Књижевне новине
'
_ politički, i Vojni, i ekonomski
vi: »Srpska zora« ili »Nova
| varvarstva jednog društva,
0. Imjiževnim CaS0pisimtr
· (Crtež Z. Džumh BOŽIDAR KOVAČEVIĆ Ma)
Evropi se diskutuje o književ-
nim revijama. Često se čuje ka-
ko su nepotrebne, kako im je prošlo vreme. Međutim u malim književnostima koje se tek stvaraju i naglo razvijaju, časopisi su Vrlo Dpotrebni, upravo nezamenljivi. Njih ne može u nas da zameni dnevni ili nedeljni list, niti najimtenzivnija izdavačka delailnost. Ne znam dovoljno slovenačke ranije časopise, ali za srpske i hrvatske mogu reći da je njihova uloga u našem hmiiževnom i kulfturnom životu bila vrlo važna,
Kakvi su danas srpski i hrvatski časopisi? Ima ih dosta, u većini dobrih, Znam đa ih oštro kritikuju, ali to je sudbina svih listova kad se sudi po njihovim pojedinim sveskama. Povezani u godišta neće biti gori od starih listova.
Današnji književni časopisi imaju preimućstvo nad nekadđašnjima već i stoga Što su doista posvećeni mnogo više književnosti, umetnosti i kulturnim pitanjima, dok su stari često ispod naslova stavljali da su »za književnost „nauku i društveni život«. S. K. Glasnik. na primer, imao je i pregled, donosio stručne rasprave itd. Danas za ta pitanja postoje specijalni listovi i književni časopisi mogu mnogo više da se posvete literaturi i kulturnim pitanjima.
Ali ja ovde ne mislim da govorim o pozitivnim Kvalitetima nego hoću đa kažem samo nekoliko primeđaba i misli.
Ako ih gleđamo ukupno, prvo što padne uoči, to je njihova uniformnost. Svi oni hoće da buđu veliki časopisi i svi mekako liče jedan na drugi. Nekad nije bilo tako. Pored »S. K. Glagnika« ili »Dela«, imali smo i listove »za zabavu i pouku« u kvart-forma~
fu, Takva je bila »Bosanska vila« ko-
ja je donosila i narodne umotvorine i kraće članke i uvodnik o kakvom jubileju. Njima su bili slični, pa ipak drukčiji, ilustrovani Književni listoiskra« koja je imala visok nivo.
Mislim da bi pored velikih revija trebalo pokrenuti i jeđan ilustrovani časopis u kome bi pored beletristike bilo slika pisaca, reprodukcija slikar8kih i likovnih dela, a književnost, naša i strana, likovne umetnosti, muzika itd. — bili prikazivani u kraćim člancima. Naravno, takav bi časopis morao izlaziti na finoj hartiji, i razlikovati se sadržinom i rubrikama »Književnih novina«. Takvi bi časopisi mnogo koristili našoj kulturi, i ne bi bilo suvišno kad bi se i neko-
liko pokrenulo:
Hekolikoprimedbi
ı hrvatski, slovenačlci, makedon: 'njiževnost DO OGAGHI ı za svaku knji
Naši časopisi, zatim, svi, koliko god ih je, Imaju jednu veliku manu: slab im je feljton. Nemaju dovoljno kmjiževnih, pozorišnih, umetničkih pregleda, prikaza, beležaka. Zbog toga pojedine sveske često liče na almanahe, zbornike proze i poezije, na kojima slobodno može stojati maj ili juli mesto decembra. Dužnost je svih saradnika da rade na tim rubrikama, a u rednika ponajpre. Primetio sam da se svi nekako libimo tih rubrika. Ima pisaca koji se boje da će im se Ookrnjiti ugled ako »beleškare«, dok ćete u drugih naroda i najveća imena naći ispod prikaza i beležaka. Sem toga, ne umemo ni da ih pišemo. Belešlka mora da buđe esencijalna, članak, Botovo esej u sažetom obliku, rezultat uđubljivanja i proučavanja, anaše su beleške najčešće konvencionalne i prazne. Peljton u časopisu mora pratiti sav naš književni i kulturni život u tolku mesec dana: on ireba da je toliko isto važan koliko i prednji deo. Stari su časopisi u tome bili mnogo bolji. :
Nije dobro, takođe, što nam časopisi izlaze neuredno, kasneći po mesec, pa čak i dva. Spasavanje dvobrojima ne vodi ničemu. Revije time prestaju. biti aktuelne.
