Књижевне новине

BROJ 24

POZORIŠNA HRONIKA

Smrdić i Šerbulić p

Viktor Starčić i Milan Ajvaz u jednoj scem SteriIj

' Ako se osvrnemo na rad našeg pozorišta za poslednjih nekoliko godina 8 namerom da potražimo u pretstavama ono što je za naš, kao gledaoce, značilo najpuniji umetnički doživljaj — pojaviće se u sećanju svakog poje= dimca izvestan broj uloga, glavnih ili epizodnih — možda i ne čitavih uloga nego samo fragmenata jedna scena, dijalog ili monolog, neka pojava ili samo jedan njem detalj — koji su nam Be dok smo ih gledali, kao naj'Rkrupniji stvaralački. potezi u ovom periodu našeg pozorišnog života, Zavisi, zacelo, od gledaoca — od njegove umetničke kulture, od njegova životna iskustva, od estetskog merila, od njegovih zahteva, od svega onoga što je iz života i umetnosti pokupio ili što su život i umetnost u njega uneli kakav će taj izbor ispasti, koje &u pojave i koji likovi, što ih je dotad na sceni video, izazvali u njemu najdublje i najtrajnije odjeke.

Kađa se ja ličmo, kao jedan od mno-

| gih, tako osvrmem — a taj osvrt ni izdaleka ne obuhvata sve ono što je u našoj zemlji trebalo videti za ovo vre– me — i preda mnom iskrsne reljefno i jasno, reljefnije i jasnije od svega ostalog ša šcene, nekoliko glumačkih kreacija ili pojava, nekoliko odloma= ka i detalja, koji za mene znače najzrelije kvalitete umetničkih htenja na planu naše savremene glume, Da pomenem — bez reda, onako kako mi 6e u Gećanju javljaju — samo mnekoliko talzvih momenata. A to su, izgleda mi, oni koji su nastajali kada se igra, po mome shvatanju, najviše približa= vala liku pisca koji se scenski tumačio i kađa je, mislim, glumac osećao da »njegov umutrašnji i spoljni život na pozornici u uslovima koji ga okružavajju teče prirodno i normalno do potpune prirodnosti, po svima zalkonima čovečje prirode« i kada su se kako se Stanislavski izražava u svojoj ušlovnoj fterminologiji, proistekloj iz njegovog praktičnog rađa — »otvarale dubolke slkrivnice potsvesnog i iz njih izvinmala osećamja«.

Tu je, u tome nizu momenata glume, pre &vih, raspevani i razigrami mediteranac, lukavi Pomet, čija se pojava na pozornici danas u tolikoj meri 6paja s likom Joze Laurenčića, nje= govog tumača na pozomici „Jugoslovenskog dramskog pozorišta, da bi skoro bilo nemogućno i zamisliti bar današnjim gledaocima — jednog drugog Pometa koji bi drugačije izgle= dao, na drugi način »lisičio«, na drugi se način smejao, drukčije stradao i snivao mo što to čini Laurenčić u »Dumdu Maroju« (u režiji Bojana Stupice). Katkad mi se čak učini đa jedaa drugi Pomet, koji ne bi bio Laurenči~

. Ććev, ne,bi mogao. biti, u punoj meri, ni - Držićev. Najradije. ga vidim — jedrog, drskog, renesansno m4ađdog i mediteranskii bistrog, duhovitog dok se na po=četku drugog čina, u ranoj rimskoj zori tek probuđen, a već spreman na šalu, na ljubav i lukavstva, radosno proganja & Petrunjelom (Mira Stupica), vedro je voli i začikava, nadmeće se

