Књижевне новине

MRANA+T

| AKO ĆEMO ISKRENO

| DA GOVORIMO...

· Žak KONFINO

Juri voz

Pomamio še, pa kao da nije običan

i »lokal«, već neki brzi voz, i to ne na

ovom uskom, nego na onom širokom,

| normalnom, koloseku, Juri voz, gra-

bi, da pokaže putnicima, kojih je či-

čkom pun, da ič za to ne mari i da

bi ih još toliko mogao da ponese, Juri, lola, pa i muziku udesio:

| —-ha, al sam lak — razlegne se njegov „pisak s vremena na vreme,

dok točkovi neumorno daju takt:

dram-daram, dram-daram, dram-da-

Ne znam ni sam kakvim sam čudom · uspeo da se na jednoj usputnoj stanici ubacim u vagon, pa čak da nađem i mesto u jednom kupeu druge klase Nije bilo potrebno da se — prema klasičnom receptu — uštinem da bih se uverio da ne sanjam. Za to je više no dovoljno bilo ono muvanje, guranje, psovke i ostalo, u takvim prilikama uobičajeno, sledovanje, Dakle, bio sam siguran da n . sanjam, seo sam da predahnem i obazreo se da vidim svoje saputnike,

Preko puta mene, do prozora, seo mlad invalid, sa nogom amputiranom ispod kolena, neko sevanje mu ne da nozi mira, tv se čas, počas naglo trza i, uz izraz strahovitog bola, maša se za patrljak i tako uvek ponova uplaši babu koja sedi do njega i na svako trzanje jaukne mesto njega:

— Ej, dete, dete!...,

Čovek se prosto oseti dužnim da mu čime pomogne. Brzo mu dam dva a-– spirina i još mu. sigurnosti radi, ispričam čitavu priču kako je to neki specijalan lek iz inostranstva koji se kod nas nigde i ni za kakve pare ne može naći.

Ali niti sam ja pomogao aspirinu, niti aspirin invalidu. Trudio se invalid da spase čast »specijalnom« leku iz inostranstva'

— Bolie mi je, — uveravao me, Onako, neprimetno mi je bolje, — Ali u pola reči ponova ga cimne, i ja Vidim koliko je sati,

Dirljiva je ta njegova učtivost. Ja pokušavam da mu razgovorom i, kako se u mom kraju kaže, blagom lakrdijom odvučem pažnju na drugu stranu, Glečam toga radi da uvučem u razgovor i mladića do sebe, šestog putnika koji, kao otsutan ,celo vreme uporno ćuti. Ali on — nemča pravi, te ja, jedva, sve kroz njegovo »da« i »ne« uspevam da izvučem iz njega da je sa sela, da je student agronomije, da ima još jednog brata studenta, a kod kuće, na selu, oca koji je zbog neke bolesti ostao bez ruke, zatim majku i desetogodišnju gwestricu. E, prijane, mislim se u sebi, progovorićeš mi pa sve da si nem!

— Ama, kako mu je to sa tim seljačkim radnim zadrugama? — pitam ga što ljubaznije mogu. — Vi, kao student agronomije i seljačko dete, mo-. rate to znati bolje od svakog drugog.

— Da, da. Molim, molim, — nateže on i nećka se, — Znate, ovaj, kako da kažem, to jest ako ćemo istinu da govorimo najgore je to što one nisu u dobrim rukama.

— Ih, bogati, pa što započe baš sa onim što je najgore! — upade mu u reč invalid. U letu ga srdžba dohvatila, jer i gest i grimasa bili su očigledno izazvani sevanjem u nozi, ali srdžba prevagnu,

No, pa ovo sam sad natrapao na Onaj pravi »aspirine«, smeškam se u sebi, te daj, podržavaj da onome ne omane volja za pričanjem:

— Čovek ti iskreno govori, druže, — kažem invalidu. — Nema vajde da se lažemo.

