Књижевне новине
izuzelno. Iščaureno iz jednog ___ vremena, iz mozga i genija _ jedfog čoveka, ono je utoliko veće ukoliko živi dalje, i duže, presecajući pupčanu vrpcu koja ga veže za tvorca i vreme. 'Po je jedan način gledanja na umetnost i književnost. Međutim, postoji istorija, po510ji taj puniji, složeniji vid života umetnosti i našeg odnosa prema njoj. I u toj istoriji, čvorna mesta, prelomna, koja se upravo izražavaju nekim delima, čiji je značaj prevashodan, i bez kojih se ne da shvatiti hod umetnosti. Takva su dela otkrića, pronalasci, koji ražmahuju viziju sveta, njen izraz, njenu istinu, ___ Takvo je delo Balzakovo, Ono je otvorilo branu modernom romanu. Bal+ ? zak je preobrazio jedan književni _ »žanr«, dotle sporađičah i kao heki niži književni rođ, i pokazao da je to upravo baš onaj književni i pesnički oblik koji če najpunije moći da izrazi | mođernu epohu. On je pokazao da je _ mogućno da neposredni sadržaj života _ bez ikakvog trahsponovahja u klasič_ mne figure i simbole, nađe svoj izraz i da je taj neposredni sadržaj života _ jzraz nove ,mođerne poezije. Balzak 7 O tecio izlaz iz romantizma, koji je | bio samo Veliki, borbeni predgovoF moderne literature, i to izlaz sa gledi_ _Bta i forme i sadržaja, ___ Jedan je čovek velik kad ostvari Ve_ liko delo; još je veći, kad reši jedan _ bitan žadatak MWoji sama epoha poE stavlja. Treba se Vvralili na period - 1830, na vreme kad je romantizam R tražio svoj put dalje, Kao i svaka no_ va epoha, svaka nova osečajnost i noObj misao života, i romantizam je pre _ BveBa tražio i našao svoj izraz u lir__&koj poeziji, tj. u uobličavanju direkt_ _ mnog reagovanja pesnika na svet i Ži_ vot Ali je lirika uvćk bila — i biće svakako — tek prvi reakliv, tek pro| la, propust ka složenijim pesničkim oblicima. Ka drami i Iragedđiji ona je vukla kod Grka, kasnije, u doba remešanse, pa i kod romhnntičata početkom XIX veku, Karakleristično je da su dva plavna teoreličara romantizma u Frančuskoj, najpre Siendal, a potom Viklor Igo, videli u drami ishod romanlizma, i dramu proglasili glavnim oblikom umetničkog igraza novih vre· „mena. Pred njihovim očima lebđeo je stalno Šekspirov primer.
Međulim, i ovde se pokazalo da sveene želje ljudi ne izražavaju uvek stvarne duboke potrebe epohe. Stendal, koji je preporučivao nacionalnu dramu iz francuske istorije, poput Šekspirovih tragedija izvučenih iz engleske istorije, usred rom:dnntičarske grozniće oko 1830, najednom daje svoje »Crvene i Crne«, hroniku svoga doba, a istovremeno Dalzak, ma da upirući oči na Valtera Skota, započinje beskrajni roman. modernih vremena,
~zZačarani krug romahlizma bio je ražbijen i svi njegovi pseudo-problemi. Romantizam onakav kauv se vidno pretstavljao — razbijanje klasičarske forme, a sadržajno kao težnja ka vraćanju u prošlost — bio je prevaziđen. ali je ostala njegova suština, odraz mođerne senzibilnosti i moderne misli. Sačuvana je bila osnovna. komponenta romantizma: revolt prema novim buržoaskim oblicimh života, re
. volt koji se često izražavao neadekvatno. To bitno mstalo je i u realizmu velikih romansijera XIX veka, o stalo je u obliku kritičkog stava proema stvernosti i društvu, koji nije bio slučajan ni kod Stendala, ni kod Balzaka, ni kod Dikensa, ni kod Tolstoja, ni kod Dostojevskog, ni kođ Mlobcra, ni kod Zole.