»pjesnima od gonetaka« — toliko omi- ·

ljenim u Dubrovniku Držićevog vre= mena!) — ali pri svem tom, i pored ljubavi i šale ne zaboravlja svoja lukavstva, ni to da je on »gospodar od ljudi«, da se bez njega niko »ne može pasat«, i ne zaboravlja svoj trbuh, koji mu je kralj i gospodar, I najjasnije ga 8e sećam u onoj sceni kađa, ispred za . vesc, posle neđaća koje su ga zadesile, sanja o dalekoj i idealnoj zemlji »Starim Indijama«, o kojoj su maštali toliki pustolovni đuhovi „Renesanse, i govori one duboko lirske reči, koje je usuvari u originalu Držić stavio u usta negromantu Dugom Nosu, ali koje, isto tako, dobro odgovaraju Pometu, a Laurenčić ih sa zanosom monologuje: »Tuj nađoh pravi život, veselo i slatko vrijeme od prolitja, gdi ga ne smeta &tudena zima, i gdje ruži i razlikomu gcvitju ne dogara gorušte ljeto, i gdje sunce s istoči vodi tihi dan samo od zore do istoči i od istoči do zore; a avitla zvizda Danica ne skriva se kako ovdi meu vami, ma Ssvitlo svoje lice na bilomu prozoru na &vak ' čas kaže; a zora, koja rumenimi i bije• lim ružami cafti, i ne dijelja se s očiju od drazijeh ki ju gledaju; a slatki žuber od „aWmrazlicijeh ptica sa svijeh strana vječno veselje čine. A ostavljam vode bistre, studene ke, odasvud tekući, vječnu hranu zelenim travam i gustomu dublju đaju; a bogata polja ne zatvaraju dračom slatko, lijepo zrjelo voće, ni ga lakomos brani ljudem, ma otvoreno sve svakomu stoji. Tuj ne ima imena »moje« i »tvoje«, ma je sve općeno svijeh, i svak je go8podar od 6vega, A ljudi koji te strane uživaju ljudi su blazi, ljudi su tihi, ljudi mudri, ljudi razumni. Narav, kako ih je uresila pameti, tako ih je i lepotom uljudila: svi općeno uzrasta 8u učinjena; njih ne smeta nenavidos, ni lakomogs vlada; njih oči uprav gledaju, a srce im se ne maškarava; srce nose prid očima, đa svak. vidi njih dobre micsli,.« || ' Posle Pometa, vidim zatim, na ljubljanskoj sceni, sumomog učitelja Jer| | ji eđiti ice i za 1) BP ti mice Wovefke KOJO V Je MORA luneG 5 eDuDda Maroja« (a Marko Fotez ih nije sve preneo u „S(oju preradu) sa šaljivim pesmama Dubrovčanina Paše Primovića Sedamnae"stog veka, ili sa »pjesnima od maškarate« Nikole Nalješkovića iz sredime Sesnaestog Veka, dakle iz vremena kađa je Držić živeo i radio, Veoma slične po obliku i sadržini, one se skoro ne razlikuju po duhu tonu, po razuzdamosti i paprenosti. U svome članku »Saljiva pjesma i satira u našoj starijoj litevaturi«, dr Milan Rešetar O »pjesmima od maškarate« Nikole škovića piše: »Ima ih deset, koje su očevidna imitacija „firentinskih pjesama ove vrste: duhovite su ako hoćete, ali do zla

boga bezobrazne, jer ih pjevaju Vvragovi, Dprosjucl, sužnji, Latini itđ., pa sva ta ma-

skirana lica jedno misle i traže, jedno po

minju i čele — seksualnu ljubav, i to na takn jasan i bezobrazan način, da mi sada poslije nekoliko stotina godina ne smijemo njihove riječi iznoatti u poštenome društvu, Sad ii u svoje IN aLyd- KUŠALI

se srca smiju. a m i: lo SN: i crlj „i muškarci i šenske,

... i

——= KNJIŽEVNEINOVINF

| ' | ;

Milan DEDINAC

mana, ne onoliko ieško pesimističkog kakvog ga je Cankar uneo u svoju dramu »Sluge«, nego nekako poetskijeg, bolno liričnog kako ga, kroz to= plu i jedinstveno uprošćenu ·igru, tumači Stane Sever. A uz Jermana —e slovenačkog poštenog inteligenta na prelomu prošlog i ovog stoleća, individualiste »koji napušta bojište ma da naslućuje nove snage koje stupaju na pozomicu, spremne da preuzmu sudbinu zemlje u svoje ruke« — uz jasni lik Jermana Staneta Severa, vidim opet u »Slugama«, koje je režirao Slavko Jan — učitelja Hvastju. Kada bi prolaznik na ulici susreo Hvastju onakvog kakvog ga prikazuje France Lipah, ne bi sigumo obratio pažnju na tu »crnu senku u dugačkom kaputu«, Ali na pozornici Hvastja Lipahov deluje skoro sablasno, Toliko je realan u toj sivoći, toliko istinit u tipičnosti, da gotovo stvara pometnju, 080» bito u onoj sceni — surovoj kao kakav kriminal nekađa beležen u dnevnim vestima — kad Hvatsja prisiljava SVog kolegu, učitelja Komara, da klekne pred njim na kolena ako želi opro=štaj, I dok Komar kleči, Hvastja mu mirno, prezrivo i superiorno govori: »Postariji sam čovek, oženjen, troje

»Rodo! jupci«:

6 (Milan Ajvaz) i

pogrebima na kojima je uvek veselo, a &vi ljudi nose kišobrane? Šta nam je ostalo od glume Dobrice Milutino= vić u »Oteluš ili »Kralju Liru«? Ništa, ili skoro nista,

Međutim, pisati o Laurenčiću kao Pome“u, o Ljubiši Jovanoviću kao Sreti Numeri, o Severu kao Jermanu, to su dragoceni motivi. Šta bi se sve moglo obelođaniti — —koliko skrivenog, nabijenog života! — u sceni o prodaji Vojvodine u tumačenju Statrčića i Ajvaza, l

Pojava o prođaji Vojvodine u knjizi ne prelazi dve stranice; na pOoZzornici ona ne traje duže od nekoliko minuta. Sterija, oskudan u davanju bilo kakvih scenskih objašnjenja, u »Rodoljupcima« skoro ih i ne daje. Scena o prodaji Vojvodine sam je dijalog.

