Књижевне новине
grešaka i
TRANA 4
· =
TA
. oboda redaktora —
„sloboda“
| Nigđe nisam naišao na neka pisana pravila o načinu redđigovanja knjiga. A, na osnovu prakse, ja nekako ovako zamišljam zađatak ređaktora: dati „čitaocu „autentičan „autorov tekst oslobodivši pravopisnih, jezičnih i drugih Dpoispravivši pogrešne činepravilne izraze, ako ih ima. Sve te promene redđaktor je dužan đa označi i navede negde u knjizi. Ako se rađi o pripovetkama ili pesmama, mislim da je ređaktorova dužnost da ih avrsta po nekakvom ređu, hronološkom, ili po unutrašnjoj njihovoj srodnosti. I mislim đa je ovaj okvir u kome se kreće »slobođa« ređaktora uslovljen zna. čajem pisca, vrednošću dela, time da li je delo štampano ili je u rukopisu, da li je pripremljeno za štampu (ako je u rukopisu) ili je to tek prva, neobrađena i nedovršena skica, itd. Otprilike tako nekako.
Ređaktorski posao, otuda, može đa bude ponekad vrlo složen. Takav posao je, po mome mišljenju, i ređakcija Pesama Dušana Vasiljeva. Otuda mi se čini đa je kritičar ove zbirke (Bogdan Ćiplić) bez mnogo razmišljanja i poznavanja stvari dao izvesne sudove ne samo o zbirci, nego i O zadatku redaktora uopšte. „Kritičar
njenice i
zamera, što je ređaktor »načinio i na-'
zvao cikluse po svom nahođenju«, jer, po njegovom, takav raspored »možda pesnik ne bi odobrio« Štu to znači? Ili ne praviti nikakve eiWluse. nego pesme štampati onnkhe. nho u se
zatekle pri prepisivaniu li pitati za mišljenje autnra koji j-. kao što je i kritičaru zbirke pozna!o umro re 26 gpodina! Zamereno je, daje, Što su kao autentični objavljeni oni tekstovi koi su štampani za pesnikova života, a ne
oni koji su ostali u rukopisu A da je redaktor učinio obrnuto. zar kritičar, — u raspoloženju da nađe po svaku cenu neku primedbu, — ne bi mogao staviti istu zamerku, samo ·obrnutim ređom? Ovde ipak moram
Povodom primeđaba o muzičkim kr:ikama u prošlom DroJu „Kni ževnih novina“
Smatram pravilnim da izvođač, koji misli đa je kritičar njegov rad nepravilno ocijenio, stavi javno, svoje primeđbe na kritiku. Isto tako primam opravđanu primjedbu iz — u naslovu — spomenutog članka, koja se tiče jedne stvarne greške u mom prikazu koncerta violinistkinje Pine Karmireli.
Ali želim da skrenem pažnju na dve stvari.
Prvo. Tekst iz mog osvrta na koncert Simfoniskog orkestra Radio Beograda pod dirigovanjem Rudolfa Danbara, (»Borba« od 928 septemhra) nije citiran tako da se iz njega vidi pravi smisao onoga što sam zaista rekao (tj. da krivnja zbog slabijeg kvaliteta orkestra pada na dirigenta) nego je citiran tako kako bi autor članka mogao đa kaže ono što se njemu htjelo (tj. da se kritičar ne interesuje za rad i stručne probleme jednog orkestra),
Drugo. Ne znam zašto ja. moram imati isto mišljenje o jednoj kompoziciji (konkretno o Koplendovom »El S4lon Mćxiko«) kao i kritičar »Politike« Stana Đurić-Klajn (odnosno zašto mora Stana Đurić-Klajn imati o tome mišljenje jednako mojem). Uniformiranje — već i tako oskudne i šture — naše muzičke kritike, ne bi bilo korisno našem muzičkom životu,
Iako možđa nekome na prvi pogled ne izgleda, ali — proizvoljno izvlačenje dijelova citata u svrhu dđokumentacije, i težnja za uniformiranjem kri_
- tike, potiču iz istog izvora, iz shvatanja koje je nama strano.
\ Nirola HERCIGONJA
arulić Je bio loše sreće s filolozima, Izmjerivši Maruličev pjesnički jezik, aretić je izjavio da se taj jezik svo-
om vrijednošću penje malo povrh ništice, a redaktori šestog, sedmog i osmog izdanja njegove »Judite«, Jagić (19069), Kušar (1901) i V. Štesanić (1950) složno pokazuju da je Marulić bio i vrlo loš rimator.