I student, umiren, nastavlja:

— Dabom*. Tako ie. Drugo bi to bilo kad bi to vođili ljudi koji su se na svom sopstvenom imanju pokazali kao dobri domaćini. Dok ovi, ako ćemo iskreno da govorimo... eto, kad ih država ne bi pomagala i kapom i šakom, propali bi. verujte da bi pro pali, Pitao bi' ja nji' kako bi oni kad bi i nji vlast pritegla kao, recimo, mox Oca... »Ima«, kaže, »toliko i toliko svinja da toviša«. A ćale mi bez ruke. Za sve ima majka da stigne. I još nas dvojicu da školuje,

— Pa onda, druže, pa onda? — na– valjujem ja dalje. | — Šta da vam kažem? — odgovara on, — Rđavo bi se to svršilo da ja ne odo' kući na ferije. Pa kako stigo, pravo pred mesni narodni odbor. Ali pretsednik ne da ni opepeliti: »Ne možemo mi«, kaže, »da menjamo plan«., — »A ako otac nije u stanju da odgovori zaduženju?« — «Kaznićemo ga«, — »Dobro«, kažem, »ali ovde nije u pitanju kazn- nego je u pitanju plan: ne namiri li otac svoje, plan ostaje te ostaje neostvaren.« — »To je drugi račun«, kaže on. — »A zar nije, kažem, bolje, i za plan bolje, i za vas bolje, i za mog oca boije da odmah predvidite ono što može da se ispuni?« I jedva sam uspeo da ga urazumim, Ali, ako ćemo iskreno đa govorimo, nema svaki seljak sina studenta koji ume da im dokaže i da se rve sa njima.

Razvezao se najzad jezik mom studentu, da je milina božja! Uostalom, nije mu se ni čuditi: Čovek priča o svojim pobedama i svojim trijumfima.

— Alal vam vera što ste ih udesili! — dolevam i ja malo ulja, namigujući uzgred invalidu. A onda još koju kap: — znači, slabo s tim seljačkim radnim zadrugaz:iz? j

— Jes, bogami, ako ćemo iskreno da govorimo slabo, — nastavlja on sa istim elanom,. — A najgore je to... Tu se malo zamislio, kao da u mnoštvu toga što je najgore želi da nađe ono što je »naj-najgore«. ·

I dok on traži, invalid ga strelja očima, Zaboravio na nogu, uhvatio butimu obema rukama kao da je upozori

da bwuš parlamentarna, i savlađujući

se da ne prasne, pušta neki glas od

___od sebe, pa tek pita:

— Pa jel' ne rekoste već ono što je najgore? J

— Ono?! — pita student i čudi se. — Ono nije ništa, Najgore je to, brate, što ti uvek drugi gospodari, Postaneš sluga na svom sopstvenom imanju. Drugi ti vodi računa da li si radio ,kad si radio, koliko si radio, šta si uradio. A zamislite mog oca: može li on s jednom rukom da uradi koliko drugi koji imaju dve ruke? Evo, ja vas pitam: može 1i? i

Utom ulazimo u neku stanicu, Putnici u buljucima navaljuju, te ozbiljno ugrožavaju ovaj naš status quo u kupeu. Mi se svi mobilisali za najogorčeniju odbranu. Jedna gospođa, primenjujući moju taktiku, najskromnije moli za dozvolu »samo da smesti svoj prtljag«, pa onda ostaje »još malo« dok voz ne pođe, A voz pođe, ona ostade. Gura voz. Promiču bandere, drveće, sela, polja, bregovi i sve se uskladilo njegovom ritmu: dram, daram, dram” -daram, dram-daram. Prodire i u mene taj ritam, čini mi se i srce i damari zaboravljaju da i oni imaju svoj zakon i svoj red. Gura voz, točkovi bubnjaju i uspavljuju putnike, e da bji im i na taj način prekratili vreme. I već sve osvaja dremež, samo mi se invalid uzvrpoljio, ia se već uplašio da ne počne opet ono cimanje u amputiranoj nozi, pa dok je još vreme, obraćam se mom »aspirinu«:

— Znači, ništa nema od tih zadruga, je ]' te, druže?

A on, što je pravo — pravo, smilovao se i našao reč utehe:

— Znate, ako ćemo iskreno da govorimo, nije da nema, ima, Evo, na primer, ja i moj brat dobili bi stipendiju kad bi naš ćale hteo da pristupi zadruzi.

— A ćale neće, veliš? — pita invalid. — Pa, bogati, šalje l; po jedno dve 'iljađarke mesečno svakom od vas?

— Biće za toliko, — veli student,

— A od onoga što država daje »i kapom i šakom« da li bi, slave ti, dopalo nešto i na tvog starog?

— Pa da: njegov tal, — priznaje student, — A vališ stari se ij tog odrekao, je li? Zadrugari, iako svaki sa svojim dvema rukama, pristali da se od njih oduzme da bi se dalo njemu jednorukom, a on, veliš, opet neće?