Daleko je od mene i pomisao da OVde ulazim u analizu evolucija književnih rodova. Treba biti veoma obazriv,
_ Jer umetničko delo pretpostavlja mnDge komponente, među kojima je naj· glavnija: data pblastičnost genija Koji ga ostvaruje. Ako sam malopre i re| kao da je romantizam svesno iežio drami, a da je roman postao najce_ lovitiji izraz XIX veka, mislim da sam | time samo rekao faktično stanje, ali ne i isključivu neophodnost takvog razvoja. Ali jedno ostaje tačno da po|- trebe vremena uvek nađu načina da __se izraze, ma to bilo i na najzaobila'zniji način, gotovo bih rekao, ma kai ko, i u toj oblasti najtananijih ljud__&kih ostvarenja ostaje da treba gleda- ti slvari generalno i u pretežnosti iz| vesnih manifestacija, i videti u tome _ njihovu osnovnu karakteristiku, ____Bulzak. je našao roman razbijen u više vrsta i podvrsta. Najznačajniji je bio Istoriski yoman Valtera Skota. Ali je Malzak bio čovek svoga vremena i njega je patetično zanimala istina nje[Ve doba. On je imao divne oči koje su strasno gledale svet oko sebe i _ videle čoveka zapletena u mreže dru-
ie ) GS ao lilyazana delo je
alka
! knjigama,
—————n IK .===
Dušan Matić
štva. On je viđeo svoj svet kao deo žive islorije, i osetio da pisati istinito o čoveku znači pisati istihito o društvu. Njegovo književho delo proizi< šlo je iz tih refleksija. Roman nije vi-
Se za njega bio manje ili više žanim-
ljivo pričanje neobičnih, izmišljenih ili dirljivih pvantufa: pod njegovim „čudesnim pstvaralačkim pe rom, neplemeniti metal jedne niže književne forme preobražavao
se u dragoceno pesničko zlato koje je blistavo stalo pored »plemenitih« književnih rođova kao što su li-
Balzak u svojoj rađnoj ođeći
rika i tragedija. Balzak je prvi spojio filozofsku i društvenu refleksiju sa popularnom formom romana naritvi, Zanimljivo je napomenuti da je za prvi opšti naslov svih svojih knjiga Balzak bio izabrao »Društvene studije«. "en, u svojoj »Istoriji engleske litera_ ture« govoreći o engleskom romanu XVII veka, smatra da se on ražvioD iz eseja, S koliko više razloga moglo bi se isto reći za francuski roman XIN veka, za Balzaka i Stendala haročito, čije je romansijersko stvaranje svaka-– ko proigišlo iz eseja, iz plodonosnog spoja društvene refleksije i konkretine vizije stvarnosti. Jer jedna global< na vizija sveta leži u dnu celokupnom Balzakovog dela. Naslov koji je toliko dugo iražio (sve do 1849) i koji je hajzad usvojio nije naknadan i formalan čin. Trebalo je jednim imenom obu= hvaliti ono što je u svojoj bujnosti iz+ gledalo beskrajno a bilo ipak jedno. To Ježi u samoj prirodi njegovog dela. Mi imamo običaj da govorimo o rdmanima Balzakovim, o njegovim re< mek-delima, Uostalom i on se sam često tako izražavao. Ali je sve više bivao svestan jedinstvenosti svoga stvaralaštva. Balzak je usivari pisao jedan jedini roman, i njegovo najveće remek-delo je sama »Ljudska komedjja«, njegove su pojedine knjige uglavnom poglavlja, često bez reda pisana, ali poglavlja jednog jedinog romana, Taj snažan, silovit, sangviničan čovek, čije su radosti i tuge bile neobuzdane i bučne, jednoga jutra 1833, sav uzbuđen, doleteo je svojoj Sestri Lauri, kojoj je uvek poveravao sve svoje brige i svoje uspehe, i Jud od sreće gotovo zaigrao i uzviknuo: »BIću genijalan čovek«. Još sav zadihan izložio je svoje »olkriće«, Jedno ga je ioliko mučilo: kako dati svom svetu onaj jedinstveni pokret koi ga pro= žima od gore do dole, od dna do vrha, kako konkretno, u knjigama, izraziti to jedinstvo društva koje slika, društva koje nije kolekoija pojedinaca već su oni u njemu uvrežehi i, vezani za njega najprishijim svojim nitima od rođenja do smrti, kako to umet{nički izraziti? To se može jedino sistematskim vraćanjem istih ličnosti kroz sve knjige. Prvi put se Balzak poslužio tim metođom u »Čiča Goriu«, 1834, Kasnije, vraćajući se na svoja
ranije napišana dela, on Je i njih pre=·
rađio u tom smislu.