Taj dijalog — koji je toliko zasićen kondenzovanim životom da mu zaista u tekstu nije potreban nikakav komentar — preveli su Viktor Starčić i Milan Ajvaz na scenski, na pozorišni jezik, sa iskrenom namerom i žarkom željom da u prevođenju sačuvaju, koliko je god to mogućno, osnovne pote-

. ze piščeva rukopisa, njegove karakte-

ristike, njegovu oštrinu i konkretnost, jetkost njegovih reči, #ve ono tipsko

Vojvo dinu

dece imam; ali, vidiš: klečao nisam pred čovekom«.

Tu eu, u tom nizu kreacija, Ljubiša Jovanović i Ljubinka Bobić u Nušiću. Ljubiša Jovanović u »Narodnom poslaniku«, kao palanačko njuškalo i sveznajući politikant „Sreta Numera, živ, stvaran, koloritan, tipičan za jednu sredinu i jedno doba, slika ne samo jedne amoralne ličnosti koje su stvorile amoralne prilike i društvenopolitička stanja jedne palanke u unutrašnjosti obrenovićevske Srbije, već i slika samih tih stanja u liku i postupcima jedme kreature. Ljubiša Jovanović u ulozi Srete Numere i Ljubinka Bobić kao Gospa-Mica u »Vlasti« (režija B. Borozana).

Onda jedna uloga slcoro bez reči: sva u nekom levantinskom domunđava– nju, u nerazgovetnom šištanju i ucenjivačkom podvriskivanju ili maženju,

.sočna u boji, oštra u crtežu — adi

Viktora Starčića u »Dundu Maroju«.

I na kraju, još jednom Starčić, Ali ovoga puta ne sam, već sa Milanom Ajvazom u Sterijinim »Rodoljupcima«, I to ne cele uloge: samo jedna scena od nekoliko minuta ali nekoliko minuta istinskog stvaralačkog raspoloženja — scena kadđa Smrdđić (Starčić) i Šerbulić (Ajvaz) prodaju Vojvodinu.

Svaka od ovih rola, ı celini ili u

· detaljima — kada mi je izgledalo da

glumaqg, stvarajući je, Živi na sceni (pod kontrolom svesti ili mimo svoje volje) punim životom uloge — a&toji preda mnom, u meni kao čvrsta umetnička tvorevina, Ostaje trajna. Iako glumac, na svakoj pretstavi, ustvari nju iznova gradi pred publikom, a ona postoji samo za vreme njegovog stvaralačkog rada, pa je, zatim, sa odlaWekom umetnika sa scene nestaje, da još jeđino ostane, izvesno vz:eme, u se ćanju gledalaca.

Ali, ima i lepote u tome: stvarati, i

u času umetničkog stvaranja osećati

njegovo dejstvo na one za koje se stvara, Dobijati od njih potstreka, Osećati da i oni, publika, svojim učešćem — zajedno sa umetnikom, — izgrađuju umetničko delo, Ima nečeg velikog i prolaznog, velikog u prolaznosti u glumačkom pozivu,

Dok, pišući, evo, razmatram koje sam momente glume istakao, vidim da su svi, ustvari, vezani za domaću literatumu, I to nije nikakva slučajnost: istinite, vermme životu, umetnički ubedljiv.· kao da te kreacije najspontanije niču na domaćem tlu, upijajući iz njega sokove i snagu,

Oteti od zaborava takva ostvarenja pomoću filmske pantlike, fotografskih snimala. pisane reči, znači ne samo produžiti život efememom i. frošnom delu glumaca, već i dati prilog razvoju scenske umelnosti, Od kakvog bi neocenjivog značaja bilo za ljude od pozorišnog zanata — i ne samo za njih, već i za nas, gledaoce — kada bismo mogli danas da vidimo na filmskom platnu, recimo, Peru Dobrinovića, kao Isidora Leša u Mirbou, ili u Labišovom »Plorentinskom šeširu«, kao Sterijinog Kir-Janju, {li u Trifkovićevom »Ljubavnom pismu«? Da imamo ana=– lize Rukovićevih tumačenja Hljestako va, Osvalda, Tošice, Hamleta, Jaga? Milorada Gavrilovića u ulozi Jona Gabrijela Borkmana ili kao starog Fabricija u »Gospodi Glembajevima« od Krleže, dok nad mrtvim bankarom Ignjatom Glembajem govori onaj sumorno-ironični krležijanski motiv o

