Књижевне новине
BEONA 3
Kralke vesli iz inosiransiva
| L |.
: Statueta iz 18 veka KOREJSKA UMETNOST
Poznato je đa geografski položaj zemalja utiče na razvitak umetnosti i kulture. Na ıstoku Avganistan i Koreja igralj su u tom pogledu značajnu ulogu. Budistička civilizacija 1 grčko-induska umetnost koje Bu preko Avganištana prenesene u Kinu, u Japan šu prenesene preko Koreje, ali sa specifičnim izmenama. Pod uticajem kineske umetnosti, korejska umetnost ipak ima svoju duboku originalnost i umela je u toku vekova da sačuva svoju samostalnost. U skulpturi statue boginje Kvanin u muzeju u Seulu otkrivaju uficaj kineske umetnosti dinsstija Sucia i Tanga (VII X vek). Izvesni bareljefi pečine Siek-Kil-Am potsećaju po izradi na kineske hramove, a po lepoti ih ponekad čak i prevazilaze. Docnije se u eposi Li nalaze divne recalističke statuete kao gornja figurina deteta od raznobojnog drveta iz XVIIT vika,
OSTRVO PISACA
Ostrvo Moris nalazi se oko 1.200 kilometara udaljeno od 'ananarive, glavnog grada na Madagaskaru. Površina mu je oko 2000 mž, Krajem 17 veka ra ostrvo su se doseli!! Prancuzi, a posle pađa Napoleona ostrvo je prešlo u posed Mngleske, kojoj i danas pripada. Međutim, na ostrvu Se gOvori, misli i piše francuski. Pored Indusa, meleza i malog broja Engleza, na oštrvu živi oko 0,000 Prancuza. Neverovatno izgleda, ali činjenica je da na ovom ostrvu svi pišu, a svaki deveti čovek je na ostrvu poznat pisac, što čini da je ono ili raj 4lI, pak,
akao literature, „Glavni grad ostrva je
ort Luj, Na ostrvu izlaze četiri dnevna lista, od kojih su tri književna, Pored liBtova postoji veliki broj književnih časopisa, Savez morisijenskih pisaca, 15 literarnih udruženja ,mnoštvo literarnih instituta itd. Međutim ,ova tako bujna literarna flora sasvim je normalna za pojmove na Ostrvu Moris, pošto su tamo &koro svi pisci, Jeanom Morislienu važnija je godišnjica smrti pisca Alberta Samena ili rođenđan Anri đe Renjijea, nego rat u Korejl, a diskusija o simbolizmu nego ma koji govor Višinskog, Morisljeni imaju svoja tri najistaknutija imens. Tn su: faspođa Reimonđa đe Kerven (napisala 15. romana), Robert Eduard Hart, naiveći njihov pesnik, koga ČL zovu |I »morisiienski Hajnrih Hajne«.
reći je Malkolm de Šaznal. Međutim, njega ne vole kao gospođu Rteimonđ i Harta. Mor'sijeni se ponose svoiom književnom istorilom, Engleski pisao Džozef „Konrad napisan je na Morisu svole đelo »Osmeh Breće«, Sada se između ostrva Moris i jed-
non susednog ostrva vodi borba za priori- .
tet u vezi s boravkom Bodlera na jednom od ta dva ostrva, Izgleda da će 1 ova čast pripasti Morisiienima,
UMRO JE ROMPOZITOR KURT VAJL
U Njuiorku je neđavno umro poznati kompozitor Kurt Vajl, jedan od osnivača savremene »školske opere« i autor mnogih opereftih (»Dle Dreiposehenoper«4, »Maha-
onny«, »Der Jasager«, »Down in the vall-
ey«) i instrumentalnih kompozicija. Za 1]lbreta svojih opera Vajl je uzimao alktuelne socijalne motive.
»CUDOVIŠTA I KANIBALI«
»Literaturnaja gazeta« objavila je »crnu listu« pisaca koji pripadaju prokletoj familiji »čudovišta i kanibala«, koji su se izjasnili protiv Štokholskog apela. Na listi se nalaze imena francuskih pisaca Fransoa Moriiaka, Žorža Dijamela i Andre Malroa, Ime Henri Valasa, koji je nekada bio đrag Moskvi, takođe na toj listi.
