Књижевне новине

| Kralke vos iz inosiramnsiwa

( NOVA IZLOŽBA PLASTIEE i. SA AKRROPOLE

| U Britanskom muzeju u Londonu neposredno posle završetka rata počelo se ra-

- Witi na novoj izložbi plastika sa Parteno-

na, Da bi se posetioci muzeja upoznali sa | Wpomenikom u celini, kao i sa smeštajem pojedinih plastika koje Britanski muzej

__ poseduje, izrađena je velika maketa Par-

| same AKkropole.

tenonskog hrama i izložena pored reljefa

Poleđine skulpture, koje

| tumače značenje pojedinih scena |! likova

e i

_ date su i u crtežima. Izložen je zapadni 1 istočni fronton, unutrašnji friz sa Panate· nejama i metope.

PREDLOG „ZA OSNIVANJE »POZORIBTA :•NACIJA«

___'U Parizu je ođržana seđnica Izvršnog ko-

| miteta Internacionalnog Instituta za DOZO• I

rište kome je, pored deleHata iz raznih zeORLA sveta, prisustvovao i delegat našeg _ Nacionalnog pozorišnor centra Milan Bofdanović. Na ovoj sednici donet e niz va-

- Šnih zaključaka za buduči rad Instituta.

Između ostalog zaključeno je da se četvrtom kongresu Intemacionalnog instituta, koji će se održati početkom {una iđuće gođine n Oslu, podnese predlo za OS8nli-

_ vanje reprezentativnom» Pozorišta naclia«

u Parizu, koje bi priRkazivalo najuspelija sceenska ostvarenja u svetu iz oblasti dram» ske. operske |I baletske umetnosti, a DO-

vremeno bi u njemu gostovali i istakmuti | pozorišni ansambli zemalia članica ove OTganizacile. Na sednici 1e takođe razmatrano pitanje uzajamnih poštovanja pozorišnih kolektiva raznih zemalja,

STUDTITA O ČUVENOJ GRUPI

AMERIČKIH PISACA Neđavno je u izdanju Havarđsko unilverzitetn izašla studija jedne interesantne grupe pisaca ko{jl su živeli u hartvordskoj »literarmo! koloniji« zvanoj •Nukfarm« u drugroi polovini devetnaestoga vekn. To su piscl: Harlieta Bičer Stou, autor »Čiča To» mine kolibe«, kojin ie prvi učiteli te grupe, niema sestra Tzabela Huker. zntim Tfenri Uorđ Bičer, Čarls Dedii Uomer 1 Mark Tven ino posledni! član ove grupe, čiji, se uftlen1 docnie ndrnzin ma nlefovim dellma. · Autor ove stuđiie, Kenet Anđrjuz, profe-

sor je Havardricog univerziteta.

BIOGRAFIJA SFSTARA BRONTE

Twdđicila »Knuard Mak Ken« u Nitulorku objavila 1e bloprnfile engleskih Kknjiževni« cn sestara Bronte. Pisac bloerafile VIljem Stenim Braftvait., dnie !scrpnu stuđiju đela Ane, Emli{ie 1 Šarlote Bronte, autora »Pesama« objavljenih 18048, »Orkanskih visova, »Džem Ejr«, „»Profesora«, »Amnes Grej 1 drumih. TJ bloreraflii se autor OsVTrće I na još {ednog člannmn ove književne familije«, brata sestara Bronte, Branvela, koji se takođe bavio pisanjem 1 objavio mekoliko svojih pesama.

NOVI ROMAN HOLADSKE KNJIŽEVNICE VILI KORSARI

Holandska književnica Vili Korsari, 1leđan od najčitanijih „pisaca u Norveškoj, Danskoj i Holandiji, objavila Je neđavno svoj novi roman »Čovek bez uniforme« (De Man Zonđer Uniform). To je povest lekara koji se sav posvetio Ispitivaniu raka. Kritika smatra đa ova} roman s pravom zauzima mesto pored dela kao što su SinkleTOV »Arusmit« | Kroninova »Citadela«,

DNEVNIK ANRE FRANK

Posebnu pažnju pobudio je na zapađu »Dnevnik Anre PFrankMke, zapisi trinaestofodišnje Jevrejke koja se u toku nacističke okcupacije Holandije skrivala sa rođiteljima u nekoj dvorišno1i kući |I svakoga dana beležila svoje đoživljaje i misli. Jednog đana gestapovci su prođrli u kuću i devojčica je završila u Rkrematorilumu, a dnevnik se sačuvao 1 svedoči o vanrednom daru zapažanja i nesreći ove đevojčice.

FINSKI FILM O ŽrVOTIU KOMPOZITORA SIBELIJUSA

Tinski film o životni velikog Fompozitora Jana Sibelijusa Izazvao {je veliku pažnju zapadne filmske štampe. Sibelijus je pristao đa učestvuje na filmu pošto je obezbeđemo da će se u njemu izvoditi u celosti meka njegova đela. Muzički deo filma izvođe čuveni finski virtuoz Timo Mikile, Sibelijusov kvartet I Finski simfonski or-

. Kkestar iz Helsinkija.