Sa umetničke tačke gledišta, bio je to izvanredan pronalazak. Izmišljajući svaki put, za svaki roman, move ličnosti i novu sredinu, romansijer i nehotice daje izmišljeni izgled svojim ličnostima, Ali romansijer koji smatra da je njegov svet deo žive istorije daće utisak o tome u. svojim fime što će novu sredinu i nove ličnosti o kojima nam sad priča, delimično plaširati u nama već donekle poznatu sredinu i među nama već poznate ličnosti, Onako otprilike kao što mi i upoznajemo stvarni svet i društvo, gde se neprekidno mešaju nama poznate i nepoznate stva ri i ličnosti i gde nam se čak i pozna, te otkrivaju u izvesnom trenuiku kao nove pod uliskom novih saznanja O njima ili kad ih vidimo u novoj sredđi–ni u kojoj ih dotada nismo nikad sreli.
"Taj pronalazak đao je Balzakovom delu onu dubinu vizije koja, kroz sve haoličnosti »Ljudske komedijee, čini da se krećemo u jednom jedinstvenom svetu, u isti mah u stvarnom i Balzakovom svetu. Kao da je Balzak dao »treču dimenziju« imaginarnim ličnostima. One kao da dalje žive, izvan knjiga, reklo bi se. One su negde prisutne „njibova se istorija nastavlja, njihova sudbina nije zapečaćena u jednoj jedinoj knjizi, i mi ne znamo da li će se ili ne još jednom pojaviti,
A kađ se pojavi, ako se pojavi, ona sa
sobom, odmah, od prve reči, od prvop
gešta, unosi svu svoju istoriju, koja kao đa produbljuje novu istoriju koju nam Balzak priča. A zatim i sama ta poznata ličnost, kad se potovo pojavljuje, he dolazi tačno onakva kakvu smo je ostavili. Vreme je prošlo; mi je srećemo izmenjenu kao što posle dvadeset godina srečemo svoje poznanike: vreme je ostavilo svoju pustoš,
dva data portreta. Čoveku se čini kao
čao.
\
ili ju je obogatilo. Istina o njoj, verna vizija, prava njena slika postaje upečalljivija i kao da živi negde između
da ona zaista postoji negde izvan onoga Što mi već znamo o njoj i da je verovatno da će nam Balzak o njoj još nešto reći na nekom trećem mestu. Ako nije još rekao, ili nije još stigao
da nam fo kaže; ili mi nismo došli do
knjige u kojoj nam je to već ispri-
Duže sam se zadržao na tim problemima jedinstva Balzakove vizije sveta i njihove povezanosti sa bitanjima tehnike njegovog pišanja, jer mi izgleda đa je to bitno za razumevanje njegovog dela, kao i uticaja njegovog na razvoj romana XIX ·veka. Da ne govorim o francuskom romanu; taj uticaj je očigledan, od Balzaka do Pftusta i od Prusta na ovamo, francuski roman uglavnom pokušava, u svojim najboljim ostvarenjima, đa bude jedinstvena vizija i imanentna kritika datog sveta, i čak se služi osnovnim Balzakovim mehanizmom vraćanja istih ličnosti. Što se tiče ruskog Yomana, velikog ruskog fomana XIX veka, njegove veze se Balzakom su neosporne. „Dostojevski je bio prvi prevodilac Balzaka na ruski; a »Rat i mir«, kao što se zna, samo je genijalni prvi deo trilogije koju je 'Folstoj hteo da piše o ruskom društvu u prvoj polovini XIX veka.