KONGRES MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE ŽURNALISTA U HELSINKIJU
Kongres internacionalne „organizacije žurnalista na kome je prisustvovalo 60 delegpata iz 30 zemalja, bio je otvorm u Helsinkiju u prisustvu prvog ministra Finske, Keeonena i ministra narodnog vaspitanja, Kongres je jednođušno usvojio mnoge reKojučUue o. zađacima žurnalista u odbrani mira. ·
SARTR NA JAPANSKOM
Japanci su neđavno preveli celokupna dela savremenog francuskog pisca Žan, Pola Sartra.
LITERATURA TI TELEVIZIJA
TT Batod toga što se u Americi predviđa da će televizija ođuzimati čitaocima Vreme za čitanje knjiga, Narodna biblioteka u Niujorku, uključujući i sedam njenih fi-
ı ljinla, izđala je ove godine na čitanje mnopo više knjiga nego ikada ranije.
BIBLIOTEKE »UNESCO«-a
Pri UNESCO-u je neđavno osnovana lstanova depozitnih biblioteka, ko! će čitaocima celoga sveta omogučiti čitanje publikacija i đokumenata koje izdaje UNESCO. Dosađa je ovim programom obuhvaćeno Preo seđamdeset država, a 1 dalje se rađi na njegovom proširenju.
KAD PISAC CUTI...
Neđavno preminuli nemački napredni pisac Ernst Vihert, autor romana »Šuma mrtvih«, »Utvarat i drugih bio Je dosta bote3 pisac pre dolaska nacista na vlast.
ada je i prekinuo sa pisaniem i ćutao sve do sloma nacizma u Nemačicoj. Gebels ga je ovako ocenio: »On H najveći veštak aaa og jezika. Ali, nažalost, njegova ve-
tina je za nas opasna čak i onđa kad “
BLAVNA PEVAČICA PRIREDILA LIKOVNU IZLOŽBU
Nemačka pevačica Lotta L,ehmann orgHanizovala je priHkom svog 50 koncerta u New Yorku prodajnu izložbu svojih ,altvarela, koje je izrađivala uoči koncertnih nastupa, Ta Vrsta pripreme za nastup Omo-. gućčila oi je, prema njenoj Izjavi, potpunu koncentraciju i uživliavanje u dela koja ie izvodila. Izložba sadrži 40 mkvarela, gde pretežu impresije na Schubertove i Sehumannove pesme. Prema mišljenju kriSi ti radovi nose sve one negativne, iao
zitivne momente kojima se odlikuju đe a amatera.
BTENDALOVA PROSLAVA U PARMI
U Parmi (Italija) ođržane su svečanosti u čast velikog francuskog pisca Stendala, koje su trajale nekoliko dana, Nu saštancima brojnih francuskih i itaijanskih poznavalaen Stendala i knijževnika učestvov i su i pretsednik francuske Akademiie Jean Lou!s Vandoyer, profesor Henry Martineij Plerre Martino, Luigi Posclo Benedetto
mnogi drui. Govornici su se iWlnvnom
bavili Stendalovim delom »Parmski kartu-
. via bra njegovim putovanjima
· neim ,dosađ „neobjavljenim
Stondaovim | pismima koja bacaju svetlo na rađ veikog pisca.
Istovremeno je u parmskom pozorištu Otvorena Stendalova izložba dokumenata i
autografa.
Bilten moralnog stanja nekih pisaca
KRIŽEVNENOVIRE
Odgovor bez odgovora
njegovim perom izvija se ona
vitka i blještava, plete se i raspliće, veze i kiti — prava divota! Ali đanas nije vrijeme fraza, danas je vrijeme djela. Snagom fraza ništa se ozbiljno ne može učiniti: ako fraze i zalepršaju malko u svijesti čitaoca — svejedno, brzo im posustanu krilaw A vjerovati u snagu FErenburgove fraze i s njom. stupati na arenu međunarodnih odnosa, praviti dakle Erenburga nekakvim »putujućim kul_ tfturnim ambasadorom« prilično je ograničeno i neinteligentno. Tim prije kad jee•svijetu već jasna vrijednost svake inforntibirovske riječi. Pa i svega onog što danas Krenburg zastupa. radi, hoće.