BETOVENOV ŽIVOT NA FILMU

Austriski ređitel) Kolm PFelte. uz pomoć poznatog muzikologn Karla Hartla, snimlo je film o životu „Ludviga van Betovena, pod naslovom »MWrojiza«e, IUlogu Betovena gra Evald Bealzer, ulogu Tereze ođ Brunsvika — Judit Holemaister, a ulogu BetovenovoH VvVernom prilatelja Amenđe — D.

_ Krasnicer. Film je prikazan s uspehom na festivalu u Salcburgu,

BALZAKOVA DELA NA FILMU Tovođom Balzakove godišnjice francuska

štampa objavliuje šnisak Balzakovih dela |. Koja su preneta na film. U đoba nemog filma snimljeni su •Rađak Pons«, »Čiča Gorio, »Vojvotkinja ođ TL,anžea« 1 {žvanredna »Crvenh krčmu« u režlil poznatog umetnika FEpštajna (1999. Posle pronnlaskma ton_ filma snimljeni su ponovo »Čiča Gorlo« | _ »Vojvotiinia ođ TL,anžen«, zatim »Pulrovnik Saber«, »Vofren« i »Šuani, U Ttaliji je _ Mario Solđati snimio »EBženi Granđe«, koji _ list »La Gazet đe Letr« smatra naiboliim | među filmovima, snimljenim po Balzaku. a S. TTALIJANSKI FTLM | ___NEMA MIRA MEDU MASLINAMA« ___Napredni Italjanski režiser Đjusepe đe _ Bantis završio je pre nekoliko meseca svoj novi flim »Nema mira među maslinama«, is u siromašnog pastira Frančeska Dominiči iz provincije Coćarije koji se bori rotiy pljačkeša i beži iz zatvora đa bi tu _ borbu nastavio. ____Djuzepe đe Santis je 1 spiker u svom filmu. Pilm se završava rečima: »Ovo je istorija Frančeska Dominići, čobanina iz Čo783 e. Vi ste ga viđeli kako se borl za | svoje pravo čak protiv zakona, ier mu je | snagu đavašlo osećanje pravednosti njegove stvari, Pođvučene reči cenzura je izbaa smatrajući ih potstrekom na pobunu Ni 'fiv države. Režiser đe Santis tražio je tada od filmskog preduzeča »Luksae da bri_ Še njegovo ime iz naslova filma, a istovremeno je protestvovao Kkođ raznih foruma zbog postupka cemzure, „

POR"; nije sigurno da će »ILvuks« pristati Ga briše ime popularnog režisera, A on u tom slučaju preti da će naređiti da se zaplen! film kod prvog prikazivanja, po zakonu o autorskom pravu, ___U međuvremenu film je sa velikim uspeom prikazan u Milanu, đok se spor izrežisera, cenzure 1 filmskog bređu· zeća nastavlja.

___ MUZBJ COYDERBKOG JEZERA igušivanju Cojdersiog Jezera u Ho

vim obalama morao se izmeniti, jet Je neftao jedan od faktora koji su ga obliko« Zoe a to je bila vođa. Da bi se ipak sale odlike tog kraja u privrednom 1 turno-istoriskom vidu, rešeno je da se ginalne kuće kao tipični primerci preu kraj koji je sličan TOO IO oko skog Jezera i đa se orga je selo-

'j na SVI OB Ga ova Jeđam deo tog Oea bio je već ovoga leta otvoren \1b Ovaj tip muzeja je nešto novo toriji muzeja, jer sadržava autentičOOU UOL Tja Gea !' ani m, privredno! ulPOO POR U; U tom selu-muzeju Živi i nm broj ljudi koji su bivši starošeđeoci sa oral oko Cojderstog Jezera; oni stanuju u svojim nekađanjim kućama, bave se ranljim zanatima. Njihov način života biće u šelu-muzeju u celosti 6a-

lanđiji, život stanovnika i sela na njego- ·

plenarnom skupu 14 novembra

izabrala je za redovne i dopisne članove dvadeset književnika, umefnika | naučnih kojima su akademici (ređovni članovi): potpretsednik Prezidijuma „PNRJ Moša Pijade, književnici dr. Isidora 'Sekulić i Miroslav Mrleža, kompozi{or Stevan Hristić i naučni radnici dr. Marko Roš i dr. Čedomir Simić, a dopisni članovi: književnik Jovan Popović, likovni umetnici Milo Milunović, Sreten Stojanović, Đorđe Andrejević-Kun, kompozitori Stanojlo Rajičić i Mihailo Vukdragović i Osam naučnih radnika. ·

Donosimo biografije književnika:

Isidora Sekulić 8nmyodila se 17 februaYa 1877 god. u Mošorinu, u Bačkoj. Višu žensku školu svršila je u Novom Sađu, Srpsku učiteljsku šitolu u Somboru, a Višu pedagošku školu (matematički otsek) u Budimpešti. Pošto je neko vreme provela kao nastavnica Srpske više ženske škole u Pančevu, god. 1909 prešla je u Srbiju i bila nastavnica Više ženske škole u Šapcu do god. 1911, kad je postala nastavnica ženske gimnazije u BeoOgradu. God, 1915 prešla je na rad u žensku gimnaziju u Skoplju, a posle Prvoga svetEkoga rata opet postala profesor Fimnazije u Beograđu na kome je položaju penziohisana.

