kao da visi na njoj: oblači je, Vidi se, samo za »vizite«, Na glavi joj je smešan šešir, u ruci srebrna tašna, Prolazi ona, neugledna a patrijarhalno-dostojanstvena, kroz sobu i, 6pretno, krišom, povlači prstom preko stola: proverava, kao uredna domaćica, đa li se i u ministarskoj kući svakodnevno briše prašina. Onda seđa za sto. I ravno, polagano, u jednom tonu, bez uzbuđenja, bez naglašavanja, bez gesta — sem, što, s vremena.na vreme, barata po tašni,'u kojoj je more sitnica, nepotrebnih drangulija — počinje, ili bolje reći nastavlja, jer ona ga je počela ko zna kada i gde, svoj monolog bez konca i kraja, jedva čujan ali istrajan, monolog ubilački, monolog bez jedne pauze — kad bi bar jedne bilo! — bez jednog predaha, monolog bez interpunkcije, koji ne žubori kao potok, nego jednolično, skoro nečujno teče, više %lizi, klizi kao pesak.
Nije potreban Gošpa-Mici Ljubinke Bobić nigakav sabešednik: vodi ona sama sa sobom beskrajne dijaloge u svome monologu. Ona ga neumorno, 65 neznatnim varijacijama i besmislenim umecima, mešecima ij gođinama pašivno išpreda, melje, melje, ne obazirući se da lj je ko sluša ili ne &luša, I, sva obuzeta samo svojim rečima, ne pri”
mećuje đa je jednu anegdotu započela u jednom društvu, nastavila u drugom, a završila u trećem, petom, de setom, Tek kad se ko ušudi da je pre" kine u tom beskrajnom monologizira” nju, ona uvređeno procedi: »O, brate, u ovoj kući čovek ne može ni do reči da dođe!« — i već rutinirano vreba pogodan trenutak kada će opet moći da nastavi jednomemo brbljanje.
Dobija 6e utisak na pretstavi đa je Bobićeva došla do svoje kreacije ve" oma lako. kao slučajno, kao uzgred, bez' složenog umetničkog procesa, Toliko je sve.u toj umetničkoj tvorevini prirodno, istinito, nekako ljudski 6pontano, Ni traga od pripremnih radova na roli, ni traga od skice: pred gledaocima je samo živo, završeno delo. A kako se do završenog došlo? Kakvim načinom rada, kojim putevima, o tome ova ume{fnička kreacija ne govori, Tek še učini gledaocu, pošle zavr” šene pretstave, da Nušićeva GospaMica, sva Vverodoštojna, ne bi mogla drukčije ni da bude do jeđino onakva kako je: Bobićeva daje.
Međutim, jako u osnovi stvaralačkog postupka Ljubinke Bobić ne bi treba= lo tražiti izuzetme napore duha, cere“ bralna rešavanja, do najboljih svojih kreacija — mislim na njene uloge u Ibzenu, Tolstoju Dikensu — nije ona mogla doći ni sasvim. lako, ni odveć :ednostavno. Nije, verovatno, olako do-
·šla ni do ove poslednje uloge,
Možda za neposređan rad na roli i nije bilo potrebno mnogo truda, mnogo vremena, Ali koliko je bilo potrebno iskustava i zapažanja, oštrog posmatračkog dara, koliko „poznavanja sredine u kojoj 6&e živelo i ljudi među kojima se živelo i radilo, koliko prožimanja svakidaešnjim životom, stvar” nošću, gde se »prava istina i vera stvaraju same po sebi«, đa bi jedan dramski umetnik — iskorišćujući, preko &voje stvaralačke fantazije, bogate rezerve svoga afektivnog sećanja, svog ličr og emocionalnog iskustva — mogao da oživi na sceni, 8sa umetničkom verom i istinom, tako raznorodne ka" raktere kao što 6&u, uzmimo, GospaMica u Nušićevoj »Vlasti« ili Kata u Stankovićevoj »Koštani«! I da ih oživi onako kako je Bobićeva oživela &voju, a ipak i Nušićevu, Gošpa-Micu, po nekim osobenostima toliko izraslu iz
naše još neđavne prošlošti, iz naše provincije i naših nekadašnjih beogradskih provinciskih oaza, a po ne= čem opštijem, ljudskijem toliko ra” sprostranjenu, đa se gledalac u pozorištu — prateći Gospa-Micin život na sceni, &lušajući mjeno nesnošsno brbljanje. motreći njene kretnje (kako kontrolišn da li je kuća opajana, ı li čaršav na stolu &voji kao što treba), unoseći se u njemu mimiku (u ono njeno tipično uspijanje ustima) — morao stalno pitati: gde je sve to, baš tako isto i ni malo drukčije, već jednom video kod naš ili u svetu, gđe je lednu „torokušu, baš tako istovetnu, već jedared Wreo, pa možda i bežao od nje. I vezivao je gledalac može biti izvesne detalje — gest jedan, izraz lica, ili reč — za neku ličnost koju je susreo nekad, kraj nje prošao, Ali u životu je ipak nemogućno naći pravu i baš takvu Gospa-Micu Ljubinke Bobić, A ako b: je ko, kakvim slučajem, i pronašace, njegov odnos prema njoj ne bi — ni u kom slučaju — mogao biti onakav :ao prema Gospa-Mici na sceni. ?
