Књижевне новине

ka

š

GODINA III BROJ 43

,

BBOGRAD, UTORAK,

OTVORENI FIVMALE JEDVE AVOMIMMVE „BISKUNIJE“

oslije Jednog svoga neđavnog

napisa (povođom priče Koju

znate) primio sam osam pisa-· ma, direktno ili preko redakcije »Književnih novina«. Od tih pisama tri su anonimna, a među ostalih pet potpisanih dva su potpisana potpuno nečitljivo, ne zato što su možđa njihovi pisci svršili koji naš analfabetski tečaj, nego prije zato što su se oni, izgleda, ozbiljnjje bavili grafologijom; te su tako 1 ta dva pisma, uz prva tri, na svoj način anonimna. .

Jeđan anonimni pišmopisac piše re-' đakciji »Književnih novina«:

S obzirom da je slobođa štampe, mišljenja i govora Ustavom zagaramtovana, nadam se đa ćete to i učiniti (tj. štampati njegovo pismo memi, pr. S. K.), a ja ću se javiti za honorar... Ako pak nećete da ga štampate, ja vas molim da upozna– te sa ovim druga Kulemovića.

Biva ovako: Hajđe da napišem a da ne potpišem, pa ako zbilja ovako anonimno štampaju, znači da je Ustav zbilja garancija, a ne prevarancija, pa kađ je već garancija, zašto đa se onda naknadno ne otkrijem i, uzgred, dignem i honorar, kao i svi oštali truđbenici lijepe naše Književnosti. Ako pak ne štampaju, onda neka se »sa ovim upozna drug Kulenović«, advokat »nove aristokratske kaste«, kome se rebra »jedva mogu napipati pod sve debljim slojem sala«, ali rebra đa opipam i njemu, dabome, anonimno, jer... (Ala bi se ovaj anonimni rebroznanac, da nešto dođem pod njegove prste, iznenadio: napipao bi začudo i jednog mršavog pretstavnika »nove aristokratske kaste«, i to još takvoga pretstavnika koji bi, po rebrima sudeći, išao u ređ najboljih komunista, kao da ga je naslikao kakav rđav pisac naše pređratne socijalne literature; šteta je što »Književne novine« nisu zavele takav koristan običaj da pisce koji vole ovakve teme donose u kupaćem kostimu, đa bi čitaoci stekli tačan uvid u stanje njihovog sala. No ostavimo šalu, nego da pogleđamo stvari gol», bez ikakva kostima.)

Čitao sam, i trudio sam se da pročitam ova pisma sa mnogo više pažnje i sa mnogo manje jednostranosti nego što su je pokazali ovi pismopisci čitajući moj napis; i čitajući tako, ja nisam htio da iza njihove anonimne otvorenosti ili potpisane zavijenosti vidim uvijek i jednostavno neprijate= lje Revolucije i socijalizma. Ali nešto gam morao đa vidim, đa i u ovom slučaju vidim. Daću riječ već citiranom pismopiscu.

On najprije kaže:

Komumista sam odđ djetinjstva. Poštujem Maršala Tita kao čovjeka, a od momenta kada se onako energično suprotstavio klevetničkim napadima Informbiroa divim mu ge, tim prije što sam ja mmogo ranije prozro rusku imperijalističku politiku i zbog toga došao u sukob sa mnogim drugovima koji su me onđa napađali i umalo me ne uhapsiše, đok danas ćute.

(Meni je nekako žao što će se čitaocu javiti na licu osmijeh zbog ovoga »komunizma ođ djetinjstva« i zbog Ove dalekovidnosti pismopisca. No da nastavimo.) On dalje u svom pismu slika »one gore« kao »ugojene, bezbrižne ljude« koji već ne znaju šta da izmisle za svoja uživanja, a »one doljex kao ljude koji se »sigurno mnogo više žrtvuju za ovu zemlju nego sVI oni gore«. (Svakako: jer se »oni gore« žrtvuju samo bezbrižno uživajući.) Poštojeće razlike u sadašnjem životnom standardu kođ nas on đalje u svom pismu prikazuje kao sistem vladavine »nove aristokratske kaste« i optužuje me kako sam ja pokušao đa to zabašnrim. ;

No prije nego naveđem konačni zaključak anonimnog pismopisca, da potsjetim na ono što sam o tim razlikama javno i pod svoilm imenom rekao u svom napisu. Tu stoji:

Nažalost, a socijalizmu su izvjesne raZzke još neminovne, ali one 5e temelje ne više na kapitalu nego na. T ađu (na selu još i ma Kklasnoj osnovi).