što je Sterijin karakter dao njegovom stilu. Njihov prevod, njihovo scensko oblikovanje dijaloga nisu osiromašili životnu moć i žestinu teksta. Ni moBućnosti za njegovo dalje produbljivanje nisu svojim tumačenjem iscrpli, ni zatvorili, Ostavili su tumačenjima u budućnosti (ali i sebi danas) sve moguščnosti za dalje razrađivanje ovih rola, U jednom momentu stvaralačkog rada, kada im se učinilo da su progovorili iz svojih rola, Starčić i Ajvaz izišli su pred publiku, zacelo svesni da jedno umetničko delo .ako je Živo ne može, ustvari, nikada biti definitivno završeno, već samo, kako piše jedan francuski pesnik, u jednoj fazi rada — ostavljeno. Od reči, u koje je pisac uneo — koliko je mogao i koliko su mu one omogućavale — mnoge svoje utiske iz života, svoje sudove, mi-

šljenja i osećanja, od tih reči, od o- ·

noga Što su one rekle ili nedorekle, glumci su, polazeći od njih potražili piščev a&vet, i od &vog sveta i od njeBOVOg, sagradili nov život — ulogu. Stanislavski na jednom mestu veli: »U stvaralačkom procesu postoji ON, to jest »muž« (pisac), postoji ONA, to jest »žena« (glumac ili glumica koji nose ulogu, primivši od pisca seme, jeZgro njegovog dela), Postoji PLODDETE (uloga koja se stvara), Kada se uloga rodi i stvara na osnovu »određene zakonitosti po hojoj dejstvuje organska priroda dok stvara novu po-

x javu u svetu, pa bilo da je 'ta pojava biološka ili delo ljudske

fantazije«, kađa se uloga — dete pisca i glumca — na faj način stvara i počne da živi na sceni, ona je višestruko obogaćena životnim istinama i umetničkim iskustvima ne samo piščevim i njegove sredine, nego i glumčevim i njegove epohe, ukoliko je glumac asimilovao izvesne elemente epohe u kojoj živi i stvara,

Ovim rečima koje sađa beležim i koje namenjujem samo toj jednoj sceni

iz Sterijinih »Rodđoljubaca« u interpre= .

taciji Viktora Starčića i Milana Ajvaza hteo bih da doprinesem da se, preko štampane reči, duže održi bar jedan utisak — kada već ne može samo umetničko delo — o igri dvojice naših glumaca, koji su se, u zrelo doba svoga rada, svaki kroz svoje po8&ebno umetničko iskustvo, svaki kroz svoj način rađa, strasno založili (u režiji Mate Miloševića) da izmmađu scenSko rešenje za savremeno prikazivanje jedne od najopakijih i najoštrijih satira naše književnosti, trajno istinite, uzbudljivo žive čak i posle sto godina, *

Evo nekih pojedinosti o tome kako Su oni protumačili Sterijin teksi,

U Beogradu pre sto godina: na okomitoj savskoj padini — jedno dvoriŠtu, neravno, koso, s turskom kaldrmom, U dalekoj penspektivi, kroz tarabu i razvaljenu kapiju, preko ulice koja pađa ka obali, naziru se, dole, reka i prekosavska ravnica. Videlo koje dolazi odozgo britko je, brutalno. Pri tome osvetljenju sve je uglasto, ja= sno i tvrdo nacrtano; ljudi i stvari. Desno i levo u dvoristu po jedna kuća: levo prizemna, s vencem paprika i s turšijom u ćupovima, desno s drvenim doksatom, do koga vode basanmaci od cigalja, Na prizemnu kuću oslanja se venjak od vinove loze s lišćem kržljavim, prašnjavim. U te kuće

rodaju Vojvodinu

inih „Rodoljubaca“ -

doselile wu se izbeglice iz Vojvodine, grupa »rodoljubaca«,

Jedan od njih, Smrdić (Viktor Starčić), kockar, pustahija i varalica, vreba iza ugla, sa ulice, kada će izići iz svoje sobe, u kojoj vodi pregovore s nekim nepoznatim čovekom, njegov prijatelj -— bivši „govac i bivši robijaš Še bulić,

Pre no što će izići u dvorište, Šerbulić (Milan Ajvaz) proverava da ga ko ne gleda. Onda izlazi i, klanjajući se duboko, oprašta se, na kapiji, s nepoznatim, On je još presamićen, a već oseća na ramenu dršku štapa: zna on da to ne može biti niko drugi do Smrdić, koji ga je uhvatio na delu, Smrdić mu je stavio na rame ne šaku nego štap — opomena da pazi šta radi,

Smrđić okreće Šerbulića štapom prema sebi i gleda ga ispitivački: Šta ste toliko s njim razgovarali?