G-đa Sekulić je jedna od najobrazovanijih žena u našoj zemlji. Proučavajući jezike i strane literature, boraveći u Francuskoj, Engleskoj, Italiji i Nemačkoj, a kraće vreme i u Rusiji, Švajčarskoj i Norveškoj, ona je uspela da potpuno vlađa francuskim, engleskim, ruskim, nemačkim i talijanskim jezikom, a. da se služi latinskim i špoanslim. God. 1992 doktorirala je u Nemačkoj.

Njen javni rađ vrlo je obiman. Još od god. 19009, dakle preko četrdeset podina, ona deluje kao pripovedač, pisac ogleda, prevodilac, konferansije i publicista. Sarađivala je za to vreme gotovo u svim važnijim revijama i listovima, a objavila je i ove knjige pre rata: Saputnici, pripovetke (1911); Pisma iz Norveške, putopisi (1919); Đakon Bogorođičine crkve, novela (1920); Iz prošlosti, pripovetke (1990); Kronika palanačkog groblja (1940); Analitički trenutci i teme, eseji i članci u tri sveske (1014); Zapisi, refleksije (1914).

Posle rata objavila je zbirku Ppri• poveđaka u izdanju »Prosvete« Zapisi o mome narođu, a sad joj se štampa u Srpskoj književnoj zađruzi knjiga o Mjegošu.

Među njenim prevodima „naročito su zapaženi »Vladanje u žiVotu« od Emersona, »Gordon Pim« od E. A, Poa, »De Profundis«e ođ O. Uajlda; »Verter« od Getea, »Novele« Gotfrida Kelera, »Bajke« od Gržma, »Gospoda Golovljevi« od Saltikova-Ščedrina, nekoliko dela F. M. Dostojevskoga, itd.

Sem toga, kao član ređakcije SK Glasnika, član uprave S. K. Zadruge, član kolegijuma Kolarčevog Narod“ nog univerziteta i drugih odbora ona je vrlo vredno učestvovala u svako~

Gea akademija nauka na svom

dnevnom i kulturnom i društvenom životu. Miroslav Krleža rođen je

u Zagrebu god. 1893. Posle niže gimnazije u Zagrebu svršio je Rađetsku školu u Pečuju i vojni zavod Ludoviceum u Buđimpešti, ali revolucionarno raspoložen napušta vojnički poziv i god. 1917 posvećuje se potpuno književnom rađu koji je otpočeo još u »Savremeniku« god. 1914, a produžio u svojim časopišima »Plamen«, »Književna republikas itđ. On je između prvog i đrugog svetskog rata nosilac naprednih ideja i stremljenia u oblasti književnosti, kulture i društvemoga života. Njegovo stvaranje đošlo je najviše do izraza u ciklusu „.Glembajevi (1998—1930) koji stoji u središtu njegovih dela, obuhvatajući pored jedanaest pripoveđaka i tri drame: Gospođa Glembajevi, U agoniji i Leđa, ali su tako isto značajna i oštala njegova dela: nekoliko zbirki pesama i Balade Petrice Kerempuha; pripovet-

ke i Hrvatska rapsodija (1918,, TYi Rkavalira gOoBsDpođice Melanije (1920, Mag

yar Kiralyi Honveđ novVveia (1921, Hrvatski Bog Mars (1999), Novele (1993), vVražji otok (1993), Povratak Filipa TL.atinovića (93%, Hćđ=đLegende (1933) itd.; drame: Golgot (1922), Galicija (1999, Vučjak (1998), Mikelanđelo (19%), U logoru (1954): knjiga Bšeja (1983) i drugi ogledi i članci i beletristika po časopisima i novinama za poslednjih triđeset i više pođina, od kojih sve nije još pokupljeno u njegovim sabranim đelima što se već DO četvrti put objavljuju . y

Posle Drugog svetskog rata, Miroslav Krleža prođužio je švoju delatnost Rao pisac i javni radnik. Osnivač književnog čašopiša »Republikası potpretsednik Jugoslovenske akadćmije znanosti i umetnosti: on je, izžmeđu ostaloga, imao velikog udela u organizovanju Štrosmajerove galetije slika u Zagrebu i Jugoslovenske izložbe u Parizu.