Studenta sve znoj obliva, sve mi se čini da ću skoro i za njega morati da pronalazim neki »aspirin«, Invalid, međutim, rukama «pritisnuo patrljak amputirane noge, pa kao s puškom na jurišu:

— Pa gde ti je tu računica, druže, molim te? Tvom starom svakog mese= ca čctiri 'iljadarke u džep, pa makar zadruga i na doboš otišla, a on opet neće!.., E, to ti sad meni objasni i dokaži. Uostalom, meni ne moraš ni dokazivati, ali, jesi li, tako ti nauke i mladosti, jesi li to tvom ocu dđokazivao? — Kako bi! ja njemu dokazivao i

učio ga, kad mu još, takoreći, iz džepa virim?! — stade da se čudi student. • — E, zato li ti tako?!... Pa, čoveče, govori srpski da te ceo svet razume! — nasmeja se sad invalid. — Nisi morao da me oznojiš toliko!

— Ama, ja najiskrenije., — muca zbunjen student. a invalid, još raspoloženiji, odvraća:

— Ajde-de, vidim ja da si ti iskren! — A onda obraćajući se meni uzdiše: — Bogo voljeni, ima li nas svakojakih! Šta veliš, druže? — I smeje se, vedar i preobražen, misliš: drugi čovek — Pa vi to opet kao đa vam đopade da osvajate položaj! — šalim se i ja, a on prihvata:

— Tako ću ja dok me ima na svetu!

— Iha! Ja prebacio normu! I-haaa! — javi se sad i voz, a točkovi zabubnjali još radosnije: — Dram-daram, dram-daram, dram-daram!..,

Istorski kompozitor

NMH HRIFTH-I0WVH|

Ivan Matetić-Ronjigov, istarski icompozitor skromno je proslavio prošlog mjeseca "0-godišnjicu svog života, u kojem je preko 50 godina proveo u radu na kulturnoprosvjetnom uzđizanju nekoliko mladih generacija, te na sakupljanju i stvaranju istarskog muzičkog folklora.

Osnovno znanje o muzici stekao je kao đak Učiteljske škole u Kopru, gdje je i upravljao đačkim pjevačkim zborom i učiteljszim orkestrom. Više muzičko obrazovanje dobio je u Beču i kasnije u ZaPob na Hrvatskom državnom konzervaoriju. Ivan Matetić-Ronjgov, kao prvi kompozitor koji je svoj stvaralački izraz osnivao ma gotovo nepoznatom istarskom melosu, morao je najprije riješiti problematiku strukture istarskog folklora, proučavati 1 definirati njegove tonalne karakteristike, pa tek onda započeti svoje značajno muzičko djelo. i

U tom pravcu Ivan Matetić-Ronigov izvršio je veliki istraživački rad, zapisujući i sakupljajući istarske narodne pjesme, a zatim izgrađujući teoriju istarskog muzičkog folklora.

Postavivši godine 1925 teoriju o istarskim skalama, Ivan Matetić-Ronjgov pun snage 1 zanosa, pristupa ostvarenju svoje životne zamisli: istarsku narodnu muziku umjetnički oblikovati i dati joj dostojno mjesto na koncertnom podiju.

Stvoreni su najprije muški zborovi (»Zrasla mi ladonja« i »Igralo ml zloto jabuko«), a zatim su slijedili manji mješoviti zborovi, pa veći (b»Ćaće moj«, »Roženice«, »Na mamin grobak«, »Malo mantinijade v Rike na palade« i drugi).

Ovim djelima priključili su se mnogobrojni dvopjevi uz pratnju glasovira i Wompozicile za glas uz pratnju glasovira, od kojih je najznačajnija »Galiotova pesan« na riječi V. Nazora. God. 1939, štampana je u Beogradu Matetićeva »Čakavsko-primorska pjevanka« za omlađinu svih vrsti škola.

Postavljanjem čakavskog muzičkog folklora na koncertni podij završava se prvi dio umjetničkog djela Ivana „MatetićaRonjigova. Građeći i st' arajući na osnovu i u đuhu folklora, Ivan Matetić-Ronigov postavio je istovremeno i široke osnove za najmodeTniji kompozitorski pravac u hrvatskom muzičkom stvaraniu — on je položio kamen temeljac za daljnji razvoj suvremene realističe ! napredne „hrvatske muzičke umjetnosti,

Drugi đio njegove umjetničke misije sačuvati naš lijepi muzički folklor — možda je još važniji od prvog.

