Књижевне новине

BMRT FAŠIZMU — SLOBODA NARODU

GODINA tII BROJ 47

Uredništv., Administracija: Francuska 5. tel ?R 490

'rancuska 1? teL 28-098

POGLEDAJTE: TE LJUDE

Skender Kulenović

emam nikakve iluzije da bih i najmanje poslužio stvari mira, ak» bih se prilikom šefildsko~

varšavske komedije „obratio piscima koji u njoj igraju uloge mođernih Jaga i Tartifa ili ostalim kominformovskim piscima koji će aplaudirati ne njihovoj dobroj glumi nego tome što će na toj rđavoj sceni moći da prepo'znaju i sami sebe. Ja se ovdje obra.ćam javnosti i pred njom hoću da pomenem nekoliko elementarnih fakata koji se tiču tih i takvih pisaca.

29 novembra 1948 godine, na dan koji mi Jugosloveni slavimo kao dan utemeljenja FNRJ, Glatkov, Tihonov i Mdivani uputili: su našim narodima preko mihrofona svoje »čestitke«, u kojima su iz klevetničkoga kodeksa Rezolucije samo prepisali seriju prvih kleveta, bačenih na papir koji podnosi sve i u lice jugoslovenskih „naroda koji ne podnose laž. Povodom tih »čestitkix jugoslovenski pisci, među njima i ja, uputili su pomenutoj gospođi javni poziv da dođu u Jugoslaviju i da u apsolutnoj slobodi kretanja i opservacije sami ocijene da li se u ovoj zemlji vrši misteriozni preokret o kojem piše Rezolucija Informbiroa. Gospođa nisu došla. I ne samo što nisu došla, nego se nisu ni usuđila da se upuste u bilo kakvo pobijanje bilo kojeg našeg argumenta, u bilo kakvo dokazivanje svoje monstruozne nelogičnosti. Smatrali su mnogo pametnijim da se naprave glnuvonijemi na sve, osim na pozive svojih mecena-birokrata da stanu pred mikrofom, da odu u Šefild ili Varšavu i da u divljačku kakofoniju protiv naše mimne i radne zemlje ulože i oni pokoji svoj „papagajski rik.

Sličan fakat dogodio se i ovog ljeta. Nacionalni komitet Jugoslavije za odbranu mira sa svoga osnivačkog Kongresa upufio je isto tako poziv gospo~

di Šolohovu, Erenburgu i Tihonovu da dođu u Jugoslaviju i da se sami uvjere đa li se u ovoj zemlji gradi »atlantski placđarm« ili socijalizam. Gospoda naravno nisu došla. Ostala su u stavu svoje gluvonijemosti na sve takve pezive.

Međutim, da se vidi stanje fakata u Jugoslaviji, može čovjek biti i gluvonijem, dovoljne su i same oči. A koliko mi je poznato, gospođa nemaju tog homezrzskog nedostatka, tojest, ona imaju oči. Da postavimo, dakle, retoričko pitanje: Zašto oni nisu došli?

Boje li se možđa da bi ovdje samo Bjedjeli na banketima? Bankete smo u smislu svoga otvorenog imperijalističkog kursa ukinuli. A u smislu svoga odvajanja odđ Sovjetskog Saveza slobođu kretanja smo zadržali. No možđa gospodu njihovi režimi nisu našli za shodnc da o pozivima obavijeste? Ili možda tamo rije uputno slušati jugoslovenske pradio-stanice? Ili im možda njihovi režimi nisu đopustili đa đođu? Ili možđa gospođa sama nisu htjela đa posjete našu zemlju?