I dalje:

Licemjerstvo bi bilo Javno ne reći đa Be te VUK i poslije »baćuškimoga

Ysa«, moj i te kako da izVTBEnu u nešto Što Je socijalizam bež Bocijalističke duše, ako se 5a– mo skreme sa lenjinskog buta. KRukavičlu bi bio, nedostojan našega književnika, ne uzimati i pod satirični bič čak i B:000 začetke #žtih pojava: takvom 83 tikom naš socijalizam može samo da jača.

Protiv tih opasnosti Partija danas bu, koja u odlučno vođi bor SaluaWa

čitavom mnašem životu postaje 1 dramatična.

To je moj, a ovo je sađa konačni zaključak anonimnog pismopisca; On mi piše: | te krupne

T dok vi naglašavate da 5ćĆ zvijerke nevjerovatmom upornošću horo đa jednom nestane tih razlika, ja vam i šem i tvrđim da su one BU Va Dobjjedbkele đa bi LOAN, tar

u d bore. za go plemenitu stvar (podvukao RO; | :

Anonimni prijatelju (eto vidite, usprkos vaše teške optužbe ja još ipak neću da vas nazovem weprijateljem, ali i ja vama »kažem i tvrdim« kao »malom čovjeku«, kako sebe u pismu nazivate, đa vas takva »shvatanja« neumitno vođe u borbu protiv »malih ljuđi«) anonimni dakle prijatelju, ja bih vrlo rado nastavio ovu našu

Skender Kulenović

diskusiju o razlikama, đa se u među-

vremenu nije pojavila jedna sitnica,

u koju sam · ja u svojoj advokatskoj duši vjerovao, a vi u svojoj dalekoviđoj niste, sitnica koja čini sitnom našu daljnju diskusi. ju: pojavila se, naime, poznata vam Na redba naše Savezne vlade i poznato vam pismo našeg Centralnog komiteta. »Oni gore«, »oni toliko pobješnjeli« donijeli su, eto, jednu uređbu po kojoj niko u ovoj zemlji ne može biti nagrađen za svoj rađ više od jamskog radnika; po kojoj, kao i dosad, svak dolazi do svog dinara svojim rađom, ali svačiji dinar postaje sađa ravnopravan (nažalost, još u okviru garantovanog · snabđijevanja, ali ono obuhvata i intelektualni . manuelni rad po njegovoj »težini, kvalitetu i odgo= vornosti«). i

I sad mi, anonimni prijatelju, dopustite jedno pitanje; zbog BVOjih zaključaka, ko bi trebalo đa crveni, vi ili ja? I Još jedno pitanje: pobogu čovječe, kakva vam je to kasta koja sama sebi onemogućava i kastinske privilegije? Ili možđa i vi mislite da je sve ovo zbog suše, zbog Koreje, zbog nezadovoljstva? Još su, prijatelju, lile vrlo blagoizgledne kiše I još nisu grmjeli topovi u Koreji, a ovo se OZbiljno raspravljalo i spremalo, — u to se nije teško uvjeriti; a što se. nezadovoljstva tiče, vlada koja uvažava opravđano nezadovoljstvo samim tim najbolje razbija neopravđano nezadovoljstvo. - oki

Prostor mi ne đopušta da se pobliže osvrnem, a ipak ću se, punije slike radi, zaustaviti malo na još jednom. anonimnom pismu, pod kojim stoji ovaj potpis: 9—8 »Ljuđi iz narođa«. Zanimljivi a3u ovi »ljudđi iz narođa«! Za razliku od prvog pismopisca, oni su vrlo blagi i, premđa očevidno učeni ljudi, sve jednostavno svode samo na »pojedince koji postoje i kojima je. bilo nužno potrebno ukazati đa greše... A kad se radi o tome da se o

