Књижевне новине

BROJ 48

0 novim nqrodnim elementima u našem književnom jeziku

Piše:

(Crtež Ismeta Mujezinović, RADOVAN LALIC ovića)

vakom pažlivom čitaocu kađ uzme u ruke knjigu s temom iz Oslobodilačkog rata ili 8O-

cjjalističke izgradnje naše zemlje pašće odmah u oči da jezik u njoj ima izvesne osobine koje se ne mogu naći ni u jednoj pređratnoj kmjizi. Za vre= me Narodne revolucije prodrli su u naš književni jezik elementi koji izražavaju move pojmove, nove odnose u našem socijalističkom društvu. Naš književni jezik takođe se bogati i obnavlja zahvaljujući aktivizaciji na= rodnih masa u kulturnom životu zemlje, zahvaljujući đubokoj „demokratizaoiji naše kulture. On se-bogati i osvežava sve više i usled toga što u našem kulturnom stvaralaštvu uzimaju aktivnog učešća i oni krajevi srpske i hrvatske jezičke teritorije koji su ranije zbog svoje zaostalosti stajali po strani ođ kulturnog pokreta i koje je altivizirala tek naša Narodna revolucija.

· Svakako freba smatrati veoma značajnom tekovinom naše kulturne revolucije dalju demokratizaciju srpsBkohrvatskog književnog jezika, koja

· je otpočela u toku Oslobodilačkog raia i nastavila se u periođu izgradnje socijalizma kod nas, Ta đemokratizacija pretstavlja nastavak i prođubljivanje — na novim načelima — Onog preobražaja koji je otpočet dđelatnoštu Vuka Karadžića u prvoj polovini %IX veka, delatnošću koju su nastavili veliki majstori našeg književnog izraza — Njegoš, Ljubiša, Đura Jakžić, Zmaj, Kočić i drugi naši pesnici i prozaici, Između dva svetska rata ta demokratska i narodna tradicija u našem književnom jeziku bila je u melikoj meri iščezla, što je govorilo o krizi kulture i o đekađenciji Knjiševnog izraza u buržoaskom društvu. Ne može se reći đa u ovom pogledu mije bilo izuzetaka — jeđan takav sjajan izužetak jeste bogati i raznovrsni narodni jezik Ive Andrića —; ali, kao što to uvek biva, i ovđe izu-

zetak potvrđuje pravilo.

Jezik je uvek ođraz sadržine književnog dela, Po pravilu, oskudni jezik ne može izražavati bogatu i đuboku sadržinu. Zato je siromašni jezik kod građanskih književnika u periođu između dva svetska rata ođavao oskudnost sadržine njihovih knjiševnih sastava. To se može zaklju-

· čiti i po uzaluđnim pokušajima nekih Mnjiževnika iz toga vremena da se svojim jezikom približe narodnom izrazu. Baš zato što dela tih pisaca

cijalističkom čoveku, koja ga vođi u gocijalištičku buđućnost, — 8 koja ne.

Sagleđana sa tih principijelnih postavki, savremena satira zahteva da se neka osnovna pitanja kvalitetno

· dmukčije postave nego ŠtO je to bio slučaj kod satire u kapitalizmu. Nesumnjivo đa je osnova i jedne i đruge da izrazi istinitu sliku društvene stvarnosti, istinitu sliku društvenih odnosa i likova jedne sredine, da bude istinita. Ali dok je satira u kapitalizmu više-manje uvek progresivna (što ne znači da i ovde izuzeci ne potvrđuju pravilo), savremenoj, socijalističkoj atiri najviše preti opaBnost da se od oruđa revolucionarni snaga izrodi u bljutavo sredstvo malograđanskog kritizerstva.

Dok se Ćopićeva »Jeretička priča« mogla objašnjavati i kao prvi pokušaj nove satire, pokušaj povodom koga se — baš zato što je pokušaj moglo preći preko ovih ili onih slabosti koje pisac može otkloniti većim iskustvom rada u toj oblasti, njegove docnije satire su sasvim jasno poka zale suštinu {ih »slabostić. Ćopić, istina, veli đa hoće da 'se bori protiv »abdulhamiđovskih ližisahana, do: žutih feljbaba, prefarbanih RORGD načelnika, stojađinovićevsških šićari ja i spretnih laktaša«. Zaista ne mora se posumnjati u dobronamernost ne samo te Ćopićeve izjave, nego ni nje gove satire. Ali ma koliko Ćopić mo-

gao biti dobronameran i misliti pošteno, njegove satire objektivno ne deluju tako.