O korekturi đa i ne govorimo, niti o urednikovom oku koje mora da leb-
di nad celim brojem, da ga vidi u ce-.
lini pre nego što uđe u mašinu. Video sam časopis u kome jedmo strano ime u istom broju ima dve sasvim ra-– zlične transkripcije, a jeđan isti događaj dva datuma ...
Dotakao sam se samo nekoliko spoljašnjih, gotovo tehničkih pitanja. O dubljim problemima, na primer, zašto naši časopisi ne prate dovoljno strane literature; ili zbog čega nemaju određene sudove o mnogim pojavama i pitanjima, pa prirodno ni au– toriteta, ili zašto u Splitu, Dubrovniku, Nišu, Subotici nema časopisa; najzad, zašto nema pravih diskusija polemika — neću raspravljati. O tome bi trebalo pisati đuže članke; možda o svakom pitanju ponaosob.
~~.,—
FILMSKA HRONIKA
+ \ T'ilm po motivima iz romana »Doviđenja u oktobtue« od Oto „Bihaljija-Merina; scenario Oto HBihalji-Merin i Simn Karaoglanović; režija Gustav Gavrin; snimatelj Milorad Marković; scenograf Milan Vasić; muzika Aleksej
Butakov.
eđu filmovima koji prikazuju život iza bodljikavih žica »Grveni cvet« se odlikuje svojim
'jasnim borbenim optimizmom. On nam
pokazuje da KG?T-lageri nisu samo nacističke mučilišta u kojima se vuku senke izgladnelih ljudi, mučilišta iz kojih pokušavaju bekstvo nekoliko njih najodlučnijih i najveštijih da bi se dograbili tihog domaćeg krova nad glavom, a ni samo prinudna stecišta ljudi iz najrazličitijih društvenih slojeva koji pod jednakim uslovima sivog života nalaze svoj zajednički sivi jezik o životu, ljubavi, »hajmveu«, ratu i miru. Za razliku od filmova iz iste tematske oblasti, kao što su poljski film »Osvjencim«, engleski filmovi »Zarobljeno srce« i »Drveni konj«, pa i čuveni francuski film »Velika iluzžja« od Žana Renoara, u zarobljeni*kom logoru »Crvenog cveta« ljudi koje je okupila Partija deo su krvavog ali nesustalog, borbenog srca Otadžbine. Njihove neustupne žudnje za slobodom slivene su lu vatrenu žudđnju za slobodom njihove zemlje, a njihova pomisao na bekstvo uklesana je u neumornmu misao da đoprihesu borbi dalekih drugova. Ovu svoju nesumnjivo veliku odliku poneo je »Cr-= veni cvete i» romana »Doviđenja u oktobru« koji je filmu poslužio za književnu podlogu.
Jednostsvnim prevođenjem romana u scenario Oto Bihalji-Merin i Sima
U Škotskoj
Ji ranom dođoh. I nebo vlažno pokri me maglom, mokrinom rose. 'U duši mojoj još neutažno
bol ruje, reže oštrinom kose,
Škotska se budi i vaskolika zdravi me jutros bojama sunim i k'o da tugu melanholika šumore trave pašnjakom štairim,
Sve je tu sivo. Vetar severni poljane i prazne doce briše,
I hladna kiša, drug moj neverni, ledi mi misao i krv siše...
Pa pađa vlaga. Voda se morska ko čelik blista, mođra i mrazna. Odasvud lazi tišina gorska, tišina pusta, bezizrazna.
Eh, slavna zemljo! Ožiljci teški ma telu tvome viđe še svuda. Na tasu greha, smrti vrteški krivulja zločina večno krivuda.
Tužnog me gledaš sa oba oka, al' pružiti mi nećeš toplinu,
i samo galebi hitra skoka
u divljem letu uvis se vinu.
Krici njihovi prodomo sižu iznad zaliva, mostova, doka: u mirni život grada stižu,
u vrtlog stalnog životnog toka.
A ja se nišem na snova valu,
na pute velikog bola pođoh.
Bh, škotska zemljo, zaludu hvalu usne mi šapću. Sa ranom dođoh.
