Књижевне новине
O
KO AE KU ı- MR TWRE—
-_ — - O O JI
— s. _ i. iz
ii
—.——
WR
o j ı ; e \
118,77 aj NU 20 ” % i > “GMA "ri am – |MBt IR MM
O —————— KRIJIŽEVNEINOVINE
NLAVRA JMEUVKOG
· („Egejska barutna bajka“, izdanje Nopok — Skopje 1950)
ocma »HEgejska barutna bajkd«
od Slavka Janevskog napisana
na temu sloma oslobodilačke borbe jegejskih Makedonaca u Grčkoj, privlači pažnju ne samo svojom aktuelnošću, već i nesumnjivim pesničkim kvalitetima,
Uobličavajući jedan motiv izrazito epskog karaktera, Slavko Janevski je i ovog puta oslao veran svojoj stvaralačkoj prirodi. Poema je ispevana u uzdržanom lirsko-epskom tonu, čija je skala umerena ali ne i jednolična, kroz mirno ispričanu fabulu. Ona nosi sve osobine njegove poezije: lirski stih kratkog đaha, emotivno obojen i figurativno raznolik.
Da li se Jedna tema potresne magovne drame (a ova se drama Do svojim razmerama može uporediti sa najvećim ljudskim tragedijama koje su do danas potzesale svet) može adekvatno izraziti sredstvima lirike? Da li epska širina teme sama po sebi ne tra ži odgovarajući, epski izraz? Čini mi se da je ova poema ne samo takav pokušaj već . ostvarenje. Jer kad se čitaju njeni štihovi i kroz ličnu dramu njenih junaka prati tragika naroda koga su izneverili u borbi, nameće se utisak da poema u izabranom obliku ne samo da nije ništa „izgubila, već je, po mom mišljenju, dobila jedan uverljiviji akcenat životne istine.
Centralni lik poeme je Janika, devojka-borac, koja je u borbi izgubila voljenog čoveka, a zajedno s njim i sve snove i nađe na bolji život u budućno« sti koje su zajedno, u rovu, između bitaka, kovali i za koje šu se borili. Kroz njene reči (veći deo Loeme dat je u obliku inverzivnog izlaganja nad grobom verenika), kroz njeno određeno duševnc stanje i poimanje do« življenog, odvija se drama poraza grčke borbe. "ažeći pravu meru za dubinu njenog intimnog, ljudskog bola i razočarenja koja ona preživljava, Slavko Janevski je ponekad daje u atmosferi bespomoćnosti, tuge i usamljenosti: »Oh, ljubno, solzive kapat, kapat za prominat vek.., Krvavi utapaiki na rat zašto ostavavme v beg?«
(Del prvi, str. 24)
To osećanje, međutim, koje odgova=– ra u datoj situaciji — a io znnči psihološki motivirano i opravdano — nikada ne prelazi u apatičnosšst i režignaciju. Janika u isto vreme, više svesnom voljom nego snagom instihkta, nabreže sve svoje snage da se održi u životu i da ne klone da bi u svome sinu, koji tek trebn da dođe na svet, odgajila osvetnika što će podići pušku koja je pala kraj mrtvog oca-borca:
»Tagovni solzi me dušat solzi... No ne plačam, ne. Treba da ostanam jaka,
v gora da izdojam sin, puška da izdigne v raka što mu ja ostavaš fi«.
(Del prvi, str. 15)
Ovim konkretno naglašenim odno=som, koji se kao lajtmotiv ponavlja na više mesta u poemi, prema ličnoj i opštoj tragediji njenoga naroda, lik Janike dobija, istina pomalo deklarativnim putem, određeni idejni profil borca koga vodi velika ideja oslobođenja svoga narođa. To u velikoj meri iskupljuje neđostatak punoće jeđnog celovito izgrađenog karaktera, kakvu imaju, na primer, ostali, epižodni likovi boeme, Za razliku od Janile, iz ovih likova izbija velika ljudska snaga, iako se ni jednom reči u
_ poemi ne pominje ideja koja ih je po-
& + = a ~ rada aiu rap rirrmuaYHRViFiuNF ir iii ri OI CiLit.rPr i Fay ypiiyraT Rita. e YU MNUE uma IatCyIaaU CC re Kebi;GrLurP YC 2 kez" Txu:rZ Tir Orn a KO0 8 GFLEK RIBI na LUK X-7 OT aa ag DP OTO ~ ~ n ra
Gleda čovjek, mršti se, kašlje i taman da nešto zausti, kad 1i se iz svoga ćoška javi Teofil: |
— Druže načelniče, pa može se OVdje rađiti. vo, ja i ne osjećam dima,
— Kalo da ne osjećaš, čovječe? Pa ovo je zaista...