Jovan Popović rođen je 18 novembra god. 1905 u Velikoj Kikindi. Još kao stuđent god. 1995 počeo se baviti književnošću. U početku impresionist, on se god. 1990 Sasvim opređeljuje za socijalnu Književnost i novi realizam, što še već Opaža u njegovom uređivanju časopisa »Stožer« i redaktorskom i prevodilačkom rađu na Nolitovim izđanjima. Te gođine on priređuje almanah socijalne poezije mladih jugoslovenskih pesnika pod naslovom »Knjiga drugova« koju policija zaplenjuje. Njegova ak{ivnost pre 1941 nalazi izraza u nizu časopisa: u Letopisu, 8. K- Glagsniku, Književniku, Literaturi, Ninu, Knjiže-

| vnom savremeniku ,Kulturi, Životu i| rađu. Savremečnim pogledima, Umet-

nosti i kritici, t u zbirkama: Hadži-

ja večnosti, pesme (1925), Glas i )

radnika među

KNJIŽEVNE NOVINE =

NOVI ČLANOVI

SRPSKE AKADEMIJE NAUKA

pesme (1996),

nađ prazninom, buđe, pripo-

Reda mora da vetke (1932).

Svoj napredni stav Popović potvtđuje i učešćem u Narodnooslobođilačkoj borbi u kojoj učestvuje već od avgusta 1941. Dve godine docnije on biva upućen u Vojvodinu kao borac i kulturno-politički radnik. Posle oslobođenja on je urednik kulturne rubrike u »Borbi« i dramaturg u Narodnom pozorištu, a zatim se od 1 marta god. 1947 posvećuje isključivo književnom radu, sarađujući po časopisima i đnevnoj štampi i kao glavni urednik »Književnih novina«, ŽZa vreme rafa i posle oslobođenja objavio je zbirku pesama »Lasta u mitraljeskom gnezdu« (1949), zbirke priča »Lica u prolazu« (prvo izdanje počelo đa se štampa

1941, ali dovršeno i objavljeno tek 1044; đrugo izdanje izašlo ovih dama u izđanju »Mafice srpske«) i »Istinite legenđde« (1944, 1948).

BROJ 47

eres“ Branka Copića

je povođa da se govori o pozivu

pisca u našoj socijalističkoj 8savremenosti. Ako veze pisca sa savremenošću nisu duboke, žive i aktivne, njemu se mora dogođiti, da se suštinski odvoji od progresivnih smernica života naroda, od „umolničke, stvaralačke istine.

Ćopić je u svom književnom stvaranju pos:e oslobođenja obrađivao tematiku narodnooslobodilačke borbe, transponujući u svojim delima učešće širokih narodnih slojeva u borbi, slikajući njihov heroizam i njihovu upornu i nesalomljivu borbu protiv okupatora. No uočljivo je bilo da se njegov ideološki stav hije razvijao, da je idejnost bila slaba strana njegova stvaranja, da ona nije prožimala hjeEovo delo, Život naše socijalističke zemlje ražvijao se buio i plodno u sšvima pravcima, život našeg socijalističkog borca se menjao, ideološki se uzdizao, prelazio na više stupnje idđeološkog razvoja kroz socijalističku izgradnju i kroz borbu protiv revizio-

501 »jeresi« Branka Čopića đda-

Velibor. Ghiigortć

nizma InformPiroa, a Čopić je kao yisac za oviri razvojem zaostajao. On u poslednje vreme nije nalazio organske ideološke veze sa našom stvarnošću u njemom društvenom progresu. Njegov odnoe prema savremenosti niie bio aktivan u dubokom upoznava– nju procesa preobražaja našeg radnog čoveka, u dubokom upoznavanju njepovog lika, njegovog duha i njegove svesti. Iz njegovog ofsustva aktivnog odnosa prema savremenosti, iz njegovog ideološkog zaostajanja za progresivnim razvitkom, izrodile su se i njegove predrasude o liku našeg radnog čoveka, o liku avangarđe to razvitka, izrodilo se i njegovo upađanje u malograđansko kritizerstvo, u anarhično shvatanje slobode književnog stvaranja.

Slučaj »jeresi« Branka Ćopića izrazito pokazuje de pisac ne može da u našoj socijalističkoj stvarnosti stvara literaturu slepom «stihijnom snagom

