Књижевне новине

\aROJ 47

0 našoj izdovačkoj (ljelatnosti

Piše:

(Crtež Džumhura) ILIJA RECMANOVIGC

I V ido Latković, u svom članku »O izdavanju sabranih dela« (»KnjižeVne novine« od «3 oktobra 1950), ukazao je na jedan „zadatak naših književnih istorika i naših izdavača. Riječ je o publikovanju kritičkih izdanja naših klasika, sabranih djela istaknutih pretstavnika naše književnosti.

Na tom poslu rađilo se kod nas i ranije, a rađi se i danas, sa više ili manje uspjeha, ali nekako sporo i, možda, nedovoljno organizovano. On pretpostavlja kađar dobrih stručnih madnika i zahtijeva diroke istraživačke napore, mnogo strpljenja i vreme= na, Međutim, i taj posao, solidno planiran i razumno organizovan, svakako bi mogao da krene bržim tempom i da, u dogledno vrijeme, donese obilnije rezultate,

Ovim pitanjem, veoma „značajnim za rad na proučavanju maše knjiševnosti ,pozabaviće se sigurno, i ireba da se pozabave, i povodom lLa+tkovićeva članka, svi oni koji su za to pozvani i koji mogu đa mu nađu najbolje rješenje.

Ja bih Vida Lotkovića dopunio samo utoliko što bih predložio da se, na isti način, to jest intenzivnije i organizovanije no dosada, pozabavimo i prikupljanjem, obradom i publikovanjem građe u vezi sa životom i radom naših književnika i umjetnika. Naročito u onim našim republikama u kojima u tom pogledu nema nikakve „tradicije i. ne. radi se, u toj oblasti, skoro ništa,

Bilo bi možđa korisno ako bi se oba ova posla, i objavljivanje Kkritičkih izdanja i publikovanje građe, primijenila nešto šire i na one pisce čija je aktivnost prerano prekinuta i djelo ostalo nedovršeno i medorečeno, ali, i takvo kakvo je, pretstavlja dokumenat o težnjama i pokušajima kod nas da se Imjiževni i kulturni život uskladi sa potrebama narodnim, da se usmjeri novim, naprednijim putevima i pravcima,

No pored pitanja koga se u svom članku dotakao Vido Latković, postoji još jedno, njemu srodno i, mislim, akutnije od njega. Naša omladina, u prvom ređu srednjoškolska i univer-

{____________e_eeae a a aa l a —-- ___________ ___ __ __ | ____ ___ | _________| ___ __ __________ ________________________ qTKCOII—8T—.

njega su morali brođove nazad vraćati. Na koncu, pripitomio ga župnik. Znao ga odvesti gore k sebi, pa ga pustiti da kopa po knjigama, da razgledava &like, Tako se malo po malo smirio... i |

Prvi jad razočaranja je popustio, ali nikako ne mogu da shvatim, zašto se ovdje ne otvori Nazorov muzej? Zašto su mnjegove voljene stvarčice 1 knjige spakovane u sanduke i čekaju da ih se odovud preveze? Zašto netko iz Splita odnosi Nazorovu bistu koju je izradio Meštrović? Da li Je dobra ta ideja da se u Zagrebu postavi kao muzej — Nazorova radna soba?

Tom Kkalemu protivi se duh Nazorova življenja, duh ove prirode, koja je i odnjihala pjesnika. Ta zar bi netko mogao prenijeti Tolstojev muzej iz »Jasne poljane« u Moskvu?

Ne! Neka sanduci ne otputuju. Savez književnika mogao bi se pobrinuti da se u ovoj kući odmah i bez odlaganja uredi Nazorov muzej. Pa iako će ovdje biti manje posjetilaca, oni koji dođu bar će još dublje sagledati pjesnika, osjetit će tlo koje je dalo Nazora. i

Nazorovi rođaci — Alberto, koji nas je primio, i njegov brat Juraj, koji stanuje u susjedstvu najviše su skupili i sačuvali pjesnikovih predmeta. Oni bi obojiea bili kao stvoreni, da s velikom ljubavlju i odgovornošću čUvaju i upravljaju kućom i muzeJem.

Alberto me ispraća na puteljak koji vodi do Nazorove kule. Priča mi zgode iz susreta s pjesnikom, kad je ovaj dolazio u Bobovišće. · i

— Govorim mu ja: »Vlađo! Ma daj čovječe napiši nešto o Braču, o Bobovišću. Toliko si pisao o Istri, da, će te Istrani prisvojiti i još se ne će znati, gdje Ti je zapravo rodni kraj.

ado se samo smješka i odmahuje rukom. Ali jedamput, eto ga veselog k meni: — Alberto, pisat ću o Braču!