Teofil predano raširi ruke.
— Vjetujte, druže načelniče, ja zaista ne osjećam nikakva dima. Nemojte misliti da sam ja jedan od onih
botajnih, koji se javno ne buni, a
vamo.. Ja sam spremam i pismeno izjeašnjenje...
— Pustite, molim vas, čika Teofile. GE se mora još, danas popodne poPraviti — odmahnu načelnik.
eć je zaista odmah popravljena, ali
danima Teofil nas je mrko mjeTio preko svojih naočara i nije Drobustio da mene prekori:
— A zar Se nije moglo bez onoga skandala, Čudna mi čuda, ako malo i dimi. Ta nije ovo snanatorijum. Uvijek li je vama do ispađa i kritike, druže Jovane. I opet će na mene pasti mrlja, a ja već dvadeset godina Služim kra... kra... — i tlu se 'Teofil na prečac zakašlja i umuče. :“
Tstina, još su ga dugo u kancelariji dirali kako da mi fo odjednom popusti gluvoća kad hačelnik dođe, Bli se Teofi] i na to pravio gluv i slabo je što odgovarao. Jednom. se samo naljufi na jednog mladića. ·
— Bolje bi bilo da si i ti malo gluvlji. Nije za činovnika da sve čuje.
Bve je tako teklo lijepo i u redu, dok u novinama ne počeša sve češće izlaziti kritički članci, te na ovo, te na ono: čas lupe po nekome ministar– Stvu, čas opauče po lošem snabdijevanju, sad opel kritikuju poslovanje u nekom rudniku. Oho! Bogami, milo nama, pa svakog jutra još 8 vrata dočekujemo jedan drugog s novinama U ruci:
— Aha, ješi li pročitao ono jutros?! Uredi ih, bogme, baja. Neka, neka već je odavna trebalo. -
Obraćamo &e, naravno i 'eofilu, ali on samo zabrinuto briše oči i žali se:
— Ne znam Šta je ovo u zadnje Vrijeme: vid mi naglo popušta. Čim uzmem knjigu oči mi zasuze. Eto, više ni novine ne čitam.
/ovan Boškovski
kretala u borbi i koja ih sada, pošto su časno izvršili svoju ljudsku i patriotsku dužnost, vodi na putu preko Branice, u okrilje slobodne bratske zemlje,
Na njihovim se likovima, uzgred, valja zadržati i zbog nečeg drugog. Slika sa kojom ih Slavko Janevski u glavi poeme »Poslednja petorića« uvodi u zbivanje zaista je snažna i potseća na veliku kompoziciju u kojoj su likovi petorice preostalih boraca dati sa ogromnom sugestivnom snagom, oštrim linijama i u konkretnoj fizičkoj i psihičkoj situaciji:
»Odat so skršeni srca, nebare senki se Sal, luto so zabite krcat, v oči im taga i žal«.
(Del prvi, str. 18)
Pretistava o njihovim individualnim karakterima i sudbinama, koju dobi-
\
(Crtež C. Popović)
jamo iz sledećih strofa, i poređ izvesnih otstupanja u pravcu izlišnog i mestimično naturalističkog „detaljisanja, isto je tako snažna i upečatljiva. Da je Slavko Janevski pošao istim putem i u građenju lika Janike, ona bi kao karakter bila puhija, a time i upečatljivija u odnosu na ostale likove, koji je u ovom slučaju ostavljaju iza sebe, na drugi plan, iako ona u fabuli ima centralno mesto. Ispalo je tako, možđa i nehotice, da slučaj »petorice poslednjib~ izbije na prednji plan, što je sa Svoju strane doprinelo da epski momeni teme dođu do jakog izraza; Time je poema dobila svoj odgovarajući borbeni patos i razbila dah bespomoćnosti koji povremeno, u slikanju atmosfere u poraženoj zemlji, rieizbežno izbija.