' tim pojeđincima napiše priča, onđa za

te »ljuđe iz narođa« stvar postaje još jednostavnija: iz svake te male grupice pojedinaca koji griješe pisac odabere po jednog pojeđinca (koji, valjda, najviše griješi), pa pošto ih tako pokupi iz društva kao gnjile kruške (pardon, koje još nisu sasvim sagnjile), zgrne ih grešnike lijepo u jednu hrpu, u svoju priču, pa onda zasuče rukave i stane da ih kritički čisti od svih grijeha i truleži, to jest »udari po solunštini, po vrtoglavici od položaja, po zaboravu i opsjenjivanju, po birokratizmu ...« I, kažu »ljudi iz naroda«, čitava stvar se onđa »odnosi« samo na one griješne grupice pojeđina ca iz kojih je pisac unio u priču po jednog ·pojedinca-grešnika. ~ Teorija tipičnog mijesila se već kod nas na sve moguće načine, ali da se od nje može napraviti i ovakva kaša pojmova, to zajsta nisam pročitao ni u jednom Kuvaru teorije umjetnosti!

A sad, ni pet ni šest, ni 9—8, da upitamo ovih 9—8B »ljuđi iz naroda«,

čemu im je bila potrebna anonimnost,

kad i sami u svom pismu kažu da je potrebno »otvoreno, komunistički u'dariti po pojavama koje zaslužuju đa se po njima udđari«? Možđa bi nam odgovorom na to pitanje i ta kaša pojmova postala malo probavljivija. Vjerovatno su oni ostali anonimni zato što smatraju da je posao pisca, kao javnoF megdandžije, da javno »uđara po pojedincima«, a njihov je. opet posao da iz prikrajka »otvoreno, komu= nistički« u tom uživaju i, da pisca u takvom poslu anonimno pomažu? Narođe, narode, iako si ti navikao da stvaraš anonimno, slabe li si vajde vidio, koliko ja znam, od ovakve rabote ovakvih »ljudi iz narođa«!

reći. pismopisac odlučio se, svaka mu čast, da ne kude anoniman. No tu čast on zaslužuj» tek na prvi pogled Jer, on je pismo doč”uše potpisao sVOjim imenom, ali je zato. brižljivo izbjegavao da stvari nazove ·njihovim pravim imenom, nego ih je namjerno ostavljao u onoj vrsti anonimnosti koja se u srpskom narod-

nom govoru zove »okruglo pa na ćoše«. Onaj prvi pismopisac — otvoreno kazuje šta misli, ali bez potpisa, ovaj

— nastupa sa potpisom, ali sakriva”

šta misli; i vjeruje pritom da će protivnika obmanuti, a na drugoj strani đa će naći mnogo istomišljenika i da će ga oni jasno shvatiti. No đok onaj prvi možđa zaista onako govori iz nerazumijevanja, iz ogorčenja . na svoj težak život, ovaj drugi gleda iz svoje sakrivene duboko ukorijenjene malograđanske sumnje u. sve ovo Što se kod,nas rađi, u iskrenost, u ostvarivost svakog novog poduhvata Partije. Čitava revolucija nije bila u stanju đa mu iz. duše. iščupa njegovo intimno uvjerenje đa je kastA4 bilo ođuvljek i daće ih biti đok je svijeta'i vijeka; a prve pojave kastinstva kođ nas samo su ga u tom uvjerenju. učvrstile; i kako nije uspio da u »kasti« zauzme i on ono mjesto koje misli đa mu pripada, on sađa pokušava da se sveti Partiji, ako ničim drugim ne može, ono barem jednim ovakvim »odgovorom« ili »pismom«! 1, zamislite, kako čedne želje ima ovaj pismopisac: on traži da mu, u ime naše demokratije, buđe slobodno da zamumuljenim sumnjičenjem „blati upravo one ljude koji su, išta

manje, nego ponovo pođigli „Ispu-.