Pod batinom i pod ubojičkim pogledom čoveka koji ne preza ni od čega, Šerbulić, kukavica, oseća se bespomoćnim, manjim od makova zma, Već unapred on zna đa se pred Smrdićem neće usuditi ništa da zataji. Ali, prepreden, on bi da izvuče i iz ovog te-= škog položaja neku korist. Brzo kombiruje i traži najbolji način kako da svoju novost saopšti Smrdiću, jer za-= sad još ne može da nasluti kako će je ovaj, u prvi mah, primiti.

Šerbulić zamuckuje, izvrdava, previja se; pokušava da se pretistavi kao poštenjaković: — Čisto me sramota kazati.

Ni za trenutak ne poveruje Smrdić tim prenemaganjima. Uveren da po gredi mora biti samo nekakav veliki posao, na kome bi i on imao šta da zaradi, 8mrdić — kako bi što lakše i što brže saznao u čemu je stvar pravi se najpre naivan: — E, zar je tako zlo?

Šerbulić se i dalje izvlači. Nikako ne bi hteo da izrekne svoj sud o čitavoj stvari dok ne sazna mišljenje Smrđićevo, koji je i pametniji i sposobniji od njega: — E, zlo nije, nego.,,

Smrđdić, nestrpljiv, kome su dojadila izvrdavanja, oštro nasrće na Šerbulića grabi ga za ramena, baca ma klupu ispod venjaka i pita ga nasilnjčki: Šta je dakle?

Pritisnuo je Smrđić Šerbulića, gleda Ba netremice, zmijski, a ovaj se opet kloni tog pogleda, tobož se u čudu krsti, i, polagano, u potaji, mucajući sa= opštava: — Čudna stvar. Radi se da prodamo Vojvođinu.

Novost je pala: u pitanju je prodaja. Već sama ta reč, koja uvek kada je čuje iznutra ozari turobnog Smrdića, otvara basnoslovne mogućnosti. Ali stvar na prodaju, ovoga puta, suviše je krupna, rizična: i zbog manjih poslova Šerbulić je već robijao, nosio prange, Mora se biti obazriv, ne odati

se čak ni pred pokvarenjakom Šerbu-

lićem, I Smrdić skače s klupe sav ogorčen, korača besno dvorištem, pravi se da se zgraža i nad samom takvom pomisli — prođati Vojvodinu! — a, u– stvari, izigravajući revoltirana čoveka, već se sprema da izmami pojedinosti o tome kako bi se ta prodaja, razume Se pod najboljim „uslovom za njega, dala zaključiti,

Smrdić s lažnim revoltom: — Kakav bi bio taj čovek koji bi svoju Vojvodinu prodao?

Šerbulić je.prozreo Smrđića; ustaje i sam 8& klupe i prihvata Smrdićevu igru: — I ja to kažem,

Smrđić pojačava svoje lažno ogorčenje, zgraža se: — Zar smo zato krv prolivali?

Šerbulić prati svoga partnera u raspoloženju, nadmeće se; — Tako je.

Smrdić i dalje raste u ogorčenju: I toliko stradali? \

Šerbulić nastavlja da tapka za njim, ali sa pod-tekstom: »Da vidim samo kol ko ćeš još izdržati, a imam ja za tebe takav posao da ćeš ga, znam, Oberučke prihvatiti«, — To misli, a Eovori: — Već to Bog jeđan zna!

BSmrdić se vraća klupi; on smatra da je bilo dovoljno »patriotskog« licitira= nja: ako bi se ko kasnije zaintereso> vao za njegovo mišljenje o prodaji Vojvodine on će imati na šta da se pozove, Ali sađa je bitno da ispita pojedinost o prodaji, da sazna kolika je dobit: — Pa kako vam ta podlost dođe do ruke?

Šerbulić vrlo oprezno prelazi na podrobnosti; čuđi se, zgražava i, uz gest koji govori đa ni sam ne zna kako je nekome takva pomisao mogla da padne na pamet, govori kao bespomoćno: — E, sad ne znam šta ću o tome da mislim.

