Књижевне новине

i ) RIO. e STRANA 4

NOVE KNJIGE

„AMERIČKA TRAGEDIJA"

Roman Teodora Drajzera — »Prosveta«, 1950

Teodor Drajzer

»Prosveta« je prošle gođin» objavila prevod Drajzerovog »Titanać, a ovih dana :zižao je, u istom prejiuzeću, pre· vod njegovog pnajznačajnijeg i najub 'mn,Jeg dela, »Ameri*ke tragedđije«, Nijedno od ovih dela nije opremljeno predgovorom, pa ni beleškom, no Ostavljeno je piscu đa se sam, kroz svoj tekst, pretstavi čitalačkoj javnost'. Mi ne sumnjamo đa on to -- u vrlo dubrom prevodu, kao što je stužaj neće moći da učini i da stekne prijateljstvo čitalaca; ali ipak mislimo da bi bilo lepo i korisno đa je rečeno bar štogod o piscu i njegovom delu: to bi ne samo zadovoljilo običnu i pojmljivu čitaočevu radoznalost, no bi svakako doprinelo i boljem i potpunijem razumevanju. Zato, nasuprot uobičajenoj praksi da se klasična dela obično opremaju predgovorima a savremena samo izuzetno, mi držimo da je o ovima drugima možda potrebnije govoriti nego li o prvima, iz prostog razloga što su ona nova, bar za nas, i kod nas. To naročito važi kad je u pitanju „veliki i usto težak i složen pisac, kao što je Drajzer.

Teodor Drajzer (1871—1945) bio je sin vrlo siromašnih i verski zatucanih roditelja koji su se, u njegovoj mladosti, često selili iz mesta u mesto, pa je tako, uz nesrećno detinjstvo, i njegovo školovanje bilo znatno otežano i donekle ograničeno. Po tome, kao i po želji za bogatstvom, društvenim životom, zabavama i uživanjem, koja se u mlađome Drajzeru bila rano ispoljila, on liči na nesrećnog Klajđa Grifitsa, junaka svoje »Američke tragedije«. Srećom po njega, posle kratke trgovačke karijere (inkasant trgovine sa nameštajem i činovnik biroa za kupovinu i prodaju nepokretnih imanja), Drajzer se, u dvađeset-prvoj, odao novinarstvu, a deset gođina docnije, 1900, pod uticajem Balzakovih romana i naučno-filozofske lektire (T. Haksli, H. Spencer, Dž. Tidal) oslobođio se »obožavanja materijalnog uspeha« i napisao je svoj prvi roman, »Sestra Kari«. Ovo, po mišljenju nekih, najbolje Drajzerovo delo, zabranila je cenzura »iz moralnih razloga«, i njegov pisac morao je još deset godina da se bavi »komer= cionalnim novinarstvom«, da piše za ilustrovane, zabavne i ženske modne listove, sve do objavljivanja romana »Dženi Gerhart«, 1911, za kojim su uskoro usledili: »Finansijer«, 1912, »Titan«, 1914, »Genije«, 1915. Sa roma-– nom »Sestra Kari« Drajzer je počeo u Americi svoju „veliku i dugu borbu protiv cenzure: »Sestra Kari« puštena je u javnost tek 1912; »Genije« je bio isto tako zabranjen »iz moralnih razloga«, a takođe i »Američka tragedija«, 1925, osnovana na istinskoj tragedđiji koja se odigrala nekih dvadeset godina pre toga (1906), kad je neki Čester Džilet utopio u jezeru svoju ljubavnicu, Gres Braun. Tek sa ovim poslednjim romanom Drajzer je stekao široku popularnost u S. A. D. i u svetu.

U svim ovim romanima Drajzer je realistički prikazao američko društvo, i njegova je poruka. do sada, pesimistička: kad je život takav, haotičan i tragičan, sa ogromnim ekonomskim i socijalnim nejednakostima, to neka, u opštoj lori, svako grabi ono što može, jer istinske sreće i duševnog zadovoljstva nema. Najizrazitiji pretstav-

era ray rar OC er er. Car Ir UT kura u

osleratne prilike donekle su, i ne samo

kod nas, skučile mogućnosti zadovo-

ljavanja svih zahteva prema lepoj Knjizi, no to ipak ne oslobađa odgovorne činioce od svih obaveza prema kupcu i čitaocu. Naprotiv! U okviru datih mogućnoBti treba učiniti sve da knjiga bude i po svom spoljnjem izgledu što skladnija i privlačnija. Pri oformljavanju (uobličavanju) jednog rukopisa, to jest pred njegovo davanje u štampu, tehnički urednik rukovodiće se načelom da vrsta slova, širina sloga, Vvrsta i format hartije, korice i omot budu što više u međusobnom sklađu, kao i u izvesnom sklađu i sa sadržinom dela. Priličan broj naših izđanja u dosta velikoj meri pokazuje težnju da to načelo sprovodi, i zato pojedini izuzeci utoliko neugodnije pa na svakog ljubitelja i poštovaoca