U svoje vrijeme, prije nekoliko mjeseci, Ilja Erenburg je uputio otvoreno pismo piscima Zapada, pozivajući ih da se okupe oko tzv. Štokholmskog apela (apel kao i svaki njihov apel: riječi i riječi!). Mnogi se nijesu ni osvrnuli na njegovo »otvoreno pismo«; našao se poneko ko mu se i ođazvao — bilo da je njegova moralnog kova, bilo da je u dirljivoj zabluđi. Nekoliko uglednih pisaca i naučnika su mu, međutim, pošteno skresali ono što misle — kao Pristli, kao Šamson, kao Tiring. Norveški pisci takođe. Odgovori su bili porazni: bilo je interesanino čuti šta će na to Erenburg moći da kaže. A on je — to je morao —odgovorio nedavnim člankom »Odgovor na odgovor«, člankom koji je informbiroovska „štampa „prigrabila kao »osvježenje«, prigrabila grčevito i bučno kao spasonosni »adute — likujući u svojoj duhovnoj prostoti i anemičnosti.
Ali u tom »Odgovoru« nema odgovora, Nema poštenog odgovora. Ima samo driblinga. Erenburg je ipak i
E sio je majstor fraze. Pod
neki diplomata: zna i da ćuti (tamo ·
gdje treba) i da reče (tamo gdje »može«), da govori o nečem sasvim doesetom, čak i da podvali, On prelazi preko opasnih mesta jednim banalnim vjicom, vjerujući odviše u moć svoje izlinjale dosjetke. Pristli mu jasno kaže: »Ja volim svoju zemlju isto tako nježno kao i vi svoju, A to vrijedi spomenuti, jer neki ruski pisci izgleda đa ne mou shvatiti đa ta duboko ukorijenjena ljubav prema svojoj sopstvenoj zemlji nije svojstvema samo Rusima, nego da postoji i kod drugih... vi i vaše kolege podvrgli ste pisce sa Zapada stalnoj bujici pogrda, koje su, uzimajući u obzir sve omaške u prevodu, bile divlje i nepristojne. U oktobru, bili ste daleko kao Lama sa 'Tribeta,grmmeći sa nepristupačnih visina protiv naše dekadencije. U aprilu, vi istupate i govorite nam da se ne držimo tako na razdaljini. Šta to sve znači? Ovđašnji cinici nam kažu da vaši stavovi, koji se tako divlje mijenjaju, potpuno zavise od neposredne politike PolitbiYroa...« Erenburg to svodi na vic, on se na to i ne obzire, lijepi se za nebilo (iako i to »nebitno« govori mnoEo) p uzima i onda apsolutizuje jedan „usputni „detalj — praveći za informbiroovskog čitaoca ovakvu kašu od Pristlijeve izjave: »Pristli kaže da se ne može priključiti zahtjevu „zabrane atomskog oružja zbog toga što sovjetski delegati odbijaju đa učestvuju na međunarodnim konferencijama posvećenim problemima teatra«, Pa zatim nađođaje: »To liči na šegu, ali nažalost, Pristli to piše ozbiljno«. I samo toliko. I nijednog daljeg: navoda Pristlijevih riječi, Međutim, Pristli njjo samo to rekao, Pristli je mnogo više i mnogo teže rekao, i nije tako rekao, Mi smo čitali Pristlijev odgovor — Erenburgu može na ovakav način »odgovarati« jedino ta_
. mo gdje Pristlijeva izjava nije do-
prla, gdje dopire samo preko ovakve interpretacije. I gdje je moral_ na klima u punom padu, gdje se misli ovako, zbori onako a djela — na= opako! Krenburg, na primjer, može da i tako »objasni«: »Ja sam mu (Pristliju) predlagao to... da zveckanje oružja, lokalne ratove i tzv. »hladni rat« zamijeni pregovorima, sporazumima, mirom. Čini mi se da je Pristlijev spor sa mnom tek. odjek njegogovog spora sa samim sobom. Neosporno, Pristli proživljava dramu unutrašnjih sumnji... Da, Brenburg to može da napiše. I potpiše. Neospor= no je, zaista: evropski čovjek (i ne samo evropski) preživljava danas pri_ stlijevsku unutrašnju dramu, ali već je pri posljednjem činu kada sumnja dobija vid čvrstog saznanja.. Hladni rat? Zar Brenburg nije jedan od grlatih vojnika toga rata, kao i toliki drugi njegovi »drugovi po peru« bar u odnosu na našu zemlju? Insistiranje na pregovorima, na sporazumima? Ali kakve pregovore, kakve sporazume, pod koju cijenu? Višinski je to ovih dana ponovo dešifrirao: pregovori velikih na štetu malih. Uticajne sfere i sve ostalo. Pod tim reflektorom Brenburgov apel dobija švoju osobitu draž: i na ovom malom i slučajnom detalju biva jasna »dobronamjernost« sovjetskog publististe-mirotvorca, sva dubina njegove hipokrizije, .