Ma kakav da date odgovor na ma koje ođ ovih pitanja, sve se svodi na isto: kod ovih i ovakvih pisaca istrulila je savjest. Jer — u najblažoj varijanti — ako oni pristaju da javno govore o stvarima u čiju se istinitost sami nisu uvjerili i ako oni uopšte neće da se zanimaju nelogičnošću kleveta koje ponavljaju, — šta je to nego Ogrešenje » savjest? A ako oni ne mogu da izvrše provjeravanie istine samo zato što im to ne đopuštaju njihovi režimi, a ipak napađaju Tita i Jugoslaviju, — onda je to već teži slučaj sepse savjesti. Ali ako oni — 4. toi jest najstvarnija varijanta — znaju da je neistina to što govore, a ipak govore, i govore neumorno, — onda se tu više ne rađi o sepsi savjesti nego o nečem za što više nema nikakvog antiseptičkog sredstva, rađi se o potpunom nepostojanju savjesti.

Progresivn' pisci svijeta, a među njima i progresivni pisci Jugoslavije, koji su nekad sa velikim očekivanjem gleđali u mlađu literaturu Lenjinove zemlje, davno su već počeli da u daljnjem životu fe literature uočavaju sve izrazitije simptome gnjiljenja književne savjesti. IT simptomi su se najzad pretvorili u eklatantne đokaze. A kod književnika, od svjesne izdaje istine u literaturi nije đaleko do političke izdaje; od literarnog *lsifikovanja života u s«vojoi zemlji samo je jedan korak do Rklevetanja tuđe zemlje. Stendal je pisao da »društvo mora biti licemjerno, da b: Don Žuan bio moguć«e. Ako danas u ovu rečenicu mjesto riječi »društvo« stavimo »birokratSška kasta«, a mjesto riječi »Don Žuan« riječ »Tartif« koji i jest sabrat Don Žuanov, onda otpr 'ike dobivamo istihu o tfim „*akvim niscima — klevetnicima Titove Jugoslavije. Veliki licemjeri | satrapi stvorili su i svoje knjiševne poltrone, namjesnici Kristovi na zemlji vaspitali su i svoje Tartife. I, ako je neki od tih pisaca i stvorio nekad neko vrijedno umjetničko djelo,

ono se da as odvaja od njega kao što istina neće da spava sa laži pod istim krovom.

No ne radi se samo o tom da imamo pred sobom jedan običan fakat deformacije književne savjesti; on nam je već dugo poznat. Rađi se o mon-–

struoznom obliku deformacije svega ljudskoga upravo kod onih koji bi trebalo da dižu čovjeka. Pogledajte te ljude na varšavskoj sceni. Oni vrlo dobro znaju to što danas zna čitav svijet, oni znaju đa su upravo njihovi naredbođavci uvalili korejski narod u krvavu tragediju, ugrozili svjetski mir, a unapred se već zna da će oni sa te scene napadati rukovodstvo upravo one zemlje koje je odmah po izbijanju korejskih događaja jedino na svijetu dalo egzaktnu ocjenu te situacije, tako egzaktnu da su je događaji potvrdili za nekoliko mjeseci. Čitav svijet, i prijatelji i neprijatelji mira, vidi danas isto tako da je delegacija Titove Jugoslavije u OUN zderala masku sa lica licemjera-naredbođavaca tih pisaca, da se ta delegacija bori za listimski mir dosljedno, inteligentno, praktično i efikamo. A pisci-akteri varšavske scene nastaviće mirno i stručno da sipaju klevete, da upu= ćuju prijetnje mojoj zemlji.

Treba li da kažem da će se te klevetei prijelnje odbiti od moje zemlje kao lopta od zida i vratiti se onome ko ih baca? Ne. Ja hoću da kažem javnosti u kojoj ti i takvi pisci djeluju da ne dopusti đa ti pisci od njene savjesti naprave ono što su veliki ljcemjeri socijalizma napravili od savjesti tih pisaca. Naša mala socijalistička zemlja, u grčevima svoje izgradnje, ništa drugo i ne traži ni od jednoga naroda na svijetu nego da prema njoj postupi po savjesti.