Onda seđa na klupu uz Smrđića, pa lukavo motreći đa vidi kakav će efe> kat izazvati ono što će mu reći, na= stavlja, poverljivo: — Taj što sam 8

(Nastavak na četvrtoj strami)

| _POČECI POZORIŠT U CRNOJ GORL

Početkom ove godine, navršilo se 3 godina, otkad je na Cetinju osnovana prva Pozorišna grupa na inicijativu, ond: najlultumijih radnika naše sredinc zr. čelu sa Jovanom Pavlovićem dugogodišnjim urednikom »Glasa Crnogorca«, časopisa »Crnogorke«, »Prosvjete«, »Zicte« | ostalih političkokulturnih publikacija,

Ova kulturna institucija kod nas zajedno sa cCstalim koje će biti sve brojnije (Državni Vojni muzej, Biblioteka i dr, osn. 1893) počinje radom kad su olitičko-ekonomski uslovi postali kudikamo povoljniji s obzirom da je Crnoj-·Gori na Berlinskom kon=" gresu priključeno „nekoliko nahija i varoši i priznata njena samostalnost. I prije osnivanja ove Pozorišne grupe, na Cetinju jc prema bilješkama suvremenika, bilo nekoliko kulturno uz” dignutijih mještana okupljenih oko Cetinjske čitaonice (osn. 1869) i to: poznati vojskovođa sa ruskih i crnogorskih boi'šta Jovan Popović—-Lipovac, Tomaš Vukciić, Marko Petrović i dr., koji su e, donekle, razumjeli u glumu, Ali bez neposrednog zalaganja stranaca (»izvanjcah) mahom profesora onda tek osnovane cetinjske gimnazije: Jovana Pavlovića, Sima Matavulja, Jova Ljepave, pjesnika Laze Kostića i oslalih, Oni ne bi mogli privesti svoju zamisao u djelo.

Početak rada ove Pozorišne grupe pada 1884 kad je slavoljubivi i ambiciozni knjaz Nikola u svojoj »Odžakliji« čitao u rukopisu tek dovršeni pozorišni komad »Balkansku caricu« koji je, po mišljenju režisera, bio dovoljno umjetnički zrio za prikaziva= nje,

Sima Matavulj, u svojim »Bilješka= ma« donosi pored ostalih interesantnih epizoda iz Cetinja i Crne Gore i utiske sa ove prve pretstave »Balkanske carice« koja se davala u kući ranijeg ministra, vojvode M. Vrbice u kojoj se danas nalazi kancelarija Glavnog odbora Crvenog krsta, On tu podvlači da je publika bila toliko impresionirana i uzbudljiva, da tako nešto nije mogao vidjeti ni u jednom većem evropskom pozorištu, Njegova su zapažanja, nesumnjivo tačna, zato što je naša onovremena publika bila još uvijek pod utiscima epopeje oslobodilačkih ratova (187/5—1878) koji su naŠoj maloj drži vi ponovo povrzatili gradove koje je borbeni Ivan Crnojević (jedna od ličnosti komada) držao, i među njima tvrdi Žabljak oko koga su se, kroz stoljeća, vodile krvave borbe Ceklinjana sa Turcima sve do te znamcnite godine, kad je definitivno osvojen od Turaka,

Takav isti uspjeh, ova tek osnovana Pozorišna grupa požnjela je te godine najprije u Podgorici i ostalim crnogorskim varošima u kojima su se, na njenu inicijativu, osnovale diletantske grupe i čitaonice, Jovan Pavlović je u nastavcima &VOg ponovo pokrenutog časopisa »Crnogorke« (osnovan je prvi put 1871 pod uredništvom Simu Popovića koji je od 1880 postao guverner Ulcinja (od 7 januara do 16 marta), 1884, kao njegov pozorišni recezent, iznio rad, zalaganje i artizam pojedinih glumaca koji su sa dovoljno razumijevanja interpretirali ličnosti »Balkanske carice«, a naročito Mila Pavlović, koja je, u ulozi Danice, iza=zvala osobitu emociju kod gledalaca i zbog tog dobila na poklon od knjaza ključeve drevnog Žabljačkog grada, koji se danas čuyaju u Cetinjskom državnom muzeju, ~":

Da bi u buduće rad ove Pozorišne grupe bio plodniji, trebalo je podići posebnu pozorišnu zgradu, iako je sve to bilo skopčano s velikim materijalnim izdacima. Pavlović se prvi zauzima, da se podigne takva zgrada kojoj je udaren temelj & proljeća 1884, u spomen 4"10-. odišnjice prenosa prestonice Ivana ('rnojevića iz Žabljaka na Cetinje, Ta zgrada je nazvana »Zetski dom« kako se ustvari i danas zove. U njo? ji narednih godina bio smješten Dom kulture sa bibliotekom i čitaoniCoi.., a nekoliko godina kasnije, u jednoj od njenih sala zasjedavala je Cr nogorska narodna skupština od ustavne ere 1905 do 1910 kad je Pozorište proglašeno za »Knjaževsko državno pozorište«, 7