Inostrana hronika

Uz prvi broj francuskog časopisa

„RONTAMPOREN“

rvi broj francu&gog časopisa Kontamporen, ukusno izdat i opremljen odmah se pretstavio kao jedna ozbiljna, humanistička književna tribina, sa koje će se, u ovim našim danima političke i moralne pometnje, čuti iskrene reči svesti i savesti svih naprednih duhova Mojima je stvarno stalo do mira u svetu, do istinskog bratstva narođa, đo progresa književnošti i kulture uopšte. Iskrene reči redakcije, upućene prijateljima i čitaocima časopisp, nisu ostale samo pusto obećanje, kao što je to, u poslednje vreme, sve češći slučaj sa »naprednim« časopisima koji su prihva= tili politički stav i moralne metođe Informbirca... Uredništvo časopisa, na čelu sa Klarom M= „, kao direktorom, nije htelo đa zauzme jeđan uski dogmafski stav: »U vreme kađa su i slobodna diskusija i traženje istine vrlo često krivotvoreni, izgledđa da je pravi tronutak da se izvestan broj nezavisnih i bistrih duhova okupi oko jednog pothvata, koji unapred ne isključuje nijednu filozofsku »školu«, ne okreće svoj po“led ni prema jednom književnom horizontu koji Di značio nepriznavahnje drugih, koji teži da suoči umetnika s njegovom odgovornošću čoveka i pisca pred slobodom.« .

Taj osnovni đemokratski princip tolerancije i odgovornosti, bez koga prave kulture nema i ne može biti, redakcija je uspela da ođelotvori već u svom prvom, novembarskom broju i po krugu saradnika koji su se u njemu javili, i po prilozima kojima su zastupljeni. Na uvodnom rniestu časopis donosi jednu konferenciju Virđinije Vulf Ženu i siromaštvo, neobično bogatu književnim asocijacijama i pronicljivim kritičkim zapažanjima. Analiza ženskog karaktera četiri engleske romansijerke prošlog stoleća (Džen Osten, Šarlota Bronte, Pmii Bronte i Džordž Eliot) izvanredna je po lucidnosti društveno-istoriških i cstetskih *udcva.

Od beletrističkih priloga tu su, najpre, pesme Fransis Ponža i Žila Siperviela, zatim proza Žana Kasua, Kloda Avelina, Žana Kejrola i Klare Marlo i jedđan esej Žana Divinjoa.

SOFOKLOVA »ANTIGONA«

Veći deo časopisa pretstavljaju razne političke, društvene i književne rubrike. Luj Dalmas će stalno pratiti politička zbivanja, Marsel Arlan će imati po iednu slobodnu temu iz ume+{nosti, Luj Marten-Šofije govoriće o raznim dručtvenim problemima. U ovom, prvom broju Luj Dalmas, pod naslovom Perspektive, đaje jednu saželu sliku poiltičke situacije u svetu. Osnovna inisao članka sadržana je u konstataciji đa se svet podelio u dva fabora ne na osnovu političkih stremljenja već na osnovu političke i VvVojničke moći. »Nastojanje, — kaže on, da se socijalistička budućnost osloni na žive š3mage naroda, i da se time postigne ieđan pozitivan pokret mira neprijateljski raspoložen prema ma– nevrima »blokova«, razvija se protiv diplomatije velikih sila, protiv ekonomskog 'li vojničkog pritiska američkog imperijalizma, protiv „političkog pritiska staljinske religije.« Zato Dalmas vidi u Jugoslaviji veliku nađu čovečanstva: »Najozb"jnija je, nema sumnje, jugošlovenska nada. Istorija "Titovog kemunizma živi je dokaz snage jednog pokreta koji je duboko urastao u interese narođa, koji nalazi snage da vodi jeđinstveni partizanski rat u Bvropi, đa izvrši revoluciju i da počne da gradi socijalizam, uprkos ucena, manevara ili pritisaka. Taj primer jasno pokazuje da je jedna narodna i nezavisna politika mogućna Uuprkos podele sveta: tu se jasno vidi da sve armije, sve ambasade i sve policije n vređe koliko neobična moć samih masa koje su se pokrenule u borbu: tu se vidi đa marksizam može ne biti mrtva dogma ili mistifikacija, nego da može stvarno da otpočne da gradi novo društvo.«

U Hronikama Žan Kasu piše, toplo i sugestivno, ali istovremeno i erudđitivno, o španšsnom poesnigu HRubenu Dariu, tananom i suptilnom liličaru koji je čudesno umeo da koristi meku muzikalnost španskog jezika. Pod naslovom Poslednji buržoaski raj Danijel Geren prikazuje dva toma pisama Fridriha Engelsa PF. A. Sorgeu, koja se najvećim delom odnose na Ameriku. Interpretacija koju recenzent daje pojedinim Engelso-

vim mislima, obilni citati kojima se služi za potkrepljenje svoje analize, govore o tome da bi ova i danas još umnogome aktuelna Engelsova pisma, koja olakšavaju razumevanje američkog razvitka kapitalizma, trebalo što pre prevesti i na naš jezik. Ona su bogat izvor misli i sugestija za pravilnije shvatanje »američkog slučaja«. Među neobično brojnim prikazima i beleškama ističe se kritika Rafaela Valensija, španskog „emigranta, na injigu Huana Hermanoša Kraj nađe, u kojoj je prikazan, na romansijerski način, odjek ratnih „događaja među haprednim ljuđima Španije.