Tine Kos: Pravda

BEOGRAD, UTORAK. 21 NOVEMBAR, 1950 |

VARŠAVSKI MIROBRIŽNICI

K ako biste vi odgovorili na ovo pitanje:

»Jeste li za mir ili za rat?«

Nepojmljivo bi bilo da kažete da ste za rat. Jasno, za mir ste, a ako niste, onđa mora da ste izrazito zao čovek, neka krvopija, manijak, patološki tip, ubica po profesiji. A takvih ima malo na svetu. No, uprkos tome, čitav jedan aparat ozbiljnih ljudi bacio se u toku poslednje godine na organizovano postavljanje baš tog pitanja ljudima. Svakome bez razlike.

Jelisejskim Poljima u Parizu veselo su skakutale devojčice u kratkim pantalonama i sa spuštenom kosom. One su nosile neke hartije, „zaustavljale prolaznike i podnosile im te hartije pod nos:

»Potpišite!« — govorile su im. »Za mir!«

Mirni prolaznici, kad bi imali vremena, potpisali bi. Nekima bi se žurilo i dobacivali se:

»Slažem se, samo nemam vremena da se balćem«.

Devojčicama je bilo žao svaki put kada su izgubile po jednog klijenta. Trebalo je đa prikupe toliko i toliko potpisa da bi dobile bicikl ili trotinet.

U Brislu, kažu, mlade i sasvim. pristojne žene” davale su po poljubac za potpis.

Neki italijanski aktivisti pokupili su više potpisa nego što ih je stvarno bilo. Počela je serija demantija. Ali, ništa zato. Cifre su cifre i, ako nisu istinite, one ipak, ostaju cifre kojima će neko da veruje.

U Sovjetskom Savezu i ostalim sovjetiziranim zemljama, prikupljanje potpisa bilo je mnogo bolje organizovano. Tu su se ljudi potpisivali po svim linijama, partiskoj, sindikalnoj, omladinskoj.i, prosto na prosto, po dđušnosti . Tr

Zahvaljujući ovakvoj genijalnoj ideji, Štokholmski apel za mir potpisalo je puno ljudi. A zašto da ne?

Dovde je sve, manje-više, u redu. Međutim, šta se sad događa?

Poznate ličnosti iz celog sveta, neke zbog svojih kvaliteta, neke notorne, a mnoge nađuvane veštom reklamom, prevalile su puno hiljada kilometara da bi se skupile na jednom mestu. Prvo je to trebalo da bude u Šefilđu { delegatima je bio rezervisan sanatorijum za reumatične. No, ipak, a tako je najzad i moralo đa bude, delegatima je rečeno đa dođu u Varšavu gde će se osećati kao kod svoje kuće. A da se u Varšavi čovek može osećati kao kođ svoje kuće, to znaju već neki.

Uz neprekidnu galamu i zaglušujuće fanfare u — na brzu ruku — iskićenoj Varšavi, oblepljenoj plakatama i sovjetskim zastavama, ntpočeo je Svetski kongres pristalica mira. Glavna tema: »Štokholmski apel za, mir«. Sa-

Leon Davičo

ma tema izgleda neozbiljna. Ne zato što se radi o miru. O njemu vredi govoriti celog života, za njega vređi čak dati i život, ako zatreba. Ne. Već zato što se radi o jednom od mnogih metoda sovjetske spoljne politike koju je svet prozreo, o sovjetskom miru koji ustvari znači sve drugo nego mir.

Svaka konferencija ili kongres u ovo jesenje doba, ako je lepo organizovan, ako je sal: lepo iskićena i grejana, ne može a đa ne buđe ipak uzbudljiiv. Ako tome dođamo da su na ovaj Kongres došla sve sama imena, poznata po jednom ili drugom, onda možemo mirne duše da kažemo da je i ovaj Varšaveki kongres bio uzbudljiv i prijatan.

Zamislite!