Iz njihovih ređakcija izlazi đa je pjesnik prvog važnijeg djela naše umjetničke književnosti čak i ovako rimovao svoje četverostruke srokove na kraju i u sredini svojih dvanaesteraca: :
Raskošna obroka 1 vina ka sr učini žestoka Antonija Marka: silan po Rim trka, vlastele koljući njih blago rastrka kuhačem dajući. Kao u ovim stihovima (140 do 144) Libra V), slično se rimovanje javlja i u stihovima 985 do 98 Libra I: Leutaši — nakaraši — završi — potrši, u stihovima 159 do 162 VI:
poznavši —umrvši —zazvavš! — obravši u stihovima 159 do 162 Libra VI:
buhće — drhće — dahće — bahće, ,
Između tolikih tisuća srokova, u »Juditl« ima mnogo i nečistih rima, ali bi teško bilo naći pogrešnih rima ovog tipa. Očigledno je posrijedi pogrješka, ali ne pjesnikova, već ređaktora njegova điela.
'Komu bismo mogli dati za pravo? Pilolozima ili pjesniku? Hoćemo li u gornjem citatu Antonija Marka pretvoriti u Antonija Mrka đa bismo dobili pravilnu rimu, ili ćemo srka, trka, rastrka pisati i govoriti sarka, tarka, rastarka, kako ih ie pisao
Detalj naslovne strane drugog izđanja .. · w»Juđite« iz 1522
ga prethodno od.
kritičara
dodati da je i onaj drugi tekst obja=vljen — u primeđbama! Najzad dolazi najkrupnija zamerka: „promena naslova izvesnih pesama. Za taj posao kritičar kaže: »Ređaktor je bio previše slobođan«, »sasvim je neshvat ljivo kako je ređaktor mogao onako olako da načini krupnu i nedozvoljenu grešku« itd. Ređaktor, ako je iole savestan „mora se duboko zamisliti pri svakoj sličnoj operaciji, A to je dužnost ,mislim, i kritičara kađa o tome piše. Šta bi kritičar, na primer, rađio da je bio na mestu redaktora u ovome slučaju: na jednoj hartiji u zaostavštini D. Vasiljeva našle su se tri pesme pod naslovom: »Pet soneta«. I od te tri pesme svega je jedna sonet! Da li bi on ostavio. naslov »Pet soneta«? Ali kritičar navodi druge primere. Evo jednoga od tih, Vasiljev je, između ostalega, napisao jednu pesmu inspirisanu nekom slikom francuskog slikara Koro-a. U njoj je pesnik izrazio radost koja se oseća u proleće, buđenjem prirode, sa jednom kapljom sete i tuge, što je Vasiljevu svojstveno, a nad pesmom stoji, kao naslov, »Corot«. Po čemu je ta pesma, — a to se može reći i za druge te vrste, — tako nazvana? Zar taj naziv ne bi izazvao zabunu kod čitalaca? I zar prelazi granice redaktorove slobode ako tim pesmama đa naziv koji odgovara njihovom sadržaju, a autorov naslov stavi u napomene? Mislim da time autentičnost teksta nije ničim povređena.
Tako ja mislim o slobođi ređaktora. A sađa, na kraju, samo jedno pitanje o »slobodi« kritičara, Bogdan Čiplić u prikazu o kome je reč operiše takvim „argumentima, da neobavešteni čitalac mora neminovno pomisliti da je on, Čiplić, imao u rukama original–ne rukopise pesama o kojima je reč. On to izričito ne kaže, ali nagoveštava, »To pokazuju upoređenja sa njegovim rukopisima«, kaže on, ukazujući na ređaktorove »greške«, Znači: redaktor je, eto, propustio to i to, načinio te 1 te greške, a ja, kritičar, na osnovu originalnih rukopisa, evo, ispravljanjem te greške. To bi i.bilo jedino ispravno. Samo —'to ovde nije slučaj. Sve te »argumente« Čiplić je našao u kritikovanoj knjizi. On' se poslužio jednom neobičnom metodom: prvo je robu kupio od ređaktora, a onda je izneo na pazar. Ne iđe li to izvan okvira kritičareve »slobođe«?
Živan MILISAVAC
Izložba Ejlupa Salije u Skoplju
Prrrersrnon aaa:
8 NR: U Ejlup Balija: Staro Skoplje
Ođ 11 oktobra ove gođine, u Skoplju, u sali Gradskog manjinskog pozorišta otvorena je prva izložba umetničkih slika prvog likovnog umetnika turske nacionalne mani:ne. Ejlupa Sallija.