Na kraju časopisa nalazi se jedan šsažet prikaz kongreša i susreta, održanih u poslednje vreme, potpisan od redakcije časopisa. U tom kritičkom osvrtu reč je o Jetošnjim susretima književnika u Dubrovniku. Između oštalog tua se kaže: »Nije nelorisno da potsetimo da 6&u pisoei Zapada otkrili — posle pariske izložbe fresaka koju nije lako zaboraviti — na terenu starog grada Dubrovnika,i pomešani sa živim narodom Dalmacije, izložbe ikona, religio= znu muziku XVI veka koju je izvodio zagrebački orkestar, ali iznad svega pozorišna dela prešekspirovca Marina Držića, Dubrovčanina, čiji je Dundđo Maroje, u tumačenju Beogradskog pozorišta, zgranuo učesnige kongresa.«

Redakcija časopisa Kontampnporen obećava svojim čitaocima da će pored došadđašnjih i hovih francuskih &aradnika, čija su imena navedena na koricama, donositi i priloge književnika drugih naroda, prvenstveno nove pesnige i mlađe umetnike.

Po ozbiljnosti svoga stava, Do širokoj humanističkoj osetljivosti za čoveka i kulturu, po lucidnosti inteligencije i oštrini kritike, Kontamporen se već prvim brojem, čiji smo sadržaj sumarno izložili, istakao kao časopis koji će, ako istraje u svojim nastojanjima, danas nimalo lakim, odigrati značajnu ulogu u francuskoj kulturi. Ona neće biti nimalo manja od one koju je svojevremeno ispunio Erop, pod rukovodstvom Romena Rolana, čiju Svetu tradiciju tako sramno ponižavaju ljudi koji taj časopis danas vođe. B. PF.

U JUGOSLOVENSKOM DRAMSKOM POZORIŠTU

ao retko koja posleratna pre-

mijera, ova antička +tragedija

impresšionirala je beogradske gleđaoce koji su prisustvovali dvema generalnim probama, premijeri i reprizi u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Utisak je bio toliko snažan iz više razloga: posle oslobođenja Ovo je prva pretstava koja je na jednoj od scena glavnog grada oživela klasični pozorišni komad, stvoren pre naše ere, približno pre 92400 godina; »Antigona« je delo sa takvim umetničkim kvalitetima — s majstorskom dramskom radnjom i izvajanim monumentalnim karakterima čije patnje zadiru u najosnovnija i večna pitanja čovekova, sa mnogo misaonosti, uskiptale strasnosti i lepote plemenite i gordđe svojim nepokolebljivim ose= ćanjem mere — da ne samo svakom novom pojavom, nego i novom strofom ,a češto i stihom, razotkriva svoje neiscrpno bogatstvo, koje ne užbuđuje samo onim što je rečeno, nego i onim nedorečenim, i onim što se naslućuje, što se emocioOnaltio „prožiVljava i što duhu postavlja bezbroj pitanja; režija je uložila najsavesniji i svestran napor da pretstavu solidno obradi do detalja; najzad, ali nikako ne od manjeg značaja, i svi glumci su u scensko ostvarivanje Sofoklovog dela uneli mnogo oduševljenja i poštenog rada, i postigli nekoliko rezultaia koji spađaju među one — kođ nas danas — najistaknmutije.

Sađa se već ocrtavaju dve etape na razvojnom putu Jugoslovenskog dramskog pozorišta: etapa u kojoj je ono pre svega uobličavalo i izgrađivalo jedan homogeni ansambl, i rešavalo najosnovnija pitanja SsVOg Ume{ničkog rađa, i etapa kađa je čvrsto stavši na svoje noge — počelo da rešava zadatke koji prevazilaze značaj samo njegove scene, | zbog toga bostalo od prvorazrednog značaja za čitav naš pozorišni život. Započeta »Dundom Marojem«, naštavljena »Rodđoljupcima« i »Perom Se“ gedincem«, ta nova etapa je dala re-

zultate u prvom ređu svojim pozitivnim ostvarenjima ,ali ne mnogo manje značajne i po tome što je OtvoOrila i postavila niz prilično određenih pitanja. Iako »Antigona«, za razliku od ovde navedenih, nije delo domaćeg pozorišnog repertoara, ipak se čitav rad na njenom izvođenju može posmatrati baš sa stanovišta rešavanja jednog od pitanja koja su nova za naše savremeno pozorište, to jest pitanja prikazivanja antičke fragedije u njemu.

U težnji da obogati svoj repertoar klasičnom grčkom dramom, a imajući na raspoloženju znalački i šdavesno rađenu knjigu prevoda — u jambskom stihu — odabranih tragedija MEKshila, Sofokla i Evripida od dr. Miloša Đurića, rukovodstvo pozorišta odlučilo se za »Antigonu«, i to zbog njene Visoke dramatičnosti i mogućnosti za raspodelu uloga u svom ansamblu, kao 1 zbog toga što je bilo lakše pripremiti nju, nego ha primer, EBshilove »Persijance« ili Sofoklovog »Cara Edipa« i s obzirom na mase koje se pojavljuju na dceni u prvom delu i na potreban rad s glumćima u drugom. Ali iskustvo stečeno priprema– njem »Antigone« svakako će omogućiti lakši i uspešniji rad ha eventualnom prikazivanju i ovih dela stare grčke književnosti.