~ pdinburg, 1950
Tanasije MLADENOVIĆ
GANA a rar adi Gaa MG Ru n a nco ke aaa A A GL PRANJA AE SJ AGE NINO "SEV fa
goru unoan nau Pp Inu mu u LIAN III Pp gr Pap" ira iu miru up ei pu: RZ og: zum u UĆI OR zu rap giri ra ur amp pupa
· RRIŽEVNERNOVINE
„Crveni col
Aleksunaar Vučo
Karaoglanović nisu mogli očekivati da će filmu obezbediti jednu osnovnu radnju koja bi bila stožer drame i njen glavni pokretač. Roman »Doviđenja u oktobru«, uzet kao celina ili u pojedinim zaokrugljenim „epizođama, ne sadrži jedinstvenu fabulu koja bi dozvolila primenu ovakvog metođa. Zato se piscima scenarija postavljao daleko. složeniji zadatak: Da pojedine filmski zahvalne motive iz romana provuku MWroz proces dramskog sukoba, što se nije moglo postići jednostavnom filmskom adaptacijom, već je zahtevalo stvaranje jednog gotovo sasvim novog književnog dela. ta
Da li su Bihalji-Merin i Karaoglanović ostvarili takvo delo? Da li film »Crveni ocvet« sadrži jedimstvenu drarasku Žadnju, ili se povođom njega može govoriti samo o jedinstvenom vremenu, tj. o đogađajima koji su se u toku zbivanja filma ođigrali, i našli, manje-više, u slučajnom međusobnom odnosu?
Mislim da nije teško zaključiti da filmu »Crveni ovet« neđostaje jedinstvena dramska struktura. Još je Aristotel u »Poetici« rekao da »kao što se u svim likovnim umetnostima odraz odnosi na nešto celovito, tako i siže (drame), koji pretstavlja ođraz radnje, treba da še odnosi na jedinstvenu i
celovito razvijenu zadnju, i đa pojedini .
delovi događaja treba da se nalaze u takvoj međusobnoj vezi da u slučaju uklanjanja jednog dela, celina bude usitnjena. Jer nešto čije prisustvo ili otsustvo primetno ne vodi poremećaju, ne pretstavlja deo celine«. Umetnički život svakog pojeđinog dela u filmu »Crveni cvet« me osećamo kao jednu od komponenata dramske celine, kao jednu od cifara zbira, tako da otsustvo nekog od tih delova ne bismo osetili kao poremećaj celine.
Ali, gotovo svi ti pojedinačni delovi, sve te dramske epizođe u »Crvenom cvetu« đozvoljavale su da se na osnovu njih razvije jedinstvena dramska radnja, no pisci ih nisu tako shvatili, nego su dozvolili đa se one neočekivano gase baš onđa kađ se moglo pretpostaviti da će se na njima sagraditi film. Tako uzaludno očekujemo dalji razvitak započete dramske epizode sa slučajem Ivana (B. Pleša), na čijem se delikatmom zadatku u neprijateljski tabor »ubačenog« druga mogla, i fizički i psihički, sagraditi osovina jedinstveme filmske drame. Organizovano bekstvo Blaža (S. Žigon) iz zarobljeničkog logora, u cilju da se osigura veza između logora i pariiske organizacije u zemlji — epizoda bremenita mogućnostima za jednu osnovnu dramsku radnju oslalo je takođe neđorečeno. Pa i epizoda sa Milanom (M. Puzić), koji se kao svesan borac formirao tek u liogoru, ta vrlo lepa epizoda čoveka koji se politički Yađa u ovom filmu da bi u njemu umro herojskom smrću, uprkos jašne linije Milanove transforma– cije, nije zamišljena kao kičma filma, nego je data samo kao fragment u nizu paraleinih dramskih delova i delića' koji #* provlače kroz film. Fragmenfarno je rešena i transformacija mladog Danića (M. Markić), tog nadobudnog kraljevog pitomca kome je u logoru pukla pred očima sva moralna beda Nedđdićevih oficira, iako je i ta ebizođa mogla dna posluži kao nit za osnovnu dramsku filmsku rađnju,
Otsvstvo jeđinstvene dramske radnje u scenariju učinilo je da su ostale izg'ibljene, jzlišne, gotovo tuđe tkivu filma, i neke sporedne scene, kac ona sa samoubistvom Jakova (M.
diji Antigone. Živeći u epohi pobede robovlasničke demokratije nad zemljoposedničkom aristokratijom, Evripid će već otvoreno poricati bogove. Prilazeći »Amtigoni« baš sa gledišta te istoriske tendencije približavanja tragedija od bogova ka ljudima — u čemu je Sofokle načinio ogroman korak napred — i tražeći u »Antigoni« ono što je karakteristično za Sofoklovo delo: sukob čoveka 5a društvom, humanizaciju tragičnog junaka i psihološku razrađiu njegovog karaktera, — pred nama se pojavljuje u naroči• to zanimljivoj svetlosti baš Antigona, T, verovatno, veliki tragičar nije slučajno njenim imenom obeležio čitavu tragediju. A. obratimo li pažnju na ono što je Sofokle — kao svoje — u-– neo u mif, koji mu je poslužio samo 5 fabula, vidačerno da to pretstavja baš ono duboko greelvno čime je prožeo lik Antigonć. Antipona je smrtna žena, koja se u literaturi prvi put oseća ravnopravnom ma čoveku i svesno se bori za to svoje pravo. U tome se ne mogu iražiti samo ostaci starih. shvatanja, nego i odraz slobodoumlja Pe-
ove Atine u kojoj je Sofokle Ži veo i radio.