Norveške pisce Erenburg je »likvidirao« na njemu svojstven način superiornom nadmenošću, Klevetom Kleveta je — to smo vidjeli — omiljen metod tamo gdje se vapije za argumentima, gdje su argumenti neophodni kao hljeb, kao vazduh — a nema ih, ili su sakriveni u tamne đubine katakombi, zaključani sa devedeset i devet brava i katanaca zato što su opasni. Kad norveški pisci kažu: »Na pet straniea svoga pisma Erenburg nije našao mjesta čak ni za jednu jedinu istinsku riječ o miru«, Erenburg patetično uzvikuje: »To nije igtina!l« (svi znamo pravi valer toga uzvika), nadovezujući, zatim, valjda kao »argument« kojim trebn da sravni protivnika, proizvoljnu optužbu da su norveški pišci ustvari »obožavaoci savremene Amerike« koji se »dobronamjerno odnose prema politici SAD«, koji »vrše svoje« — malte ne kao američki agenti!
Dušan Kostić
Ilja licemjerno nastavlja: »Mi pozna-
' jemo i volimo Norvešku zbog otvore-
nosti, zbog nepomirljivosti duha njenih ljudi i, razumije se, vrijeđa to što stotinu i devet norveških pisaca ne posjeduju te kvalitete«. I pošto se tako »uvrijedio« na književnike Norveške (koju, kaže, voli), sam prelazi na grubo vrijeđanje tih ljudi — gori: su, veli, i od hitlerovca Knuta Hamsuna, i daleko manje vredniji od njega! I ništa ga zato ne čudi, i ništa ga, kobajagi, ne ljuti.. Nameće se, ipak, pitanje: ako su norveški pisci zbilja takvi kakvim ih pretstavlja ovaj Ilja, ako, znači, nemaju potrebnog moralnog autoriteta, zašto se on_ da Erenburg obraćao s otvorenim Dpismom, zašto je tražio njihovu saglasnost? Očigledno, sam sebi skače u usta; zaboravljajući se, on svojoj sopstvenoj intrigi staje na grlo odgovarajući na primer francuskom Đžbpiscu Andre Šamsonu dobacuje i ovu demagošku frazu: »Ja cijenim Knjige Andre Šamsona i znam da on ima moralnog „autoriteta, inače mu se ne bih obratio otvorenim pismom«. Da, zaista, kako to da se obratio za potpis i norveškim «obožavaocima savremene Amerike«, kad je već posigurno »znao« đa su takvi i takvi? Pričam ti priču, »Dosadno je sve to, gospodo!« — uzviknuo bi, sigurno bi uzviknuo Gogolj nad ustajalom žabokrečinom jedne ·srozane publicistike. . Šamsona je obasuo bajkom o miYu, O »borbi« za mir. »Slažući se« s francuskim piscem đa se treba boriti protiv podjele svijeta na dva dijela „protiv nemogućnosti da se razgovara, diskutuje, zajedno traži istina, itd., on je ugrabio priliku đa već po deseti put ponovi teze Štokholmskog apela — jednostrano kakve jesu, licemjerno kakve jesu, demagoški kakve jesu. I — ništa nije rekao, Sve sama šljaka anemičnih misli. Nevje-
DD “font
Ne vraća se ono
Ognjevi truda a sna koreni,
u dan moj
TI ko će snu mom kalup da skroji,
Iz pepela i praha
u dušama ljudi,
između reči i dela.
Ja nisam broj!
Smelo koračam putem svojim pod nebom zavičajnim i lestvicama tajnim
u srce penjem se ae i opet bivam svoj!..
ls e uan ca MMuhypgiAGy — OT -| DRENOVAC
· kominformovski vjetrovi nose
u sam, na zemlji toj, gde nekad vrbovu pravih
gde gacah Do barama posle letnjih pljuskova...
što ostavio sam za sobom, i čemu osvrt na put što u magli se gubi?
u moja zrače bdenja , sutrašnja bogata zrenja, sunca 'krošnju gramaju. Zar sen za grobom
da zastre duše prozor što u nov gleda svet?
il da ga meri običnom merom; ko će bujicu misli mojih da jednim samo usmeri smerom?
proklijaću nepokornošću
i, otvoriv sva čula, razapeti se, ko most,
Pa ću da pijem i volim,
da pevam bez straha,
da zborim bez maske i vela,
da srce nosim na diapoYHpa golim.