Poema »Mgejska barutna bajka« zaslužuje da se posebno razmotri i u poledu njenih formalnih poetskih kvaliteta. Ona svakako pretstavlja dalji korak Slavka Janevskog u stvaranju njenog pesničkog izraza, Pre svega to se ogleda u brižljiivoj obradi stiha, njegovoj slikovitosti i, što je u slučaju ove poeme potrebno naročito istaći, u težnji za što jednostavnijim, jasrnijim lirskim irrazom, što nije uvek bio slučaj u ranijem stvaranju Slavka Janevskog. I upravo ovo treba istaći kao jedan od većih uspeha u njego-
vom dosadašnjem pesničkom razvitku. Međutim, bilo bi pogrešno kazati da u poemi »Hgejska barutna bajka« nema ostataka jedne osobine u poeziji S. Janevskog, koja je pretila opasnošću da umanji njenu lirsku snagu i neposrednost, Traženje originalnosti u izrazu i Žormi po svaku cenu, često i na uštrb jasnoće misli i jednostavnosti kazivanja, može da se pretvori u manir koji je samom sebi cilj. Umetnička slika opterećena preobiljem fraženih, La makar i uspelih, pesničkih figura i poređenja, ne dopušta da se takvi stihovi prime kao istinski pesnički doživljaj, već deluju samo kao manje ili više zanimljiva đosetka i igra žive mašte. A snaga poezije Slavka Janevškog, rijena neposrednost i životnost, ne leži u originalnoj formi kojoj on često svesno i uporno stremi, nego pre svega u sadržaju koji ume da doživi i da ga snažno pesnički uobliči.
Oblik inverzije koji je S. Janevski izabrao je u evojoj poemi sam po šebi nije loš, jer daje mogućnosti da poema dobije ton neposredne lirske ispovesti. Ali često prekidanje naracije neposrednim obraćanjem mrtvom vereniku (»Potivko, slušaš li, slušaj«), ne samo što deluje po intonaciji nategnuto, već i u velikoj meri narušava jedinstvo Romzpozicije u ražvoju fabule. A to je Slavko Janevski mogao da izbagne. Opšta odlika poezije Slavka Janevskog — živo i suptilno osećahje prirođe — došla je u ovoj poemi do jakog izraza. Pejzaži koje on ponekad sa malo sredstava slika dati su u vrlo nežnim tohovima i prelivima i deluju lirski najsnažnije:
»Visnale mrazullci tanki gusto po orevon star, činiš vo nemite granki sokrivat detinski đaf«.
(Del vtori, str. 32)
»Nokj]. Čekoram nemo po zam?rz: nat ugar. Mart shegulki grstum od obla| ci see, v gunj zamrznat studot go irmam za drugar, vjulica gusta po patot me vee«.
(Epilog, str. 45) Treba još pomenuti obilje original–
nih, često duhovito nađenih takozvanih nepotpunih, krnjih rima (u maledonskoj poeziji široko rasprostranjenih koje priđaju stihovima pnaročitu živopisnost. |
Poema Slavka Janevskog »Bgejska barutna bajka« je u celini, a ne „samo. po tome što u njoj »m9ože da se ubroji u dobru poeziju niz stihova«,!) ozbiljno pesničko ostvarenje i uspon u razvitku njenoga autora. I upravo zbog njenih nesumnjivih kvaliteta, ne samo poema, nego i celokupno pesničko stvaranje S. Janevskog, zahteva jednu opsežniju analizu i ocenu kritike koja nema razloga da prelazi i preko pozitivnih i preko negativnih strana OVOF pešničkog dela. Jedna od namera ovog prikaza je da da povoda za to.
Dimitar Mitrev: »Godišen izveštaj na D. „tvoto na pisatelite na „Makeđonija«, »Nov den« br. 6/1950.
— Pa ja ću svratiti poslije podne pročitaću ti — nudim se ja, ali on 5a– mo odmahne rukom:
— Ostavite, molim vas, ta znate moju gluvoću. .
Stigao je i načelniku da se požali:
— Vid mi popušta. Već su mi i novine zabranili, A baš i da nijesu, ja ne bih dana38...
1, po svom običaju, ostavljao je misao nedovršenu, jer je potajno strahovao i od toga da mu se nešto ne zamjeri što ne čita novine.
Dan po dan fako, pa ti ja, kao što znate, prijeđoh na rad u komisiju državne kontrole. Posao, brate, kao stvoren za mene.
— Sad se drži, Jovane! — poprijetih ia samom sebi — Bvo prilike za kri-
iku, ali se, prije svega, pobrini za dokumentaciju. Je ! tako, burazere?