Najvjerniji čuvar te »čudesne muzike«, in= teresantno po svome melosu 1 ritmici i bogate po broju svojih skala, jesu naše sopile. Ovaj naš narodni instrumenat sačuvao je đo današnjih dana originalnu istarsku |I primorsku narodnu pjesmu, niklu u davnini pod teškim uslovima, kađa su Ovim krajevima gospodarili tuđinski ugnjeta” i svim silama pokušavali izbrisati macionalno obiležje slavenskog življa i uništiti njegovu narodnu kulturu i umjetnost. Ivan Matetić preporučuje gajenje ove uOI OSOBA u prvom ređu seljačkoj omla-

mi.

Ivan Matetić-Ronigov djeluje već treću godinu u riječko] Muzičkoj školi kao nastavnik teoretskih predmeta i harmonije, gdje se ističe kao savjestan .i vrijedan pedagog i stručnjak. Ova škola je u maestru Matetiću dobila čovjeka opsežne muzičke kulture i bogatog iskustva, koje on svakodnevno prenosi na mlađe. Zahvaljući njegovom zalaganju 1 pređanom radu, đaci ove škole stiču iz teoretskih predmeta potrebno obrazovanje i spremu, neophodno potrebno za nastavak muzičkih studija na konzervatoriju.

Osim svog „ređovnog rađa u Muzičć«ol školi, maestro Matetić radi na novim kompozicijama. Od zbornih kompozicija koje je dao u periođu nakon oslobođenja mnogo

je pjevana — naročito na neđavnim smotrama | festivalima — »Pjesma «slobodi«, komponirana „prema stihovima Drage Žervea,

U znak priznanja za njegov zaslužan 1 vrijedan rad na obrađivanju istarskog narodnog folklora, naša narodna vlast dodijelila je neđavno Ivanu Matetiću-Ronjgovu novčanu nagrađu u iznosu od 40.000 dinara. "0-godišnjica Ivana „Matetiča-Ronjgova, zaslužnog istarskog i hrvatskog narodnog kompozitora, ne će proći ne zapažena i neproslavljena u našoj javnosti: Klub Primoraca i Istrana u Zagrebu sprema jubilarni koncert uz sudjelovanje mješovitog

zbora KUD »Bratstvo-Jedinstvo« i Radio stanice, na kome će se između ostalih Matetićevih kompozicija izvesti »Roženice« (Bratstvo-Jeđinstvo) i »Galiotova pesan« (L. Vrbanić); Klub kulturnih radnika u Rijeci povođom tog datuma priređio je svečani koncert, na kome su sudjelovali zborovi KUD »Jeđinstvo&«, Muzičke škole i KMPD »Crvena zvijezđa« iz Matetićevog rodnog kraja, kao i solisti riječke Opere S. Lenković, N. Auer, M. Pihler i B. Medanić, te đak Muzičke škole u Rijeci, Ma= rijan Kobetić. Na programu su izvedena djela slavljenika, a nastupi su i sopci iz Dobrinja s nekoliko narodnih pjesama iz

Istre,

Miha Maleš: Makedonke

RRIJIŽEVNE'NOVINE

_ _Smrdić i Šerbulić prodaju

(Nastavak ša treće strane)

njim govorio iz Sombora je, i kaže da od naše Vojvodine neće biti ništa.

Pominjujući da je posrednik u prodaji iz Sombora, Šerbulić podvlači pod-tekstom da to mora biti »naš« čovek, »rodoljubac«, pa mu, prema tome, treba verovati. Smrdić to prihvala. za= golican da što pre sazna ı sve drugo: — To smo odavno mogli znati.

Šerbulić i dalje oprezno, ali već sa sigurnošću da će se njegov drug ubrzo već potpuno dizjasniti, iznosi sada krupne argumente; — Kaže da se jedno proš-nije na cara potpisuje, u kome Srblji sami priznaju da nas je malo i da za nas nije Vojvodina.

Smrđić je nanjušio veliku zaradu. Međutim, on odugovlači, jer hoće tačno đa sazna kolika će biti zarađa, Ja-

· sno mu'·je da je nezajažljivi i lakomi

Šerbulić na sve pristao. S gnušanjem:

— E, gleđaj šta kod nas neće biti! I Srblji to otpisuju? |

Na to ustaje kao zgranut i počinje da obilazi prijatelja, motreći ga sa svih strana.