*
Neću se zadržavati na onome na čemu se obično kod nas zadržavajqu kad je reč o Balzaku, na onom što se obično naziva kKkritičkim „realizmom pisca »Ljudske komedije«. O tome postoje već klasični sudovi i klasični tekstovi Marksa, Engelsa i drugih. Neosporno je tačno da se franćusko društvo iz prve polovine XIX veka ne može potpuno shvatiti i razumeti bez »Ljudđske komedije«, i da nijedan profesionalni istoričar nije uspeo đa pruži verniju sliku o njemu ođ Balzaka. Isto je tako tačno da pozornica na kojoj se odigrava buržoaska istorija za poslednjih sto godina ostaje, u svojoj suštini, onakva kakvu je video i naslikao Balzak. S te strane, Balzak još nije zastareo. Ali Balzakova kritika ne bi bila ni tako istinita, ni tako korenita, da Balzak nije nosio u sebi punu i celovitu sliku čoveka i njegove univerzalne drame.
Najveći broj likova koje je Balzak
Balzak vrši smotru junaka iz »Ljudske komedije«
KNJIŽEVNEINOVINE
IMODERNI ROMAN
izmođelihao bili, su istina negativni; ali je svet koji je on slikao bio svet »koji on, Balzak, nije stvorio«, kako je on jednom prilikom odgovorio sVojim moralizatorskim kritičarima. Me-
· đutimi „naše razumevahje Balzaka bi-
lo bi sasvim nepotpuno i netačno, ako bismo zanemarili onu drugu, ljudsku stranu njegovog stvaralaštva. U carštvu vladavine novca, koje je bio svet u njegovo doba, vladavine koja sve savlađuje i čini svojom žrtvom, po Balzaku, ljudska veličina čoveka blistavo lebdi neravladana, iako hajčešće pobeđena, Balzak hije bio pesimist, u pr-
. kos svemu; samo je nosio u sebi du-
boko osećanje tragike života. On je Verovao u obnovu sveta, ma da put te obnove nije jasno video. Ima u Balzaku više naslikanih likova savršena ljudske lepote, Oni su dokaz da je izlaz iz pakla mogućan. Oni su najjači dokaz nepobedivosti dobrih snaga života. No to dobro i veličinu života Balzak je osetio na nov, mođeran na– čin — i u tome je on prevashodno mo-_ deran — kao neprekidđan i nezadrživ progres, pun borbe, dinamike, poraza i pobede ljudske volje i ljudske stvaralačke moći, Ima u Balzaku nečeg prometejskog, i to prometejstvo ulio je on i u neke svdje ličnosti, koje u njegovom delu ilustruju onu jedinu nađu dostojnu čoveka, dovoljno otpornu i upornu đa ne obmanjuje, jer se kuje na nakovnju tragične istine života. I zato kađ on piše gospođi Hanskoj: »Stvarati! Uvek stvarati! Bog je stvarao samo šest dana!« te iskidane zadihane rečenice odjekuju kao snažan protest protivu teskoba čovekovog položaja i u isti mah izražavaju duboku misao da će jedino stvaranje pobediti sudbinu, S te tačke gledišta, je i procenjivao vrednost i bezvrednost ljudi, društvenih slojeva i klasa, Ni kod jednog modernog romansijera možđa kao kod Balzaka neće se naći tako izrazito i upečatljivo naslikana ta dinamika živeta, koja se u detaljima, i kod pojedinaca, završava uvek iraBično, ali se kroz njihova dela, i kroz druge, nastavlja i dalje ostvaruje. Samo je Balzak imao dovoljno snažnog daha da ođuva sa stvari i ljudi svu onu prašihu i paučinu banalnosti, površnosti i bede, koje čine sve sivim i da vidi svet u punom zamahu, tako đa kod njega i kućepaziteljke »imaju genija«, kako ironično primećuje Bodler, ali je to, primećujem, i istinito.
To čini besmrtnu snagu i slavu Balzakova stvaralaštva; to čini da nas danas, uprkos njegovog političkog i društvenog konzervatizma, koji treba ipak procenjivati u perspektivi „njegovog vremena, Balzakova vizija čoveka ispu njuje poverenjem u ljude, ubeđuje da oni mogu dinamičnošću svoje volje i strasti, kojima su do juče možda služili zlu, moći već danas, a svakako sutra, služiti dobru. Upravo ta korenita i izvorna čovečanska istina njegovog stvaralaštva i dala je pravo Viktoru Igu da nad njegovim otvorenim grobom, još pre sto godina, proglasi Balzaka velikim revolucionarnim piscem novih vremena.