Poradovah se: Nu, gle — ipak!

— A što, Vlado?

— Sreo sam đanas ovdje pastira T.ođu, — Našao sam ideju!

I tako je nastao mjegov »Pastir LOoMla« | heprekidno je živeo u njemu sve

zitetska oskuđijeva u tekstovima koji su joj neophodni za učenje i izučava– nje istorije srpske i hrvatske njiževnosti. A ne može se reći da naša izdavačka pređuzeća ne izdaju marljivo naše klasike. Naprotiv, ona se u tome i vrlo aktivna, Rađi se i opet o nedostatku pravog plana i sistema, O boljoj organizaciji i, u poslednjoj liniji, o koordinaciji rada izdavačkih

preduzeća na tom sektoru „njihove djelatnosti.

Neracionalno je i štetno, na primjer, ako se pojavljuju skoro istovremeno, bezmalo u istom izboru i istim pismom štampana, djela srpskih klasika — recimo: I,azarevića, Kočića, Čorovića ili Šantića — i u »Nopoku« i u »Prosveti« i »Prosvjeti«, i u »Svjetlosti« i u »Matici Ssrpskoj«, sa tiražom od pet do deset hiljada primjera-

ka, kad je potreba za njima kudika-

mo veća i kad nam treba mnogo raznovrsnijih fekstova i mnogo više pisaca.

Odavno se osjeća potreba za nekom intervencijom, za nekim tijelom koje bi, u opštem interesu, razumnije usmjerilo i bolje organizovalo cio taj Dosao, Mogla bi to da bude neka komisija stručnjaka sastavljena od nastavnika srpske i hrvatske književnonosti, sredajoškolskih i univerzitetskih. Ona bi, na bazi nastavnih programa, imala da izradi detaljan i cjelovit izdavački plan za tu vrstu literature. Lako bi se zatim njegovo izvođenje, po kriteriju' koji ne bi bilo teško pronaći i postaviti, raspodijelilo na pojedina izdavačka preduzeća, koja bi, obavezno, imala sukcesivno da ga izvršuju.,

Na taj način svako od njih imalo bi da izdaje samo »svoje« pisce za potrebe sviju,.što znači u mnogo većem firažu, što bi, pored ostalog, i znatno pojevtinilo tu vrstu knjige široke potrošnje. A. osim toga, uz višemanje isti redakciski rad i uz isto korištenje kapaciteta grafičke industrije, obuhvatili bismo veći broj pisaca ,odnosno tekstova, i samim tim brže postigli konačni cilj — da u potpunosti zadovoljimo potrebu škole i mastave za tekstovima pisaca koji su predviđeni nastavnim programima.

Tlija KROMANOVIO li

oj Bosno moja živa!

luč i šibni čiraci,

mijdka urlik snage, _ ·

oj Bosno moja. živa!

= = = = =

'Pako je bilo: fenjeni zgasli, - '

\dječaci što su stada pasli ipreko noć postali Junaci.

| Planina otkrila njedra

jždjiko usjev preko namena, . zvijezde planule drage,

IT, gle, strehama žarulje gore, uzdarje hljebnih njiva, ' i rodne vode svu moć Žžubore:

Ruke uvele sunce u tminu

ko niti u bridila stana,

i gizdav ćilim za novu godinu tkaju svakoga dana,

IIIIRI!IIIIIIIIIIIJIIIJi|IIIIIMIJIIILRqUIČIJIIM RIIEIIJIMĆIMIMII/DIFALADIIIIEĆIIIIAIIAIJIJI IIDlIRIČZIKAIIINIMIIIDIRIJJIIIAIIJI-AIIITIAIIAAJIMII