Šerbulić lukavo, ispod oka, pogleda partnera: poznato mu je da Smrdić ne zazire ni od čega i da sada samo tvrdi pazar. I onda, unapređ uveren da će Smrdić na kraju na sve pristati, kao što je i on pristao, daje mu najjači argumenat: — Ko potpiše dobija pedeset dukata u zlatu.

Zanesen, opijen, Smrdić vidi samo dukate.

Smrdić, oduševljeno, grabljivo: Šta, šta?

Ali se odmah snalazi, pa — obila= zeći i dalje oko Šerbulića — trezveno, pribrano i kao s nevericom pita: Otkud toliki novac?

Šerbulić je zadovoljan, On je sve video — i Smrdićevo prvo oduševljenje, i nameru da to oduševljenje prikrije. Jasno mu je i to da se iza Smr= dićeve lažne neverice skriva želja da što pre čuje nove pojedinosti o prodaji, i zato on, Šerbulić nastavlja da ga draži i razgaljuje: — Kaže da se unapred plaća.

Smrdić se još jednom odaje: ponu= da je toliko primamljiva da se zado= voljstvo ne može više sakriti: Šta?

Ali probija i sumnja: on već pomalo strahuje da do prodaje možda neće ni doći, da će mu toliki novac izmaći, pa takoreći moli prijatelja da svojim odgovorom rastera sumnje koje ga sa= leću: — Ali, toliki ljudi! To će mnogo izneti!

Šerbulić ga umiruje i objašnjava mu da je prodaja sasvim mogućna: — E, svima se ne daje potpisivati, nego 5sa= mo koji su bili u Odboru,

Smrdić trijumfuje. Sav je ozarem, blista, jer je, najzad, sve jasno: prodaja je realma, a prošenije će potpisati, jer je odbornik. Sve što je imao da sazna — saznao je. Šerbulić ga više ne interesuje: — No, to je već mogućno. Odnosi su se za tren oka izmenili. Smrdić je najednom izrastao, naduo se od veličine i samopouzdanja, On kao da već ima zlato u rukama. A Šerbulić? Smanjio se: sve što je znao prijatelj mu je izmamio. Smrdić ga već bagateliše, odbacuje, A Šerbulić dobro zna da sada još sve zavisi samo od Smrdića hoće li i on, Šerbulić, imati prava da proda, kao ostali odbornici, svoju domovinu, I za to se Šerbulić snishodljivo obraća svome prijatelju: — Pa šta mislite?

Smrdić. s visine, mudro, ali — on se pritom obazire na sve.strane — s5sasvim tiho, iz potaje govori da ga niko ne čuje, jer strahuje: ako bi slučajno ko nešto saznao o prodaji, čitava stvar mogla bi se još i pokvariti: — Ja mislim — govori on šapućući ako to car.hoće, ono će tako i biti, zato je bolje potpisati,

Na to su oba »rođoljupca« prsnula u smeh, zadovoljan ali prigušen, u Smrdića, koji je oprezniji, skoro nečujan. Smeh koji ne mogu da priguše, smeh razdraganih »rodoljubaca« nađ sklopljenim pazarom: oni su za dobre pare prodali zavičaj.

Smrdić toliko izra&to, toliko se nadima, da više nije u stanju da sedi. Ustao je i naslonio se, likujući u sebi on sreće, na motku od venjaka, Jezivi smeh prekida iznenada Šerbulić, koji je već nestrpljiv da što pre stavi potpis na prošenije: — Tako i ja mislim, Idem da čonesem da potpišemo, i

Očajan krik Šerbulića: — Zašto?

Ne obazirući se na taj jauk, Smrdić se lagano odlepljuje od venjaka i, leden, nezainteresovan, upućuje se pre= ko dvorišta ka svojoj sobi na doksatu. Ne primećujući Šerbulića, kao uzgred, tek odreže: — Kad niste bili u Odboru. Šerbulić ide za Smrđićem i preklinje: — Vama je poznato da sam bio naimenovan, e

Smrđić bezdušno, suvo, penjući se sporo uz basamake: — Ali nije došlo u protokol,

Ranjen, otrovan, izbezumljen, Šerbulić — koji je negde na dnu u sebi predoset: • da možda neće biti primljen u kolo onih koji imaju prava da prodadu domovinu, — srđito izbacuje iz sebe unapred spremljen odgovor: Reč pretsednika vredi kao i protokol.