»Za ljubav, ne za mržnju, ja sam KodGle ~ te reči Antigoninć ORO le je karakterišu, kao i snažni ovi sti-
Ovi:
ala za ikada, a Kad av raspadao muž,
ni kad se mrtav to ne WR PtBia preko volje građena Pa kome zakonu 10, 7D bin drugoga: re, f S iGe}c 320ublR i đete od dru d Al kad mi majku pa i oca krije ; brat nikakav se neće meni rod: BI 'Po takvu Zakonu Ja više Bei LIR no iko drugoga: to Kreontu Šioval 1 strašna drskost, mila ElaVO O me 1, rukom zgrabiv me ovako, ONE i nevenčanu, i bez pesme Va ana | bez bračne sreće, deco Tatelja Ja no e amotna bez međ arta jadna u grob živa odlazim!
· ime _ Antigona ,koja voli život, i u im“ Bvoje ljubavi i u ime OC o al E. humanije neustrašivo US girajući
razborit oljubljem. Takva nosjlac staroga.
ga i racionalno —
noljubivošću i pravdi biti
ljudsko i pro"
»
nili društveni odnosi u kojima je stVoren. Slikarstvo renesanse i baroka služi se najvećim delom bibliskim motivima, u njemu nalazimo niz scena iz Biblije, pa ipak to nwje pogled okrenut u prošlošt nego u budućnost; u toj preostaloj mitskoj formi gadržina je nova, građanska, — a sličnih primčra ima vrlo mnogo i u 'književnosti i muzici.
Antigona samo formom fabule ispoljava »fanatičnu uverenost da Vrši religiozno-moralnu dužnost«, a „nikako unufrašnjom sadržinom koju joj je Sofokle dao. I ako se govori o tome da Sofokle, premđa se »sam bori protiv navale novih snaga društvenih«, ipak te snage »naslućuje« i njih »lao pravi reališta ne prešućuje,*) onda — čini mi se — to novo treba tražiti u onom živom, Drogresivnom tkivu koje je, u potku mita, utisnuo ovaj veliki tragičar, to jest u ličnosti Antigone, a ne u jednoj šemi — Pprividno uverljivoj zato što se Oslanja na mitsku fabulu, zanemarujući pri tome sadržinu kojom je ova ispunjena — šemi koja proglašava Kreonta za pretstavnika novog, a Antigonu za pretstavnika starog.
fKreont he može biti ovako protumnčen .ne samo zato što to — po onoj Sofoklovoj: »Ja sam prikazivao ljude onakvima kakvi treba da buđu« pre pripada Anftigoni, nego i zbog toga što on, u boređenju sa Antigonom, ima mnogo manje vazloga za to: Kreont ne brani državni zakon, niti
incip neophodan za razvitak društva, niti ljudsku vrlinu, nego sopštvenu samovolju „zbog čega se najzad jadrio slama (zaključni stihovi tragedije: »Za oholu reč — pretrpeti mota hvališa pust — udarce teške, — u starosti ga pameti nauče«). Tako je mrtva, Antigona pobeđuje Kreonta, a to nije pobeda starih bogova, nego ljudski zahtev za jednim pravednim, boljim društvenim uređenjem,
_ Ređitelji su be" ikakve kritičnosti prihvatili kao ar! ment za svoju tezu i Hegelov stav pr ma »Antigoni«, stav koji je izložen u „Pređavanjima o filozofiji religije« i koji prema njihovom tekstu glasi: »Kolizija dveju najvećih moralnih moći jedna sa drugom Dpo-
stavljena je na plastičan način u apsolutnom obrascu &
tr. » nia; tu we ponodična ljubav, ono ŠtO
je sveto ,što je duboko usađeno u čoveku, što pripađa osećanju, zbog čega se i to zove zakonom donjih bogova, sukobljava s pravom države. Kreont nije tiranin: on tvrdi da državni zakon, autoritet vlade, ima đa bude poštovan i da povredu zakona sustiže kazna«.