Dva fakva izuzetka neka nam «posluže kao primer: 1001 noć« i »Gargantua i Pantagruel«, oba nedavno izašla u izdanju »Prosvete«, Beograd,

Suđeći po hartiji na kojoj je prvi tom

an, ilustracijama, koricama i omotu u e boja, »1001 noć« trebalo bi đa pret'stavlja neku vrstu »divot izdanja«, to jest reprezentativnu „knjigu koja u izvesnoj | meri hoće i da prikaže dostignuća naše grafičke industrije. No ovakva kakva je, ova knjiga (reč je uvek o prvom, izišlom tomu) u daleko većoj meri ispoljava čitav niz negativnih strana, | ___Slog je mašinski, petitni na garmondu, Birine 18 cicera (stihovi u nonparelu), a format strana 175 X 120 mm. Ukrasne »laj| sne« pred svakom pričom rađene su u dim i 80 X 50 mm, a inicijali 25 X 25 mm, Ove enzije, naročito na stranama gde M inju pojedine priče (dakle strane sa ama i inicijalom i 8—12 punih + 8—10 Muvučenih ređova teksta) deluju pretrpane, Gornja trećina je teža od donje dve, a isticanje pojedinih odvojenih priča (baji) | crnim verzalom nije đosledno sprovođeno Ga: 252, 463 i dr.). Nepame strane od 2531i 465—523 pokazuju prilično nezgodno

nik ove filozofije jeste Kupervud, ju-« nak Drajzerove velike trilogije (»PFinansijer«, »Titan«, »Berenika«).

Docnije, upoznavši se sa socijalizmom, Drajzer je promenio ovo svoje pesimistično gledište, i u delu »Tragična Amerika«. 1931, dao je izraza svojoj nađi u spasenje sveta kroz socijalizam. Pred kraj života uputio je pismo Komunističkoj partiji svoje zemlje i zamolio je da bude primljen u njeno članstvo: »Ova molba potiče iz uverenja kojih sam se odavno držao, a koja su godine ojačale i produbile. Ja sam čvrsto verovao da su obični ljudi, a na prvom „mestu radnici... čuvari svoje vlastite sudbine i tvorci svoje budućnosti. Truđio sam se da se u životu držim toga uverenja, da ga zaodenem u reči i simbole, da ispitam njegov potpun smisao u životu ljudi i žena. ... Vera u veličinu i dostojanstvo čoveka bilo je rukovođeće načelo mog života i rađa«.

»Američka tragedija« verovatno je najznačajnije Drajzerovo delo, a neki misle da je to i najveći roman koji je ikađ napisan na američkom lu. To je priča o jednoj nesrećnoj mladosti, o dđečaku Klajđu Grifitsu, siromašnom, osećajnom i upečatljivom, koji, željan životnih radosti i uživanja, ne preza ni od ubistva, i pola hotimice a pola nesvesno ubija svoju draganu i dospeva na električnu stolicu. Ceo roman pretstavlja zbir moralnih doku-

enata za ocenu: Je li Klajd kriv, i coliko? On doista izaziva naše sažaljenje, ali ne zato što se pokajao, zato što je od zločina odustao u poslednjem trenutku, već zato što vidimo da je doista proizvod i žrtva jedne određene sredine: od njegovog prvog oltpadništva, od onog najmanjeg otstupanja od propisane staze moralnog vladanja, njegova je sudbina bila zapečaćena, i kazna je morala da usledi sa jezivom izvesnošću i okrutnošću starozavetne pravde,

Borivoje NEDIĆ

„Hladni krematorijum“ Jožefa Debracpnija

Hladni krematorijum je ime Koje su zatvorenici dali nemačkom „koncentracionom logoru »Dernhau«-u. U taj logor su nemački fašisti dovodili iznemogle žrtve, već nesposobne za rad, da umru. Zvanično se taj logor nazivao logorom-bolnicom. Ustvari smrt je bila skoro isto tako neminovna kao u krematorijumu.

O tome i o drugim logorima govori a svojoj knjizi poznati pesnik vojvođanskih Mađara Jožef Debreceni.

Strahote koje je Debreceni preživeo govore skoro same za sebe. Poglavlja knjige su hladno i razložno napisana, Iako pisac govori u prvom licu deluju skoro sa neke distance. Opisani događaji tako su užasni da ih mašta pisca nikad ne bi mogla izmisliti i da čitalac koji nije sam preživeo slično ne može da ne postavi pitanje »zar je to moguće?«. To su potresna svedočanstva o vlađavini fašista. Skoro bi se moglo reći đa' je to knjiga o neljudima, jer ljudskih likova zaista nema. Ljudi nisu ni stražari, ni esesovci — ubice, ni logorska aristokracija, ni zarobljenici koji su na račun svojih drugova u nesreći stekli privilegije, ni prosečni zatvorenici, već fupih osećanja, bez nađe, bez drugih želja sem da se ispavaju i najedu, bez trunke ljudskog dostojanstva. Ali oni koji su bili u logorima znaju đa je to istina, a oni koji nisu bili, treba da to saznaju kroz takva dela.