Smrdić — koji se još uvek, leno mičući nogama, penje uz stepenice od ci-

galja — dobacuje savršeno ravnodu-

šno kao hladan račundžija: — Ja ne znam da lj je to tako. · :

Šerbulić se vuče za prijateljem s basamaka na basamak, jadno: — Baš i kad ne bi bilo, ko će raspitivati jesam li j bio člen, kad moje ime među tolik:ma stoji? ~

Vojvodinu

Smrdić je zastao na doksatu. Jednu ruku zadržao je na drvenoj ogradi. On je već odlučio u sebi da omogući i svome prijatelju Šerbuliću zaradu. Ali, i dalje se pravi nepristupačan, stalno ga drži na uzici, da bi mu Šerbulić, osećajući sav značaj'ove njegove Velike milosti, ostao za sva vremena za= hvalan: — To je istina; ali znamo mi.

Šerbulić se dovukao do Smrdđića, koji još uvek, kao gospodar, stoji nad njim, I on se, pretučeni pas, umiljava, uvija, i, sav mekan, molj snishodljivo i slatko druga da i njemu omogući učešće u prodaji domovine. 1 milujući, gladeći Smrdića po ruci, koju on blagonaklono još uvek drži na ogradi, Šerbulić pokorno moli: — Pa zar bi vi mene izdali? Mi — stari prijatelji, -

I Smrdić se smilostivi. Okrenuo je šaku i rukovao se. sa starim prijateljem. + a

Posao je zaključen. Oni će zajedno prodati domovinu,

S...

Ova scena sva je u odnosima tako intenzivnim, povezanim i toliko izukrštanim da se katkad čini kao da par= tneri u njoj bolje proziru svoga sa=besednika no što ustvari vode računa o sebi. Jedan mig često više kazuje od izrečene reči, a oštar i tvrd tekst, reklo bi s pisan ćezapom, izgleda na mahove kao da je u ı otpunoj suprot= nosti sa pod-tekstom. Scena traži punu, do krajnosti punu uzajamnost između partnera, |

Prikazala su je, međutim, dva glumca koji se skoro u svemu razlikuju, a u mnogo čemu čak su i krajnje suprotni, Pa ipak su, u ovoj sceni, postigli sklad igre,

Milan Ajvaz izrastao je iz zemlje, vezan je za zemlju. Ma gde bio — a obišao je, kao glumac, našu zemlju, pa je jedno vreme lutao i po Evropi i Americi — Ajvaz je uvek ostajao čvrsto spojen sa svojim rodnim Krsturom, iz koga je, još kao dečak, sin scoskog obućara i čizmara, krenuo na obućarski zanat, kojim se bavio 6ve do stupanja na pozornicu.

(Jednog letnjeg dana sedeli smo po kraj mora, u blizini Splita, na belom stenju, vrelom od sunca. On mi je ta= da, sedeći nogu 6&krštenih »po turski«, pokazivao šakom, upravljajući je prema kratkoj i oštroj senci koja je pa= dala po njegovom punom telu:

— Vidiš li, tamo je Krstur.)

Ne zaboravlja on nikad svoje rodmo mestc. Stalno j.: ono s njim u životu, pa i na sceni — tako prisno spojen s njim — Krstur. mu često pomaže, kao u Rodoljupcima. Ali i odmaže.

Mami ga, zaokuplja, nameće mu se, doziva.ga dok on, Ajvaz, na, pozornici boravi u drugim zemljama i dalekim epohama, ~ |

Ljubav za sočne boje Vojvodine, za njene jake osobenosti, koje Ajvaz stihijski nosi u sebi, probija žestoko kroz čitav njegov život. Katkad mu pomuti i neke role, s kojima ni ta obojenost ni te osobenosti ne mogu imati nikakve veze, ·

Ljubav prema rodnom mestu mogla je i da odmogne, ali teška ljubav pre>

BROJ M

onda, u teškom procešu, uz pomoć re. ditelja — koji mu_je uvek potreban — traga za njom. Često, vrlo je često nađe. Ili ostane. na detaljima, ali uvek jakim, sočnin.,, živopisnim, bremenitim životom i istinom, :