MAŠA PRVU FILMSKA BAJKA

(„Cudotvorni mač“

u sebi čarobni svet mašte, u-

opštene i apstraktne likove, hiperbole, simbole dobra i zla; ali, u njima se istovremeno oseća naš narodni život i duh, naši ljudi, njihovo primitivno shvatanje prirode i društvenih zbivanja. Spajajući u sebi ovakve elemente, naše narodne pripovetke i pesme pretstavljaju umetničku sintezu visokih kvaliteta. Iz ovog jedinstva forme i sadržaja iznikao je onaj originalni stil narodmih pripovedaka, toliko dubok i toliko tipičan za čitavo naše narodno blago. Polazeći od ovih osobina našeg narodnog stvaralaštva ,mi se moramo 0Oduševiti kada pomislimo na to da filmska umetnost, svojim specifičnim sredstvima izražavanja može izvesno da realizuje upravo ovakve kvalitete. Da li je naša prva filmska bajka, rađena po motivima iz narodnih Ppripovedaka, uspela da svojim filmskim sredstvima realizuje bime karakteristike narodnog stvaralaštva? Mislimo da uglavnom nije. Reditelj Vojislav Nanović, koji se već u svom prvom filmu pokazao kao bolji pisac scenarija nego kao realizator istog filma, i u ovom slučaju je mnogo uspelije dramatizovao narodnu pripovetku no što ju je »ofilmio«. Uspelo konstruišući zaplet i logično vodeći radnju, Nanović je takođe težio da čitavo zbivanje u bajci privuče »na zemlju« iz sfere fantastičnog. Ali, on je tofuspeo više u scenariju, a manje u malizaciji. Prenoseći događaje iz »dalekog carstva« u ambijent drevnog sela, reditelj, međutim, nije uspeo da realizuje i ono najvažnije čime odišu naše narodne Dpripovetke: karakterističnu atmosferu i uverljive (naše!) likove. Usled ovog nedostatka, u filmu nema jedinstvenog stila koji se uvek rađa iz samog sadržaja umetničkog dela. Ne samo

N“ narodne pripovetke sadrže

· to. U filmu se jasno oseća da je re-

ditelj s jedne strane težio da sprovede realistički tretman (koji, moramo zaključiti, nije bio adekvatan žanru), pa je docnije, uvidevši da to ruši stil čitavog filma, pokušao da se služi sti_ lizacijom. No sada je ta stilizacija postala neuverljiva konstrukcija, jer ni_ je proizišla iz samog tkiva bajke, ili nije odgovarala zahtevima filmske umetnosti, (To se najbolje vidi u rečšiskoj koncepciji likova, stilu glume,

IIIIIIIIIIIIIIIIIIIJIJIIIIJIJIIIJIJIIIIIJJIIIIIIIIIJIIJIIIJI IIIIIIIIIIIIIILIIII IJIIILIIJINIIIIIIIIIIJIIIIIIIIIIIIIIHIIJIIUIJIINIJIIIIIIIIJIJIIIILIJIIIIJJJIIJ

Priča o Bosni,

| riča s preslice ko pređa teče, a kudelja manja biva, i f Ld u klupko prerasta svako veče; ; a _

IIIIIIIIIIIIITIIIRIIIIJIIJIIIIITITIIIIIIII III III ITTIIIIII RIO OUDIIIIIIIIHIIITIIIIIINIIJIIJIJIIIJ

Šukrija PANDŽO

do partizanskih dana, kađa ga je pretvorio u »Kurira Lodu«.

— Što, pa zar je stvamo živio taj pastir? — pitam Alberta,

— Kako, čudi se on, — Pa Loda je živ i danas! Prešao je šezdesetu, ali živ je još uvijek, Tu je, iz susjednog sela. Skoro je bio kod naš... ~

Penjem se uskom stazicom na brežuljak. Putić vodi đo same kule. Nazor ju je dao izgraditi još prije rata. Jednostavna, mala kula, a s nje divan pogled ma sunčanu okolinu i Uutihlo more. Pod brežuljkom desno, širi se Nazorov bor, prekrasan kolos, zelen kao najzelenija pšenica, što se sije za božičnu jelku. Tu je Nazor već kao odrastao dječak najvolio provoditi vrijeme, a kao đak i student, tu je čitao najmilije knjige, najmilije pjesnike, i

Pred očima mi je njegov žŽivot: dječak, — pustopašan i divlji; maturant, — ponos i prkos; zreo pjesnik, daje »Velog Jožu« i »Medvjeda Brunda« i onda borac, onakav kakvog sam gledao u ovom ratu. Poslije Pete ofenzive došao je iz Bosne u Otočac. Čekali smo ga. Kad je auto stao, kroz otvor kabine najprije sam opazio veliku trorogu »partizanku« na sijedoj, iznurenoj glavi. Stupio je nogom na papuču automobila, i na tren se zadržao pogledom na nama. Bučno smo ga pozdravljali. Smješkao se i gledao nas. A onda je rekao:

»Bh, vidite straca, nešto je onemoćao. Malo mu se tresu staračke noge, ali, nek se samo taj starac odmori još će on s vama u kolu zaigrati...«

Istina, nije zaigrao, ali mu je srce sretno. zaigralo, kad je ,desetak dana

iza toga, na jednoj priredbi, čitao svo_ ju pjesmu »Radost«:

I to je boštvo: Radost, — Nju mi još znali nismo. A bez mje zvjerađ bijedna na ovoj zemlji svi smo, Oh, Radost! Radost! Radost! Otvorite sva srca, sva vrata duše d vaše! Drugovi, tek je danas počelo žiće naše I naša prva mladost.