(Odlomak iz predavanja o Balzaku)
BROJ 48
· Koko je Bragonova svita isključila Kasua iz „Eropa“
'\U septembarskom broju francuskog časopisa »Erop« objavljeh je niz zanimljivih napisa, počev od balađe Maksima Gorkog — »Djevojka i smrt«, Šao Ju Lijevog romana — »Li Ju Caj, seoski pjevač« pa do esdja Ivone Rijsen — »Šekspir i francuska kritika«., Nećemo se ovog puta osvrtati na ove napise, kao i na nekoliko drugih članake o Wojima bi se moglo poduže govoriti, nego ćemo ukazati na nešto drugo. \
Doneđavno su se u upravnom odboru ovog časopisa, koji je 1923 godine osnovala grupa progresivnih pisaca u saradnji sa Romen Rolanom, nalazili, poted ostalih, književnici Žan Kasu i Verkor. Međutini, kad su Žan Kasu, Verkor, Luj Marten-Šofje i još nekoliko članova upravnog odbora zauzeli u kampanji za mir stanovište suprotno onome koga propovijedaju i zastupaju „kominformisti, „Aragonova svita pofražila je mogućnosti da iz ove revije otstrani na »legalan« i neprirmjjetan način Kasua i ostale i na taj način Suzi i onemogući saradnju mnogim progresivnim Književnicima.
Evo kako je to izvedeno. Prvo je direktor Žasopisa Pjer Abram uputio pismo članovima upravnog odbora u kome je, između ostalog, stajalo: »Namjeravam da podnesem prijedlog na slijedećoj sjednici našeg komiteta, određenoj za 6 juli, da se smatra da je podneo oštavku svaki član koji za vrijeme od godinu dana nije prisustvovao nijednoj od naših sjednica«. Na ovo pismo direktora Abrama odgovorili su Žan Kasu, Rene Arko, Žorž Pridman, L. Marten-Šofje i Ver-
kor 99 juna svojim pismom u kome su, izlažući svoj stav, rekli i ovo: »Ustvari, »S%rop« je zauzela u izvjesnom broju pitznja, politički stav nepomir= ljiv sa našom čvrstom željom za nezavisnošću duha, što je bio poslednji osnovni citj i najveća briga njenog osnivača, Romen Rolana, Pred novom orijentacijom revije mi 8mo, međutim, pokazali mnogo strpljivosti... Mi mislimo ostati vjerni liniji osnivača revije i mi ne možemo dopustiti đa se u pitanju odbrane mira formulišu političke ideje koje vode u konfuziju. Zbog toga mi ne možemo pristati na dvostruku igru, nijedan od na8 neće igrati u toj igri, ma šta bilo. Ne vjerujete li vi, uostalom, da se dvoštruka igra sastoji više u ograničavanju opšteg principa političkim interesima posebno ograničenim. Nezavisnost duha nije nešto lako«. »Naprotiv — dodaju oni — u današnjem svijetu u kome živimo, to pretstavlja opasnost da čovjek bude loše tretiran sa svi strana«.
Poslije nvoga pisma petorice francu= skih kulturnih radnika, održan je sastanak upravnog kome je »usvojena« njihova koloektivna ostavka. Dakle, formalno neprisustvovanje sjednicama upravnog odbo= ra (sjednice nisu održavane ili su vrlo rijetko održavane, kako se vidi i iz prepiske Abrama sa upravnim odborom) povlači ostavku. Ali to se ni u kome slučaju ne odnosi na Aragona, nego samo na „Kasua, Luj MartenŠofjea, istinske pobornike mira, koji se nisu priklonili kominformovskoj politici.