Međutim, đok je u ovom tekstu Hegel dijalektičar snažno izrazio ono što pretstavlja dramski sukob, Hegel idealista je tu proturio svoj dobro poznati stav apsolutiziranja države, imajući vrlo praktične, ali isto toliko i reakcionarne razloge. Režija nije smela đa primi na poverenje naročito poslednju rečenicu ove Hegelove koncepcije, u kojoj se država ne pojavljuje kao nužno sredstvo u borbi za razvitak na datoj etapi, nego klao oličenje hegelovske apsolutne ideje. Njeno usvajanje jeste još jedan primer da je dovoljan samo korak od idealističke do vulgarno-materijalističke koncepcije.
Ne osetivši ono što je zaista progresivno u »Antigoni« nego pokušavajući da joj se kao takvo spolja nametne nešto drugo, dolazi se u položaj da se delo velikog tragičara brani od njega samoga. Međutim, i sama činjenica da »Antigona« živi već gotovo dve i po hiljade godina pokazuje koliko je to nepotrebno. A u kolikoj je suprotnosti ova rediteljska zamisao sa Sofoklovim tekstom ne pokazuje samo to što je režija morala da briše završne stihove hora — pouku (epimitiju), koja je u punoj suprotnosti sa njenom oncepcijom, nego i to Što ni podšrešnha koncepcija nije mogla da umanji snažnu umetničku istinu Sofoklovog realizma, istinu koja se najsnažnije ispoljila na pretsta· vi u završnim scenama — kađa se Kreont slama. I baš ta neizmerna snaga realizma ovog umetničkog dela u osnovi je savlađala jednu nepravilnu idejnu koncepciju reditelja i obezbedila uspeh ovom izvođenju. Istina, sprovođenjem ovakve koncepcije ređitelji su prigušili mnoge akcente koji bi ovoj pretstavi »Antigone« dali još veću snagu i lepotu ya naglasili one koji su išli u prilog njihovog tumačenja dela. Ipak to nije moglo đa pokrije Sofoklovu reč niti njegovu Oosnovnu misao, koje su Be probijale i
pobeđivale, živo i snažno delujući sa
' scene Jugoslovehskog dramskog Dpo-
zorišta.
Ali bilo bi i nepravedno i netačno ne odati priznanje radu reditelja, koji 8u mnogo doprineli đa ova pretstava postane snažan umetnički doživljaj i događaj u našem kulturnom životu.
Ako ne ubeležimo izvođačima u nedostatak ono što im je režija u svom pravcu sugerirala, onda pre svega treba istaći nosioce glavnih uloga: Mariju Crnobori (Antigona) i Milivoja Živanovića (Kreont), koji su ostvarili dve majstorske kreacije.
Vrlo velikom snagom pnaglašujući svaki moment koji od nje čini izvršioca volje starih mitskih običaja a mnogo manje zemaljske ljubavi, duboko Pproživljavajući komplekse Žžrtvovanja sebe i svesnog odricanja od života „potresna u sceni pred odlazak u smrt, kađa je čitavo izvođenje dela uzdigla do vrhunca, Marija Crnobori je svojom Antigonom dala scensko ostvarenje velikog formata. ·
Sa budnim osećanjem mere u Bestu i govoru, potpuno vlađajući Jambskim stihom, impresivan čitavom 8VOjom pojavom, Kreont Milivoja ŽivaVanovića živeo je na sceni čikavo vreme punim životom.
Nada Riznić, kao Evriđika, neposredna i ubedljiva u svom uzdržanom bolu, pokazala je kako i mala uloga može snažno da zatreperi istmskim životom. \“
Stevo Žigon i Zoran Ristanovič, koji su — prvi na premijeri.,a drugi na reprizi — nastupili u ulozi Hemona, uspešno su položili jeđan nimalo lak ispit. Veću zrelost, koju je 'S. Žigon uneo u tumačenje ove uloge, Z. Bistanović je nađoknađio svojim temperamentom. Branko Pleša (stražar) uneo Je mnogo svežine neobično yeljefnim prikazom čoveka koji se pre svega brine za sebe, boji se Kreonta ali potajno simpatiše i Antigoni, čime je ostvario jednu ne samo „zanimljivu hego i uspelu ulogu. Međutim, ne bi bilo na odmet da Pleša na nekim meštima obrati veću pažnju na svoju
dikciju. j Bert Sotlar (Tiresija) sugestivan
| (Nastavak na četvrtoj strani) Dušan POPOVIĆ
>
Petranić), ona sa nervno rastrojenim Kostom (Ž. Ristanović), i ona sa skep-
tikom Maksimićem (Ž. Mitrović). Ova
tri inače literarno lepo zamišljena lika lebde u praznom prostoru samo zato što ·editelj nije imao gde da ih spusti, gde da ih ukopča. : :
Moglo bi se pomisliti da su pisci scenarija namerno izbegli da svoj film koncentrišu oko jedne dramske osovine zato što su sebi stavili u glavni zadatak da nam pruže presek opšteg kolorita zarobljeničkog logora, i đe” bi ih jedna osnovna dramska radnja lišila mogućnosti stvaranja pune atmosfere lJogorskog života. Smatram da bi takvo mišljenje bilo pogrešho. Sredina, ambijent, opšti kolorit ili atmosfera u filmu ne prikazuje se kroz takozvane »scene=obja=šnjenja«; atmosfera u filmu se zasniva na škoro neosetnoj sposobnosti pisca i reditelja da delo ispune mno-
· štvom finn i tačno uočenih „detalja.