Ko defiluje kroz Ćopićevu satiru Da li su to ljudi sa izvesnim Diagamidi kojih ima manje ili više svaki ZOV ali protiv kojih se bori sa Ve a ce manjim uspehom? Da li su to ni a a ostaci prošlosti koji se još, tu 88% žilavo. povlače po našoj stvarnoBi,

*

nisu umetnički. odđražavala život druŠtva, njihov jezik pretvarao se ili u vulgarnu imitaciju seljačkog govora, skoro u neko ačenje, što je bio slučaj sa »nacionalnim« piscima, ili u izveštačenu stilizaciju, u formalističku

igru narodnim rečima i obrtima, kako ·

Ooo kod pretstavnika „dekanih književnih pravaca.

Naši mlađi pisci koji su izrasli u toku Narodne revolucije, izražavajući aktivnost i težnje narodnih | masa, nastavljaju u oblasti jezika tradicije Vuka, Njegoša i Ljubiše, što pretstavlja u isto vreme realan i konkretan odnos naše revolucionarne književnosti prema „kultumom nasleđa iz prošlosti. Takav narodni izraz imaju, na primer, Branko Ćipić (u pripovetkama o Bosni u ratu i u miru) i Mihailo Lalić (u pripovetkama iz oslobodđilačke borbe u Crnoj Gori). Osobito pripovetke Mihaila Laliča odlj= kuju se izvanredno originalnim narodnim izrazom, Čovek se ne mora uvek složiti s njim u načinu kako upotrebljava materijal narodnog jezika. Nekome se ponekad njegov izraz može učiniti grub, ponekad se jezik samog autora i suviše indentifikuje s jezikom njegovih jumaka, ponekad čak autor narušava utvrđenu gramatičku normu Književnog jezika.. Ali, pored svega toga, njegov je jezik bogat, raznolik, pun boja, istinski pesnički jezik, i uvek duboko narodni,. ne prosto seljački jezik, nego jezik narodnih masa koje su zahvaćene požarom revolucije i koje su i same nosilac revolucionarnih zbivanja. Drugim rečima, to je narodni jezik naše Revolucije, naše socijalističke dđanašnjice , i

Pravim, nefalsifikovanim narodnim jezikom mogu pisati samo oni književnici koji žive zajedno sa narodom, znaju sve potrebe i probleme života ftrudbenika i shvataju svu dubinu revolucionarnog preobražaja naše zemlje i perspektive njenog daljeg razvitka. Od toga koliko će naši pisci u svojim umetničkim delima realistički prikazivati delatnost i stvaralaštvo naših narodnih masa u stvari, zavisi demokratičnost i narodni karakter njihovog jezika. I novi elementi u našem književnom jeziku mogu postati šablon, često vrlo zgodan za šalu i parodiju. To dolazi uvek onda kađa »nova« ili »narodna« frazeologija pretstavlja imitaciju, a ne adekvatan izraz stvarnih odnosa. Mi smo u-– kazali na tendenciju naših književnika ka pravilnom i đubokom iskorišća= vanju izbora našeg narodnog jezika i smatramo da će upravo ta tendencija u našoj socijalističkoj književnosti sve više preovlađivali, naporedo 8 njenim daljim razvilkom, sa podizanjem njenog umetničkog nivoa,