U prepunu salu ulaze naučnik Žolio Kiri, zatim čovek koji sam sebi skače u usta — Ilja Brenburg i niz drugih, poznatih po nečemu. Delegati se propisno uzbuđuju i pljeskaju. Mudro pretsedništvo odgovara osmeikom i poluuzdignutom rukom. Najzad, svi

' sedaju i jeđan poaovo ustaje. Posle

nekoliko konvencionalnih reči i puno uvređa na račun svega što ne želi da im se upregne u kola, govornik, koji ne gubi vremena, objavljuje cifre:

»Toliko i toliko miljona potpisa za mir!«

Delegati koji su tek seli, ponovo ustaju i dugotrajno kliču muđrom rukovodstvu. Sad dolazi srž Kongresa: objašnjavanje. Govornik se iživljava i priča:

»Šta su mislili ovi dobri i pošteni ljudi širom sveta dok su stavljali svoje potpise na »Štokholmski apel?« »I, ma da nikog nije pitao šta misli, on nastavlja i upotrebljava svoju i tuđu maštu:

»Oni su protiv rata. Oni su za mir«. To je u ređu.

Ali, on ne staje. On iđe još dalje:

»Oni 8šu za miroljubivu politiku Sovjetskog Saveza a rotiv ratnohuška–

'čke politike Jugoslavije. Oni su...«

itd.

Sleđe izjave dva trudbenika iz Taškenta koji opisuju svoje svetle đane, a zatim govornik počinje sa izlaganjem u tančine sovjetske spoljne politike. Delegati, sa nešto zabezeknutih izuzetaka, brižliivo beleže svaku reč. Stenografi su danas na ceni. Nijedna reč se ne sme ispustiti. Zašto bi inače, kog vraga, onaj jadni Brazilijanac došao sve do Varšave? Ovđe se diktira linija Što se ona razlikuje od dela, nije važno Što i. sama u sebi protivurečna, nije interesantno. Što ona pretstavlja izđaju principa koje navodno zastupaju, ko će još o tome da

se brine! Niko nije lud da bude proglašen jeretikom. Bar ne u Varšavi.

Neki od delegata koji su slučajno i sa dobrom namerom upali u ovu mo-= skovsku klopku vrte se na sedištima i izmenjuju značajne poglede.

»Da li smo zato došli?«

Linija je đata. Buran pljesak. Uostalom, to možemo da izostavimo. Sledeći govornici. Ime za imenom. I, sve se to odigrava pod okriljem velikog Pikasovor goluba mira koji, neka budem pravedno kažnjen ako grešim, izgleda tolike debeo da bi u sebi lako mogao da nosi nekoliko hiljada kila eksploziva. Običnih, razume se, ne atomskih, jer, estetika ostaje estetika. No, možđa ipak grešim. Možda ga je Pikaso baš namerno nacrtao debelog da bi simbolično prikazao materijalno blagostanje onih koji se nalaze pod njegovim krilima. U svakom slučaju je originalno. Dosad se medved prestavljao pod raznim imenima i u raznim formama, ali od njega napraviti goluba, to još niko nije pokušao.

Govori se ređaju. Pretsednik jugoslovenskih politemigranata tera delegatima krupne suze na oči govoreći o strašnim mukama i patnjama itd. kojima su izloženi Jugosloveni u Jugoslaviji. Njegov referat je potresan.

»Ah, mon Djeu, kako ti jadni Žugosloveni pate!« — uzdđiše mlađa Francuskinja brišući krajeve očiju finom čipkanom maramicom namirisanom Molynoux-om Cinq Renverse.

Posle govora došle su rezolucije. Unapred sastavljene, unapred prihva-– ćene. I, uzgred, unapred osuđene na propast. Sve je išlo kao po satu. Neverovatno što se sve može organizovati! Šta je Rajkovo suđenje prema ovome?