Pred stotinama očiju gorio je i izgarao velikom ljubavlju za našom borbom i slobodom. Duh slobode, kojim se već ovdje u Bobovišću zadoJiO, pomogao mu je da sagleda ljudsko kretanje i da tom kretanju — ka svijetlosti — pridruži i sve svoje sna_ ge i sposobnosti. Svi koji su slušali pjesnika ostali su duboko potreseni, Stajao sam među nekoliko seljaka, na koje je pjesma učinila isto snažan dojam. Jedan od njih, još uvijek pod dojmom čuvenog, potiho me upitao: »Ma slušaj, — je li ovo onaj isti Nazor, koga sam učio iz čitanke u pučkoj školi?...

U očima sam mu vidio misli: — M, ako je to onaj isti Nazor iz čitanke pošao u partizane, onda, bogami, pretegnut će partizansko... Ta taj je štampan, — činilo se seljaku, — valj_ da kad je i postala prva knjiga... Prolazi mi pred očima taj divni život pjesnika i teško mi je poći ođavde, Sve tu podsjeća na njega. Svaka staza, svako drvo, spomenici su njemu.

Motorin kao nekom „obnovljenom snagom klizi preko mirne površine u luci. »Akropola« nas ispraća daleko, sve tamo do izlaza iz zatona, Plovimo uz samu obalu, a hiljade cvrčaka ROSO pjevača« slave radost živo_ a:

»I cvrči, cvrči cvrčak...

Sretan sam da sam posjetio pjesnika, našao ga i osjetio tamo, gdje je i on sebe najdublje spoznao, i odakle je hvatajući povoljan vjetar, zaplo1% MR jedrima u privlačni, bijeli

scenario i režija V. Nanović, produkcija „Zv:zaa film“ Beograda, 1950)

pokretu kamere, montaži.) Na taj se način rediteljeva težnja, da bajci da okvir realizma, pretvorila u svoju suprotinost: neuverljivost i izveštačenosi. A to je daleko od realističkog metoda, jer se realizam moyva ostvariti, ne izvan, već unutar odgovarajućeg žanra,

Ajzenštajn je otkrio mnoge »vizuelne osobine« u ruskim narodnim skaskama, isto onako kao što je u Dikensovim delima zapazio »filmski smisao« i »paralelnu montažu yradnje«. Naše narodne pripovetke, kao što smo već rekli, imaju takođe u sebi mnoge elemente filmskog izražavanja, i reditelj Nanović je mogao to da iskoristi u filmu »Čudotvorni mač«; on je mogao sredstvima filmske umetnosti postići onu poetičnost koja bi odgova– rala /literarno-emocionalnoj vrednosti narodnih bajki ;on je mogao vizuelno da ostvari lokalni kolorit koji izbija iz svake narodne pripovetke u kojoj divovi i natprirodna bića imaju ljudske osobine, u kojoj je svaki starac naš praotac, a svaka čarobnica ujedno i obična baba-vračara iz starog doba. No, u filmu »Čudotvorni mač«, umesto atmosfere našeg drevnog sela, mi smo videli pedanino izrađene kulise i likove koji su bili čas preterano stilizovani, čas naturalistički. Jedino u sceni kada deđa Ivan ispraća Nebojšu prosipajući za njim vodu, osetili smo atmosferu kojom bi trebalo da odiše ceo film. Ali se takva atmosfera nije mogla ostvariti pored neosećanja mere i stila, neuverljivosti mnogih likova, neosećanja prostora i ambijenta i pored statičke kamere. Svet čuda i famtastičnih doživljaja ne može se sagledaži kroz objektiv kamere koja stoji čvrsto na zemlji, koja prirodno posmatra stvari oko sebe. U filmu bajci potrebna je izvanredna slikovitost, potrebno je da kamera lebdi oko junaka i događaja, da dobije krila i da nas odnese u carstvo čuda. A ipak, iz tih čuda i događaja koji su se odigrali »negde« u »davna« vremena, mi moramo da osetimo nama blisku atmosferu, karaktere naših ljudi, plemenite težnje našeg naroda. To bi bilo ono jedinstvo koje bi filmu dalo veliku umetničku vrednost i stil.