štenu „zastavu socijalizma Wu svijetu, i u isti mah on kao nešto sasvim prirodno izražava svoje, molim vas, mišljepje kako ti ljudi ne bi trebalo đa se zbog toga blaćenja »ljute«, nego oni treba da shvate da se sve to rađi u interesu našeg socijalizma, što će oni — nađa se on — kao »ina« če dobri ljudi«, svakako shvatiti, . go ;

I što je najljepše, većina ovih anonimnih pisaca kao sa nekim prirođnim svojim pravom očekuju da će u književnicima naći „megafone za ta svoja shvaćanja; i unaprijed đižu ruke da takvim Kknjiževnicima ·„zaplješću.

Pravi pisac, gospođo i drugovi anonimci, ne traže takvog aplauza. Njemu je prava nagrađa samo onaj bolni grč u grlu, ona suza smijeha u oku, što ih wu čitaocu izazove magična iskra njegove riječi, ono što u čitaocu zapali ta iskra. Ali takva iskra ne skače iz naslijeđenih pređrasuda, skučenosti i niske mržnje kakvima kipte vaša pisma, nego iz svestranijih, žedno traženih i skupo plaćanih saznanja o životu, iz, mnogo dublje ljubavi prema životu. I, kađa to kažem, ja mislim i na ovaj naš današnji, grčeviti život, i na život koji će: doći.

pravilno i

24 OKTOBAR 1950 |

_ (lenoetja — gta destivađa

· nekadašnja »kraljica mora«, ko-

. ju #u u punom sjaju njene veličine, u triumfu trgovačke moći, slikali Ticijan, Tintoreto, Tiepolo i koliki još veliki i manji venecijanski slikari — danas je trgovačko-turistički grad koji uglavnom živi od stranaca. · Sve što nije spomenik „venecijanske renesšansne kulture ili je trgovina ili hotel. Pa i svaka kulturna manifesta„cija u gradu pod čijim nogama »umire bledi. Jadran« ima unekoliko i, trgovačko-turistički karakter.. Ako u pet hbladnijih meseci u gođini u Veneciji skoro nema života, u onih drugih s6edam on Je šaren i pun događaja, Da tako bude, staraju se, na svoj način, svi. Mlečani; pa i festivali, na svoj na'čin, služe tome cilju ovog građa, koji se svojih trgovačkih trađicija uporno

Medu je uvek puna festivala;

•

F-stivala, koji su · za venecijanskog trgovca ili hotelijera važni koliko i Scuola đi San Roco, Chiesa dei Frari ili Palazzo Ducale, bilo je i ove godine mnogo: &likarski Bienmnale, Jestival savremene muzike „festival baleta, festival kinematografske umetnosti... Dok je ovaj poslednji trajao, ostali su bili u zasenku; jer — i to se za dvadeset dana, koliko je trajao filmski festival u Veneciji, lepo moglo videti Ingrid Bergman, Marija Montez, Robert Tejlor, Anabela, Rene Kler ili Vitorio de Sika, ti pretstavnici najmlađe umetnosti — popularniji su i poznatiji nego 1 najistaknutiji š&slikari, muzičari ili balerine. Veče pre nego što će festival biti otvoren, Marija Montez je sedela za jednim stolom pređ kafanom ma trgu savetog Marka; ukrug oko nje stajalo je, ne krećući se, nekoliko stotina ljudi — sve što se,

kad je došla „zateklo na trgu, i Sve

što je zatim pridolazilo na trg. Ona je &eđela tu pola sata, možda i više, okružena tim svetom, koji je gleda, ne govoreći ništa. Sve to izgleđa malo neprijatno; biće đa je i njoj neugodno; ali kažu đa je to njena obaveza prema firmi, — đa izlazi, da se »pokazuje« (iz reklamnih razloga). Tako je, docnije, bivalo &vako veče na Lidu, pred. Palazzom: dug špalir venecijanskih 1 ostalih građana koji stoje po ceo šat đa bi viđeli »zvezde« kad ulaze na večernju pretstavu... Tako je, na kraju, i štampa pratila festival: koliko stručnom kritikom, toliko &likama i opisima Barbare Stenvajk u gondoli, Džin Simons za vreme cocktail-party, Ingrid Bergman na terasi hotela Danieli, ili Alide Vali kako se sunča na plaži hotela »Ekscelzior«, Pa ne samo štampa, nego je čak i venecijanski patrijarh, u ovoj Svetoj godini, smatrao da treba da počastvuje film više nego koju drugu umetnost, ,i održao je. specijalnu svečanu misu za film u hkatedrali svetog Marka.