Uzrok što ova knjiga, koja se ne može čitati bez uzbuđenja, ipak nije roman kao što je njen pisac želeo, nije u strahoti, napisanog. Materijal je ovde bio jači od pera koje ga je obrađivalo. Uspomene pisca, proživljena stvarnost, bile su moćnije od stvaralačke snage i one su diktirale ruci. Pisac nije uspeo da se odvoji od događaja, od lica, od osećanja čoveka koji je sam sve proživeo o čemu piše, da bi sa ofstojanja sa visine koja omogućuje širi pogled pretopio sve to u umetničko delo većeg značaja.

Ipak, baš neposrednost i jednostav. nost pričanja o životu, ili bolje rečeno živoftarenju u nemačkim fabrikama smrti đaju ovoj knjizi vrednost dokumenta.

Ivan IVANJI

rešenje problema živog naslova pored Kkolumcifre. Ispitivanjem nekoliko primeraka mogli smo utvrditi da kod pojedinih tabaka slog probija na drugu stranu, naročito ilustracije. To je svakako moglo i trebalo da se spreči.

Pojedine matrice su nečiste ,a akcentovani samoglasnici potiču iz tuđeg (borgis jli garmond) sloga. Broj štamparskih grešaka sveden je dođuše, na minimum, ali jedna naročito bođe u oči, jer potpuno menja celi smisao pesmice (str. 267, 13 red ođozgo: »ljubim«, a treba »gubim-«). Vinjeta na poslednjoj strani teksta (524.) stoji na glavi, itd. itd.

Upotrebljena hartija „prilično je slaba kvaliteta (pojedini tabaci u raznim primercima čak su i sa izvesnim nedostacima) i stoga onemogućuje postizanje odgovara-– juće punoće 1 reljefnosti sloga, a u prvom redu ilustranija, ukliučujući ovđe takođe 1 lajsne i inicijale, pošto se za štampanie na takvoi hartiji nije mogla upotrebiti punocrna boja, već je bolu trebalo razblažiti da ne bi još jače probijala. Ništa manje nepolarni je i hartija koja spajia knjigu sa

oricama (forzac), za šta je upotrebljena neka vrsta obična pak-papira.

Platno za korice pregrubo je za filigranski reljef, a po boji može daleko pre da odgovara Za koričenje neke zbirke zakona, uredđaba i t.sl., no nikako povezu jedne knjige bajki.

Zaštitni omot u više boja izrađen je vrlo lepo i ukusno, no usled nedovoljnog sušenja kod velike većine primeraka prilično je oštećen. To se moglo pređuprediti stavljanjem masne hartije ili, ako je nema, onda pelira, između pojeđinih primeraka tchjige, te bi se tako izbeglo slepljivanje omota.

Smatrajući đa je iznošenje ovih neđostataka i propusta tek samo jedna strana za-

.me« rođenog u Vršcu,

Sterijino

KRJIŽEVNETROVINE

odeljenje PITANJA ZDAVACKOG RADA

u Vršačkom muze u

Gradski muzej u Vršcu, u želji da osveži uspomenu na »oca srpske drapriredio je prošle godine uspelu Sterijinu izložbu, koja je bila preneta i u Zagreb i izložena u holu Hrvatskog narodnog kazališta. Nedavno je Gradski muzej u Vršcu, otvorio stalno STERIJINO ODMLJGNJM, koje je smešteno u dve prostorije.

Rukopisima, knjigama i drugim dokumentima kao i preko zidnog materijala, među kojima se ističu koncizno stilizovana objašnjenja i natpisi, pretstavljena je mnogostruka delatnost Sterije ne samo kao književnika nego i kao kulturnoprosvetnog radnika. U jednoj vitrini izložen je »protftokol kreščaemih« vršačke Svetonikolajevske crkve, u kome je zabeležen datum Sterijina rođenja: 1 januara 1806. Naknadno, kada je Sterija postao već čuveni pisac, neko je dodao reči: »Ćir—Janja Spisatelj Srbski«. Odmah do toga je i dagerotipija koja pretstavlja Vršac u prvoj polovini XIX veka. U istoj vitrini su, pored fotografija i originalna izdanja onih pisaca koji su uticali na Sterijin duhovni razvoj u prvoj mladosti: dela Dositejeva, Mrazovićeva slavenska gramatika, a isto tako i dela Milovana Viđakovića za koga Sterija u svojoj autobiografiji kaže đa mu je »glad k čitanju porodio«.