U samoj materiji koju film obrađu_ je, bilo je mnogo mogućnosti za Opsežnu filmsku realizaciju. Narodma pripovetka je često davala neposredne opise događaja i ređitelj je mogao da ih iskoristi. Evo kako je u priči opisano pojavljivanje čudovišne nemani: »Zadrma se cijeli dvor od velike sile, neka huka, vriska, pjevanje, sijevanje, bi rekao sama vatra oko dvora sipa... svi padnu po zemlji od straha... grmi, tutnji, puca...« Ovde je, da se izrazimo filmskim rečnikom, na vizuelno-akustičko-montažni način opisano zbivanje. Ako, pak, ovaj opis uporedimo sa dolaskom Baš-Čelika „kako je to u filmu izvedeno, moraćemo konstatovati da tehnika filma i rediteljska invencija mogu Dpostići daleko veću impresiju i drama– tičnost. Isto tako moramo primetiti da reditelju Nanoviću često medostaje

osećanje prostora, a Što je Oosnovni, zanafski zahtev prilikom snamanja „svake scene. Uzmimo,

na primer, scenu na turskom dvoru. Taj dvor na kome su naši pradedovi bili robovi i koji je tako pitoreskmo naslikan u narodnim pesmama, u filmu je prikazan skučeno, statično, sa deplasiranim klovnom, pevanjem i pijankom, te nam je izgledao ne samo kao pozornica, već i kao nepotreban. Ovo neosećanje prostora i ambijenta primetili smo i u enterijerima seoskih kuća (gde je i mizamscena mogla da se postavi mnogo dinamičnije), a naročito na turnjiru, gde se uopšte nije dobio utisak monumentalnosti »caričinog građda« i gde je klasična arhitektura amfiteatra bila neukusno iskićena bojama Orijenta.

Ritam filma je prilično usporen

statičnom kamerom i ubacivanjem nekih scena koje nisu dovoljno povezane sa radnjom (kao što je nepotrebno ponavljanje dugih kadrova u kojima Vida peva). Pređugi monolozi (!) i dijalozi koje Nebojša vodi sa vitezovima pred takmičenje, usporili su radnju, a 8ama borba između Nebojše i Crnog viteza bila je nedinamična (ne samc zato što je mačeva–nje vođeno prilično nespretno, već zato Što se kamera nije »saživela« sa ritmom zbivanja). Kada je u jednom momeniu »far« pojurio prema konjima koji su se približavali jedan drugom ,mi smo osetili dinamiku kadra i jedinstven ritam. Ali fo je bilo sve! Borba je dalje samo »slikana« iz raznih, često neopravdanih uglova. Isto tako, početak bitke između Baš-Čelikove vojske i naroda mogao se još bolje iskoristiti u paralelnoj montaži iščekivanja; docnije, neki detalji iz borbe (svlačenje Baš-Čelikovih vojnika sa konja, deda Ivanovo junaštvo) izvedeni su uspešno i inventivno.

Ne samo da pokret kamere u ovom filmu nije iskorišćen kao izražajno sredstvo, već ni krupni plan nije upotrebljen kao izraz najsuptilnijih doživljavanj glumaca. Pomoću »detaljn« mogu i stvari da »progovore«, a to je za bajku dragoceno. U »Čudotvornom maču« krupni plan je, začudo, izbegavan, a upotrebljen je upravo tamo gde je imao suprotan efekat, pošto je »zakočio« ritam zbivanja (završetak scene svadbenog veselja: krupni planovi mladića i devojaka koji pitaju: »A gde je Gricko?« — to je ujedno i neuspeo prelaz na sledeću scenu gde vidimo Gricka kako sedi sam i izdašno festeriše vazduh rukama).

Rekli smo već da su karakteri u bajci tipizirani i simbolični (ali ipak, oni moraju biti »od krvi i mesa«) i da je njihov govor stilizovan (ali ipak, on ne sme biti izveštačen, već potpuno uverljiv). Reditelj Nanović je morao o tome đa povede mnogo više računa, jer je u svakoj vrsti filma od najvećeg značaja „rad reditelja sa glumcima — rad koji bi doveo do jedinstvenog i celishodnog stila u glu-

a _

mačkoj igri. Koliko se u tome uspelo ili grešilo, saznaćemo putem jedne kratke analize glumačkog stvaralac štva u ovom filmu.

* ·* #

Rediteljski i glumački problemi koji su se javili pri interpretaciji likova iz bajke, nesumnjivo su, kao što smo već podvukli, vrlo složeni, zanimljivi i, što je u ovom slučaju veoma važno, novi i nedovoljno poznati našim filmskim rediteljima i glumcima. U tom pogledu naša prva filmska bajka znači jeđan smeo, pionirski poduhvat koji će prokrčiti put novim film–skim realizacijama po motivima iz narodne knjižvenosti.