Na polju likovne umetnosti. Ejlup Sali, doskora radnik, pojavljuje se kao stvaralac
koji dosta obećava na polju slikarske u-
metnosti.
Izložba likovnih rađova uljem, grafikom 1 akvarelom pokazuje lep uspeh Ejlupa Salija. Izložio je preko 80 radova.
Izložba je skromna ali ukusno uređena i pretstavlja lep primer razvoja likovne umetnosti Makedonije. !
Nešto
: KNJIŽEVNE:NOVINE NOVE KNJIGE
Za istinu o našoj sStvarmosli
Slovenski knjižni zavod objavio je ove godine dve knjige slovenačkih prozaista, Ignaca Koprivca (»Sestanki«) i Karla, Grabeljšeka svet«) koje se odlikuju izrazito savre-= menom tematikom. Motivi su uzeti iz
oblematike agrarne reforme, za-
rugarstva, masovnih sastanaka .na selu i borbe za izvršenje plana po fabrikama, To je proza o propađanju starog sveta, o borbi i o pobedama novih ljudi, izniklih iz siromaštva i naše Revolucije, proza koja nije htela da čeka potrebnu »distancu« već je svom snagom izašla na poprište tema–tike. Međutim, očigledno je da ni Koprivec ni Grabeljšek nisu dorasli postavljenom zađatku: društvena analiza i stvarnost koju nam oni prikazuju pre je odraz njihovog uprošćavanja društvene problematike, nego što je odraz same stvarnosti. Upoređo s tim i rijihov čovek je više odraz tih društvenih uprošćavanja nego prave stvarnosti, njihove likove ne stvara sama stvarnost, već neka politička problematika, To se naročito oseća kod Grabeljšeka čiji likovi i događaji retko kad imaju veza sa istinskim životom. , S
Koprivec je živ i ubedljiv tamo gde verno zapisuje i uobličava seoOske događaje i gde daje doživljene nove. Zato su najbolje njegove kraće stvari koje je impresivno osetio i zapisao (»Na licitaciji««, »Množični sestanek«, »Tajni sestanek«, »Ni pravice«). Crtica »Na licitaciji« pretstavlja jedan od „najuspelijih i najvernijih prikaza naše posleratne stvarnosti; ona plastično razgolićuje »duhovne pastire« u Slovenskim. Gericama i
njihove parohijane, Nažalost, ostale
Koprivčeve stvari, naročito one duže, slabije su. Koprivec je naročito ubedljiv u crticama »Množični sesta-
nek« i »Tajni sestanek«. Ovde je pi-
sac išao za stvarnošću i pokazao slom seoskog siromaška (»bajtara«), dok mu pripovetka »Ni pravice« osetno slabi čim pisac napušta obis sastanka na kojem plastično izrasta lik seljačkog pauka — mešetara Ketiša, Takođe i početne stranice đuže Koprivčeve pripovelke »Zadruga je dobila.nov upravni odbor «sveđoče o fome da Dpisac ume oživeti pripoveđanje (na pri-
(OV novi
mer prvi susret Oba seljaka), ali mu se šire zasnovani koncepti uvek ras=plinu. Ni izmišljeni čovek ni iskon= struisana fabula u daljem. pripoveđa=nju nisu ubedljivi.
„Svojim dosađašnjim književnim radom koga se prihvatio veoma ozbiljno i uspesima koje. je postigao u pisanju, Koprivec je dokazao da bi se mogao razviti u pripoveđača — ali bi ubuduće morao biti, svestan ::toga da je stvaralačko samo jedno: u vatri i u stvaraočevoj ličnosti prekuvana istil-
na.
Grabeljšek je. najjači u pripoveci »Balađa o starom Korenu i njegovom sinu« ili »Velika sreća« koja je objavljena u prvoj zbirci novela (»Za srečo in kruh«). Međutim, u poslednjoj knjizi novelA OVnovi svet«), Gra_ beljšek je, nažalost, krenuo putem koji umanjuje njegovu književnu vrednost. Njega isključivo zanima poli-
·tička i društvena problematika koju
književno nikad ne savlađuje, dok mu
je čovek sporedna briga. Njegovo re- ·
šavanje društvene problematike rezultat je idealistički posmatranih kombinacija, a ne ' analize realnih prilika. Njegove analize savremene fabričke „problematike rezultat &u stereotipnih 1 uprošćenih pogleđa na problem fabrike. Kod njega nisu stereotipni samo događaji već i ljudi. To se može reći i za njegovu prozu iz snoske sredine. Piscu je potrebno da doživi sudbinu našeg čoveka 1 tek to bi dalo đubinu njegovom pripovedanju, oživelo njegove junake i Dpribližilo ga čitaocu.