Jedna vitrina posvećena je Sterijinom daljem školovanju u Temišvaru, gde on dolazi u dodir sa Dimitrijem Tirolom koji je u to vreme prvi skrenuo pažnju Vuku Karadžiću na »mladoga poetu«, a isto tako i sa Pavlom KRengelcem prvim našim prirodoznan–cem, piscem »Jestestoslovija« i učenim kaluđerom koga je mitropolit Stratimirović proganjao. Ukazano jei na Mušickog pod čijim je uticajem mlađi Sterija propevao. Ovde je izložena i prva knjiga Sterijinih ·pesama »Slezi Bolgariji« kao i fotokopija neobjavljene knjige »Sedmostručni cvetak borećim se Grcima« u kojoj je pesnik pozdravio grčki ustanak, a čije je objavljivanje svakako sprečila habzburška cenzura

Daljem školovanju u Pešti, gde je Sterija imao prilike da viđi i pozorišne pretstave u Nemačkom pozorištu i gde je dolazio u doticaj sa Teodorom Pavlovićem i M. Vitkovićem, posvećena je isto tako velika pažnja. Tu su izloženi i prvi ozbiljni „književni rađovi Sterijini: »Svetislav i Mileva«, »Miloš Obilić«, »Boj na Kosovu«, »Život Skenderbega« koje su objavili Matica srpska ili peštanski izdavač Josip Milovuk. U vitrini su izložene i dve sveske Vilanđovih „»Pesničkih dela« sa Sterijinim autogramima, kao i Faberova knjiga »Osnovi estetike« (1767), takođe iz Sterijine biblioteke.

Sterija je po završenom školovanju živeo celu deceniju u Vršcu, prvo kao profesor latinskog jezika a kasnije kao advokat, spremajući se da pređe u Srbiju i da tamo razvije veću književnu i kulturnu delatnost. Njegov živ književni rad toga vremena pret. stavljen je prvo fotokopijom pisma upućenog Vuku Karadžiću (od januara 18392), posle objavljivanja »Laže i paralaže« u kome kaže da je »na pravac izašao« ij. da se posvetio pisanju komedija. Pored ostaloga izložena su Sterijina dela »Roman bez romana«, kao i publikacija »Politički razgovori mrtvih« koji su Steriju inspirirali za neke delove »Romana bez romana«; oba izdanja »Tvrdice ili kir-Janje«, diploma dr G. Pekarovića Sterijinog prijatelja kome je posvetio »T'vrdicu«; portret K. Bogdanovića koji je oštro kritikovao Sterijinu »Zlu ženu« itd.

Važnom razdoblju Sterijina života, boravku u Srbiji posvećeno je nekoliko vitrina u kojima je izložen materijal iz koga se vidi Sterijina mnogostruka „kulturno-prosvetna delatnost: staranje njegovo da se u Beogradu osnuje stalno pozorište, njegovo učestvovanje pri osnivanju »Društva srbske slovesnosti« (iz koga je kasnije izrasla Srpska akademija nauka), njegov rad na osnivanju Narodnog muzeja, Narodne biblioteke, prosvetnog zakonođavstva, Pored portreta Sterijinih prijatelja i saradnik& na tim kulturnim poslovima (D. Isajlović, A. Nikolić, N. Đurković, Šlezinger i drugi) izloženi su i likovi njegovih protivnika (V. Lazića, dr Milovana Spasića), kao i raspra sa dr M. Spasićem iz koje je proizašla komedija »Sudbina jednog razuma«,

Sterijin povratak u Vršac u burnim danima revolucije 1848 pretstavljen

dđatka koji smo sebi postavili, to jest da ukazivanjem na njih potstaknemo „naše grafičke stručnjake i tehničke urednike na Što bolje rešavanje svih problema oko izdavanja zaista lepe knjige, iznosimo ovde — bez ikakvih pretenzija — svoje mišljenje o tome kako je trebalo izdati 1001 noć. Izdavačkom pređuzeću »Prosveta«, možda, nisu stajali na raspoloženju, osim ruskog — sa kojeg je đelo prevedeno — Ostala izdanja (u prvom ređu francuska 1 nemačica), a ukoliko jesu, merođavni činioci mogli su uočiti da je pretežni deo tih izdanja velikog formata. Ovakav Veliki format izabran je iz nekoliko veoma važnih i za uspešno rešenje grafičkih problema ustvari presudnih razloga, Na velikom formatu, mislimo ovde na formate strana između 250 X 170 do 310 X 240 mm doći će do upotrebe slog garmonđ koji već po sebi deluje dekorativnije od petita. Tskorišćavanjem petit-verzala i crnog petita za označavanje živog naslova, za naslove i podna ova u fekstu i dr.., dobiće se mnogo ivlja strana, što ie opet potpuno u sklađu sa samim tekstom. Razume se po sebi da tip slova igra veoma važnu ulogu. U izđanju Prosvete upotrebljeni petit isuviše je neutralan, tako reći beskrvan. Za ovakvo izdanje moralo bi se pronaći mnogo punija, a ipak ne preteška slova, To nije niukoliko jednostavno, jer đo danas imamo samo veoma mal|i broji prikladnih slova u ćirilici. (Trebalo bi da naši prafičari zaista ozbiljno priđu rešavanju problema stvaranja nekoliko novih lepih tipova slova). Srazmernim povećanjem lajsni, tako đa zauzmu najviše jednu četvrtinu prostora sloga na strani (sada je u knjizi razmera 1:39), one ne bi pritiskivale, a izrađene u boji, kudđikamo bi bolje delovale. To isto važi i za inicijale. | Sve ove primedbe odnose se za štampu

je vitrinom u kome je iznet njegov kritički stav prema Habzburzima Oodanim patrijarhu jRajačiću (tri Sterijine pesme protiv Rajačića: »Basna«, »Voćka i gusenica«, »Sujetniku«), kao i odbrana nepravično proponjenog prijatelja Sterijinog, VIšačkog vladike Stefana Popovića, koji je po Sterijinom mišljenju nevin stradao. U toj vitrini nalaze se i tri primerka Vilanđova časopisa »Nemački Merkur« sa Sterijinim poilpisom. Na poslednjim stranicama jednog od tih časopisa nalaze se Sterijin nacrt za stihove koje je uneo u pesmu posvečenu Stefanu Popoviću.