Svakako, najinteresantniji i u isto vreme najkomplikovaniji „glumačkorediteljski zadatak u filmu »Čudotvorni mač«, pretstavljala je Kkreacija »silnog i strašnog« Baš-Čelika (u interpretaciji . Milivoja Živanovića). Izgleda nam da je reditelj hteo BašČelikovu jezovitost da izrazi jednom nakaznom maskom! Takva maska je u prvoj pojavi Baš-Čelika učinila željeni efekat. Ali, ona je u isti mah završila namenjenu joj ulogu. Jednom već viđena, ona je u sledećim kadrovima (i dalje nepokretna i neizražajna) izgubila svoje dejstvo užasa, a njena funkcija, u odnosu na Ostvarenje celog lika, postala je nefativna. Masivna i nepromenljiva, ova–kva maska je »umrtvila« glumčevo lice i onemogućila mu ma kakvo mimičko izražavanje (ona nas je potsećala na masku starog grčkog pozorišta, dok mi smatramo da je trebala da buđe »plastična«). Sledeća neuverliivost u interpretaciji Baš-Čelika je — njegov govor. Smatrajući, valjda, da bi ovo »neljudđsko« biće moralo da ima i neprirođan govor (kao i gestove), Živanović je pokušao đa iskonstruiše jeđan »neljudski« govor i smeh koji je đelovao više groteskno no strašno. Ovakav govor je odigrao sličnu ulogu kao i maska. Posmatrajući, na osnovu svega izloženog, kreaciju Baš-Čelika, mi dolazimo do zaključka da je to bila pre mehanička konstrukcija, no glumačka interpretacija jednog lika, pa bio to i BašČelik, koji bi delovao »čudovišno« tek onda kada bi bio bar uslovno uverljiv i istinit.

Gricko je oličenje još opasnijeg i pokvarenijeg neprijatelja no što je Baš-Čelik; on je oličenje izđajnika i dušmaninovog doušnika, A da li nam je Paskaljevićev Gricko bio odvratan, ljigav i mrzak u dovoljnoj meri? Mislimo da nije. On nam je, uprkos svojih grehova, čak i simpatičan. Njegova luckavost i komičan izgled (isuviše podvučeni od strane interpretatora), doprineli su, da nam njegovi prestupi ne izgleđaju kao zločinačka dela (koja se u narodnoj priči nemilosrdno žigošu), već kao »nestašluci« jednog, pomalno neuračunljivog, seoskog »lole«, Mišljenja smo đa pri interpretaciji ovoga lika, nije uočena razlika između „komično-karakternih crta koje se mogu dati pozitivnoj ličnosti i onih koje se mogu dati negativnoj. No, pored svega toga, Paskaljevićev Gricko pretstavlja stilizovan i uopšten karakter (što odgovara bajci), ali nije bio đovoljno uverljiv, jer je građen spoljnim sredstvima bez unutarnjeg doživljavanja. Njegovi gestovi i mimika odgovarali su više pozormici, te su rušili filmsku uverljivost stilizacije.

U interpretaciji Nebojše (R. Marković) jasno se viđi nedđoslednost u sprovođenju jedinstvenog stila glumačke igre (stila koga je ređitelđj morao da nametne glumcima u ovakvom filmskom žanru). Od prvog do poslednjeg kadra glavnog junaka filma, vidljiva je bila težnja glumca da pronađe način govora koji je kod njega bio isuviše »suv«, Uprkos tome, R. Marković je i ovoga puta potvrdio svoje poznavanje filmske glume, ma đa ona ovde nije odgovarala stilu filma.

Zora Zlatković je impresivno dala lik veštice koji je bio uverljiv i najbliži stilu filmske bajke. Ma da nije bio izrađen u detaljima, u finoj mimičkoj igri kojom bi veštica pokazivala svoj »pođtekst«, kao na primer kada sazna da Nebojša traži gubavu kobilu na dar (tu su neđostajali krupni planovi i jasne rediteljeve infleksije), ovaj lik je bio vrlo plastičan, neposredan i vezan za našu sredinu. Zloslutni smeh veštine režija je mogla, koristeći filmsku tehniku, da načini mnogo efektnijim.

Deda-Ivan Marka Marinkovića (koji je dobro izabran kao tip) nije bio dovoljno uverljiv zbog toga što je bio preteran u sredstvima izražavanja, Njegova gestikulacija je bila šaržirana i neprirodna, a govorna faktura pozorišna, U samom govoru Nebojši (o starim vremenima) Marinković je bio pronašao osnovni ton, ali je ipak preterao u spoljnoj konstrukciji fraze koja je zatrla emocionalne prelive. (Mislimo da je govor zatečenog starca u Baš-Čelikovoj kuli bio najbliži stilu koji zahteva filmska bajka).