Jedna produžena proslava
Vatikanski sveti konzistorium, kako su javile ovih dana movinske agenćije, produžio je proslavu »svete godine« do kraja 1951 godine, Kako se kaže u papinoj emcikliki, ova »sveta godina«, u toku koje »svi vjerni treba da dođu u Rim da bi iskupili svoje ovozemaljske grijehe«, počela je na lanjski božić. Ali s obzirom na to da još ima vjernika koji nisu mogli obići Rim niti će moći da to učine do kraja decembra, na osnovu nove odluke »rok za opraštanje grijeha« je produžen,
Nije·'ni ovom prilikom zgoreg malo pogledati suhoparne brojke, I one govore o Ovoj proslavi. Za prošlih devet mjeseci Rim je posjetilo 3 miliona hodočashika, koji su u Italiji ostavili preko 150 milijardi lira u dolarima. Rim i Firencu, Padovu i Ravenu, desetine drugih mjesta posjetili su kardinali i biskupi, visoki crkveni dostojanstvehici, a posljedice njihovih sastanaka i djelatnosti osjetio je i Miron Tejlor, izaslanik mpretsiednika Trumana pri Vatikanu, belgiski leopoldišti i mnogi drugi, u mnogim zemljama. Za razliku od običnih hodočasnika — djece iz francuskih ili belgiskih koledža, žena i muškaraca koji su se za vjetovali nekom od svetaca. pripadnika ređova cistercita, maltežana, engleskih gospođica, sivih sestara i boromejki, učesnici konferencija uživali su izvesnu prednost — nije trebalo da se opškrbe sa objavom za hodočašće, koja u Italiji staje 500 lira a u inostranstvu svega 2 dolara, Pomnožimo li samo broj hodočasnika prvih devet mjeseci — 8 miliona — &a cijenom jedne hodočasničke objave — onđa vidimo da je konzistorium na obiavama za hodočašće dobio, da ne kažemo zaradio. čistih 15 milijardi lira u dolarima. T dalje, nezgodno bi bilo da stranci hodočasnici imaju teškoća sa mijenjanjem svoje valute. Zato se dolari mogu mijenjati u crkvi Svetog Petra, u speoijalho ovlašćenoj mjenjačnici u
PRIČA O TEOFILU BOJAZLJIVOM
tako sam ja — priznađe drug Jovan — samo svojom nepažnjom i ničim drugim upropastio onako dobrog i mirnog čovjeka,
Svog starog prijatelja, Teofila, Evo kako vam se to đogodilo. Teofil ti je bio činovnik staroga
kova: prilježan, tih kao bubica i vječito zbog nečega kao malčice uplašen. Kad na posao dolazi, bojažljivo kašljucne na ulazu u ministarstvo, dugo briše noge, pa bilo blato bilo suvo vrijeme, nesmjelo se ogledne u prolazu pored svakih vrata svojih pretpostavljenih, a kad najzad stigne do naše zajedničke kancelarije i sjedne za svoj sto u ćošku, on samo predahne i za trenutak zatvori oči kao da je prolazio kroz kakvu šibu. Prosto mu GdVIEE Do promjenama na licu miože pratiti kako mu se sporo i s mulorn vraća odnekle iz dubine ono nešto šplašene ' zamrle duše.
Već poslije pola sata, kad se pred njim pojavi neka stranka, nije ti ni
nati onog malopređašnjeg Teofia. Namrštio obrve, skameno lice, pa čovjeka ograđuje i zatvara sa sVih strana šsve nekakvim nezgodnim busijaškim pitanjima tako da se čemerni građanin začas nađe ulovlien u čvrsloj mreži propisa i paragrafa i odmah spozna šta je vlast. Nije mu, đa_ kle, drukčijeg izlaza, nego da se i drugi put pojavi pred Teofilom obligatno snabdjeven s kojim uvjerenjem, formularom i tftaksom i — mreža Već počinje da popušta i otvara prolaz dalje, do drugog činovnika ili odeljenja. Nikad se nije dogodilo da sfranka od prve svrši posao kod Teofila, Da
se to makar jednom desilo sve mi se
čini, da bi io za Teofila bio jasan
znak gubljenja autoriteta svake vla-
sti i prvi znak njene neumitne propasti. Ali — pređimo sad na đrugu stvar, Počeli smo đa se udaljujemo od onoga o čemu hoću da vam pričam i što
Branko Ćopić
je bilo glavni uzrok strađanja mog prijatelja.