Idući sasvim opravđano ne za Scenskom rekonstrukcijom Sofoklovog dela, onako kako je ono đavano u antičkoj Grčkoj, nego za umetničkim, živim | sugestivnim prikazivanjem »Antigone«, u saglashosti sa najosnovnijim zahtevima i oblicima savre• mene drame, reditelji Tomislav Tan hofer i Miroslav Belović (pomoćnilc reditelja Mira ''railović) postigli su krupan uspeh u prikazivanju ove premijere. Pristupivši rađu sa #VisOkom avešću o svojoj odgovornosti, oni su prikupili i studiozno obradili obiman materijal o antičkoj „drami, a posebno »Antigoni«4, i uložili mnogo napora u rad sa glumcima, obrađujući vrlo solidno i uspešno pret=

”

stavu do najsitnijih detalja. Na taj način reditelji su dali solidnu osnovu za diskusiju povodom gypostavljanja antičke tragedije na naš pozorišni repertoar. i

U vezi sa režijom nameće se pitanje koje ustvari nije novo ,već se često javljalo povodom analize i drupih umetničkih dela, a ne samo književnih, i o čemu zbog toga postoji čitava. literatura.

Težeći za tim da »ova trageđija ne ostane bez dublje iđejne sadržine«*) reditelji su ovom pitanju posvetili punu pažnju. Suprotstavljajući se nepravilnim tumačenjima, po kojima kod »Antigone« nema tragične krivi-· ce jer oha zastupa neku večnu, božansku ideju nasuprot ideji ogranjčenoj, ljudskoj (Kreont), — reditelji Tanhofer i Belović razrađili su svoj stav po kome se u prvi plan ove trapedije ističe odnos čoveka-pojedinca prema građu-državi, i po kome se osnova dramske radnje sastoji u bofbi »rodovškog zakona krvi, koji Vefuje da je stvoten u neproverljivom krilu božjem i zato večan kao bogovi«

— čiji je nosilac Antigona, sa »zako- .

nom drištva koje stvaraju ljudi ja mu ljuđi i određuju zakone« — čiji je pretstavnik Kreont. Po miš:jenju reditelja u fom sukobu Amfigone i freonta ogleđa se i suprotstavljanje starOg rodovskog zakona zakonu demoša kao nove političke i društvene snage. Oluđa se, prema koncepciji reditelja, kod Antigone — koja ustaje u odbranu staroga — ispoljava »fanatična uverenost da vrši religioznomoralnu dužnost«, đok Kreont, zamišljen kao preistavnik novih društvenih snaga, »brani pozitivne državne zakone«.

Ovakva koncepcija nije u saglasno-

% NMavođi! iz referata T, Tanhofera održanog u kolektivu „Jugoslovenskog dramsko# požorišta, odnosno iz njegovog odlome objavljenog u poslednjem broj »Hnjiževnih movinas,

svoga talenta, ma kakvi kyatešı i razmere foga talerta bile.

Osećajući da je iđejnost slabost njegovog književnog rađa, osećajući da je u đubokom iđejnom zaostatku za iz. vanredno impulsivnim i snažnim progresom socijalističkog društva kod nas, Ćopić je postao jeđan od nosilaca anarhičnog shvatanja slobode književnog stvaranja, po kome je socijalistička idđejnost smetnja slobođe književnog stvaranja. On je do teze »da nema socijalističkog realizma kao što nema socijalističkog ručka« došao na krilima vica. Duboki proces idejnog shvatanja poziva pisca i uloge umetnika u socijalističkom društvu oslobođen u svom prođovnom razvitku temeljnim „deološkim stavom protiv revizionizma, borba mišljenja s koje je revolucionarno skinuto tutorsivo sovjetskog dogmatizma, „postali su za njega pređmet šaljive, lakomislene igre duha. I nije čudo što je sadržini njegove »Jeretičke priče«, u kojoj su pogaženi osnovni prihcipi realizma o vernom i 'stinitom odražavanju stvarnosti, odgovarala zaostala literarna struktura, što je on u toj priči progovorio jezikom Ben-—Akibe iz 1906, što je malograđansko intrigiranje postalo njegova literatura u kojoj su junaci tašte, svastike i gospođe ministarke. S pozicija malograđamnštine čijim političkim intrigantstvom i #Rritizerstvom rukovođi neprijatelj, opskurno aktivan u njenim ređovima, Ćopić se latio »đdruštvene kritike«. On se latio »društvene kritike« bez osećanja težine i odgovornosti poziva pišca u našem socijalističkom društvu, bez osećanja izvanrednog značaja ulofe savesti u tom pozivu. Takvo osećanje mogao je dobiti samo iz borbe našeg irukovodstva i borbe našeg radnog čoveka protiv informbiraškog revizionjizma, borbe s kojom Ćopić nije imao jake ideološke veze. Poziv pisca je da ide napred, ispred svoga vremena, a Ćopić je za svojim vremenom daleko zaostajao, On »društvena Mritika« može voditi u socijalističkom društvu po uzoru na feljtonske tradicije Beh-Alibe i anegdotske Nasrađin hodže. Ćopić je zaboravio da društvena kritika u vidu satire, mo?”a đa organski odražava progresivne smernice života narođa, da je uvek bila inspirisana borbom na= rođa za društveni progres i đubokom VO OBbOBIi u iznošenju istine o dru-