Koprivec je u odnosu na Grabeljšeka zaorao đublju brazđu u pisanju koje otkriva našu neposrednu stvar=nost; neposredne utiske je umeo, iako ne uvek, doživljeno ispričati, dok je Grabeljšekova proza u poslednjoj knjizi rezultat} iskonstruisanog stva= ranja neke literature koja je daleko 'od istine o našoj stvarnosti, A. to pi= scu nikad ne možemo oprostiti.
Ivan POTRO
Slobodan Marković:
„Orao nad žicom“ ·
(Izđanje »Polete — Sarajevo 1950)
Među mnogim mlađim piscima koji su poslije rata počeli da pišu stihove ističe se Slobođan Marković. On je jedan od najplodnijih mlađih pjesnika. Njegova prva knjiga stihova »Posle snegova«, i pored toga što je u njoj objavio početne radove, pokazala je da pjesnik ima darovitosti.
Njegova nova zbirka pjesama »Orao nad žicom« svjedoči da Marković ima uslova za dalji razvoj, ali da još uvijek više ide u širinu, dok kvalitetom nije mnogo napredovao, Marković la_ ko piše stihove, njegova je tema vrlo raznolika i on nastoji da je još više proširi i obogati. Njega kao pjesnika zanimaju svakiđašnje sitne impresije i on teži da što više stihom kaže. Drugo je pitanje koliko je sad pjesnik ·u sebi našao umjetničke snage, da ove impresije i životne detalje odrazi. On svojim stihom pita, traži odgovore na mnoge probleme života i sam pokuša. va da ih daje. Ali mu jako smeta što u svemu tome nema potrebnu mjeru, što prilikom oblikovanja ne teži da mu pjesma ostane ujednačena, da postigne veće jedinstvo i harmoniju u vladanju temom. i i
Slobodan Marković svoje pjesničke inspiracije nalazi još u najranijim danima djetinjstva. On se često temom vraća unazad, najranijim doživljajima koje je jako apsorbovao u
sebe. Voli da piše o zavičajnoj Meto- ·
hiji, da se vraća na »širine livadđa«, u jeseni gdje se sve od »zreline žuti«; on ne zaboravlja one sitne rađosti i dječačke rane tuge. Bezazlene, skoro bespredmetne stvari mogu da ga Osvoje i da mu budu moktiv. No njega ne tište samo ti motivi: on pjeva ·' 0 stradanju svojih sunarodnika i nji-
0 versifikacij
ii
hovoj borbi za vrijeme oslobodđilačkog rata, unosi svoja. subjektivna osjeća= nja i raspoloženja. prema ratu. Marković često voli stihovima da saopšta= va svoja najintimnija, lična raspolo= ženja. On teži za životnom vedrinom i tu svoju težnju dosta puta prilično uspjelo daje. On osjećajno umije da zažali za lijepim i izgubljenim u živofu: »Znao sam ko jutra dva topla smejanja
dva druga đavne noći ne nađena.
I plakao sam kroz snežna vejanja
i polja pusta, nezasađena.«
Njegova smjelost u traženju motiva baš treba da opomene pjesnika da mnogo više povede brige oko obrađe svojih pjesama i da ozbiljnije shvati težinu obrađe tema.
Marković kroz cijelu zbirku ima narativnih stihova. U jednom čitavom ciklusu distiha iz Metohije, koji nosi naziv »U Metohiska zrela jutra«, ima vrlo malo poetske vređnosti. Kod Markovića često zadnji dio strofe jako pađa i malo veze.ima sa prvim đijelom. Ta neujednačenost veoma mu smeta. Ali opet Marković ima lijepih lirskih portignuća koja dosta znače i koja valja istaći. Ako. bi uspio đa postigne više harmoni{ie u' svojim pesmama, to bi za njega bio veliki napređak.