Poslednji dani Sterijina života u Vršcu koje je oh, mađa teško oboleo, proveo u živom i užurbanom književnom radu» takođe su prikazani. Naročito je ukazano na Sterijino najznačajnije delo iz toga periođa: »RODOILJUPCI«, tu »privatnu povesnicu srpskog pokreta«, kako je nazvao sam pisac. Sem fotokopije naslovne strane i jedne scene iz »Rodoljubaca«, istaknuta je istoriska pozadina ove komedije, preko portreta mađarskog političara Nađ Pala i Arsenija Gavrilovića »formunda vršačkog« koji je Steriji poslužio kao uzor za ličnost Gavrilovića u »Rodoljupcima«.

U drugom, manjem odeljenju, izložena je Sterijina bista (rad vajara Riste Stijovića), koja je otkrivena u Vršcu 1934 godine, zatim fotokopija sterijine autobiografije i najzad veliki i čitko izrađeni hronološki pregled važnijih đatuma iz Sterijina života. Sem toga, izloženi su i plakati najstarijih pretstava Sterijinih dela, prikazivanih u Zagrebu, Beogradu i drugim mestima.

M. T.

(Nastavak sa druge strane)

kritici. Samo što ta dobrodošlica liči na romantične deklaracije. Kako će »pouzdana i opravdana« kritika ući u rad Književnog saveta odnosno u rad izdavačkpg preduzeća, kad ga članovi književnog saveta proglašuju strogo internim, kako će kritika moći analizirati kriterijum i stav Književnog saveta u odlukama koje će delo izdati, a koje ne izdati, kađa joj je to nepristupačno, kada se te odluke donose i ostaju zaista (ljutili se ili neljutili članovi Književnog saveta) »iza zatvorenih vrata«. Ili članovi književnog saveta žele da otvaraju vrata samo onoj kritici koju smatraju za »pouzdanu«,ada vrata zatvore pred kritikom koju smatraju nezvanom i »nepouzdanom«. Oni u odgovoru kažu: »To, razume se, nikako ne znači da izdavačka politika ne treba dđa bude podložna kritici i da o kvalitetu nekog aktiviteta ne ireba kritički raspravljati«, (pođvukao V. Gl), određujući kritici nadležnost i granice. Povrh toga žele još da ta kritika dođe sa strane koju oni ocene »opravdanom i pouzdanom«. Članovi Književnog saveta unose jedan nov elemenat u teoriju književnosti kada je reč o književnoj kritici, elemenat »pouzdanosti«. Oni kažu: »Naprotiv, pouzdana i opravdana kritika, i tu, kao i na svakom drugom mestu dobro dolazi. Ali članak Velibora Gligorića nije takva kritika, i upravo je suprotan takvoj kritici«. I dosledno ovom neodređenom književnom elementu nepoznatom do sada estetici, oni o mome članku »Izdavačka preduzeća i pisci« zaključuju da »stvara zabunu i daje povođa da se ukoreni osećanje nepoverenja prema izdavačkoj politici naše zemlje i ljudima koji je sprovode«,. Ogorčenje o kome govori Književni savet u zaklju-

Iz koncertne dvorane

Koncert simfonisbog orbestra CDJA

Dirigent Davorin Županič. Solista Melita Lorković

Simfonijski orkestar Centralnog doma JA dao je 24 X u dvorani Kolarčevog univerziteta svoj koncert, pod upravom D. Županića i uz sudjelovanje pijanistkinje Melite Lorković. Ovaj ansambl susrećemo u poslednje vrijeme često u našem koncerinom životu i imamom prilike da vidimo njegov sve bolji i bolji umjetnički kvalitet. Budući da se naša umjetnička kritika — iz nerazumljivih razloga — nije dosađa osvrtala na koncerte tog ansambla mislim da je naročito potrebno, kroz ilustraciju pojedinih momenata sa koncerta, iznijeti njegove sadanje osobine.

Prije svega moram konstatirati da se — kao i na pretposlednjem tako i na ovom koncertu — simfonijski orsektar CDJA pojavio sa vrlo ozbiljnim programom. Simfonija u d-molu od Sezar Franka, koncert za klavir i orkestar u b-molu Čajkovskog, uvertira Vagnerovoj openi »Holanđanin lutalica«, to su djela koja zahtijevaju veliko tehničko znanje i visogx stepen izvođačke kulture. Čitav taj program realizovan je prilično dobro.