Ne bi mogao biti, jer je Bobićeva, rađeći na materijalu iz života, morala da »prečišćava, da kristalizuje prostu, svakiđašnju ljuđsku istinu u — umetničku, Stanislavski veli: »Nije svaka istina onakva kakvu je znamo u životu — dobra za pozorište. Scenska istina mora da bude... očišćena od nepotrebnih švakodnevnih pojedinosti. Ona mora da bude realistički istinita, ali natopljena poezijom stvaralačke zamisli«, Do Bobićeve može bit! nisu ni došle ove reči Stanislavskog, Ali ipak zato ona je, stvarajući evoju GospaMicu, duboko osećala — pomoću svog talenta — kako da odabere utiske iz života, kako da ih poveže, kako da ih sklopi u živu umetničku „tvorevinu, koju Je natopila poezijom stvaralaštva, nekom blagom, ljudskom ironijom, I zato, zbog tog umetničkog i stvaralačkog. Gospa-Mica gleda se u pozorištu s radošću, a od gošpa-mica u životu beži e.
Najbolje role Ljubinke Bobić jesu plod njene izvanredne &pošobnosti realističkog posmatranja sveta i života. Ona rađoznalo uočava naročito ono što je živopišno i komično, ono što nosi pečat i kolorit jednog vremena, jedne
Odgovorni urednik: Jovan Popović, - Beograd, PFranouska broj ? — Štamparija »Borba« Beograd, Karđeljeva 35,
epohe, Njem posmatrački dar, traženje smešnog u naravima i u sšređini, njen ne uvek kritički stav prema njima, njen ukus koji nije često na visini, sve je to prisno vezuje za Nušića, U nedostatku materijala iz života, voli ona, često — kao što je i Nušić u svo= jim slabim časovima radio — da pribegava šablonskim, trivijalnim efekti= ma da bi, po svaku cenu, zabavila pu= bliku. Takvim jevtinim rešenjima ona se obimno služila u svom predđratnom repertoaru.
Ali, u Gospa-Mici toga nema, U toj roli koju daje zbilja diskretno, Bobi-= ćeva kao da še ne obazire na publiku, isto onako kao što i njena Gospa-Mica, zaokupljena &vojom mukom, ne mari Za sabesednike na sceni, Ničeg u njenoj glumi sračunatog na lak i upadljiv efekt. U pola glasa, veze ona &voj monolog, a publika se jedva uzdržava da ne prsne u glasan, grohotan smeh: jedni stišavaju druge ne bi li koju reč viša čuli od mora rečenica koje ona, Gošpa-Mica, ne vodeći računa ni o kome — ni o onima na 6ceni, ni 6 onima u gledalištu — glatko, stalno u istom tonu, sipa utanjenim glasom, I čini se na kraju kao da taj način igre ima nečeg paradoksalnog: mesto da komičarka svojom glumom iđe za tim da izazove kikot publike, ne dopušta ona smehu da se izrazi, raspali, za“ Sara Ha i koči, i tek mu na kraju
omada, kađ zavesa padne, dozvoljava đa se iz punog srca oglasi,
Umetnički uspeh Bobićeva u Nuši- .
Čevoj »Vlasti« leži, prvenstveno, u tome što je ona — oštajući verna 8tilu i duhu pisca dila i oslobodila glumačkog šablona jednu prilično tipiziranu nušićevsku rolu i što Je, rušeći pozorišni šablon, i samu autorovu kreaciju, konvencionalno zamišljenu, inspirisala i ispunila elementima iz života,
To je značajan uspeh, Pred Bobićevom i pred njenim drugovima-–glumcima. stoji još uvek niz uloga iz našeg repertoara — a pre svega u Nušiće" vim komedijama — koje treba špašavati i epasti šabloniziranih tumačenja,
Rešavanju tog velikog zadaika dala je Bobićeva svoj prilog. ;
Milan DEDINAC'
podmla”