U ovome našem novom, posljera{nom vremehu, Teofil se teško snalazio. Nikako mu nije išlo u glavu da on lično, na sindikalnim i frontovskim konferemcijama, sjedi „kao ravan s ravnim, pored svojih šefova i ostalih pretpostavljenih. Na takvim sastancima on se krio negdje u najskrovitiji ćošak, samo da ne bude na oku ni jednom od starješina i sve mu se siromahu činilo, kao da se našao na nekom zabranjenom ilegalnom sastanku, ko svaki čas može biti primijećen i otkriven.
Naročito je mrzio časove kritike i svaku kritiku uopšte, pa je najzad dospio dotle da mu je i sama riječ »kritika«, pomenuta pred njim, izazivala nemir u duši, ostavljao je započet posao, učestano počinjao da žmirka i već se držao tako kao da će svaki čas biti pozvan nekom na odgovornost.
Ovi mlađi činovnici, nekakav obijesan svijet, uočili tu njegovu slabost, pa čim je na nekoj konferenciji riječ o bilo kakvim propustima, istom ti se iz gomile javi neki od njih:
— Možda čika Teofil ima nešto da primijeti?
Teofil se samo {rgne i strese kao da je uhvaćen u lošoj raboti, pocrveni i progunđa nešto nerazgovijelno, a Onda još dugo briše zamagljene naočari, trlja ćelu i zbunjeno gleda preda se kao da je pao odnekle sa sprata, pa se još ne snalazi, a u isto vrijeme 'dobro zna da ga sad Svi gledaju.
— Ama ostavite se toga pošla, ne mučite čovjeka — dobrodušno opomenuh mladiće i oni me, na sivu Teofilovu sreću, zaista poslušaše,
Ja se, hvala bogu, našao žučljiv di“ skutant, pa jednog dana rašpalih po nekim nepravilnostima u našem odje-
ljenju. Zakačih koga stigoh, pa mnogima, ako ćeš, i ne bi naročito pravo.
Ujutru, pet minuta prije radnog vremena „zatekoh Teofila već na poslu. Gleda me potišteno i pomalo plašljivo. — Šta je, čika Teofile? Nešto si mi jutros onako... nijesu ti sve koze na broju.
Teofil se sav skupi u svom okratkom umašćenom kaputu i zažmirka.,
— Znate, Jovane, nije vam ono juče trebalo.
— Čekaj, čovječe, pa tebe baš nijesam ni dirnuo. Čalc mi se čini đa sam te zauzgred i pohvalio zbog... Pa ti dobro znaš da si mi drag prijatelj...
Teofil se popridđiže iza stola, izoxre= nu ruke ustranu kao da će reći» osta-
vi pobogu« i sumnjičavo nagnu glaVU. — Ostavite, molim vas, to nikako nijesu zgodne stvari. Nek drugi kritikuju, džaba ga bilo, a mi... a naša kancelarija... Znate, gospon Jovane,,mi radimo na istom poslu i svak će reći...
— I svak će reći: i Teofil je bun> tovnik — nasmijah se ja.
— Ne kažem baš to, dragi Jovane, nego... nisam ja na to navikao, Nije meni u krvi, kako da vam kažem... riskantne su fo, nedozvoljene...
Teofil se pošteno preznojio, dok je izmucao tih nekoliko nepovezanih rečenica, pa je najzad, i ne završivši poslednju misao, zbuhjeno sjeo kao da se i sam uplašio svoje smjelosti. Izgleda da mu je fek na kraju njegova govora postalo jasno da je i nehotice prekršio svoj osnovni Životni princip, da valja ćutati na sve pojave oko sebe i ne upuštati se ni u kakvu kritiku, pa ma u pitanju bio i najbolji prijatelj.