Osvrnut ću se uglavnom na tri stvari: na preciznost u intonaciji i ritmu, na kvalitet zvuka i na ostvarenje muzičkih finesa u čemu se očituje shvatanje stila od strane orkestra.

Na račun preciznosti intonacije i ritma nema mnogo primjeđaba, ali moram spomenuti dva tri momenta koje je trebalo brižljivije izraditi. Čela i viole u drugom stavu Frankove simfonije nisu dovoljno uskladili svoju konirapunktsku liniju uz kantilenu duvača; kod duvača solista bilo je u početku istog stava nesigurnosti u intonaciji; ritmička nesigurnost osjetila se kod drvenih duvača u uvertiri »Holanđanin lutalica« (motivi mornaske pjesme). No zato ističem sigurnost pojedinih grupa u dijalozima između orkestra i klavira u trećem stavu koncerta Čajkovskog, i vrlo dobre pasaže Fuđača pred sam kraj uvertire »Holanđanin lutalica« (poslednji fortisimo).

Njegovanju kvaliteta zvuka treba posvetiti veliku pažnju. Ima još dosta nedostataka. Orkestralne grupe, iako već uravnotežene, nisu još dovoljno

homogene u »tutti«; same za sebe Imaju već zaobljen zvuk (neka mjesta u prvom stavu Frankove simfonije, u drugom stavu „kocerta Čajkovskog). Ima još i grubosti u zvuku drvenih, naročito — inače vrlo đobrih — limenih duvača npr. prvi dio uvertire »Holanđanina«, pa onđa trombe i pozaune u prvom fortisimu prije nastupa moftiva mornarske pjesme); ima nehomogenosti kod — inače intonaciono usklađenih — drvenih duvača (lirski motiv u uvertiri »Holanđanina«•). Kao vrlo pozitivnu stvar u pogleđu zvučnosti, ističem vrlo lijep, svijetao zvuk čitavog orkestra pri koncu finala Frankove simfonije, svježinu gudača u početku koncerta Čajkovskog i već spomenute — svjetle pasaže na koncu uvertire »Holanđanina«.

Što se tiče ostvarenja onih crta koje su karakteristične za stil pojedinih djela — gudači su dali premalo širine u prvom stavu Frankove simfonije, ali tu širinu su donijeli u njenom poslednjem stavu i u prvom stavu koncerta Čajkovskog; čitav orkestar trebalo je dati sa više zanosa na kraju trećeg stava Kklavirskog koncerta (ovo ide 6vakako i na račun dirigenta). U cijelosti, orkestar je uspeo da dosta plastično i muzikalno realizuje mnoge epizodđe i da istakne potrebne kontraste u djelima.

Dirigent Davorin Županić je program savjesno pripremio i postigao dobar rezultat, u čemu pokazuje na= predak prema svojim ranijim nastupima. On je uhvatio atmosferu i karakter svih djela, ali koncepcija čitave simfonije (odnos između stavova) nije potpuno uravnotežena; isto tako u uverntiri »Holanđanina« ne vidimo potpuno jasno iznesenu razvojnu liniju (ne osjeća se gdje je dramski vrhunac). Melita Lorković, kao solista, donijela je klavirski koncert Čajkovskog snažno i sugestivno. Dramatiku prvog, profinjenu liriku drugog i burni temperamenat trećeg stava ostvarila _je pokazujući uporedo s time savlađivanje razvojne linije forme. Širinom i zanosom posljednje gradacije finala

nadmašila je orkestar. Nikola HERCIGONJA

KR VEKE 4 URL ALL Jufy UR. 16 OLAMF.T 240.88 450a(IL 108 O [y-rWyaa Ba Perin n OGKCDa Plaicr:e er eryu ni ya iTTOOC ae Irara U OCENE aku nai dry aan nE pirea GK ragrBl O iNONOO

IMIMM ara{48 | MMM;IM, U0fRi OŠ NH

na kunstdruk-hartiji. Ukoliko bi se, međutim, upotrebila puna, nesatinirana hartija (federlajht), mogli bi se postići još lepši efekti sa lajsnama i ilustracijama, i to na taj način što bi se štampali odvojeno na kunstdruku,. pa onda ulepili. U tom slučaju inicijali i šare na kraju glava štampali bi se zajedno sa ostalim tekstom, ali u dve boje (crno-crveno).

Veliki format svakako ne pretstavlja jedini način rešenja. Poznata su neka francusMa i nemačka izdanja u elzeviru i đuodezu koja pretstavljaju prava remekdela grafike, isto kao i jedno francusko izdanje u vidu mapa, smeštenih u luksuznoj kaseti, i dr.

Iđealno bi bilo kad bi se postigao takav prelom da svaka nova priča (bajka) počinje na „neparnoj, a završava na parnoj strani, jer bi to omogućilo efektno isticanje lajsni i inicijala.

Porzac-hartiju trebalo bi „izraditi sa skladnim istočnjačkim šarama u boji, a za korice uzeti balon svilu ili sličnu finu tkaninu u živoj boji (žuto, plavo, crveno), pa izrađiti reljefnu šaru onda u odgovarajućoj kontrastboji.