Jednom reči, almosfera je mirna. Kongres Mira je održan. Pa šta? Mislite da to uopšte nije važno? Ljuto „e varate:

One devojčice u kratkim pantalonama sa spuštenom kosom veselo su se vozile biciklima i trotinetima mira Jelisejski: ı poljimz. :

Sve se svođi na jedno: Kongres je bio plod dugog planiranja i još đuže reklame. Wrigley, veliki proizvođač guma za žvakanje, ima 'još đosta da nauči od ovih kongresista. Ali, kao i uvek, i ova akcija sovjetskih rukovodilaca, nema karakter koji bi oni hteli da daju jednoj ovakvoj manifestaciji. Koliko truda, koliko propagande i hartije, koliko putnih troškova — Uzalud. A uzalud, jer se svet smeje lažnim mirotvorcima, jer zna da se mir ne izgrađuje kongresima već putem istinske saradnje među narodima

i državama, na ravnopravnoj osnovi,

LIST IZLAZI JEDANPUT NEDELJNO

PRIMERAK 4 DINABA

Dobar i loš rejim Ambroljija Lorenceli

O. Bihalji- Merin'

večeri prolazimo kroz mračne

ulice ovog gotskog građa Sije-

ne, utonulog u san prošlosti, i tražimo put. Zbijene, izdižu se fasnde kuća sa strmim krovovima. „Bledozeleno svetluca iz daleka osvefMljena kula i vodi nas na pijacu del] Kampa, veliki izdigmuti polukrug, u obliku arene, na kome se održavaju narodne svečanosti republike. Teška, masivna i kao grad građena opštinska kuća građana izdiže se u svojoj snažnoj upečatljivosti,

Nikada nećemo zaboraviti ono jutro, u kome su se otvorile velike vratnice i mi razgledali divotne pripovetke freski u dvoranama opštinske kuće.

Dvorana mira, naziva se .prostorija koju je ukrasila odvažna i još ma-

„lo kruta ruka Ambrođija Lorenceti.

«&

U njoj su se održavale sednice gradske vlade Sijene. Pod tim fresko-slikama, sadržaja koji opominje i poučava. Istina je: mnogo štošta izbledelo je i istrunulo. A mnogo štošta razorili su ljudi i vreme. Ali ipak razumemo šta je slikar hteo reći i uobličiti, sa samosvesnim duhom u epohi nezavisnosti gradske republike, u sređini četrmaestog stoljeća. Na neku staru novelu liči ova dvorana, Ziđovi su požutele sirane knjige iž kojih čitamo. O dobrom i lošem režimu i njihovim posledicama govore oni. U prikazivanju đogađaja i u antičkim simbolima, umetnik je svoje »da« i »ne« postavio jedno prema drugom, stvaralačko i sterilno, pozitivno i razorno u životu ovog grada — države.

U središtu uskog zida, na kome je slika dobrog režima, nalazi se lik građa — države. Uzvišen, ali ne izolovan, na prestolu sedi bradati čovek, nadljudske veličine u svojoj simboličnosti: »f; Comune« — opština. Njegova pravična vladavina oličena je vrlinama koje su u njegovoj pratnji: jedan nežni devojački lik sa lako talasastom kosom drži teret mača. Na njenim kolenima nalazi se mačem otsečena glava nekog tiranina. Ali kruna spala sa te glave, pokazuje da je neki velikan ove zemlje izgubio život pred pravdom narodnog suveremstva, Justicia je ime nežne devojke, Ljupko, sa brižljivo upletenim viticama oko pognutog, uskog duguljastog lica, sa izdignutim peščanim satom, ukazuje Temperancia, umerenost, na oticanje časova i potrebu osećanja mere u vladanju. Vrlina darežljivosti, Manjanimitas, deli oskuđnima bogatstvo u njenom „dvoru „nagomilano. Beli udovički veo nosi Prudencia, iskusna. Bore na njenom licu govore o poznavanju prolaznos}i i o tome đa moć mora biti muđra i da mora učiti iskustva; Fortitudo naziva se umna lepa žena, koja simboliše oružanu snagu republike, ali koja se sme odmarati u oblasti mira. Jer Paks je šesta od sestara jedne antičke figure ukrašene maslinovom krunom mira.