Starčić odmah traži lik, strukturu, celinu uloge, Posle traganja za njima, kada oštro naskicira i lik i celu figu= ru, kada ih sasvim jasno ugleda — a on; mu moraju biti potpuno jasni, jer inače on ne može da počne bilo kakav rad — Starčić nastoji, kroz složen u. metnički pro.»s, da. »uspostavi živu wezu između svoga osećanja i oseća. nja ličnosti koju treba da prikaže«, Ako tu vezu uspostavi, ako je utvrdi, stvara on svoje žive i životne, čiste, vanredno sagrađene, ekspresivne i iz. diferencirane likove, kao što &u, na primer, Sadi u »Dundu Maroju« i Smr, dić u »Rodoljupcima«, Ali ako se ta veza ne ustanovi, preti opasnost da ostene od lika, uglavnom, &amo spolj« na forma, forma bez duhovne sadržis ne, prikazana katkad sa besprekornom

· »glumačkom emocijom«, ali koja 6ae

ma zemlji, »eljačka, nije ga svakako .

nikad izneverila. Zar to ne potvrđuje njegov seljak-vojnik Pikalov u ko=mandu Trenjova »Ljubov Jarovaja«? U svakome delu, u svakoj roli, pojav= ljujeu se on na sceni s tom ljubavlju, ceo, celovit, od krvi i od mesa — Milan Ajvaz. .

Nasuprot njemu, njegov partner u »Rodoljupcima«, Viktor Starčić, kao da bi stalno hteo da je neko drugi. Na sceni, pa čak i u životu. (Gledao sam ga jedne noći, za stolom, u Ljubljani, kađa se, kao iz nebuha, pretstavio jednom glumcu — čini mi se direktoru nekog pozorišta u unutrašnjosti — kao književnik, Pozajmio je za tu noć ime i karakter jednog našeg savremenog pisca. I bio je satima, za sebe i za sVog suseda, pa i za sve nas kojima je nametnuo svoju igru — neko drugi,,I to je trajalo, ne kao što bi trajala kakva trenutna razonoda četvrt ili pola sata, već, kao unutrašnji nagon, svu noć, do zore).

Na pozomici — &tarčić bi stalno hteo da se preobrazi, Izgleda mi da preobraziti se, biti neko drugi, da je to'njegova umetnička pasija. Na sceni, on bi nekako da se povuče kako bi ustupio avoje mesto licu koje igra.

Starčić ne vuče za sobom korenje iz mesta u kome je ponikao. Ne pominje nikad rodni kraj, kao đa ga se više i ne seća, Seća se majke — ona je bila Francuskinja,

Starčić je varošanin — čovek grada Ustvari, njegov život kao da počinje na pozornici, a traje od onoga dana kađa je postavljen za horistu u Beogradskoj operi, preko pevanja u opereti i glumljenja po mnogim pozorištima u našoj zemlji, do današnje igre na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta. . .

I u metodu rađa i u prilaženju roli, i u rađu „a njoj, Starčić i Ajvaz bitno se razlikuju,

Ajvaz, svom žestinom svoga tempe= ramenta, skoro fizički, nasrće na rolu. I to uvek ne samo silovito, nego i sa uzbuđenjem : sa dirljivim strahom kao da je pred prvom ulogom, U tom na= letu on često iskida rolu na komade. A zatim svu tu parčad hrani bogatim svojim životnim iskustvom, običajima i osobenostima &voga kraja, sećanjima, zapažaniima. Hrani ih do sitošti i pre= sitosti, ne vodeći, na mahove, računa da li su sva ta iskustva, sve te pojedinosti u vezi 8 rolom koju igra, u duhu pisca i epohe, da li su u skladu sa stilom dela koje obrađuje. Detalj ga zanosi | Žesto zanese, đetalj sirov, direktno istrgnut iz života, Katkađ ga i opčini, pa zbog detalja može da izgubi

· osećanje celine, da. še izgubi i sam, i

— po Stanislavskom — sastoji »u veštačkom razdraživanju. periferije tela«,

Starčić, vezan strasno za scenu, kao rođen za nju, glumac je od izvanred= ncg iskustva sa jakim smislom i za režiju. Taj smisao vidno se ispoljava, s vremena na vreme, i u samoj njego-= voj igri. Iskusan glumac, ne pretrpa= vajući uloge detaljima, već, naprotiv, čisteć: ih od svega onoga što im nije neophodno, odabirajući ih, on efekino i ekspresivno ume da pokaže na a&ceni dobro pronađen i odabran detalj, koji

sugestivnije govori publici o ulozi no

što bi joj govorio niz nagomilanih pojedinosti, makar one bile i duboko istinite, ali ako Wu scenski i umetnički nedonesene. |