Vu.

U anarho-inđividđualističko shvaftanje slobode literarnog stvaranja Branka Ćopića kroz koju je probila pneakcioharna malograđanska stihija u njegov literarni rađ progovorila je i njegova predrasuda da je pisac razrešen odgovornosti i obaveza prema naptetku društva kađ literarno stvara. Lišivši svoj realistički metod onoga što je najsvojstvenije realizmu, on se našao na pefjferiji društvenog života socijalizma i mesto da bude u avangarđi njegovog progresa, on se obreo u redovima onih koji su Drotivni tome progresu. Njegova »jeres« kojom je on hteo obeležiti svoje «satire« kao neku izdvojenu slobođu literarnog stvaranja, ponela je izrazito političko · obeležje kritizerstva neprijateljskog društvenom progresu. Slučaj njegove »jeresi« .krupna je potvrda da literami Yađ pisca sadrži i njegov politički stav, kao i to da pisac ne može stupiti u borbu »za dušu našeg čoveka«, za iIz-

građivanje njegove svesti, a đa nije naoružan ideološkim oruđem iskovanim u borbi koja se kod nas vodi za pobeđu socijalizma, u punoj savesnosti i odgovornosti pređ svojom savremenošću 1 pred istorijom.

| WIGFT O IK air re Vr TO ri TO AED OM OCT umu Ivi ra Otac ur TP" Sr Kar s KEEE—E

sti sa realizmom Sofoklove tragedije. Pretvaranjem Kreonta i Antizone u ovakve pretstavnike određenih međusobno suprotstavljenih društvenih snaga i političkih shvatanja i prihvatanjem takve međusebne borbe za »dublju idđejnu sadržinu«, značaj Antigone u sklopu čitave tragedije — a naročito u odnosu prema Kreontu — se ne samo umanjuje ,time što se ona prika=zuje kao pretstavnik preživelih društvenih snaga i starih shvatanja, nego se potiskuje i sve ono duboko ljudsko Što čini glavnu karakteristizu Antigohine ličnosti, njenu đuševnost, razboritost i hrabrost, prigušuje se njen strasni, humani krik za pravđom dostojnom čoveka, njen plameni Dprotest protiv društvenih odnosa koji uništavaju ljuđe, među njima i one koji ih podržavaju pa zato i sami zaslužuju da propadnu — kao Kreont.

Posmatrajući ovaj problem sa stanovišta razvitka grčkog društva i grčke {iragedije, pažnju privlači nekoliko momenata. Sofokle je bio svega trideset godina mlađi ođ MKshila, a Evripid desetak-petnaest od SofoklJa, ali atinsko društvo u tom periodu živelo je takvim tempom, da je ovaj razvitak ostavio dubokog traga 1 u tragediji, koja je na svoj način, na umetničkom planu, odražavala razne stepene borbe između zemljoposedničke robovlasničke aristokratije i nošilaca novih društvenih odnoša Koji se zasniVaju na bazi robno-novčane privrede. Tesno povezan s time, razvitak tragedije kretao se putem oslobađanja u svom sadržaju ođ mitskog i približavanja realnom čoveku, Vladavina „robovlasničke đemokratije doprinela je razvitku ličnosti, jake ljudske individualnosti, „humanizma i svesti o ljudskom dostojanstvu (»Pun je sila svet, al' ništa od čoveka jače nije« ·— Sofokle u »Antigoni«). NO, istovremeno, suprotnosti koje su 50 sve jače ispoljavale u okviru robovlasničkog društva staju na put daljem razvitku ličnosti i afirmiranju Mega što je ljudsko, čime đovode do tragičnosti. I tu je velika snaga Sofoklovog realizma, što je — na tom raZzvojhom putu tragedije, a kao odraz savremene ogromnom. strašću sup»tslavio čoVeka, njegov lični život i unutrašnje pobuđe čitavom društvu i uobličio baš taj društveni proces u ličnoj trage-

je zamišljao da se.

malograđanskog

društvene sfivarnosti ~.

5. im