ili su to nesocijalističke tendencije čiji su koreni u onom društvu koga. smo se otresli — ali koje se pojavljuju u krilu socijalizma i protiv kojih Partija vođi upornu borbu? Ne, ređe su to, a češće ljudi koji su čitavi jedna mana, oličenje negativnog. Na primer, to su visoki rukovođioci koji su se — prema Ćopićevoj satifi — Zidovima ogradili od ostalog sveta, i gotovo po pravilu ljuđi koji su nosioci borbe za socijalizam. Da li su to, makar, pojeđinci? Može li se, možda, napraviti ograničenje: ima i Ovakvih? Ne, ne bi se ni to moglo reći: pored satiričara se na ulici zaustavljaju, uz škripu točkova, luksuzne limuzine, iz njih se ukazuju srdita ženska lica — a on nju i ne poznaje! Biće da *o znači — mnogo je takvih na koje se odnosi njegova satira. Ni »druga Uzelca« godinu dana nije video, a i ovaj se nalazi pogođen. Biće da i njih ima mnogo, vrlo mnogo! A aluzija je jevtino plitka: »Uzelac« je u čiymama i kačketu, preti zatvorima, zapravo ne preti nego »grmi krupnim glasom«. I Ćopić vrlo »duhovito« ironiše: »ja Bam posigurno zaključio da u to njegovo »inače« (upućeno na račun satiričara) spadaju i batine i . razna druga vaspitna sredstva iz vremena kneza Miloša« A »drug Jova« nadođaje: »Popa Korošca trebalo bi za Vas mrčiknjige, Korošca, pa Vi ne bi turali nos gdje vas ne spada«. Treći mu preti: »Joj, joj, sveti Staljin! On je tako uređio, pa šad kao dZaaa baje: i ne pada im na um da okolo njuškaju i špijaju. Joj, lijepi Sibir!« I uopšte: »gdje god usput pomolim ovaj 8VOj no8, već ti eto znanaca: jedni me grđe, drugi priznaju greške iako ih ništa ne pitam, treći se pravđaju...« — Ali kroz kakvu zemlju to Ćopić prolazi, kakve to on

ljude susreće? Ili on misli đa sve

Scena iz filma »ŽČudotvorni mač«

a __K———_ kNJJižEVNEINOVINE

JEZIK U FILMU

— Nekoliko napomena povodom našeg novog umetničkog filma »Cudotvorni mače —

od filmova strane produkcije koji nisu sinhrohizirani na naš jezik (a takvi su, mislim, bez izuzetka svi strani filmovi koji se daju kod nas) gledalac malo pažnje obraća živoj reči koju ličnosti u filmu izgovaraju. Gleđaoci, sem po izuzetku

ne razumeju jezik glumaca, jer je to strani jezik, i zato dijalozi u fakvom filmu pred pu-

blikom koja govori drugim jezikom neizbežno moraju biti zanemareni i zamenjeni vrlo kratkim prevedenim rečenicama, svedenim na najmanju meru, neophodnu da se smisao filmske radnje shvati bar u glavnim potezima. Zato ne samo mno= ge nijanse u• karakterima i situacijama u filmu, nego kalkad i čitave celine, pa i čitave ličnosti ostaju za inostranog gledaoca nedovoljno jasne ili, pokatkad, i potpuno nerazumljive. U takvom slučaju gledaočevu pažnju zadržavaju glume, slika, opšta zainteresovanost koju je kod gledaoca izazvao tok filmske fabule i drugi efekti filma, a živi govor ličnosti ostaje, tako reći, mrtav za sav onaj veliki broj gledalaca koji ne razumeju jezik na kojem je film snimljen. Gledajući na film kao na umetnost, čije je jedno 'od izražajnih sredstava i jezik, bilo bi prirodno očekivati da

se film prevede, pa tek onda daje u jednoj stranoj jezičkoj sredini. Tako.

se u inostranstvu vrlo često i radi, Ali se isto tako često to ne čini, film se ne sinhronizuje. Živa reč njegovih ličnosti ne prevodi se, ili se prevodi u vrlo skraćenom obimu i daje na način koji znatno umanjuje gledaocu doživljavanje filma u svoj njegovoj punoći, i koji potkraćuje tako film kao umetničku celinu.

Ne ulazeći u suštinu problema da li nesinhronizirani film gubi i koliko gubi za gledaoce drugog jezika, hoćemo da naglasimo da se ipak pitanju dijaloga, pitanju žive reči koju film-

. ski glumci izgovaraju na platnu mora pristupiti sa svom potrebnom pažnjom kad je u pitanju jedan film domaće produkcije, „jedan film na srpskom jeziku. Ma koliko da jezik nije ni jedino ni možda najglavnije izražajno sredstvo filma, ipak je to jedan od elemenata filma kao umetničkog đela koji nije manje važan pojedinačno od svih ostalih elemenata iz kojih se komponuje film kao celina,

Povod za ovo nekoliko napomena o pitanju jezika u našim filmovima

dao mi je naš novi umetnički film »Čuđotvorni mač«. Jezik u filmu, po mom mi-

' šljenju, nije svuda na potrebnoj u-

metničkoj visini. Šta to znači da jezik u filmu bude na potrebnoj umetničkoj. visini?