Prema tome, prešek opšteg kolorita KGPE-lagera u kome se film događa na bi :zgubio od svoje reljefnosti time što bi se film okretao oko osnovnog dramskog stožera, a ni obratno, postignuta atmosfera u »Crvenom cvetu« nije i ne može da buđe rezultat njegove epizodičnosti, njegove dramske usitnjenosti.
*
Zadatak režije, na osnovu scenarija koji se očigledno nalazio na raskrsnici između drame i hronike, bio je izuzetno težal-. Reditelj, Gustav. Gavrin, nije mogao pristupiti realizaciji filma primenjujući hroničarski metod, jer bi to zgnječilo likove i izbrisalo i one njihove živokine karaktere osobine koje su oni, i pored epizodnosti, preko scenarija poneli iz romana. Konačno bi to odvuklo reditelja da film svede na insceniranu hroniku istoriskih događaja. Reditelj Gavrin nije mogao da priđe realizaciji ni sa pozicije jedne čisto dramske rediteljske koncepcije, jer mu za to scenario, kao što smo videli, nije pružao mogućnosti. Stoga smatram da ie Gavrin đobro postupio što se nije đao povesti sugestivnošću pojeđinih dramskih epizoda i što ih režiski nije priveo njihovom maksimalnom efektu. Svakoj od dramskih epizođa u scenariju on je umeo, ša puno osećanja za meru, da otkrije unutrašnji ritam, njenu specifičnu težinu u opštoj konstrukciji filma. To mu je konačno dozvolilo da, na osnovu scenarija za koji se ne bi smelo reći da je bio sagrađen po principima đobre filmske dramaturgije, ostvari jedinstveno delo u kome su slabosti filmske dramaturgije umnogome otklonjene. Jer, uprkos fome što film »Crveni cvet« nema osnovne dramske radnje, zahvaljujući režiji, dramske epizode u filmu, sva parčad i zadaci u njemu, sve date okolnosti, svi odnosi i momenti istine i vere njegovih heroja ne venu ođvojeni jedni od drugih bez nađe da će oživeti, nego še sve to zajedno ipak nekako stapa u celinu i urezuje u pamćenje gledaoca.
U granicama dospeća naše kinematografije reditelju Gavrinu i njegovim umefničkim saradnicima treba odati još jedno priznanje. »Crveni cvete je naš prvi umetnički film u kome nema upadljivog diletantizma, Ono što se u tom filmu htelo đa kaže rečeno je korektnim filmskim jezikom, dakle bez onog većeg ili manjeg filmskog mucanja i onih često školskih grešaka režije, kamere, montaže i glume, koje isuviše dugo prolaze kod nas pod etiketom da još uvek koračamo »prvim koracima našeg filma«. Bilo bi, međutim, pogrešno tvrditi da je u filmu »Crveni cvet« pre koračena granica naših još uvek skromnih umetničkih dostignuća na poliu filma. Ne rađi se ovde o Uumetničkom dostignuću, nego o izvesnom majstorstvu ređitelja Gavrina i njegovih saradnika u ofkrivanju perspektive iz koja gledalac prima film u wulklađivanju svih elemenata filmskog izraza u jeđnu »umivenu« i sređenu celinu. Poslužiću sa jednim metaforičkim obrtom Vahiangova. Ne radi se u filmu »Crveni cvet« o umetničkom uzbuđenju i temperamen= tu njegovih stvaralaca, nego o jednoj sređenoj »politici njihove duše«.