što izvrdavanje pred jednim uglednim intelektualcem Zapada. Tupo la_ ganje. Ni austriskom naučniku Tiringu nije pružio pravi kao je samo, onako usput, za njegovu izjavu: djetinjstvo, naivno, prljavo! Teško je, bogme, vjerovali da i sam FErenburg vjeruje u ozbiljnost ovih svojih »argumena{ia«.
Jer neće biti da je Brenburg izgubio moć rasuđivanja, sposobnost za ključivanja iz datih premisa, premisa koje su kategorički jasne i nedvosmislene. Ne, moć rasuđivanja nije izgubio, ali je izgubio svako osjećanje morala i sada pliva niz vodu bez svoga pravog glasa. Kao i toliki drugi sovjetski i satelitski pisci, Erenburg je evoluirao u slamku koju bijesni kako hoće i kuda hoće. Savjest pisca, odgovornost pisca — to su za Brenburga preživjele kategorije, trice i kučine, romantika. Otuda kod njega sposobnost 'izvitoperivanja, zabašurivanja, obmanjivanja. Otuda cinizam umjesto prave ljudske riječi. Otuđa kontradiktornost i silna razdđešenost samoga pisca — njegov sopstveni masakr.
Sve u svemu, Erenburgov »Odgovor na odgovor« ji formalno i u sušti-_ ni nije nikakav odgovor — on nije »potukao« odgovore na njegovo otvoreno pismo. Kao stari vašarski vergl ponovio je samo već dotrajale i ubistvene fraze na temu mira i laž. ne borbe za mir; skačući s fraze na frazu rekao je — i nehotice — tu i tamo ponešto i o sebi, i o onima koji ga stavljaju u pogon: kako je strahovit moralni pađ u fih ljudi! Samo je jednu istinu rekao Ilja Rrenburg: »Naša epoha traži otvorene riječi i O– tvorena djela«. Ali, naravno, on ne stoji iza te jasne istine, on joj je davno rekao laku noć — i mnogo čemu ostalom. Odgovori su ostali bez odgovora. Zar je Brenburg mogao pružiti KadaPaLPVAJUYI odgovor, pošten odgo-
vor?,
SDOJCL
sviralu;
odgovor; Te- ·
- _ BROJ 48
_ ŽDANOVIZAM VLKA CERVENKOVA
Slavko Janevski
kovodilaca da su svestrani po-
znavaoci svih grana umetnosti i nauke od marksizma-lenjinizma pa do biologije, lingvistike, književnosti, muzike i likovne umetnosti — dovela je do prave dezorijentacije čitavog niza darovitih i neđarovitih sivaralaca u njihovim zemljama, svela je umetnost na đeklaraciju i fetišiziranje sovjetske umetnosti, unela iđejnu zbrku i zabunu: — kako i na koji način se preobraziti, očistiti svoje knjige, note i platna od »zapadnjačkog bagaža«. Posle Ždanovljevog »raskrinkavanja« nekih sovjetskih muzičara i pisaca, rukovodioci informsatelitskih zemalja odlučili sv da drastičnim merama, na isti ili sličan način, prečiste račune i sa svojim zoščenko-šostakovičima. U tome su bugarski rukovodioci izbili na čelo. Na retko zanimljiv način bugarske novine donele su kritiku nekih masovnih organizacija o tome kako je nekoliko pisaca uzelo obaveze (sa akontacijom) da će napisati romane o liku novog bugarskog graditelja, pa su ta njihova obećanja ostala bez rezultata. P'atamorgana socijalističkog realizma, za koji ni sami, tvorci nisu pronašli definiciju, 'zahtevala je ostvarenje nečega što je neshvatljivo za pisce koji su se, u času zamozaborava, obavezali na to. »Mi još nema bugarskog „Korčagina!« — jađikovali su rukovodioci bugargke partije i rukovodioci književnosti. Oni su zahtevali romane sovjetskog tipa, pozivajući se na ».,.. životvorni i moćni potok istinske umetnosti koja đolazi sa Istoka, iz Sovjetskog Saveza« (Viko Červenkov, govor na savetovanju bugarskih umetnika, 26 maja ove godine).
Socijalistički realizam, narastajući u »moćni potok sa Istoka«, postao je ustvari bauk za sofiske umetnike, strah i trepet zbog neizvesnosti, kako stvoriti delo koje bi spajalo u sebi dve apsolutne nepomirljivosti: ukus Červenkova i umetnost? Ova zabuna izazvala je najpre pasivnost, zatim strah i nepoverenje u mudro partisko ruko= vodstvo i, naposletku, pojavu poluilegalnog pokreta, nazvanog, prema Červenkovu, ŽENDOVIŽAM.