Jezik u filmu, kao i u đrami, priveci i romanu, jeste ono čime se jedna ličnost određuje, čime se ona Osvetljava u odnosu: ha svoju okolinu,

čime se ona sama ispoljava i individualno izdvaja i karakteriše između ostalih ličnosti jednog umetničkog de-

mora biti podređeno njegovom vicu, iako je taj vic lišen svakog humora?

Da li je ta Čopićeva satira i približan umetnički ođraz jednog društva koje — u nečuveno teškim. uslovima, i u prvim ređovima baš sa tim ljudima koje Ćopić tako neukusno ismeva — izgrađuje socijalizam u svojoj zemlji? Ne, to je nekakav izmišljeni Ćopićev svet, to je društvena stvarnost koja ne postoji, izvitopereni odnosi među ljudima, likovi koje nigde ne srećemo — ta njegova »stvarnost« bi i u kratkom snu bila neizđrživa!

I najnespretnija satira može da deluje na pojedinca, da mu ukaže na neku njegovu negativnu stranu, da ga žastidi pred samim sobom. Ali jedna ovakva »satira« pre svega je štetna; ona svojom neistinitoštu može da probudi i u dobronamernom čitaocu raspoloženja koja neće doprineti izgrađivanju jedne čvrste društvene zajednice — kakva je đanas jeđino sposobna, da savlađa sve prepreke koje nam se gusto prepliću pod nogama

_— nego đa širi nepoverenje, podozre-

nje i sitnu zlobu, da razara jeđan zdrav društveni organizam.

Ustvari, u momentu kađa je naša Partija smelo zakoračila na nove puteve socijalizma, kadđa je povela odlučnu borbu za produbljavanje i đalje razvijanje socijalističke demokratije, Ćopiću se učinilo da je došla era nekakve »slobođe umetničkog stvaranja«, koja može samo da znači pokušaj sitnoburžoaske stihije da sebi izvojuje izvesne pozicije, “ali koja ne može da ima nikakve veze sa socijalističkom principijelnošću, Ne shvatajući, izgleda, da Partija ne može dobiti bitku za razvitak NOSHRRRUONĆ demokratije bez krajnje disciplinovanosti komunista, povezujući aj proces sa upornom borbom protiv neprijateljske delatnosti ostataka razbijene

Đuza Padović

la. Veliki pisci, na primer, i đobri pripoveđači često uspevaju da samo dijalogom dadnu fizionomiju svojih ličnosti, da ih kroz dijalog: međusobno diferenciraju i indiviđuališu, Pitanje dijaloga od velike je važnosti ne samo za dramsko, nego i za pripoveđačko delo. I nije lako postići, priznajem, da dijalog ispuni sve potrebne zahteve i da bude prirodan: i živ. Ali baš tu se ogleda veliki deo umetničke snage. Za lica na filmu i za filmsku radnju uopšte dijalog ima veći značaj nego što ga mora imati na primer u romanu ili pripoveci. Pripovedaču štoje na raspoloženju neograničene mogućnosti opisivanja i posrednog tumačenja ličnosti, njihovih misli i osećanja. Dijalog tu nije uvek neizbežan i nezamenljiv. Na filmu, pak, dijalog je ono Što se ne može i ne sme zaobići ili zameniti kojim drugim umetničkim postupkom. Dijalog, dakle, ostaje kao nerazdvojni i neophodni deo svakoga filma. Zato ni jezik lica u filmu ne može biti oslobođen bar glavnih zahteva koji se postavljaju svakom dobrom, književnom jeziku u literarnim i umetničkim delima,

Jedno dobro književno delo — za-

državamo se jasnoće radi i dalje na.

tim upoređivanjima s literarnim umetničkim delima — mora, uzeto u celini, imati svoj određeni jezik | Određeni stil. Filmsko umetničko delo takođe. Međutim, film »Čudotvorni mač« toga nema, ili nema bar u-dovoljnoj meri. Arhitektonska i stilska razbijenosk i neujednačenost filma kao takvog dovela je đo toga da »Čudotvorni mač« ni u literarno-jezičkom pogledu nema svoj stil, nema svoju ujednačenost, izgrađenu literarnu stilsku celinu.