Snobovskoga ima oko festivala dosta, kao što se može i očekivati. U ovom gradu na vodi, građu uskih uličica, kakve su u Dubrovniku, nema kao što je poznato — nijeđnog automobila, niti kakvih kola sa konjima: sav saobraćaj se obavlja vaporetima, motoskafima i gondolama. Na Lidu,

automobilom se može voziti tri-četiri kilometra; ali se, ustvari, vozi samo · onih nekoliko stotina metara od pnri-

v3 ;

Karel Putrih .i Zdenko Kalin: Detalj iz »Delo i mladost |

ORGAN SAVEZA KNJIŽEVNIKA JUGOSLAVIJE

Uređništvo Mrancuska 1 teL 28-098

Administracija: Francuska 5, tel ?m 490 LIST IZLAZI JEDANPUT NEDELJNO

,

Slobodan Glumac

staništa svete Marije „KElizabete do »Ekscelziora«; pa ipak, bilo je &nobova koji su čak iz Amerike prevozili lađom avoj novi »Linkoln« ili »Packard« da bi se vozili onaj minut ili dva »svojim kolima«, A kad, je slavni pariski krojač Žak Fat lansirao žućkasti smoking, počeli su i drugi da nose smokinge u takvoj boji, sve đok jedan italijanski kmez nije „obukao smoking »boje ispranog neba posle kiše«; tada su venecijanski krojači po.čeli da dobijaju mnarudžbe za takve smokinge. a -

Tnteresovanje za film, međutim, stvarno postoji, i pretstave u sva tri bioskopa u kojima se daju festivalski filmovi bile su dobro pošečene, i pored visokih cema ulaznica (obični činovnik bi morao da utroši dve 8voje mesečne plate ako bi hteo da filmove „prati u Palazzo del Cinema, a četvrtinu plate za dvadeset pretstava u Areni, najjevtinijem od tri festivalska bioskopa), U sve tri sale, 'gledaoci su čestim aplauzom «pozdravljali uspele &cene, ili one koje su im se svidele, O filmovima &e mnogo govorilo gotovo &vuda po građu. Nagrađen prvom nagradom, premijom „svetog Marka, francuski reditelj Andre Kajat saznao je to od portira u hotelu, koji mu je prvi čestitao i prvi s njim razgovarao o filmu, Za vreme prikazivanja slabih filmova zviždđalo se, ili je publika odlazila sa pretstave — u.dva jevtinija bioskopa, gđe su »obiČni gledaoci«; u Palacu se u fakvom slučaju — &pavalo (na primer, za vreme Koktoovog filma »Orfej«, za koji su, posle, novina= aiiznašlkdrbji=| počto izazıya Gaa trebalo da se zove »Morfe]«).

Sveta gođina, Anno Santo, koja se za crkvu ai trgovačko-turistički pokazala toliko unosnom da je prođužena d na sledeću, 1951 godinu, sreće se i u Veneciji ma svakom. koraku, Pre svega, tu su nepregledne grupe turista koje predvode mpopovi, sa značkama »Svete godine« u, reverima kaputa. U iclozima, zatim, na češljevima, na nožićima, čak | na ženskim „ čarapama ima natpisa: Anno santo, Crkve se takmiče u davanju indulgencija: na mnogim venecijanskim hramovima stoji tabla na kojoj piše: »Indulgenze come a San Giovanni Laterano a Romax, Pa ni filmski festiva] nije mimoišla Sveta godina: maslove mnogim filmovima kao da je davao kakav kardinalski kolegijum. Jedan austriski film zove se »Četvrta božja zapovest«, jedan italijanski »Prva pričest«, jedam francuski »Bogu su potrebni ljudi«, jedan italo-francuski »Lakše je kamili proći kroz iglene ušice«, Jedan italijanski »Sveti Franjo«... Neke su pravili ređitelji koji su inače obrađivali religiozne i crkvene teme (Delanoa, Blazeti), a neke i članovi KP Italijs (Roselini).