Sve to zajedno, razume se, poskupilo bi izdanje, možđa čak i veoma poskupilo. No ta okolnost u ovom slučaju zalsta ne igra tako važnu ulogu, već i s razloga što OVO delo i nije namenjeno opštoj prodaji, već je rezervisano za biblioteke, U takvom slučaju čak i dvostruka cena ne može biti razlog za to da se stane na pola puta. Upola urađeno — daleko je gore nego UODpšte neurađeno. Najbolji đokaz za Ovo tVTđenje pretstavlja baš ova knjiga.

Ovakva prilika: đa se izlđe sa jednim svetskim delom pred domaću publiku, ali i pred inostrane stručnjake, nije se smela propuaditi, jer se takva izđanja „obično

tampaju tek svakih nekoliko desetina go-

dina jedanput, i ona treba ujedno i da pera HG neku vrstu isticanja grafičih dostignuća pojeđinih zemalja. Da je 1 naša grafičica industrija dorasla jednom Ovakvom složenom „zadatku, dokazala je znatnim · „brojem izdanja koja se mimo mogu takmičiti sa najboljim evropskim i američkim. | Što je rečeno za »1001 noć« važi, đonekle i za »Gargantuu i Pantagruela«, Pošto se i ovde radi o jednom istaknutom delu svetske književnosti, trebalo je i njegovoj grafičkoj opremi posvetiti pažnju koju ono zaslužuje. Istina, knjiga je objavljena u sklopu jedne serije izdanja, te je tehnički urednik bio đonekle vezan za format i Vvrstu slova. Ostaje, međutim, neobjašnjeno vašto je bilo potrebno razbiti delo u dva toma — nejednakog obima — i zašto se

nije pomislilo na objavljivanje izvamređnih Doreovih ilustracija koje bi, svakcako,

pretstavljale sjajnu dopunu teksta, Korice ove serije pretstavljaju „zaseban primer neukusna i nelogična rešenja jednog prilično složenog posla, tj. stvaranja jednotipskih Korica za čitav niz knjiga raznovrsne sadržine. Već sama boja osnove sa crnim i belim šarama deluje mrtvo, a onaj oval u kome je naslov prosto nam liči na neku porculansku fotografiju na nadgrobnim spomenicima. Tip slova na koricama nije niukoliko u skladu sa šarama, a ponajmanje sa onim »ampir« (?) venčćima u uglovima. U ništa manjoj protivnosti stoji boja platna i natpis na njemu. Neka nam se ne zamere ove primedbe, stavljene u najboljoj nameri, i neka se ne shvate kao cepidlačenje, već jeđino kao najđobronamernija želja da na ovaj način koliko toliko doprinesemo pođizanju kvaliteta naših izdanja. + Btevan J. MILOVIĆ

Odgovorni arednik; Jovan Popović, Beograd, Francuska broj ? — Stamparia »Eorbase Beograd, Rardeljeva 81,

čku odgovora učinilo je da se „lanovi Književnog saveta toliko zaborave da svoj izđavački rad identifikuju sa iz davačkom politikom zemlje.

Književni savet je izgleda najviše ogorčen na moju konstataciju da se izdavačka aktivnost (uzimanja u obzir dela pisaca za štampu, klasifikaciji i kvaliteta njihovog dela) nekako odvija »iza zatvorenih „vrata« u uskom krugu Književnog saveta i konzilijuma sa referentima«. Članovi Književnog saveta izjavili su u svome odgovoru da eni takvu praksu provode, da od nje ne otstupaju i da smatraju da je ona najbolje celishodna za razvoj naše književnosti. Ogorčili su se, dakle, na činjenicu.

Ni danas, kađa su se članovi Književnog saveta prvi put pojavili kao takvi u štampi, predđ javnošću nije njihova odgovornost potpuna. Javnosti je još uvek nepoznat njihov stav u izdavačkim problemima, njihov kriterijum u odnosu na stvaralaštvo savremene književnosti. A koliko bi problematika izdavačkog rađa bila razjašnjena kada bi članovi Književnog saveta svoje referate za koje oni tvrde da su »ozbiljni i kritički savesni« objavili u štampi. Koliko bi to značilo kao doprinos književnoj kritici koja je inače u oblasti savremene književnosti oskudna i siromašna!