Elementi bajke i elementi ne samo realnog, nego i realističkog i. verističkog koji se mešaju i smenjuju na filmu, i od kojih je ceo ovaj film i sastavljen, trebalo je da stave pisca scenarija i redjtelja pred jedan poseban problem: kako stilski — gleda. jući na stvar i literarno i filmski komponovafi i savladati te dve vrste prilično suprotnih elemenaža, iz kojih je valjalo izgraditi film. Ostavljajući po strani sam problem odnosa bajke i realističkog prikazivanja života u jednom istom umetničkom delu, nama izgleda da pisac scemarija i reditelj ovog filma nije sebi uopšte postavljao ovakvo pitanje. Ali, ako tvorac »Čudotvormog mača« nije postavljao Dpitanje stila kao celine, onda se očigledno moralo postaviti pitanje bar jezičkog i stilskog diferemciranja onih delova filma koji su deo bajke i onih' koji su slobodnija realistička tvorevina autora filma. Međutim, ni toga nema. U toku celog filma samo se na nekoliko mesta oseti jezik bajke i njenog načina kazivanja, a svuda inače — i tamo gde u filmu ima tih elemenata bajke i gde ih nema čuje se obična, ne baš uvek dobra, niti đovoljno književno kazana proza. Kađ se tvorac ovog filma već poduhvatio da u dramatičnu fabulu narodne bajke umese toliko -realističkog, onda ga je baš taj realizam njegova dela primoravao na jedan drugi, pretežno realistički postupak. To je prirodan, živ, diferenciran govor njegovih ličnosti. U »Čudotvornom maču« međutim sve ličnosti — izuzimajući nekoliko mesta — govore na isti načih, počinjući od pastirčeta Nebojše pa do babe i »silnog« ili »strašnog«

aš-Čelika. Nijedna od tih ličnosti kroz dijalog nije izdvojena niti makar ovlaš individualisana, ako se ne bi uzelo da je to postignuto onim »kravin sine«, kako deda iz milošte zove svoga unuka Nebojšu,

Može nam se zameriti da se na film ne može i ne sme gledati ovako literarno i da su to zahtevi koje film ne može ispuniti. Ali, ako film kao svako drugo umetničko delo, ne teži da što potpunije odrazi život, pa dakle i žive ličnosti i njihov govor, on će izgu-

. deđa ga ispraća rečima:

liko nabacanih napomena

biti mnogo od svoje istinitosti i samim tim i od svoje umetničke uverljivosti., O tome treba misliti i prilikom pisanja scenarija i prilikom režiranja filma. Ni ta strana jednog filma ne sme biti zanemarena,

Bez obzira na te opšte zahteve u

pogledu stila, jezika i dijaloga u filmu, »Čudotvorni mač«, nažalost, pruža izvestan broj primera prostog ogrešenja O pravilnost jezika. Primere zato navešćemo prema knjizi »Seena_ rio i knjiga“ snimanja za filmsku bajku »Čudotvorni mač«. U filmu su izvesna mesta izmenjena, popravljena, te se možda poneki primer koji budđemo uzeli neće u svemu slagati s onim Što se čuje u filmu; ali za načelno razmatranje ovog pitanja to nema naročitog značaja. , »Baš-Čelik«, okovan u buretu, kaže Nebojši: »Po bogu ako si mi brat, daj mi malo vode«, Tako je u knjizi snimanja triput ponovljeno. U filmu se, na sreću, to čuje samo jedanput. Međutim, trebalo je reći: »Pobogu da si mi brat,..« — „Baš-Čelik dalje kaže Nebojši: »Ne boj se, rode, nego mi pomozi, jedan ću ti život pokloniti«. Misao nije kazana dovoljno jasno, Ted reči nije najbolji, a naročito reč jedan ne stoji logički na najboljem mestu rečenice.

Vida govori Nebojši: »Slušaj me, Nebojša, otkriću ti tajnu«. Međutim ni o kakvoj tajni pre toga nije bilo reči, te je ovako kazana misao nejasna. (U filmu je to mesto, mislim, popravljeno). Vida nastavlja: »U našem rođu od davnina ima jeđan zapis da se žensko čeljađde, dok osamnaest leta ne napuni...«, gde je reč zapis pogrešno upotrebljena. Celo mesto je inače stilski dosta nevešto i nategnuto. — Nebojša odlazi đa prosi đevojku i »Dobra fi sreća«, Te reči se ne upućuju onome koji odđlazi, nego onom koji dolazi; ne ispraća se nego &e sreta tim rečima. — Gricko (odakle mu samo to poljsko ime!), suparnik Nebojšin, ovako govori Vidinom ocu: »,..Kodđ mene će tvojoj kćeri biti đobro, a u Nebojšinoj kući nema „nikad ničega za dosta, ima samo jedan deđa...« (Ovo je mesto nešto popravljeno u konačnoj ređakciji filma). — »Do veka da ste prokleti« — kune Gricko. »Ja ispadoh budala, ali nek vam je za

malo...« Ne kaže se u ovakvom slu-

čaju »nek vam je za malo«, nego »bi_ će vam zama]lo«, i tako dalje.