Marković je plodan pjesnik i baš –
zbog toga potrebno je da, prema sebi bude strožiji kritičar, II ( Mirko VUJAČIĆ I
jeziku ~
\
Marka Marulićd
jeđino moguće rješenje s gleđišta' versifikacije. Zato bi se u Marulićevu izgovoru ova strofa o rimskom trijumviru Antoniju Marku morala ovako čitati:
Raskoša obroka i vina ka sarka učini žestoka Antonija Marka: silan po Rim tarka, vlastele koljući njih blago rastarka kuhačem đajući,
Marulić je vrlo đobro poznavao: ! teoretski! praktički pisanja versifikacije. U svojoj knjižnici imao je priručnike o metrici,
a iz njegove versifikacije uočljivo |e kakvu .
je ulogu davao rimi i: muzikalnom akcentulranju i povezivanju sređine i krajeva stihova i u povezivanju strofa međusobno. Kako hıe,poznato, on rimuje sređine 1 krajeve stihova. a rime s kraljeva prethodne strofe prebacuje u sređinu slijedeće, tako da su strofe i tim rimovanjem glasova jače vezane. Dakle, kompliciraha tehnika koju su Marulić i njegovi savremenici toliko cijenili, pa je vjerovjatno da Marulićeva tolika briga oko versifikaci|e može poslužiti kao oslonac u čitanju 1 redigiranju »Judite« 1 drugih dela naših starih plsaca. Istina ta shema četvorostrukih rima mogla je negdje! negativno djelovati na pravilnpst jezika „ali je nevjerojatno da bi se javljale ovako velike! pogreške u rimovanju, a đa ne bi već samo to upućivalo na drukčiji izgovor vokalnog r, negoli ie on napisan, :
Kad se '{oš ovakav slučaj ,»pogrješnoge rimovania nađe i kod Hektoroyića, onda se mora još s većom 'sigurnošću. zahtijevati izgovor vokanog r kao ar. Kod Hektorovića je Sime Ljubić također redjgirao rimu: bratju — smrtju (Starl pisci hrvatski VI str. 61) lako bi ona na Hvaru | danas morala glasiti braću — smarću. Dođuše 6 razlikom u položaju glasova ar i ra, kao | u
pojeđinim slučajevima u »Juđiti«, ali je barem dobivena u izgovoru nečista rima mjesto pogrešne ili, bolje, nikakve rime. A ovo sve sili na mišljenje da naši filolozi
u redigiranju nekih starih hrvatskih pisa=" ca nisu pred sobom toliko pleđali stihove” koliko tekstove za jezičnu analizu, A ipak.
su to u prvom, ređu bili stihovi.
Osim toga 1 neki filolozi, kao Rešetar, misle đa se. od XV vijeka u područjima srednje Dalmacije vokalno r izgovaralo kao ar. Zato kome ne smetaju »rime« tipa srka — Marka, trebalo. bi da prihvati bar filološke razloge za izgovor ar, Međutim, iako su pojedinci (Badalić, O. A. Zaninović) u posljednje vrijeme to prihvatili, redaktor, osmog izdanja »Judite«, (naklada
»Zora«,. Zagreb 1950) odlučio se za soluciju
srka — Marka. Tako {je opet i ovim, jubilarnim izdanjem oduzet jedan dio autentičnosti i muzikalnosti Marulićeva 'jezika,
Priznanjem ,ređaktor može imati pravo da »bi se dalo raspravljati o točnom izgovoru toga glasa u ustima Splićana XVI stoljeća. U stihovima 299 do 302 Libra II postoji grupa rima: leže — drže — teže —
steže. Time bi se dalo dokazivati da se ono:
darže izgovaralo kao derže ili čak drže. Međutim, ovakav izuzetan slučaj] suponiranog izgovora derže: ili drže najbolje 'doka-
zuje da se vokalno r izgovaralo kao a, ·
jer bi se inače moralo u tekstu javljati više ovakvih kolebanja. A 1 sam Štefanić tvrdi da Marulić »sve slučaieve vokalnog.r ređovito piše kao ar«, Bi li onđa Marulić 1 drugi pisci tako pisali kad ne bi to p„tpuno odgovaralo njihovu izgovoru Ili kađ se ne bi najviše približavalo tom izgovoru? Zašto, prema tome, od tri moguće solucije ne uzeti najbližu Il naivierovjatniju. kođ nas brojni primjeri rimovanija tipa srka Marka prisiljavaiu na takovo izgovaranje?