•

Čudnu sudbinu imao je film »Bogu su potrebni ljudi«, od francuskog reditelja Žana Delanoa, sa Pjer Fyeneom u glavnoj ulozi, Bilo je predviđeno da &e film prikaže u prvim festivalskim danima, Međutim, list »Pilm«, zvanični organ festivala, objavio je da će se film prikazati naknadno, »pošto mu je potrekan izvestan komentar«, Slučaj je bio neobičan a gornja formuhlacija toliko nejasna đa su se počele javljati sumnje. Zvanično nije objavljeno ništa što bi demantovalo nagađanja, ali se u »kuloarima« pričalo da je film — antikatolički, i da je »Crkva« ustala protiv njegovog Dprikazivanja. Na kraju, film je prikazan poslednjeg dana .i bez ikakvog komentara, što je samo potvrdilo sumnje i glasove koji su kružili u redovima filmskih radnika. Film »Bogu su potrebni ljuđi« je originalno rađena film ska priča ( po romanu francuskog knji ževnika Kefeleka) o stanovnicima jednog malog ostrva uz bretanjsku obalu, i ima veoma jasnu protestantsku tendenciju. Najlepše dolazi na kraju: film je (pored internacionalne nagrade, koju dodeljuje žiri festivala) dobio. nagrađu — Međunarodne katoličke filmske organizacije! Neki kažu: zabunom žirija te organizacije (u šta je teško poverovati). Drugi smatraju 4a se tu rađi o veštom manevru crkve da dodelom nagrađe likvidira aferu, da ovim priznanjem preseče priče o antikatoličkom karakteru filma, da otu-

' pij oštricu i smanji interesovanje koje

bi se, već zbog same afere, javilo za film, e ć

Francuska filmška umetnost imala

je i ove godine najviše uspeha na fe- '

stivalu. Veliku internacionalnu premiju, »Lava svetog „Marka«, dobio je francuski filr: »Pravda je izvršena (reditelj Andre Kajat). Internaocionalna premija je, »ex aequo«, podeljena na tri filma, od kojih je jedan francuski — »Bogu su potrebni ljudi«. Internacionalna premija za najbolji scenario dodeljena je Žaku Natansonu i Maksu Opulsu, piscima scenarija za film »Kolo«; isti film je dobio i internacionalnu nagrađu za najbolji dekor (scenograf D'Obon). Francuski dokumentami film »Čani egzistencije«, u režiji Ž. Gremijona i P. Kasta, dobio je drugu nagrađu za kratkometražne

ı

PRIMERAK • 4 DINARA

filmove. Van ovih zvaničnih nagrađa

. festivala, francuski film »Orfej« dobio je nagrađu stranih filmskih kriti čara, a film »Bogu su potrebni ljuđi« nagrađu međunarodne katoličke kinematografske organizacije, Amerizxanci su se, međutim, morali zadovoljiti podelom internacionalne premije (jedan od tri nagrađena filma je »Panika u ulicama« od Elije Kazana) i nagrađama za najbolju mušku i žensku ulogu, kojia su dobili Sem Džefe i Elinor Parker, Englezi su dobili samo jednu nagradu — za muziku (Brajem Izdoeji za film »Povratak zemlji«), a Italijani takođe samo jednu (za Blazeti-Zavatinijev film »Prva pričešt«). ·