Razumna skladnost došla je do izražaja i i atmosferi filma. Kao celina »Crveni cvet« odiše vernom atmosferom logorskog života u određenom vremenu i prostoru. Gavrin je dokazao da je plastično ovladao opštom definicijom atmosfere date u scenariju. Ali, režiji se može ozbiljno zameriti što u mnoštvo dobro uočenih detalja nije uvrstila i one koji bi više istakli nacionalno obeležje glavnih herojs filma, U »Crvenom cvetu« nema dovoljno detalja o dirljivim Uuspomenama iz postojbine (sitni karakteristični predmeti, fotografije, itdJ); u njemu se pevaju pesme koje se ne pevaju u otadžbini, a u programu 10gorske priredbe dominiraju tačke koje su nam tuđe.
Vernoj atmosferi logorskog života oja prožima »Crveni cvet« mnofo
||8u doprineli najbliži Gavrinovi sarađ-
\nici: snimatelj Milorad Marković i scenograf Milan Vasić.
Kamera sudeluje u svakom kadru Crvenog ćveta« sa mnogo osećanja za ono što se na platnu đešava: ona živi životom ljuđi u filmu, ona je nerazdvojni đeo drame. Bez preterivanja { one namektljivosti na koju često
nailazimo u našim filmovima, Marko-
vićeva kamera sugestivno, toplo i tehpičkki đoteranom fotografijom preobramuje gledaoca od hladnog posmatrača h htivnog učesnika u filmu. Isto je hako nenzmetljiva i scenografija, Za . možemo mirne đuše đa kažemo đa
'lje odgovorila zađatku koji se postavlja
MIA
vakoj dobroj filmskoj scenograf ona se ne primećuje u filmu, nevidljiva je, a ne oseća še njeno otsustvo, Gluma # »Grvenom cvefu« je potvrdila da gest i mimika pretstavljaju neku vrstu zajedničkog jezika koji je razumljiv svima nacijama, što čini
· »Biljarđa« z#rađa Moju
ki
U š
M.
-
BELEŠKE
Varaždinski muziej 17 FPND
TRADICIONALNA »NEDELJA KULTUBMe U VARAZŽDINU 15
U Varaždinu se ovih dana održava tra- i đicionalna »Nedelja kulture«. Ovogodišnja proslava došla je posle čita niza uspe-
ha na kulturnom polju. Ovaj grad, koji ima nešto više ođ 18.000 stanovnika, imao je u toku zadnjih deset meseci prećo ava stotine raznih koncerata i umetničkih. p redđdbi, raznih pretstava ı gradskom, Vese- – lom 4 plonimkom pozorištu i dr. U »Neđelje kulture« održava se i proslava 25= godišnjice gradskog muzeja koji sada ima oko 40 izložbenih prostorija 8a preko 23800 izloženih predmeta.
U »Neđelji kulture« održaće se i savetovanje muzikologa iz čitave zemlje, a sama proslava biće obeležena nizom komcerata, (ay aba pređavanja i pozorišnih premiera. i
U BEOGRADU 5E OSNIVAJU DVA NOVA MUZEJA
Pretseđništvo vlade NR Srbije donelo je pre kratkog vremena dvc uredbe o osniv: nju novih muzeja u Beogradu. OSNOVDAŠ se Istoriski muzej 1 Muzej primenjene Umetnosti. Istorishi muzej baviće se prikupljan{em i naučnim obrađivanjem svih ohih istoriskih dokumenata koji se odnose na istoriski razvitak državnosti srpskog naroda. Svi obra– đeni materijali biće posle toga objavljeni, Muzej primenjene umetnosti izlagaće, sle svestranog proučavanja, onaj materijal koji prikazuje razvitak primenjene umetnosti i umetničkog zanatstva u NR Srbi, Posebna pažnja biće posvećena umetničkim rukotvorinama iz Brednjeg veka, Muzej će imati i svoj stručni odbor koji će u rađu pomagati upravniku i ostalom osoblju.
\ i
RAD NA STVARANJU PRVOG MAKEDONSKOG REČNIKA KNJIŽEVNOG JEZIKA :-
Makedonski filolozi, poređ ostalih mnogobrojnih zađataka ma usavršavanju | đaljem razvitku makeđonskog Jezika, rađe i na prikupljanju materijala za izdavanje i prvog rečnika makedonskog jezika.
Nikad ranije nije bilo ovakv!h pokušaja, niti je danas poznato ma kakvo izđanje neKog makedonskog rečniMa. Zato makedonski radnici na polju f{ilologije sređuju ma-– terijal za jedan rečnik manjeg obima koji bi u prvo vreme zadovoljio najpreče potrebe i koji bi poslužio kao osnova zh stvaranje budućeg velikog rečnika. Do sađa je zabeleženo i sređeno oko 8.000 reM.