Dobro i loše, pre svega još atributi i obećanja. Delo i njegove plođove valja ispitati. Tako to zna slikar a divotnost dve velike zidne slike opisuje posledice dobrog režima u gradu i zemlji.

Na jednoj lepoj slici građa, u kadifasto-sivom i indiski crvenom ističu ge grupe kuća sa izbačenim gornjim spratovima, ravnim vencem oluka i opreznim kulama, nad kojima se ističe katedrala. Devojke koje igraju u prednjem planu i povorka konjanika daju trgu izgled svetkovine. Ali rad irgovaca i zanatlija — obućar se pogađa sa vodićem magaraca, krojač šije a tkač širi materiju — pokazuje živo i budno stvaranje radnog dana, A jeđan učitelj govori jednoj grupi đaka koji ga napregnuto slušaju. Se• ljaci donose svoje proizvođe a u daljini zamatlije i umetnici ulepšavaju grad, u kome je tako dobro stanovati i živeti. .

U međaljonima u obliku deteline nalaze se figure i natpisi koji kažu posmatraču da pod ovom blagoslovenom vladom umetnost i nauka cVetaju. A reč Libertas u grbu, često ponavljana, pokazuje da je tu i najdragocenije: slobođa.

Obe velike fresko-slike, koje prikazuju loš režim, u daleko su gorem stanju, izbledele i oštećene. Ma đa ih je teško dešifrovati ipak razumemo smisao sađržaja. Prikazana je tiranija kako vlađa. Okružena je personificiranim porocima: gorđost, svirepost, slavoljublje, prevara, laž, besnilo, rasipništvo, ubistvo, rat. Izdđajničko raz bojništvo vlađa pod tiraninom. Zanat i trgovina kržljaju, polja su zapušte-

na,

Onaj koji je te slike znalački komponovao, hteo je, iz borbe i patnje svoje epohe, za svoje doba i sva vremena, stvoriti poučnu sliku. Da ne bj svako pokolenje ponovo na vlastitom telu moralo iskusiti beđu, Ambrodjio Lorenceti, prvi put pomenut 1318 i umro verovatno 1348, član saveta građa Sijene, u svojim izvanrednim vizijama, učinio je snažan korak nn putu od religiozne ka svetovnoj i građamskoj svesti. Često mu je prebacivano da ima mnogo peđagoških i mo-

ralnih namera: Ali i to su elementi bitnosti rane renesanse, koja se rado služila klasičnim simbolima za formulisanje novih sadržaja. O umetničkom značaju slikara Lorencetija diskutovano je još davno. Od Vazaria do današnjeg dana, ova velika politička alegorija posmatrana je i ocenjivana sa različitih strana. Giberti, veliki neimar i vajar renesanse, strasno se zauzimao za njega: »Divno je, videti umetnost majstora... smatraju među sijenskim slikarima Simona Martini za najboljeg. Ja nalazim da je Ambrodjio Lorenceti mnogo bolji i umniji od syih ostalih ...«

Sledujući stopama Djota i Duča, u mnogome srodan sa starijim Brojgelom, Ambrodjio je pripadao porodici pronalazača, pionira nove umetnosti, koja je razbijala ukočeni svet oblika romansko-vizantiskog stila, đa bi živo, sa puno života i blisko styar– nosti, prikazala društvo koje se menjalo. „Stolećima je umetnost služila pevanju himni vanzemaljskom svetu, božanštvu i žrtvi. A sada služi znanju i razumu, čovečnosti. radu i slobođi.