Novine i časopisi iz Srbije i drugih jugosloveaskih pokrajina, koje su bile u saslav” Dvojaue monarhije, pratile su s interesovanjem rad i uspjeh ove naše Pozorišne grupe a naročito Miletićeva »Zastava« koja je izlazila u Novom Sadu,

— o —

U Cetinjskom državnom arhivu kao i u dvorskoj arhivi, i oored drugih korišćenih i još neiskorišćenih dokumenata, postoji čitav materijal o CetinjBkom pozorištu koji ie u evoje vrijeme marljivo sređivao crnogorski istorik R. Dragićević,

Po ovoj građi stoji đa se dalje oko

A. R.

Sretan sam, drugovi, sretan, prate me vode i šume

i nisam ko nekad sjetan,

s ljudima živim i dišem

da naša nova življenja

u toplom stihu opišem,

Jer nije kako je bilo,

sve je bolje i bliže —

ako po nekad padneš,

ruka te nečija diže,

Sretan sam drugovi, sretan, mašu mi crvene ruže,

ne mogu da budem sjetan, oluja: u meni pjeva,

Kao jedno od svojih izvanrednih izdanja za 1950 godinu, izdat će državno izdavačko poduzeće »Zora« u Zagrebu, posmrtnu zbir- predratnim i

ku pjesama A, R. Boglića pod naslovom »Izbor iz pjesama«,

Boglić *

široka, bijela cesta slapom se u mene slijeva. Jer nije kako je bilo granica više nema,

život kraj mene buja”

pun snova, rađa i tema.

Sretan sam drugovi, sretan, gleda me sunce sa brijega, vjetar me opet poziva

i cesta širokih bura

u srcu se mome skriva.

Jer nije kako je bilo —

· život posvuda zori,

srce izaziva buru,

u buri da izgori.

Pored pjesama koje”je Boglić za života štampao u posebnim knjigama kao i u oslijeratnim časopisima, u ovoj zbirci izići će i niz dosad neobjavljenih Boglićevih pjesama.

planista Jozef Hirt, imao je veliki usp

reorganizacije Pozorišta od 1 rao tadašnji sekretar | Jovan Hajduković, koji je po p poznavao taj problem bolje od svojih savremenika, Njega je, kako se to V di iz raspoloživog materijala, u rome prisno pomagao 1 Branislav Nušić ji.

je, dvije godine prije toga, (1907) pod-

nio memorandum o reorganizaciji zorišta. \

· Ministar prosvjete Pera Vučković svojio je Hajdukovićeve navode pre) kojima je trebalo da se dotedaaje | »Diletantsko odeljenje Cetinjstog radničkog društva« organizuje kao »Pozorišna grupa« i »stavi na raspoloženje za pozorište »Zetski dom« kao i dr, potrebe u vezi sa materijalnom subvencijom od strane države. Tako. isto, Vučković je, po BafdckovGevin i zahtjevima, imenovao Pozorišni književni odbor u koji su ušli profesor Milo Kovačević, Dušan Đukić (kasnije u= rednik književnog časopisa »Dan«; Dušan Vuksan istoriograf Crne-Gore) | _Nikola Minić, sekretar Ministarstva prosvjete (autor jedne zapažene knji i x H :

ge o prosvjeti u Crnoj Gori od 18601910), Pozorišni ansambl sačinjavali su đevet glumaca na čelu sa Blažom Bratićevićem, Milutinom Tamindžićem i Ristom Ganovićem. \

Po prethodnim Nušićevim upulstvi-. ma, repeitoar je morao biti ođabran po ukusu i kulturnom nivou publike, Tu su dolazili u obzir, pored »Balkanske carice«, »Đidđa«, »Nemanje« i djela poznativ evropskih klasika koja bi se davala za vreme turneje po raznim mjestima van Knjaževine, i to u Dubrovniku, Mostaru, Trebinju, Sarajevu, Banjaluci, Splitu i Skadru.

Nušić je, prema memoranđumu bio svjestan toga da siromašna Crna Gora ne može pružati potrebnu pomoć pozorištu, kako bi to trebalo biti, i pored toga što je ansambl postigao dobar uspjeh i na taj način u dovoljnoj mjeri popularizovao ovu našu kultumu ustanovu. On je zbog toga tu preporučivao da se organizuje sakupljanje priloga ne samo u narođu, već i od velikih kulturnih ustanova, a naročito od uprava pozorišta Petrograđa i Sofije koje će po njogovome ubjeđenju »pružati pomoć njihovoj sirotnijoj sestri Cmoj Gori«.