Svakako, ne može se više ostati i dalje pri Jagićevoi transkripciji 1 čitanju vokal
no vezan sa sadržajem strofe, pravilnošću
nog r u »Judđiti«, a najmanje se to stanovište može opravdavati 'razlogom da ne možemo točno znati kako je Marulić izgovarao taj glas, jer se upravo sađašnjom transkripcijom ortografski 1 ortoepski najviše uđaljavamo od tog izgovora. To je Uujedno ono najsifurnije što znamo o, ovom pitanju. ; 2 Moglo bi se dobiti netačno mišljenje o vrijednosti osmog izdanja »Judite«, ako bi se ono promatralo isključivo 8 ovoga pledišta. To bi bilo jednostrano i nepotpuno, a prema . redaktoru i nepravedno. Kako se iz same ređakcije i pogovora đađe zaključiti, Štefanić je unoslo u rad mnogo brige i nastojanja da ·dobijemo što vjerniji Marulićev tekst. Uzevši za podlogu prvo izdanje, otkrio je' brojne pogrješke u ranijoj Jagićevoj 1 Kušarovoj ređakcii, OdvaHjanjem apostrofom slova: |I i n od J, u slučajevima, kađ se ti glasovi u, Marulićevu jeziku nisu spajali u lj i nj (hvaljen'Je, vesel'je), Štefanić je đosledno ispravio' ranija izdanja i vratio nam ovakvom transkripcijom prvotni Marulićev izgovor jednog dijela riječi u teđstu. Ovim. 1 sličnim Ispravljanjima njegova ređakcija, vrlo vjerojatno, ima svojih vrijednosti kojima se može smatrati boljom od prijašnjih zagrebačkih izdanja. Trebalo bi đa filolozi o tome reknu svoje. : )
Ali upravo zato što ovo izdanje ima već svojih prednosti nad, ranijim, ono je moglo vrlo lako dostići svoj cilj đa je redaktor prišao Marulićevu tekstu kao pjesmi, Tako bi brzo' uočio nemogućnost onakvog »rimovanja« ,a to bi ga vodđilo đo daljnih
filoloških konzenicvencija, ~
Isključiti muzički moment rime kao faktor u izrazu 1! bez njega promatrati tekst u stihovima, znači ne imati na umu. da je tom tekstu blo' cilj da rimama bostlene muzički efekt koji bi morao biti nerazdvo]-
||Zak konfino. MALO PARODIJE DVE PESME STANISLAVA VIMAVEMA
|__ ZVUCNI PREDBO i (Objavljeno u »Knijiževnosti«, br, 7—8)
| ___Čuđesni tamni borovi, Dozrele' krošnje jekova, Sudbinski strasni horovi Jezivom slavom vekova.
,
Čiju l| pesmu vijete, Zelene gore sumorom, Koje li slutnje umorom Dublju. vi tainu krijete?
Pođ vama plave bezđani Zemlja je zvuke upila Muzike prostor zvezdani Gluha su grotla skupila, Žedne su svesti hukova,
Zvezde, beskrajnih plesova, Drhte od luđih besova Btabla prepuna zvukova
PREDEO ZVUĆNI (Do sada neobjavljeno) Stabla prepuna zvukova Drhte od luđih besova, Zvezde, beskrajnih plesova, Žedne su svesti hukova,
Gluha su grotla skupila _ Muzike prostor zvezdani,
Zemlja je aevuke upila —
Pod vama plave bezdani.
Dublju vi tajnu Krijete, 'Gje lj slutnje umorom, Zelene gore sumorom Čiju li pesmu vijete?
„Jezivom slavom vekova, ' Suđbinski strasni horovi, Dozrele krošnje jekova Čuđesni tamni borovi.
Objašnjenje:
Ođavno razmišljamo o načinu kako bi se iđeja vodilja naše privrede »povečati produkciju!« prenela i na oblast peozije. Mislim da sam najzad našao rešenje. Ako moju pesmu »Zvučni predđeo«, objavljenu u avgustovskom broju »Književnosti«, pročitate od dole na gore, dobićete novu, izgleda čak 1 lepšu, pesmu — »Pređeo zvučni«. Vi ćete mi možda prigovoriti. da ije to po onom »Opet to samo malo drukčije« moga zemljaka Vuka Stefanovića Karadžića. Ali to je iz osmova pogrešno, Pokušajte da čitate tako od kraja prema početku ma koju pesmu iz Vukovih zbirki, pa ćete viđeti da to nikako ne ide. Znači, dakle, đa je ovo sasvim originalam pronalazak (uzgred buđi rečeno, već je i patentiran). Što je najvažnije. sa gornjim đvema pesmama nisu ni izdaleka. iscrpljene sve mogućnosti varijacija. Pogledajte “ove primere:
VARIJACIJA No 1
ZŽedđne su svesti hukova, Zvezde, beskrajnih plesovaB, Drhte ođ ludih besova, Stabla, prepuna zvukova,
Drhte ođ luđih besova Zvezđe beskrajnih, plesova, SO Zedna su svesti hukova , Stabla, prepuna zvukova.