Jednom tako u poslu, dopade nam ,
ruke da pretresemo i ono moje bivše ministarstvo. Valja priznati, nađosmo masu nepravilnosti, nesnalaženja lju. di u poslu, slabu ekspeditivnost, Vidimo, nije druge, treba ljudima pomoći i, na kraju, da i drugi nešto nauče iz njihova primjera, meni pade u dio da povodom svega toga napišem jedan članak u novinama.
E, jeste, to je onaj moj poznati članak koji je, pored sve svoje koristi za čitavu zemlju, imao i jednu nezgodnu posljedicu: došao je glave mom prijatelju Teofilu, iako ja ni u snu nijesam tako nešto poželio.
RPlem, čim se članak u movinama pojavio, Teofil je još istog jutra, kao smušžšen, bez pitanja napustio kancelariju i odjurio kući. Tamo je vazdan ostao zatvoren, bez jela i pića, probdio je i čitavu noć, a sjutrađan se pojavio pred samim ministrom s napisahim izjašnjenjem u ruci. |
— Druže ministre, ja, ovaj... ja še ne slažem s člankom druga Jovana. On, ovaj, iako je moj bivši prijatelj... ja mu hisam ni jednog podatka đao... Ja se, znate... Evo i pismieno izjašnjenje da se ja ne slažem 8 njegovom kritikom i đa sam ja ođuvijek...
Ministar se nasmijao začuđeno i sažaljivo: |
— Čemu vam šada sve to, čika T'eo–file? Jovanov je članak na mještu i
Lil kikii nana ——- O aki
ja vjerujem, da će biti vrlo dobro primljen i pravilno shvaćen u čitavom ministarstvu.
— Ali ja... evo, molim vas, tu je pismeno izjašnjenje — promuca 'Teofil i ne čujući od uzbuđenja šta mu je to, ustvari, ministar kazao.
— Čika 'Teofile, kažem li vim, nikakva izjašnjenja od vas mi ne treba OS naglaskom ponovi ministar. Sve je u redu. Možete ići na svoj Do8ao. '
Na te poslednje, tako jasno naglašene riječi, Teofil se samo skupi i na prstima iziđe iz kabineta, noseći presavijen tabak u ruci. Spuštao se niza stepenice pipavo kao slijepac i šapatom ponavljao:
— Ne prima izjašnjenja. »Sve je u redu«. Znači: sve je gotovo, |
U menzi u kojoj se hranio, Teofil je uzeo na revers jedan konopac i još toga istog dana objesio se na tavanu svoje kuće. Iza sebe je ostavio kratko oproštajno pismo u kome je, između ostalog — kako bi rekli novinari stajalo i ovo:
» .. Postao sam i gluv, i slijep, i bolestan, i dimom sam se davio, samo da sa sebe zbacim sumnju đa se zbog nečeg bunim i da se bavim pprokletom kritikom, Sve sam učinio, pa uzalud. Ovaj moj vajni prijatelj JoVO konačno me osumnjiči i upropaSl... ?-
Uz pismo prilažem:
1) Izjašnjenje | povođom Jovanova članka«...
I eto tako, đrugovi, ja i nehotice upropastih svoga plašljivog i bogobojažljivog prijatelja. A da sam znag, pitate, da će on tako reagirati, da li bih napisao članak?
Da budem iskren: čini mi se, napisao bih! ;
a vidite, mnogi mi čestitaju zbog toga članka, mnogima je koristio, ta. gi še opet ljute, grde, neki me više i ne pozdravljaju — Šta ćeš — a eto: jedini se Teofil objesi. Baš su čudni ovi starovremenski ljudi, Još uvijek mirišu na Abdul-Hamidova vremena,
NOAM 77-05 — OECD pobčiF NJ a opfernb “ a < A aza poliWfik(0hig :| * | naukei nmučnih
Iradova
Lirska reportaža
ri ali ni snova ne ću se odreći, Jer šta je život nego san o sreći, a sreća, to je — barem za me — dijete.
J a volim stvarnost, o moj lijepi svijete,
Ko gušteri se sunčamo na Hvaru,
otoku drevnom maslina i vina;
o zvijezđi morskoj sanja Katarina, a otac njen o triljama — na žaru,
Ziba se more u koljevci dana. uz sjetnu pjesmu s Lastova i Mijeta, dok tanke, zlatne konce babljeg ljeta leluja zrakom laka tramontana.
I sve je puno odsjeva i bljeska: Kotrljaji se pržinom bjeluci, plaimičkom žutim bukti sat na ruci, ko srebro ljeska svako zrnce pijeska,
Ulica pusta, Crven sanduk, Pošta. Ni duše nigdje. Rujan. Jematva je. Odisejevo doba jošte fraje
sa mješinama izmuljana mošta.