Ovo nekoliko po redu uzetih primera dovoljno je đa se pokaže nemaram odnos pisca scenarija prema jeziku. Za ovalkav jezik može se reći da ne samo nije književan ,već da nije ni gramatički ni sintaksički pravilan.

Posebno je pitanje glumačke dikcije i izgovora. Ni u ovom pogledu film nije bez prigovora, Kođ izvesnog broja mlađih glumaca čulo se dosta provincijalnih, neknjiževnih alkcenata. Pažljivijom analizom utvrđilo bi se, verovatno, da je sličan slučaj i 8 ostalim našim filmovima,

Film kao umetnička tvorevina namenjen je najširim masama, te on i u pogledu jezika ima svoj zadatak da pruži dobar i pravilan književni jezik i dobar i pravilan izgovor, Naši filmovi ponekađ ne obraćaju, međutim, đovoljno pažnje na to,

Mi se rađujemo svakom našem·novom filmu, Najzad, dosta smo se nagleđali tuđih filmova i naslušali tuđih jezika, Zato želimo đa bar na našim filmovima čujemo svoj jezik, da ga čujemo onakvog kakav on treba da bude. Bar te osnovne zahteve u pogledu valjanosti jezika i pravilnosti

izgovora nije teško postići. Sve ovo može nekome izgleđati kao stvar bez naročite važnosti ,ali nijedan detalj u umetničkom delu ne sme ostati zanemaren. Zato se nađamo đa ovo nekopovođom jednog našeg novog filma neće biti na odmet našim truđbenicima koji svoje snage ulažu u to đa naša filmska produkcija što pre postigne viši nivo.

ara e ara Cek araır: se tarara—MakONa 1 au gaLY 52 Bi ea muiAGUEK gara ia inae aa oran Izraz ovcana ure

| — ———o—-———

buržoazije i malograđanskog „anarhizma, zaboravljajući đa se pred nama nalaze „zađaci koje jeđino „može da sprovede država koja je u svojoj suštini diktatura rađnog mnarođa, Ćopić je istupio sa jedne sitnoburžoaske idejne platforme.

U momentu kađa je naša Partija povela borbu protiv nepravednih i prekomernih povlastica ustanova ili pojedinaca — koje su nepisanim i neozakonjenim „privilegijama primljene nekritičnim i šablonskim kopiranjem pojeđinosti đruštvenih odnosa u SSSR i nepreživljenim shvatanjima iz rata Ćopić je stavio pod udarac baš one koji še bore protiv tih privilegija, iako je to verovatno prvi slučaj u istoriji đa ih neko sam sebi oduzima, dobrovoljno. i svesno. Umesto da Oštricu svoje satire uperi na one koji su tom merom politički najviše pora=ženi, a to su kominformovci i đomaća reakcija, on je svoju »satiru« upravio na on” koji ta meru sprovode, po» dižući neiživljenu „„malograđansku stihiju kritizerstva protiv ljuđi koji daju sve ođ sebe za socijalizam, i time prefvorio satiru u klevetu, Međutim, na taj posao Ćopić se dao skrivajući se za lice Partije, u pozi nekakvog literarnog prvoborca za razvitak socijalističke demokratije. U suštini, ne shvatajući tendencije našeg društvenog razvitka i posmatrajući pojave sa stanovišta klasa i slojeva koji su kočnica u izgradnji socijalizma, taj njegov stav nije ništa drugo nego raskid sa partiskom linijom. Svojim »satirama« Ćopić je ispisao, zbog svega toga, ne samo.najslabije stranice, nego i klevetu tenđencija razvitka našeg socijalističkog „društva i snaga koje mu stoje na čelu.