Dovđe me dovodi požuteli i u nekoliko izgužvani manuskript, · koji, pre pet godina iskopan i izvađen iz skrovišta još miriše na plesan. Četiri strane mogu se jasno razumeti, po prilici kao »dobri režim« Lorencetia, Peta strana nedostaje sasvim. Možđa je spaljena, kađa je fašistička opasnost akutno zapretila. Pokušaću da niti povežem i misli dovedem u stare veze. Tada — jeseni 1939 pisao sam ovaj mali spis — da ga ilegalno, kanalima „Komunističke partije, pošaljem intelektualcima u okovanoj Nemačkoj. To je bilo u nešto promenjenoj ređakciji, na kojoj je učestvovao i moj prijatelj Volfgang Langhof, književnik i glumac. due

Ne redigovani, već prvobitni sastav opet sam našao i pređajem ga onako kako je tada bio napisan... Šesta strana, iako malo oštećena, tu je, Ona glasi:

Iz grobova, katakombi i ruševina, zasutih vulkanima, mi, pozno rođeni, tražimo dragocene i retke ostatke umetnosti minulih vremena. Ne vreme, već rat i samovolja pustošili su. A tako je to i danas. Dok se u muzejima svih zemalja iskomadani ostaci, polomljeni sudovi, fragmenti iz dalekih perioda čuvaju na podlozi od kadife u staklenim vitrinama, „opaki režim fašizma uništava živu umetnost našeg vremena. Razara dela i ubija umetnike. ·

Još obimnija razaranja u pripremi

. su. Mračna slika budućnosti pokazu-

je nam bombardovane katedrale, razorene i u prah i pepeo pretvorene muzeje, u plamenu gradove koji su čuvali kulturu prošlosti i današnjice. Možđa će i Sijena biti među njima, i Florencija, Šartr, i Ruan, London, Keln, Roterđam ili Nirnberg?

Uče se divljenju večito lepom, odlaze na hadžiluk u razwaline Forum Romanuma i ođuševljavaju se iskopinama Pompoeje. Ali istovremeno, pripremaju najužasnije mašine uništavanja u ime opakog režima fašizma.

Više od jedne decenije prošlo je otkađ su zabeležene ove misli. A sada — zar se me pripremaju nova zamra= čivanja svesti, nova razaranja? Pitam se za sudbinu čovečanstva i bojim se reći, jer su reči često bile izdajnici u našem vremenu. Sve što je mračnim silama ustrebalo, što im je praktično u momentu bilo nužno one su nazivale istinom. One falsifi= kuju istoriju, „đekretiraju junaštvo prema dnevnoj taktici, a anatemišu pravedne kađa im njihova pravda ne ide u račun, e

Reč socijalizam bila je — mi smo već skoro zaboravili — zloupotreblje- · na od fašističkih demagoga. Reč mir — zar je 6ada ne zloupotrebljavaju oni u Varšavi, koji su zaseli da osvoje mir? Kažem: osvojiti mir, a ne sačuvati, jer on ne postoji, njega nema. Dok zaseđavaju kongresi, razaranje i smrt kruže Korejom, i ne samo Korejom. -

Razumno je i pravilno boriti se za mir, ali kađa oni koji konferišu, koji su na svoj dnevni ređ postavili pitanje mira, isključuju nas — jeđan miroljubivi narod — zar đa ne sumnjamo u iskrenost njihovih pobuda? Ne degrađira li se time ova mirovna kon= ferencija na diplomatsko oruđe partikularnih interesa? Ne zloupotrebljava li se milionska ljudska težnja zh mirom đa bi se zavesom humanih mirovnih reči pokrivala agresivna đela?

Ako želimo da mir oslobođimo tamnice reči, treba saslušati sve glasove. koji se dižu za dalji opstanak čanstva, za razvoj ljudske civiliza je. Dok gođ toga nema mirovni kongresi ostaće fasade iza kojih e spre" maju nova nasilja, ~ |

IŽEVNE NOVINE

ORGAN SAVEZA KNJIŽEVNIKA JUGOSLAVIJE