Čudđdi nas rediteljev izbor glumice za najvažniju žensku ulogu u filmu. Vera Ilić-Đukić nije imala predđispozicija (ni kao tip ni kao glumica) za Uuspešnu interpretaciju Vide.

U rađu sa neprofesionalnim glumcima, malim Ivom Predićem (koji je pred kamerom bio veoma neposređan) reditelj je mogao postići mnogo veći rezultat. Isto je tako mogao da Oslobodi glumce nepotrebne izveštačenosti i patetike u sceni kada kovači zagledaju čudotvorni mač, kao što je trebalo da otstrani izrazite primere naturalističkog govora kod Baš-Čelikovih ljudi.

Da ne navođimo dalje primere, 23– ključićemo time što ćemo još jednom podvući nedostatak rediteljskog rađa sa glumcima u filmu »Čudotvorni mač« u kome je od uspeha i stila glumačke igre najviše zavisio i stil čitavog filma koji treba da pretstavlja nov žanr u našoj kinematografiji.

Y\. Petrić — Lj. Rađičević

BPRANA 3

BELEŠKE

NAJSTARIJE JUGOSLOVENSKO POZORIBTE NALAZI SE NA HVARU

P re 338 godina na Hvaru je otvoreno prvo stalno „pozorište u našoj zemlji. Početkom XVII veka Hvarani su, po ugledu na Veneciju, hteli da 4 sami osnuju svoje pozorište, jer su pozorišne tradicije bile na ovom ostrvu već dva Veka stare. Ta tradicija bila je osnova na koji su se sjedinili i vlastelini i pučani na poslu oko otvaranja pozorišta, Godine 1612 u zgradi starog arsenala bila je najzad uređena pozorišna dvorana. Mnogi dokumenti iz XVII i XVIII veka govore koliku su veliku pažnju poklanjali Hvarani svome pozorištu. O tome svedoče ne samo odluke Velikog vijeća nego i Pučke skupštine, u kojima se traži da se pozorište drži u rodu, da se u njemu ređovno daju pretstave itd. Pozorište je nadilo sve do 1796 godine kađa je zatvoreno, Na samom početku XIX veka ono je ponovo počelo da rađi, mada je osnovano jedno društvo koje je imalo za cilj đa se stara o njemu i da ga unapređuje.' Pođ rukovodstvom tog društva pozorište je radilo sve do 1911 godine.

VASA PELAGICĆC O POZIVU PISCA

Najnoviji broi časopisa »Brazda«, pored mnogih priloga, donosi pregledan članak o publicističkom radu Vase Pelagića, Članak UBRlavnom beleži publicističku delatnost našeg poznatog revolucionara - socijaliste i analitički , se opširnije zadržava na Pelagićevoj »Istoriji Bosanskohercegovačke bune«, a usto je u ovom članku unesena zanimlilva misao Vase POLBKICAR oi pozivu pisca elagić kaže da piščevo stvaralaštvo mora biti Wapta »đa ono u narođu i u ljudstvu postakne i izazove, rođi i razvije osnovno i stvarno razmišljanje 1 ispitivanje o najiprečim narodnim i čovječanskim potrebama, stvar})ma, pitanjima«,... đa pisci moraju prokrčiti »put istini i pravdi, da rasvijetle umnu i moralnu stranu čovjekovu, da se Ččistim razumom i pravim poštenjem o svima poslovima i potrebama ljudskim zdravo pametovati može i da omile i utvrde bratski 1 mirni slobodni i radni život između REOOI ljudi i narođa, između svega ljuđ-

DELATNOST ISTORISROG INSTITUTA JUGOSLAVENSKE AKADEMIJE ZNANOSTI I UMJETNOSTI

U sastavu Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu rade danas četiri instituta, od kojih su naročito živu aktivnost razvili Institut za jezik i Knjiševnost i Istoriski institut.