Duh ove razorne satire proširio je na karikaturu Z. Džumhur. Umesto da "oštrice svog crteža i humora uperi na

“

borbu protiv onoga što daje otpor probijanju snaga napretka, na borbu protiv nekulturnosti, zaostalosti i zloupotreba — tog teškog nasledstva prošlosti koje usporava hod u buđućnost, umesto da pred očima čitaoca slikovito otkrije i britko ismeje mahinacije poraženih neprijatelja koji nikada ne šteđe truda da bi stvorili teškoće i naneli udarce gdegod mogu —-Džumhur je u poslednjem broju »Ježa« objavio bljutavu karikaturu, čije formalne strane ničim ne zaostaju za sadržinom. Stupiđan izgled jednog rukovodioca i njegove žene, njihov dijalog koji ne odgovara nijednom čoveku naše zemlje koji učesštvuje u izgradnji socijalizma, naslov »Posviraj, pa za pas zađeni+ koji pakosno i sasvim lažno govori o On0me što mi rešavamo pa zatim sprovodimo u delo, — fakva karikatura je uvredljiv falsifikat koji samo može mobilisati neprijatelje protiv naše đuboko revolucionarne i progresivne borbe za razvitak socijalističke đemokratije. Inicijativu Partije za pravilnu, zaista socijalističku raspodelu, Džumhur time izvrgava ruglu, i zajedno sa Ćopićem snabdeva one koji uživaju bilo u antikomunističkim ili informbiroovskim klevetama naše zemlje. Pravi umetnik, koji je »narodna svest o sebi samom«, ne može ići tim putem, naročito kađa je ta »svest o sebi samom« tako visoko uzdignuta kao što je to danas slučaj kod našeg radnog čoveka, u jeku teške bitke za socijalizam. Zato oni umetnici koji u vremenu herojskih podviga masa zabasaju na stranputice ne mogu računati nm drugo nego da ostanu U-

samljeni. Dušan POPOVIĆ

BTRANA 3

,

BELEŠKE

SVETOZAR MARKOVIC I DOSTOJANSTVO PISCA

Poslednji broj »Letopisa« donosi tri dosad neobjavljena pisma Svetozara Masicovića koja osvetljavaju jedan detalji iz njeEovog života: sukob Svetozarev s Maficom Srpskom. Naime, uprava Matice dugo je otezala da isplati Markoviću honorar za članak »Realni pravac u nauci i životu«, Obavljen u »Letopisu«, tako da je Marković io prinuđen da više puta traži zasluženi honorar, »Dosadno mi je — piše on u jednom pismu — što sam i toliko piskarao za nekoliko tričavih forinata, i što sam više od tri neđelje mislio da ću ih dobiti«.. A u pismu J. Subotiću kaže: »Matica je postupila sa mnom kako kakav gazda-kapltalista koji svoga slugu prinuđava da rađi i ono što se nisu pogođili, ako oče da primi platu za ono što je već zaradio«, U pismu J. Boškoviću to još ogorčenije ponavlja: »Matica postupa sa mnom kao sa prosjakom, kome se đelj milostinja, a ne daje nagrađa za rada... »svaki pisac, koji poštuje svoje dostojanstvo mora osetiti da je duboko ponižen kad se nad njim vrši takav rađ«,.,

Uprava Matice je, dođuše, naizađ isplatila honorar, ali nije sebe »iskupila« odđ birokratskog 1 veoma nekorektnog gesta POPA jednom našem velikom čoveku i

u,

STO GODINA »ŠUMADINKE«

Prošlo je sto godina otkako jo 185 godine Ljuba Nenadović počeo da izdaje »Šumadinku ko N ja je počela da

izlazi neposredno posle , »Podunavie« — prvog srpskog Književnog lista. »Podunavka« je prei stala da izlazi u oO3 nim burnim danima

Četrđdesetosme. U po zivu koji je uputio javnosti povodom pokretanja novog lista. Nenadović kaže 5 da su ratne prilike | učinile đa je Srbija

ostala bez &nližev-

nih „Č}listova (»gde

mač zveči — onde Muza ječi«), i da Je došlo vreme da se poređ niza političkih pokrene i jeđan MKMmjiševni list, „Nenadović je bio naprednih shvatanja i poznat sa svojih simpatija repuplikanaih ideja, te je brzo došao u su-

ob s vlastima. U broju 37, u jednom članku o republikanskim „manifestacijama u Francuskoj, Nenadović je napisao da je »u republikanaca duh i život narodni, i dok je republikanaca, to jest slobođom disajučih ljudi, narođu će biti dobro«. Zbog toga je »Šumadinka« bila odmah zabranjena. Nenađović je tađa potplatio crkvenjaka Saborne crkve Koji ie smrt ovog popularnog lista oglasilo zvonima,