Til ovaj: VARIJACIJA No 2 CČuđesni tamni borovi, Dozrele krošnje jekova, Sudbinski strasni horovi «. dJezivom slavom vekova.
Vekova slavom Jezivom, Horovi strasni sudbinski, Jekova Kkrošnje dđozrele, Borovi tamni čudesni,
Jednom reči: ispevaš HM jeđnu ovakvu pesmu, samim tim sl ispevao možđa 1 svih deset ,1 tako na pesničkom planu postižeš đaleko veću prodđuktivnost u rađu
Ja ne volim da se hvalim, ali svako će uviđeti đa |e ovim pronalaskom učinjem veliki i krupan korak. u pesničkom stvaranju. Ja nalazim da se isuviše dugo robovalo
smislu. Ali ako je
riznat i prihvaćen slobođan stih, zašto ne bismo poeziju oslobo-
dili i smisla? Jer, slobođan stih, slobodan stih... ali oslobodite vi meni pesmu smisla, pa ćete videti šta se tu da učinitil... Dakle, nešto strahovito poletno što će našoj
poeziji đati neverovatan, neslućen zamah!
Još jedna velika stvar krije se u ovom pronalasku, a na koju takođe moram đa ukažem. Ja sam uveren da će posle OVOg8„, čitanje stihova od kraja prema početku postati prava strast, nešto što će potpuno potisnuti »ukrštene reči«, Jer manje zamara,
<,
a pruža đuhu mnogo više zabave 1 razonođe,
IZ KONCERTNE DVORANE
Stanislav VINAVER
DVR KBEMERNRBH RONCERTA
Početkom oletobra održan je na Kolarčevom „univerzitetu koncert violončeliste Antonija Janigra i pijanistikinje Dore Gušić iz Zagreba. Na programu su bila dela Brevala (Sonata u G-duru), Betoven (Sonata u A-duru), Rahmanjinova (Sonata u Fmolu) i Šopena (Inprođukcija i Polo-
neza).
Kvaliteti Antonija Janigra „dobro su poznati: plemeniti zvuk njegovog tona i tehnička sredstva koja omogu= 'ćavaju visoki virtuozitet. Kao takav Janigro pruža vanredno “ž#valitetne interpretacije. u kojima · đolaze. do izražaja njegove individualne muzičke osobenosti, One ga. karakterišu
kao umetnika najsuptilnijih osećanja ·
i tempenameninog zanosa u određenom stilu· muzičkog izražavanja koji je umetniku svojstven, Baš taj čvrsto formirani stil koji je rezultat snažne indiviđualnosti, može da doprinese interpretaciji dela, a može da i ne iscrpi u potpunosti dati sadržaj. To smo, naime, osetili kođ Bethovenove »Sonate«, koja je doduše estetski zadovoljila, ali ipak nije bila tako produbljena da bi delovala ubedljivo, .
Sve ovo dosada rečeno ne ođnosi se samo na violončelistu, nego u izvesnoj meri i na pijanistkinju. Dora Gušić, prvoklasna pijanistkinja, jača je u solističkom delovanju nego u kamernom. Jako se u njenom dejstvovanju osećala snažna individualnost ipak je pijanistkinja ostala više ili manje u svom okviru, tako da nije došlo do potpuno ravnomernog međusobnog muzičkog interpretiranja. U Brevalovoj »Sonatl« pijanistkinja je mestimično zaostajala iza violomčeliste. Zbog toga nije došla do izra= žaja ona plastika koju su umetnici postigli, na primer, u Rahmanjinovoj »Sonati«, u kojoj se odražavala potpuna ravnoteža zvuka oba instrumen. ta, kao i živo i jasno međusobno mu-– ziciranje. Za ovo delo može se reći da je bilo najbolje izvedeno.