Šta je izazvalo ovog kremaljskog automata da se Dolara Ždanova i da digne toliku prašinu oko socijalističkog realizma?
Povod za ovo bilo. je pismo bugarskog slikara Aleksandra Žendova, iza koga stoje »drugi žendovci«, upućeno Červenkovu lično, a u kome između ostalog stoji:
».., Produkcija umetničkog sektora kod nas za poslednje dve godine spala je za više od 50 posto. Tematika, taj osnovni zađatak postavljen pred u-– metnika od strane naše progresivne javnosti, za to vreme ne beleži nikakav razvitak — a umetničko majsior-
prst informbiroovskih ru-
stvo (ovđe se više ne mogu uzđdržati od ·
ocene!) ispod nivoa je svih opštih iz„ložbi za dvadeset gođina unazad«.
Červenkov je u svom referatu ovako prokomentarisao ovaj deb pisma Aleksandra Žendova:
»Znači za dve gođine na ovamo, tj. otkako se Centralni komitet aktivno umešao u rukovodstvo jijdeološkog fronta, otkako je stvoren Komitet za nauku, umetnost i kulturnu, po Alek.8andru Žendovu nastao je u likovnoj
umetnost: potpun zastoj, nema nikakvih znakova kretanja unapred,.majstorstvo naših umetnika vratilo se unazad za čitavih dvadeset gođina«. (podvukao S. J.). .
Ali Ženđova je ponela: stihija iskrenosti prema rukovodstvu i on nastavlja svoja zapažanja:
»Umesto idejnog razbistravanja, udubljivanja i konkretnog programa za borbu protiv klasnog neprijatelja u umetnosti, umesto polaganja osnove 8ocijalističkog realizma — 3 bezidejan, neplanški, mutež!
»Umesto organizacije — dezorganizacija! .
»Umesto kolektivnog . rukovodstva, umesto masovnog uvlačenja umetnika u stvaralački i društveni rad —
administrativni fieror i Rkomandovavanje!« Zatim:
»... Treba priznati (a to u našim krugovima ođavno nije tajna) da su se kod umetnika stvorila i da jačaju opasna ıaspoloženja: razočarenja u partisko rukovodstvo, gubljenje vere u mogućnos, stvaralačkog ispoljavanja, pa čak i panika, jer se smatra da je Partija postavila sebi za cilj obezličavanje sivaralačkog rada umetnika time što će „ga okovati kasarnskom disciplinom, što će. ga. podvrgnuti bezapelacionoj, proizvoljnoj cenzuri, što će umetnost vulgarizirati i spustiti je do ukusa ulice, itd., itd. Kako, zbog čega i kakvim povodom je partisko rukovodstvo dđoveđeno u fakav odnos prema umetnicima, ko i kako je uspeo da poseje razočarenje među njima, šta je poljuljalo plameno poverenje u Partiju — videće se kasnije. U ovom slučaju treba najpre da se konstatuje da je između Partije i umetnika sagrađen veštački zid nepoverenja, da u odnosima Partije i umetnika postoji ozbiljna kriza (zaista objektivna, neosnovana i neopravdana) KOR se produbljuje iz dana u dan..
A SSBni Červenkov ...
»I ove repate laži i klevete, uzete iz arsenala neprijatelja, izlaze iz ustiju partijca sa: »triđesetogodišnjim« stažom, kako se hvali Aleksandar Žendov!« I zatim, još jedanput:
»Eto zbog čega Aleksandar Žendov optužuje Partiju koja dve godine, tj. od petog kongresa na ovamo, ostvaruje opšte ideološko rukovodstvo u ]jkovnoj umetnosti«.
U svom pismu Ženđov dalje iznosi đa oni koji su informirali CK BKP o stanju umetnosti, nisu ništa drugo do spletkaši i klevetnici (Bogomil
. Rajnov, Ljuben Belmustakov, Vičo I-
vanov), a Červenkov ih u svom referatu brani i još jeđanput im izražava zahvalnost.
Šta je usfvari nateralo Červenkova da juriša artiljeriom ćoraka na umetničku stvarnost u Sofiji? Teško je i odgovorno izvlačiti zaključke iz jednog mulnog govora, ali taj govor, silom prilika, sam nameće zaključke.