T čudio sam &e i smijao tome Teolfilovom bezrazložnom strahovanju, ali kako me je bog dao bezbrižna i zaboravna, ja to ubrzo smetnuh s uma i opet okrenuh po starom: bilo gdjegod na sastanku, bilo u samoj kance-
Rimu u kojoj hodočasnici „mijenjaju svoje đolare po &lobodnom kursu koji je Viši od zvaničnog kursa. (Usput rečeno, država je time oštećema za nekoliko milijardi lira),
Prema podacima koje iznosi talijanska štampa, za vrijeme »svete godine« svaki vjernik iz Evrope baca u trezore Vatikana 250 dolara, a onaj iz prekomorskih zemalja 600 dolara. Bvo kako se to dešava. Poznato je da se na čelu zvanične vatikanske kompanije »Imobiliara« nalazi papin nećak Pačeli, Njegova kompanija je &miještala hodočasnike u svoje stare i novosagrađene hotele, hranila ih u svo=jim restoranima itd, Samo za dva mjeseca kompanija je ubrala ma ime stanarine oko 6 miliona dolara. I dalje, vatikanske ustanove organizovale su, u zajednici sa Jednom „američkom kompanijom, prevoz pulnika. Sa 15 velikih transportnih aviona vatikan=– ska vazduhoplovna agencija prevozi hodočasnike. Sa parobrodima je nešto slično, Samo za reklamisanje brodova raznih parobrodarskih kompanija preko parohija i prošspekata Vatikan je dobio pet miliona dolara. Ova suma uložena je u novo parobrodsko društvo »Fides stim šip ko« koje je matručilo 10 novih prekookeanskih brodova. Ali ni »sitna para« nije zaboravljena, U Rimu, Asizi ili Arecu prođavane šu &pecijalne cigarete »Sveta godina« i »Jubileje, razne relikvije, počev od sličica svetaca do keramike,
Talijanska vlada svuda je izlazila u Susret organizatorima ove proslave. »Sveta godina« ojačala je i ekonomsku
moć Vatikana. 3.
lariji, ja pružim jezik pa režem li, režem po svemu što mi se čini da nije na mjestu.
Teofil sjedi u svom ćošku, poklopio se po stolu, zabio nos u akta, pa se čini da i ne sluša, i tek ako ja jače podviknem, on samo učestatio zažmirka, kašljucne i još dublje utone u svoje hartije. Nađe li se neko neobazriv, pa i njega upita za mišljenje i pokuša da ga uvuče u razgovor, on se samo zimogrožljivo naježi i već prihvaća za tašnu.
— Drugovi, meni nešto nije dobro, ja moram kući.
Odlazi poguren i tih kao sjenka, a njegov uski sto s ubogim priborom i propisno uvučenom stolicom kao da nijemo moli:
— Drugovi, molim vas, malo tiše, Znate, nije red... -
I kod nas u ministarstvu, i u sindđikatu, i uopšte svuđa gdje smo djelovali, posao je išao naprijed i kritika se svakim danom razvijala, jačala i postajala sve otvorenija. Nikom više nije bilo lako da ostane postrani i da izbjegne da se u pohečem otvoreno izjasni.
A na očigled sviju nas, Teofil je sve više kopnio i postajao sve zatvofeniji. Poče da se žali i na gluvoću, na zujanje u ušima. U desnom uvu (ono koje je u kancelariji meni okrenuto) uze da nosi povelik zapušač od vate, a \brzo zatisnu i lijevo uvo. Tako se kretao kroz nddleštvo kao riba kroz vodu — gluv i nijem za sve oko sebe.
Svi smo od srca sažaljevali čika Teofila zbog iznenadrnie gluvoće, Znate i sami, ipak to nije prijatna stvar. Ali jednog dana, na moje veliko čudo, pokaza se da čika "Teofil, i pored svoje vate, ipak lijepo čuje.
— Bilo je to prošle zime, Osvojila studen, a u našem odjeljenju, u onoj staroj zgradđetini ,hladno kao u kakvoj pećini. Imamo u kancelariji neku peć, ama pokvarena, puši kao sto đavola, pa se has šestorića pogušišmo u dimu. Nama već dodijalo tražeći da se popravi i ja ti jednog jutra doveđem načelnika pravo kod nas.
— MBvo, pogledajte, zar se u ovom dimu može rađiti?
odbora »Erop« na-·