Magarci mali nasred trga revu. Sa tri zvonika skladno ječe zvona, Domahuje nam nona &a balkona, 'U svakom hladu susrećemo vrevu.,
Gosti se tuže, da je slaba hrana, no mi smo skromni što se tiče jela, i draži nam je nego puna zdjela, rosom umiven grozd ša Palmižana.
Uvijek se nađe čaša kozjeg mlijeka za malu Inu o jutarnjem satu,
a boljetica kad uzdrma tatu travarica mu služi mjesto lijeka.
A kad se sjati svijet sred trga stara, galami bučnoj nikad komca, kraja: zakriješti ženski sabor papagaja pred crkvom crpeć vodu sa bunara,
U jadrilici zijeva barba Šime, žmirkajuć žustro iz sto očnih bora. Sunčanu mrežu promatra, vrh raora i šapće za se: »Ča je lipo vrime!«
I sve je ko na nekoj đavnoj slici majstora, znanog još iz renesanse, u pozadimi gdje već gasi dam &e, al jošte plamte samoimi zvonici,
Aj, što je divno to podneblje naše i puk, za koji nismo više stranci, Al moći lete i odmiču damci
ko da bi htjeli normu da premačše,
Vjetrova znamo šesnaest i vjetrića, što vrzin — kolo igraju po moru; dok jedrni brazde niz pučinu oru, drugi se ziblju u granju borića.
A kad nag jugo udamni o tjeme, te bolno zuji svaka ušna opna, mi pakujemo stvari, željni kopna, sve dokle opet me okrene vrijeme,
Jer kad je jugo, tad ni poštar Sibe ne žuri 5 torbom, jer ga drži »fjaka«, Otoku našem ponestame zraka,
te čitav vonja ma krepane nibe.
Al nigda ljepšeg, ni modrijeg vala,
i nikad neba bistrijeg, ni uma,
no kad u jedra s mnogo svježeg šama prpošno dune dašak maestrala.
O, blago onom, kom je savjest čista, te može S nama kraj kamena stola, rašpravljati uz bukare opola
o našoj borbi i o muka trista.
Šjor Tonči stalmo vrti ključ u džepu, is pravom grdđi &vojih jada krivce; izgubio je, bolan, jutros živce,
za paklo »Zeta« stojeći u repu.
Prebrodđit ćemo sve nevolje — doda, zapaliv Julu, stari momar Duje,
· naviko đa 8e ne plaši oluje
Hvar, 1950.
dok vjeruje u snagu svoga broda,
Pa meka trube kardirali Kremlja,
da šve na svijetu izmišlio Rus je,
A1 jedno nije: vrh timora Brusje, gdje zlatnu kaplju rađa kam i zemlja,
Tri nedjelje smo proveli bez briga, na Suncu danju, noću uz gitaru,
a paučina, dotle, na ormaru povezala nam cijelu hrpu knjiga.
Ohlađiše nam čela noči svježe lepezom palme, ružmarina strukom,
'zvijezde smo znali razgrtati rukom
a mjesečinu hvatati u mreže.
Okhrijepili smo svako zrnce krvi, provjetrili smo zamagljena pluća i spremili se za nova pregnuća.
Na vrata kuca već oktobar prvi.
Oh, što te volim, moj rniesrethi svijete! Parobrod. bijeli zviždđi iz daleka.
02 mnoštvo, što ga radđoznalo čeka, za ruku vodim na palubu đijete,
Adio Hvare! Kraj je našim snima,
Al ništa — glavno, đa je stvarnost lijepa.
Na povratku smo kući, prazna džepa, sa bubnjem kiše i zastavom dima...
Ljubica BSokić: Zadar
Gustav KRRKLEC
Piše:
(Crtež M. Ćirića) IVO ANDRIC
zbornika koji se objavljuju
u kulturnim centrima svih naših republika. Veliki su i napori koje čine naše akademije, univerziteti, muzeji i druge naučne ustanove i pojedini naučni radnici, kao što su velike i pažnja i pomoć koju država ukazuje tim ustanovama ji naučnim radnicima u njihovim naporima, Rezultati toga rađa dolaze đo vidnog izraza u pojedinim republičkim naučnim časopisima i zbornicima.