Zabrana je izazvala različite komentare. U svojim »Pismima iz Italijee Nenadović navodi ovaj svoj razgovor s Njepošem:

»Vlađika me zapita — »Zašto zabraniže vaše novine »Šumadinku?« — Kažem da nalaze đa rasprostire ođveć veliku slobodu. »Onđa, veli, neka izbrišu iz istorije imena sviju srpskih vojvoda, jer su se oni svi borili đa buđe što veća sloboda... Što se Srbija ima bojati slobođe, Srbija kojlu je s&loboda rođila, koja samo sa slobodom može u naprijed ićl,.. Su čim će poći braći koja su pod Turcima ako im slobodu ne pone-

se?«.

»Šumađinka« 15 u nekoliko mahova počinjala 1 prestajala da izlazi, boreći se 1 s cenzurom i s materijalnim „poteškoćama. Poslednji broj je izašao 31 decembra 18B57 godine.

KONFERENCIJA O POEMI »JAMA« OD IVANA GORANA KOVAČICA

U glavnom „gradu Argentine, Buenos Ajresu, poznati argentinski književnik i publicista Pablo Rojaz Paz održao je kon{erenciju o poemi »Jama« od Ivana Gorana Kovačića.

Na ovoj konferenclji Pablo, Rojaz Paz najpre je recitovao celokupnu poemu »Jama« na šŠpanskom jeziku, a posle je pročitao svoj kritićii osvrt u kolem je istakao pesničko Ostvarenje Ivana GOorana Kovačića. emom — rekao je Pablo Rojaz

»Ovom po: Raz — Ivan Goran Kovačić je učinio besmrtnim i univerzalnim glas svoga naroda. Jer ta strašna prošlost oživljena je sa grimiznim sjajem jedne tragične muzike svi-

tanja. Jer, iznad ovog okrutno, mučenja diže se velika sjajna ruža mučeništva u čvrstoj ruci jednog naroda koji ic ostavio lug i čekić da zgrabi mauzer 1 brani svoje ume 1 brda, biblioteke i svoju krv, svoja

lja i svoje biblioteće, svoje čšene i 5VOPr atab i sudbinu opstanka svoga naroda.«

OTVARA SE MUZEJ NARODNE REVOLUCIJE BOSNE I HERCEGOVINE

Muzej Narodnog oslobođenja u Sarnjevu pretvara se u muzej „Narodne revolucije Bosne i Hercepovine. Ova} muzej

rikazivaće oslobodilačke pokrete 1 ustanke ne samo od 1041, nego još iz vremena

robovanja pod Turcima, zatim „razvitak radničke klase i socijailstičkog pokreta u Bosni i Hercegovini, i Muze| ima naročito bogate zbirke oružja, đokumenata 1 štampe, zatim galeriju fotografija, grafika i likovnih priloga sa tematikom iz Narodnooslobođilačke borbe, kao i stručnu biblioteku. U zbirci ustaničkog oružja nalaze se i primerci oružja iz prvih

dana ustanka: sekire, rogulje, koplja, no- ~

ževi ,starinske puške, pištolje 1 dr. Uz ovu zbirku, u muzeju se nalazi 1 mođerno orušje koje su partizant tokom rata otimal! od neprijatelja. Među oružjem ima pušaka 1 pištolja poznatih partizana 1 narodnih heroja. SENJSKA KATEDRALA SAGRADENA U XII A NE U XVII VERU Konzervatorski zavod na Rijeci izvršio je tokom poslednje dve godine niz veoma krupnih radova u Istri i SOVeTnom Hrvatskom Primorju. Među najznačajnije rađove spađa obnova čuvene ka-

tedrale u Senju koja Je za vreme rata bila ·

teško oštećena bombarđovanjem. Ranije se smatralo da ova velelepna barokma erađecvina potiče Iz XVIT veka. Međutim, u toku rađova na njenoj obnovi pronađeni su delovi originalne fasađe 8 kraja XIT ili početka XIII veka u romanskom 1 ranogotakoem stilu. Smatra se đa je ovaj đragoceni kul=turni spomenik tokom | protcklih vekova usled mnogih potresa, nekoliko puta navljan tako da je često rhenjao 6VOJ lk:

A