Jasno je da je Červenkov najpre hteo sebi da obezbedi poziciju umetničkog faktora i·da sa, zastupajući ždanovizam, još jedanput preistavi svom kremaljskom gospodaru kao pobornik svega što je sovjetsko. Na stranu to što on nema pojma o tome šta je socijalistički realizam. Govoreći o Žendovu on nije zaboravio da njegovo pismo pripiše »lageru trockista i titovaca!« Sad »kad se Centralni komitet aktivno umešao u rukovodstvo ideološkog fronta« trebalo je ovim re-
.feratom.zaplašiti.i celu onu masu ne-
zađovoljnika koji misle kao Žendov. Na taj način trebalo je srušiti »veštački zid« koji đeli BEP od umetnika i naterati neposlušne da poklone poverenje rukovodstvu.
I da bi ironija bila veća, Červenkov karakteriše Žendova kao »Dalaj-
lamu um"-tnosti koga bez pogovora treba slušati i pokoravati mu se«,
Odmah posle referata Červenkova »Rabotničesko đelo« donelo je članak o prošlosti Ženđova, a zatim je žrtva isključena iz partije.
A patron umetnosti, Viko Červenkov završio je patetično:
»Dajte, radite, stvarajte visoko u: metnička realistička dela, povezana sa borbom i stremljenjem naroda ka socijalizmu, organizujte u tom cilju izložbe! Mi vam u tome potpuno pomažemo i pomagaćemo vamć«,
Zaista, vrlo ohrabrujuće! Ali, ovđe se nameće još jedan zaključak koji je možđa ključ tajne realnog stanja kod njih: kakvo rukovodstvo takav socijalizam, kakav socijalizam takav i re> alizam! Ali to je tema za sebe.
Klevetnička satira
Prva, neposredna reakcija na film
»Jezero« došla je od strane ljudi čiji je život i rad taj film pokušao da prikaže. U osnovi ovih primedbi isticao se zahtev za tim da naši filmski umetnici — pa i ne samo filmski ulože više napora kako bi u svojim delima dali istinitu sliku naše društvene stvarnosti; to je istovremeno bio i protest protiv iskrivljavanja u prikazivanju naše socijalističke stvarnosti i njenih radnih ljudi, Međutim, najveći deo naše kritike kao da nije primetio ovo osnovno, nego se — nažalost pokatkad i sa zlurađošću stručnjaka u čiji su se posao umešali »laici« — upustio u diskusiju pre svega o »tipičnom«, dobrim delom dosta neplodno čeprkajući po ovom pitanju, padajući Go tako proizvoljnih i zbunjenih pitanja kao što je i ono; đa li tipično uopšte postoji? i, najzad, ostavivši diskusiju o »tipičnom« bez iole ozbiljnije6. pokušaja rezimirania njenih rezultata. . Nije bilo nimalo slučajno što je baš posle jedne filmske premijere islr-= snulo pitanje o odnosu umetnosti i stvarnosti. Prvi pokušaj da se da šira umetnička slika naše stvarnosti bio je baš jedan domaći umetnički film, i osnovni problem naše savremene u-– metnosti, njena najkrupnija slabost, morala je nužno ovde da se ispolji u svom najoširijem viđu. Zataškavanje ovog pitanja ne može dovesti do pozitivnih „rezultata. I najzad, ne vredi podupirati vrata kada su prozori otvoreni — utoliko pre što u našem društvu ljudi neprekidno traže sve više svetlosti.
Jer ako je diskusija koju je pokre-
u
nuo film »Jezero« zaobišla glavno pitanje, ono neminovno iskrsava na drugim umetničkim planovima — u kunjiževnosti, karikaturi itd., — što ne zna= či đa se neće ponovo pojaviti i na filmu.
U književnosti pitanje je iskrslo tamo gdđe je proces između društvene
materije i njenog umetničkog odraza
najkraći, a gđe se istovremeno njime pokušava i da zahvati ozbiljniji društveni problem: u kratkom proznom delu, konkretno i najdrastičnije — u nekoliko satiričnih priča Branka Ćopića. Ideološke slabosti koje su i problem. »tipičnog» rastvorile i upele se da ga pretvore u ništa, u nepostojeće, i time otvorile vrata apologiji neis}iniloga prikazivanja ljudi, odnosa i razvojnih tendencija društva, — pokozale su se vrlo brzo i u drugim oblastima književne teorije i književne
prakse. U tome stilu, u nastupu jedne
simpllcističke naivnosti Ćopić je — u svom »Sudiji s tuđom glavom« — negirao postojanje socijalističkog realizma (»nikakav socijelistički realizam ne postoji kao što ne postoji ni socijalistički ručak«), šte ne može ovđe imati drugog smisla nego da je književnost bila, jeste i ostaje uvek ista bez obzira na sve društvene promene, da je ravnođušna prema tekovinama marksistiške nauke o društvu. Uostalom, da Ćopić baš ' ko misli (a ne da je stvar u terminu, u ovom ili onom nazivu književilosti jednog socijalističkog društva, i]i nečem drugom), to pokazuju i njegove satire, pokazuje način na koji Ćopić u njima pristupa stvarnosti, koje unutrašnje sna-
ge-on u njoj uočava i gđe traži rešenje pitanjima koja postavlja.