Režirajući svoju igru, Starčić kat-

kad prenosi režiju i na svoje partnere, – pa katkad time pomaže i njima i re —

ditelju. U »Rodoljupcima« zahvatio je njome Ajvaza, A to režisko rukovođenje srećno se ovoga puta poklapalo s karakterima koje su Starčić i Ajvaz igrali: Smrdđić je Šerbulićev „»mentor?). Zbliženost u delu prenela se i na

bliskost i životu, Za sve vreme đok je

trejao rad na probama »Rodoljubaca« ·

i kasnije, oni su bili nerazdvojni. Odnose koji vladaju između Smrdića i Šerbulića nastavljali su oni — u šali, drugarski — da prenose u život, me-

šajući tako piščevo delo sa svakodnev= nim životom, prožimajući život delom. Možda e sve to bila još jedna Starči«

ćeva igra, igra koja še, ovoga puta, ođrazila i na umetničkoj ravni, i to visokim kvalitetom: u jedinstvenoj usklađenosti. LI U i _ Italijanski pisac Luiđi Piranđelo koji a svojim cerebralnim pozorišnim delima, »Maschere rude«, ljuđe ne kao živa društvena bića, ne“ go kao šcenske marionete koje mu služe za analizu nenormalnih duševnih stanja i za igru protivrečnosti između objektivne stvarnosti i subjektivnih iluzija čoveka — ima u komediji »Šest lica traže pisca« jednu uzbudijivo-bizarmu epizodu, karakterističnu za nje= gova duboko pesimistička filozofiranja o relativitetu svega, o nepostojanju

objektivnoga. Lol

Nekad imaginami pisac stvorio je šest živih i istinskih, ali je posle odu= stao, ko zna iz kojih razloga — da li zato što nije hteo ili što, materijalno nije mogao — da ih unese u &vet U“ metnosti, Dramu o njima nije napiBao, ali je drama ostala u njima 6a» mima, u tim licima. A ona gore od nestrpljenja da je odigraju, I zato dolaze u pozorište, na jednu probu da, pred glumcima i njihovim direktorom, iznesu svoju dramu. Međutim, već na samom početku, ta lica konstatuju da im za kazivanje, za donošenje drame, nedostaje jedna osoba, koju je pišac, takođe stvorio, ali koja, u tom momentu, nije s njima. U takvoj šituaciji Pirandelo daje ovim licima da na pozornici stvore istovetno onakvu sredimu kakvu je imaginarni pisac zamislio za mesto dramske radrije, Lica Stvaraju idemtičan ambijent — jedan

sumnjiv modni salon — izazivajući u

toj sredini atmosferu i međusobne od= no"e iste onakve kalvi su nekada bili, a koji su uslovili šamu dramu, I šta se tada n toj rekonstrulkciji — koja po svojoj vernosti već prestaje da bude rekonstrukcija — događa u Pirandelovoj komediji? Iđentičnost scene i vcermmost u odnosima izazivaju pojavu lica koje je nedostajalo.

Meni se čini da su se reditelj i “lumci u sceni »Rođoljubaca« kada Smrđić

i Šerbulić prodaju Vojvodinu — 6&VO-

Jim umetničkim tvoraštvom, wtilom i duhom igre — dotakli pisca, pogodi 8Vojim scenskim · fumačenjem duh [ stil njegovog dela, i doveli na scenu — ne kao u Piranđela kakvo novo lice, nego — samoga pisca. e o

?) »Smrđić se o n al Je ŠmnOi Poya ope ze irebt ei OJavati a što je najBlAVRije, pametan DigtoBt Šerplić goa Yeepn oj m dić postupa i po tome BeLHBRAVJJHCA (Mata

Pop ai „Rediteljski komentar »Rođolju-

–- c—----– -" — ______ ___Z—

Redakcioni odbor

Jovan Popović, Ceđomir Minderović, Marijan Jurković, „Ivan Potr Vjekoslay KMaleb, Isak Samokovlijš» Janko Đonović i Dmitar Mitrev

PRETPLATA ZA KNJIZEVN NE EB NOVI Za pašu zemlju na.3 meseca 35 dinar, a 6 meseci 70 dinara 1 na godinu đanš aa 140 dinara, nostranstvo: na 3 0 dinar na 6 meseci 100 đinara ina godina danš & 20 dinara ukopisi se ne vraćaju, Broj čekovnog računa 1-2060378 Poštanski fah 617 -

_—- —_____ _______ _____ __Odgovorni urednik: Jovan Popović, Beograd, Francuska broj 1 — Stampari!'a »Borba« Beograd, Kardeljeva 81 „A |

prikazuje