Književni savet »Prosvete« je svojom izjavom skrenuo diskusiju o ovoj izvanredno važnoj literarnoj problematici sa svoga pravog puta, pokušao svojom izjavom da je u korenu uništi. Diskusiju, međutim, ne treba zatvoriti u ovaj nemio sukob. Problem izdavačkog rada je veoma živ, veoma aktuelan u našem književnom životu. Postavljaju se pitanja pred sve one koji rukovode u praksi izdavačkim poslovima, kao i pred sve pisce, šta učiniti da pisci smatraju izdavačka preduzeća kao svoja, đa ona postanu jedan od važnih stimulusa stvaralačkog rađa pisaca i da budu pokretačka inicijativna snaga za što plodnije književno stvaralaštvo, šta sve učiniti da rad izđavačkih pređuzeća ne buđe otstranjen od rasmatranja Književne kritike, koja ni prstom nije makla do danas po problemima (principijelnim I konkretnim) toga rađa. Bilo bi izvanredno korisno, po mome mišljenju, kađa bi izdavačka preduzeća izišla u štampu sa svojim mišljenjem o problematici izdavačkog rada, sa osvrtima na svoja iskustva u rađu, sa svVoOjim kritičkim i samokritičkim zapažanjima, sa svojim mišljenjem o merama koje bi reorganizovale poslovanje izdavačkih preduzeća, ako smatraju da je sadašnja praksa izdavačkih poslova šakva da je treba menjati, da je treba upotpunjavati novim oblicima i metodima poslovanja. Problematika izdavačkog rada je jedna od najkrupnijih u kulturnom životu, i ona mora živo i aktivno interesovati ne samo »Književne novine«, već i sve književne časopise i književne publikacije ,kao i sva udruženja pisaca u našoj zemlji.

Velibor. GLIGORIC.·

Bibliografija posebno štampanih dela Viktora Cara Emina

Na uzburkanom moru, pripovijest, Trst 1895 (pod pseudonimom Vlatko Krajanin, štampana većim dijelom u »Našoj Slozi«, Trst, 1894, br, 30—42, 26 VII—18 Xx); Pusto ognjište, roman, Zagreb 1900; Zimsko sunce, slika iz istarskog života u četiri čina, Zagreb 1903 (prikazivana prvi put u Hrv. nar. kazalištu u Zagrebu 10 XII 1902); Usahlo vrelo, roman, Zagreb 1904; Kontesa Nina, novela, Zagreb 1906 (Novele I); Neznatni ljudi, novela, Zagreb 1906 (Novele II; U mraku, novela, Zagreb 1907 (Novele III); Iza plime, roman, Zagreb 1913; Starci, novele, Zagreb 1917 (Starci, Budakova želja, Zvonareva kći, Drugo svijetlo, Mutni vidici, Juranova prijetnja — i Autobiogra– fija, str. 175—177); Pod sumnjom, roman, Zagreb 1918; Rikarđ Katalinić-Jeretov, Lujo Dorčić (pseudonim V. Cara Emina); Iz pođjarmljenih krajeva, priče za djecu, Zagreb 1921; Nevidljivi Jurić, vesela igra 'za djecu u dva čina, Zagreb 1922; Novi Robinzoni, pripovijest, Zagreb 199 (po francuskom priredio); Nove borbe, roman, Beograđ 1926, izd. SKZ (preštampano iz »Savremenika« 1908) — Zagreb 1949 (s Autobiografijom, str. 223—249). Vicencica, komedija u tri čina, s predgovorom Nikole Polića, Sušak 1934 (prikazivana prvi put u Hrv. nar. kazalištu u Zagrebu 26 X 1933); Matko Mandić, osvrt na njegov Život i rad, Samobor 1938, Presječeni puti, historijsici roman, Samobor (Sušak) 1938; Vitez mora, roman, Split 1939 (preštampano iz »Jadđranske straže« 1938—1940): Suor Aurora Veronika, historijski roman, Samobor 1940; Na straži, đrama u tri čina, Zagreb 1946 (prikazivana prvi put u Hrv. nar. Kkazalištu u Zagrebu 11 XI 1993 pod naslovom »Mrtva straža« i pod pseudonimom Mladen Jelušić); Danuncijađa, romansirana Kkronisterija „riječke tragikomedije, Zagreb 1946; Mali ođ fogHna, pripovijest, Zagreb 1949 (preštampano iz »Mladosti« 1926, VIII);

i ——

PRETPLATNICIMA »RKNJIŽEVNIH NOVINA«

Skreće se pažnja starim „pretplatnicima đa izmire đugovanje i obnove pretplatu za 1951 godinu,

Pretplatniku koji ne izmiri đugovanje đo kraja meseca novembra 1950 godine biće obugtavljeno slanje lista.

Iz mesta gde postoje revizori ne primamo nove pretplate. Od ovoga se izuzimaju: bibljoteke, zadruge i kojektivi,

Prima se samo polugođišnja i gođišnja pretplata. Polugođišnja pretplata za jeđan primerak iznosi dinara 100, a godišnja dinara 200.

Pretplata za inostranstvo, polugođišnja đinara 260.

Novac slati na tek. račun br. 101-903305,

Ađministracija »Književnih novina«

Ređakcioni odbor

Fran Albreht, Jovan Boškovski, Joža Horvat, Dušan Ko-

stić, Tanmasije Mlađenović, Jovan Popović, Mehmed Seli·mović i Risto Tošović.

PRETPLATA ZA KNJIŽEVNE NOVINE

Za mašu zemlju na 6 meseci 100 dinara | na godinu dana 200 dinara

Za Inostranstvo: na 3 meseca 65 dinara, na 8 meseci 130 dinara | na godinu dana dinara

Rukopisi se ne vraćaju Broj čekovnog računa 101-903305 Poštanski fah 617 ,

MORO M