Na programu koncerta violinistkinje Jelke:' Stanić-Krek i pijaniste Antona Trosta iz Ljubljane bila su dela: tri sonate od Leklera, Uroša Kreka i Bramsa (d-mol, opus 108) i Čakona iz
Jezika 1 versisikaci}Jom. Treba stihu ·prila= ziti. kao vrsti izraza koja ima svoju speelfičnost, u kojoj muzički efekti rime ne mogu, u dobroj versifikaciji, đa' budu samo vanjske, fizikalne pojave koje.se mogu postići grubim OVO pravilnosti jezika 1 logike, već s njima zajeđno uvjetuju gadržaj. Zato se i ne smiju promatrati ođvojeno. Ukratko, pjesmi treba prilaziti irao pjesmi, kao. vrsti izraza, čak i onda kađ ona. ne dostiže poetski kvalitet,
“Filolozi to nisu učinill. To je bila ujedno njihova pogrješka u metodi 1 doživljaju. Zato s jedne strane .postoji onakvo. Maretićevo negativno „mišljenje o vrijednosti Maruličeva Hzraza, a s druge štrane taj izraz dieluie na lirsku osietliivost V. Nazora. T. Ujevića, M. Franičevića... Ođakle to? Da se ođgEovor na pitanje ne krije u Nazorovu mišljenju đa mi ne znamo čitati Marulića?· A hije, kako viđimo, samo u piftanju Marullćev ritam, već i njegove rime 1 izgovor njegovih glasova. ,
Zato iskreno moramo žaliti što ni u ovom izdanju »Juditea nismo dobili autentičan i đefinitivan Maruličev tekst, tekst jednog od naistarijih đajkumenata naših umjetničikih napora. A mi.zapravo Još ne znamo ni čitati to prvo naše književno djelo. koje je zasnovano 1· izgrađeno umjetničkim metodama »po običa{ju naših začinjavac i jošće po zakonu na onih starih poet4«, a to je ujedno 1 prvi tako zasnovan i izvršem posao, zamišljen 1 izražen hrvatskim ili srpskim jezikom. Međutim ,ovih đana na DpTOslavama petstogođišnjice Marulićeva rođenja i uoči četiristopeđesetgodinšjice postanka njegove »Judite~, recitirat će se, isto tako kao što se u našim školama već đecenijama čita, pooprješnim glasovima i ritmom, tekstovi iz ovog prvoklasnog djela naše kulturne prošlosti, koje je upravo zbog svoga KOLOR i OON značenja ušl našu' kultumu ba: u.
Oi koj Pere LJUBIĆ ·
i Ilustracija iz sJuditee, — 1522
Partite u d-molu za solo violmu od J. S. Baha.
Jelka Stanić spađa u ređ najmla= đih muzičkih umetnika. Ako pratimo njen rad kroz poslednje četiri godi= ne, možemo konstatovati đa se umet., nica stalno razvijala kako u tehnič= kom tako i u muzikalnom pogledu. Ona je vrlo muzikalna, a u ostvari= vanju intenzivna i femperamentna; fraziranje joj je lepo i ima sposobnosti da interpretaciju zasniva i odvija u obliku određenog stila i celine dela. Intonaciski čista — ošim na nekim mestima prvog đela programa Jelka Stanić je pokazala u Bahovoj »Čakoni« svoju tehničku spremnost i svoju kreativnu snagu koja je dođuše u oblikovanju još nedovoljno sažeta, ali ipak zrelo shvaćena.
U drugom delu programa umetni= ca je izvela »Sonatu« Uroša Kreka, slovenačkog kompozitora „najmlađe generacije — delo koje svedoči o talentu kompozitora, o njegovoj invenciji i smislu za dinamičnost u gradnji I dobrom poznavanju violinskog sta= va. Ovu »Sonatu« kao i »Sonatu« Bramsa, izvela je snažno i ubedljivo,
Anton Trost je vrlo dobar poznavalac kamernog muziciranja. Potpunom saradnjom doprineo je da deo klavirske partiture bude jedinstveno ostvaren. Međutim klavir je bio tako raštimovan, đa je mestimično delovao krajnje neugodno. Akustički nesklad između' violine i preniskog diskamta bio je nepodnošljiv. Beogradu je po:
·ftreban novi koncertni klavir.
Ivan SILIČ
BIBLIOGRAFIJA
Teođor . 'Drajzer: _ Američka trageđija, Dve knjige preveo Živojin Simić, Izđanje »Prosvete« Beograd 1950, ćirilicom str. 1185,
cena 258 din. France Bevk: Cobančićdi, „pripovetke,
prevela Vida Pečnik. Izđanje »Novog pokolenja« Beograd. 1950, ćirilicom, str. 4350, cena 70 đin. ·
CAD DR CieaI - Redakcioni odbor
Fian Albreht, Jovan Boškovski, Joža Horvat, Dušan Kostić, Tanasije Mlađenović, Jovan Popović, Mehmed Selimović i Risto Tošović, PRETPLATA ZA RNJIZEVNE NOVINE
Za našu zemlju na 6 meseci 100 dinara i na | gođinu đana 200 đinara
Za Inostranstvo: na 3 meseca 65 đinara, na 6 meseci 130 PiBarazı na gođinu dana ara
Reukopls! se ne vraćaja Broj čekovnog računa 101-903305 } Poštanski fah 617 M