*

Francuzi su bili najživlji, najraznovrsniji i, ma da ni oni nisu duboko ulazili u probleme koje su tretirali, najživotniji već po tome što su pristupili obrađi neke problematike vam utvrđenih konvencija i okvira &eni}“ skih filmova. Pobeda im je, možda, pripala ne zato što su stvorili najbolji film, nego što je ceo njihov izbor na festivalu bio življi i pumiji nego kod drugih. Za Amerikance, na primer» ne može se reći da su dali slabo režirane filmove, Naprotiv. Svaki njihov film bio je, ustvari, izvrsna realizacija; ali čega? Kazanov film »Panizxa u ulbama« je priča o borbi policije sa razbojničkom bandom; nov momemat je u tome što &u razbojnici — zaražefii kugom. Hastonov fim »Džumgla na asfaltu« je priča o razbojničkoj banđi koju policija, takođe, na kraju likvidira, Viljem Li Vilđerov film »Kad jednom mukrađeš...< je priča o devojci koju, jednom već uvučenu u krađa, njen novi ljubavmik, kad se ona ponovo vraća svyom poslu, tera đa opet krade. Kromvelov film »Ženski zatvor« je priča o devojci koja je greškom osuđena i koja tek u zatvoru postaje kriminalac, Rosenov film »Svi kraljevi ljudi« — svakako najinteresantniji u američkom izboru — je (istinita) priča o američkom političaru koji je poveo borbu protiv' korupeije u vrhovima državne uprave, đošao zatim na položaj guvernera, i — nastavio đa rađi kao njegovi prethodnici. I, na kraju, Diterleov film »Događaj u septembru« je jedna od šeriskih ljubavno-melodramskih priča.. Izvrsna obrađa filmova nije bila dovoljna za uspeh; „nedostajao je sadržaj. Pa ipak, ima nešto novo u tim filmovima; »italijanska pouka«, pouka ijtalijenskog neorealizma, nije ostala bez odjeka u holivudskoj Rkinemat i. Zasad je to samo prodor realizma u način obrade ambijenta, u izbor karaktera, u glumu, u psihološko crtanje ličnosti; sve to, nažalošt, primenjemo na &adržaj pogođan, možda, za eksperimente te vrste, ali sadržaj koji Je w očitom „raskoraku sa novim pošlumkom. •

Pitanje realizma je, očigledno, na tapetu; o tome se najviše raspravljalo, pa, premđa su realizacije -—— čak i kod Italijana, inicijatora novog pravca — još daleko od postupka stvarno realističkog, traga se. Možda je najveća korist od venecijanskog festivala ove godine bila u tome. Održan je niz konferencija, razgovora, kongre6a, diskutovalo se, pisalo se, raspravljana su mnoga — i ne nevažna — pitanja filmske umetnosti, Međunarodni kongres Federacije udruženja prozvođača. raspravljao je o autorskom pravu '\ filmu i o televiziji, koja je, gudđeći po kongresu, postala. glavna briga prolzvođača, Pitanju televizije — gotovo isključivo njemu — bio je posvećen. i kongres Evropske unije direktora bioskopskih dvorana, Najznačajniji je, međutim, bio kongres kino-klubova, kome su prisustvovali mnogi istaknuti reditelji, pisci scenarija itd., kao Repe Kler, De Sika, Roselini, Zavatini. Kongres je doneo rezolucije o zakonskom deponovanju filmova, o zameni filmova u cilju studiranja i »rezoluciju u odbranu umetnosti«, kojom se predviđa da Međunarodni kino-klub može da predloži upravi festivala u Vemeciji đa ee u danima festivala prikažu filmovi izuzetne umetničke vrednosti i onda ako ih zemlja — proizvođač iz; bilo kojih razloga ne bi sama uvrstila. u svoj izbor filmova za festival,

Ali van ovih kongresa i konferencija zvaničnog karaktera održan je i niz drugih razgovora, počevši od konferencija za štampu koje šu držali ista– knuti reditelji i pisci scenarija pa do razgovora na teraši nekog hotela, neorganizovanih ali često ne manje važnih. Svi su oni ostavili, na ovaj {M

onaj način, traga u novinama koje su festivalu zaista posvećivale mnogo pažnje. A iz tih zabeležaka po novinnma, iz diskusija i polemika — viđi se da pitanje realizma muči veliki broj savremenih filmskih radnika u Svetu. Zvanični organ festivala, »Pilm+, prevario 6e kad je, tražeći lajt-motiv celog festivala, pisao đa većinu filmova karakteriše realistički način slikanja sveta. Ali bi se, zato, moglo reći — na osnovu &vega onog što je zabe“, leženo ili i nije zabeleženo u Veneciji, ove jeseni — đa to pitanje, pitanje re-

alizma, uveliko interesuje mašw: film-

skih stvaralaca, Što je prilično kara , kteristično, „OARRPA;

e M“LLI . MN.

Na _ _N_ O ya