Prikupljanje rečničkog mater!jala 1đe uporedo sa proučavanjem narodnog govora, u pojedinim krajevima Makedonije. Do sa- | da su Dproučeni prilepski, skoprk!, struški,
orečki 1 tikveški govor, U Strugl je, na primer, zapisan veliki broj reč! 1 naziva
z ribarstva, a termini o ribolovu dopunjeni su nazivima koji se upotrebljavaju u Ohridu,
U ZADARSKOM ARHIVU ČUVA SE PREKO 10.000) PERGAMENATA KOJI DATIRAJU POČEVŠI OD XI VEKA
Zađarsk! arhiv star je preko 32% godina 4 a njemu je za ovo vreme Bakupljeno preko 10.000 raznih pergamenata, od kojih najstariji potiču još iz XI veka. Među najzanimljivije &tvari &pađa đarovnica hrvatskog kralja Krešimira „samostanu 6V. Mrševana u Zadru, PORJa još 1068 godine. To je istovremeno i najstariji „originalni dokumenat koji se čuva u Zađarsikom arhivu. Pojedini dokumenti iz vremena hrvatskih narodnih vladara čuvaju se u Drepisu, a jedan od tih prepisa govori o jednom događaju koji se odigrao 9080 godine.
Uz ovu bogatu arhivsku građu nalazi se i biblioteka koja ima preko 10.000 knjign. Ono što je najvrednije u ovoj dobro očuvanoj biblioteci jesu maogobrojni retki pri- i merci pojedinih starih izdanja 1 1nhkunabula, Pred samu kapitulaciju italile {ašističke vlasti odnele su iz arhiva 74 sanđuka najvažnijih dokumenata. Na osnovu nog ugovora jedan deo ovog materijala je vraćen, ali ni do danas nisu vraćene inWunabutže i retke Knjige Btare naučne biblioteke. IZ NJEGOREVOG TESTAMENTA
Povođom stogođišnjice NEV testamenta, »Pobjeda«, organ Narodnog fronta Crne Gore, đonosi u broju 204 podistak sa tekstom tog testamenta · U maju 1050 gođine Njegoš je, teško bolestan, boravio u Prčnju, kod svoj prijatelja kapetana Mata Lukovića, Tada je napisao svoj testamenat, čiji je u Arhivi Cetinjskog muzeja pronašao ričar d-r Dušan Vuksan. U testamentu je još jedanput došla do izražaja velika 90 u
goševa briga za svoj narod a ulagao j tu osvetljen i njegov državnički e »Novci koji su mi u jednom banku Petroburfu — kaže so između ostalog u testamentu — od oojih su obligacije u Min. inostranih djela, njih ostavljam Narodu Crnogorskome, to jest da su n Va a dobit od njih da. prima Vladika koji bio, i za istu dobit da im (Crnogoreima) kupuje praha da brane svoju slobodu, a j ladne godine đa kupuje za iste novce ŽIi bez para i dđipgpara da ga đij o njt Crnogorskoj i brdskoj, all nika da da rečene novce ne može dz RORAOiba ostanu, samo
zeti no vječno đa u njemu dobiču đa se polzuju (koristo)«.
Svojim rođiteljima 1! sestrama Njegoš je ostavio dobit od movca, koji mu je bio. u Beču, s5 tim đa posle njihove Ari pađne narodu. Ostali novac koji se nala= zlo u »Petroburgskom Tanju i »kasi #vozdenoj na CetiInju« Njegoš ostavija da . O za Wnužđe narodne e«, »Ko išta od vOfh ovđe upisanog preinači blo mu Ćrni obraz pred ljudima...s — Kaže između Ostalog INjČMoŠ na kraju sVOR testamenta.
OPRAVKA SPOMENIRA NR CRNE
GORE PRED PROSLAVU 100-GODIRNJT % NJEGOBEVE SMRTI
Povođom stogodišnjice LOOOOKUE ica koja pada 1951 gođinme, Minis BO te wa Crre Gore, t saradnji sa Zavnđomi za zaštitu spomenika na Cetinju, restaurl= saće izvesne nrhitektonske spomenike, kos ji #u Vezani za NJegoševo ime. Tako Će prema fotografijama i ma, biti vraćena*u
Je Nleea d graditi 1838 godine. Drug!
tonski spomenik, koji će za tu priljheu opravljen, Je manastir Majna kod Budve, sagrađen fe 1612 godine ı služio Je kag sedište ernogorksih mitropolita, n kashije WJegošti kao letnjikovac u kome e radi
manastir, Jer su ga austriske male đa im ga prođa, pošto 4