Da li je Uprava cetinjskog pozorišta u tome primila Nušićeve savjete koji se svojski starao đa naše pozorište pođe osjetnim koracima naprijed, nije nam poznato, pošto ne postoje ni- kakvi sigurni izvori, Svakako, i njemu za razvoi našeg pozorišta pripada velika zasluga kao i svim ostalim pomemnutim kulturnim radnicima koji su se, od početka 1884, ktko smo vidjeli, trudili da i pored nedostataka osnovnih tehničkih sredstava, pri lojanoj svijeći i petrolejci, prikazuju nebo, šu mu i razne pejsaže kako bi tak ošto više približili pozorište masama,

Za vrijeme Prvog svjetskog rata, cjelokupna pozorišna imovina je propala. Trebalo je proći skoro 13 godina kad je zgrada »Zetskog domac« bila renovirana i dobila modđemiji izgled ukoliko se prvenstveno odnosi na njene unutrašnje prostorije koje, ipak, za današnje potrebe ni približno ne zadovoljavaju, s obzirom đa su one uvijek pune gledalaca,

Prvi upravnik Pozorišta, početkom sezone 1931, bio je Mihailo Marković, dotadašnji član Zagrebačkog kazališta, koji je, istovremeno angažovao osoblje iz raznih pozorišnih centara, Te godine su najprije đavane neke scene iz »Gorskog vijenca«, pa zatim razni domaći pozorišni komađi kao i nekoliko klasičnih. _

Vasilije LUKIĆ

Ljatni koncerti u atrijll

Kneževo Uv\ara i Dubrovniku

Za vrijeme ljetme sezone — ođ maja do oktobra — muzički život u Dubrovniku odvija se pođ veličanstvenim svođovima atrija Kneževog dvora, Ova {idealna koncertna dvorana, kako po akustici, tako 1 po nekom posebnom tonu, koji proizlazi iz same arhitektonike zgrađe, djeluje jednako snažno i na umjetnike-izvađače, i na slušaoce=- sa ljubitelje, umjetnosti, Pa

Prošlog ljeta tu je nastupio veliki broj naših domaćih umjetnika (Stanoje Janko vić, Melanija Bugarinović, Zdenka Zikova,· Tomislav Neralić, Vladimir Ružđak, Boži- dar Kunc, Karmen Vilović, Lazar Joyanović, Pređy Došek, Jeronim Zunec, Nađa Šterle i dr), a Gradski orkestar pođ rav- nanjem Dr. Krešimira Kovačevića održavao je svoje redovne koncerte. + OOL 0

Ovogodišnju seriju IJetnih koncerata započeo je poznati engleski planista Kenđall 'Paylor, veliki ljubitelj i propagator jugo slovenske klavirske muzike, On je izveo četiri sonate (Beethoven, Šulek i Chopin), · ostajući vjerni tumač specifičnost! raznih stilova, — Taylor je muzilcirao iskreno, đUboko impresioniran neobičnim ambijentom, potpuno novim u njegovoj dugogodišnjoj umjetničkoj Wcarjjeri, — kako se sam Pd razio. DOOM

TI drugi inostrani umjetnik, švajcars

! Ti. ua m.

koncertirajući u ovoj istoriskoj rezid * clji. eobišno velikom skalom dinamič: Ka preliva sa naročito prefinjenim { nijansira- |

nim planissimima, usplo je da prikaže svu rafiniranost Debussyjeve muzike (koloj o- · čČIto najrađije prilazi), briljantnu virtuoznost Liszta, kao i ferepku Polonezu u ES i duru Chopina. OON. PSOM

Hirtov program, u kome nisu bili zastup- va ljeni barokni ni klasični majstori, obuhva– 0 tio je 1 kompozicije mođernog švajcarskog

15 a

kompozitora Honneggera (kođ nas malo izveđenog), Čija je djela iznlo reljemo i ubjedijivo. | b |P Mnogobrojna publika, ođ kojih veliki "a N broj domaćih 1 stranih turista, spontano je pozdravila oba umjetnika, S |P0}* Koncertni život tokom ove ljetne sezone, kako se predviđa, biće veoma bogat 1 raz nolik. Pored redovnih koncerata Građskog orkestra, najavili su svoje solističke koncerte 1 naši! vodeći umjetnici iz Zagreba, Beograđa, Sarajeva 1 Rijeke. LR

ı Sredinom juna, naš poznati umjetnik,

Vladimir Ružđak, održaće koncert pjesama starih maistora.

V.B.