Istoriski institut raspolaže bogatim arhivom i grafikom zbirkom od 70 velikih knjiga sa oko 12.000 grafika koje su punih 300 godina bile potpuno zanemarene, Osim toga, Institut ima opsežnu orljentalsku zbimku sa oko 2000 kodeksa i preko 700 raznih drugih dokumenata. Stručnjaći ovog Instituta vršili su razna geološka, arheološka i etnografska ispitivanja, u mnogim krajevima naše zemlje. U sastavu Instituta radi Muzel hrvatskih starina u Splitu, a ove je godine osnovan i Istoriski institut u Dubrovniku koji će istraživati građu Dubrovačkog anhiva i proučavati prošlost čitavog našeg Primorja. U Institutu su održani tečajevi latinske i slovenske poleografije. DRAGOCENOSTI MANASTIRA STUDENICE

Retki Wu naši manastiri koji su do današnjeg vremena sačuvali u svojim riznicama takve dragocenosti „kakve, na

e primer, ima manastir Stuđenica, U ovom manastiru, koji je još 1183 godđinc podigao Stevan Nemanja, čuva se jedna slika bogorođice iz X voka, zatim srebrna &adionica svetog Save prvog arhlepiskopa srpske narodne crkve i prvog · knj!ževnika u đistoriji srpske srednjovekov ne Književnost, U manastiru se čuvaju putir! ız KkoJIn Je pričešćena srpska vojska uoči bitke na Kosovu. a za jedan barjak »krstaš«, koji se takođe čuva u Studenici, narodno predanje veli đa ga je u Kosovskom boju nosto Boško Jugović. Tu se nalazi 1 jedan velikt stebrni krst cara Dušana, sa desetinom dijamanata i jednim krupnim smaragdom na vrhu, zatim jeđan veliki drveni krst ukrašen vrlo sitnom i preciznom prezbarijom, i dr. ”

Pored ovoga, Studenwca Je pogata raznovrsnim vajarskim delima i ukrasima koja pretstavljaju prava „remek-dela „mnašeg srednjovekovnog vajarstva. Na izložbi u Parizu nalazilo se i neko|iko koplja fresaka iz Studenice.

NAVRŠAVA SE ČETIRI STOTINE GODINA OTKAKO JE OTSTAMPANA PRVA KNJIGA NA SLOVENACKOM JEZIKU

Krajem 1550 ili 1551 godine izašla i iz štampe prva knjiga otštampana na, slovenačkom narođnom jeziku. To je bio »Katehizis« Primoža Trubara.

Trubar je bio sve9OCe%TCI6 štenik koji je danima svoga uen}em / Onabe/ (yr/ (Ol? beflinupraua opojna

vanja u Beču burgu došao u dodir nebofbye /{fu(\ Je {u{a (hrftu{e

pro{im-

Detalj sa stuđeničkog portala

je je prihvatio i po= tii

riti ih u svojoj zemlji. ir {e tes «Sloveniji počela re-

20 flufe (o {uetiaa BOD SEO eViEb ua 200 \slage vte pi{e WifWHefbćhcihA(eećvfAč(faatalb lica miybleuif/r boybe vnebu prycs (ma vabuti inu četfban 4

Naslovna strana prvog izdanja Kate» počeo da mpre' hizisa slovenački . knjige neoph

sticanje . osnovnog

Re: Trubar je napustio

Ljubljanu 1 o u Virtenberf, CRVA

na ezik

oš u. kolo- ı Salo=

ma Reformacije, ko

Kađa je i u”

akcija protiv prista=. Na: formacije, ·

Reformacije, gde je

s naprednim aıdeja- —

[TS

eza

crkvenog obrazovanja. Najpre je dovršio |

»Mali katehizis« i poslao ga svojim teliima u Kranjsku da ga pregleđaju. našli đa je dobar, i već s jeseni 1550 godine Trubar je izdao najpre »Katehizis«, a

rijani su

vyatim 1 »Abecedđarijum« — ustvari prvi slo-

venački bukvar. Obe Xnjige štampao je u Tibingenu, u Bavarskoj ,a potpisao ih je pseudonimom »PFilopatr!đus Ilir

bar it s PrROPta; POye8Oı ocem slovenačke evnos: egovo vreme u kupno je izašlo oko 50 slovenačkih knjiga, a najvećem broju od njih Trubar je pisno redgovore koji su vcoma važni za prouMešanje slovenačke Wultume istorije.

»Triglav-film« raspisao 25 nedavno konkurs za scenar!lo o ovoj St IDE Ro koja će se svečano proslaviti 1duće godine,

IZLOŽBA VOJVOĐDANSKIH LIKOVNIH UMETNIKA

U ponedeljak 22 oktobra otvorena je U izložbenoj dvorani Matice srpske u Novom Sadu Cetvrta izložba likovnih um Vojvodine. Dvađeset i jeđan „ vojvoć likovni umetnik izložio je 85 OVER; lnoreza, Htogral ONI voa |

ova. Na ovoj izložbi nalaze 80 FdU umetnika nacionalnih manjina iž | e.

a |