Kakva je upotreba i kolika je lhorist od ovih publikacija? Ja ne sumnjam da se njihova prvobitna i osnovna namena ostvaruje svagda i potpund, tj. da se preko njih naučnici upoznaju međusobno sa svojim radovima i otkrićima, da se ti radovi diskutuju itd. Tako je bilo i ranije, tako je, i fako mora biti pogotovu i sada. Ali isto tako mislim da io za naše vreme, za naša shvatanja društva i nauke nije i ne može biti dovoljno. Ona »žeđ za prosvetom« o kojoj se govori i piše i koju zaista česio šusrećemo kođ našeg današnjeg čoveka, i to u relativno širokim slojevima, zahteva da se i nastojanja i rezultati nauke, bar u krupnim konturama, približe širokom krugu čitalaca. Razume se da postoji i da će postojati naučrii napori koji su nužno ograničeni na uži krug ljudi od nauke i stručnjaka, ali isto je tako jasno da za mnoga ispitivanja i rezultate sa područja ma primer ekonomike, političke i kulturne istorije, lingvistike, „prava, elno-., pPrafije itd. postoji stvarno intercsoOvanje i kod šireg kruga čjtalaca, I čini mi se da bi dužnost naše dnevne i perjiođične štampe bila da svoje čita- · oce upoznavaju sa važnijim radovima sa tih područja nauke, naravno, u kratkim izvodima, bez stručnih pojcdinosti, đa im bar signaliziraiu posto= janje takvog naučnog rada. Bez toga preti opašnos* da i važni i korisni, svima nama pristupačni naučni radovi ostanu pokopani u sliručnim Dpublikacijama, đo kojih dolazi samo uzak krug ljudi,
Taj posao registrovanja i popularizovanja naučnog rada i njegovih postignuća vrše ve“ neli listovi (na primer »Borba+ u rubrici »Kritika i prikazi«), ali rie svi i ne u dovoljnoj meri. A mnogostruke su korišti takvog publiciteta. Da pomenemo samo nele. Prvo, mnogi naši kulturni radnici i umetnici, kako ] njiževnici tako i mu zičari i slikari i vajari, rade česlo na nekoj temi za koju sa velikim frudom i gubitkom vremena sami sakupljaju pođatke, dokumentujući se kako mogu i znaju, Cok.je možda o istoj temi objavljen u neko} drugoj republici iscrpah i dobar članak u nekom naučnom časopisu, za koji on i ne znB; Drugo, naučni radnici u pojedinim, nidročito manjim centrima rade ne samo pređano nego često i uz lične žr= tve i odricahja, i pravo je đa njihovi radovi ne ostanu u. granicama njihove republike ili, još uže, u zidovima ustanova u kojimh rađe, nego da te njihove radove pozna, bar po imenu i ti najkrupnijim crtama, širok krug čitalačke publike, "Treće, dobro je i korisno đa što veći broj naših ljuđi zna, bar sumarno, šta 5e sve pređuzima, rađi i postizava u novoj Jugoslaviji, na svima područjima pa” i na naučnom, jer i u tom on može da nađe potstreka i ohrabrenja i u svom životu, koji nije uvek lak, i u
Vo je broj naučnih časopisa i
problematici svoga rada, koja je često. e
složena. .
'Pau skoro je jedan saradnik »Knjis
ževnih novina« izrazio želju da otgan Saveza književnika posveti više pa= žnje časopisu »Naš jezik«. To jc O-
pravđana želja, samo bih ja hteo ovim –
- da je proširim i na đrugc naše naučne ·
časopise i publikacije, naročito one“ koji izlaze po raznim republičkim centrima. Ukratko, mislim da bi HE dnevni listovi, koliko 80d im neumi|n
zakoni prostora dozvoljavaju, i periodični časopisi, a naročito »Književne
novino«, trebalo đa donose kratke beleške, u kojima bi upoznavali BVOJE 9; čitaoce ba 8a sadržinom raznih nauče
nih časopisa i publikacija, a povre=
meno i da progovore nekoliko roči o
pojeđinim. člancima koji se ističu šVOjom temom ili svojim načinom obrade. (Razume se da je zato potrebno da ređakcije listova primaju naučne časopise o kojima Je reč.)
Čini mi se da opravdanost ove Želje, koju sam čuo od mnogih, ne tre ba naročito dokazivati, i đa bi stvar mogla biti korisna, ako se prihvati i, sistematski sprovođeha, uobičaji 1 stali ,a ne ostane samo kao pre i želja u ovoj rubrici želja loga.
u.