Ako se u ranijim društvenim epohama — u kojima je stihisko delova= nje ekonomskih zakonitosti pretstavljalo odlučujući i često isključivi faktor u procesu razvitka — takvi istin= ski, iskreni umetnici-realisti kao što je Balzak i bili prinuđeni da »postupe protiv svojih vlastitih klasnih simpatija i političkih predrasuđa«, i time mogli da stvaraju grandiozna književna dela, to ne znači da su isti elementi za to dovoljni i đanas, posle jedne socijalističke revolucije, čije je društvo spoznalo zakone ekonomike i zato i likviđiralo njihovu anarhičnost — tj. svoju svesnu delatnost uskladđilo prema objektivnim ekonomskim zakonitostima, prema njihovim razvojnim tendencijama i iime visoko Dpodiglo ulogu svesti. Baš zbog te kval!tativno nove. uloge svesti teško se može zamisliti talent koji bi u socijalističkom društvu — i pored reakcionarnog pogleda na svet — mogao da stvori jedno istinski umetničko delo, kao što je to mogao đa učini u kapitalizmu jeđan simpatizer preživele aristokratije., U tom smislu balzakovska vremena zauvek su prošla. 3 ne samo u tome smislu. Savremeni književnik ne može životariti u malogra– đanskoj magli, u proizvoljnim i svoje= glavo-originalnim tumačenjima društvenih pojava, on mora — da bi mogao stvoriti takvo đelo koje je zaista umetnička slika socijalističke stvar=– nosti — biti veran metođu realističkog, istinitog prikazivanja stvarnosti, prožetog progresivnom „društvenom svešću.
Ali to ni u kom slučaju ne znači đa je' savremenom književniku dovoljno da ima nekakav šablonsko-progresivni pogled na svet pa da njime, kao
čarobnim štapićem, stvara velika de-.
Ja. Baš je posmatranje stvarnosti kroz
y
takve seriske durbine i stvorilo onu književnost kojoj bi se čovek danas mogao potsmehnuti kao »socijalističkom realizmu« — ·«potsmehnuti se zbog toga što je ođ socijalističkog realizma u savremenoj sovjetskoj književnosti ostalo samo ime, a ispod toga buja jedna dekadenina i vulgarno-naturalistička literatura. Međutim, nije ništa manja opasnost kada se danas kod nas izvestan broj umetnika, ođbacujući — iz raznih razloga Dpozajmljene — durbine, ostaje nenaoružan prxod savremenom stvarnošću zato što nema zaista i svog sopstvenog, duboko istinito usvojenog, mark sističkog ubeđenja, ubeđenja koje nije durbin što se može odbaciti, nego sam čovek, čitav čovek. Ipak, ako za pojedinca nije manja opasnost ona je svakako nesrazmerno manja za čitavo socijalističko društvo i njegovu umetnost, jer neminovno mosi diferencijaciju između onog što istinski jeste i što iskreno hoće da je marksističko i onoga što se prikazuje kao takvo iz raznih drugih pobuda. Zbog toga naša Enjiževnost danas nije u opasnosti đa bude preplavljena nekom pseudo-socijalističkom umetnošću, ali to znači i istovremeni zahtev za Živom kritičkom delatnošću koja će znati da izdvoji ono što je zaista revolucionarno i socijalističko u književnosti od onoga što tako samo izgleda. To je zahtev za književnom kritikom koja će znati đa ubedi književnika kojisazreva da mujejeđini put u najviše oblasti umetnosti onaj koji je duboko prožet marksističkom idejnošću, kritikom koja će znati masi čitalaca — graditelja socijalizma jasno đa objasni koja je umetnošt
zaista njegova, koja ga umetnost uči novim pobedama u ovim surovim re" volucionarnim bitkama, koja opleme= njuje u njemu osobine svojštvene BO“