Књижевне новине
STRANA 4
KNJIŽEVNENINOVINE o
POVODOM JEDNOG NAPISA ()
—K_-— ——–ZZ—KC-—
„CRVENI CVLET«
Skender Ku:enovic: Malo parodije
na mnogo Daranojodije
Nješto iz narodnog kazivania
Za savremenoga čitaoca iz doba
elektriciteta i brzine«, kako u
»Ježu«e napisa Stanislav Vinave r, veliki izumitelj električnoga jezika. (TRACTATUS SATIRICO- POLITICUS MODO URINO-MLEK-
TRIKO DEMONSTRATUS.
e pero uvatio,
— TRAKTAT SATIRIČNO-POLITIČNI NA NAČIN MOKRRO-ELEKTRICNI
PRIKAZAN).
fran cuskijem i emgleskijem ri-
. ječima istumačio i na ovaj svijet izdao ·Skender
Kulenović
U ime elektriciteta (ovu sam riječ prvi put čuo u Šapcu od
L ! ubezni uređivači!
njekoga Stanislava Vinavera,
a prvi je nju donio u naše
krajeve njegov đed iz ćesarske Galicije), u ime svijeh onijeh elijetričnijeh sijalica i grijalica, koje no danas pali svud po našijem krajevima isti taj Vinaver, te bi na njihovoj svjetlosti i slijepac vidio knjige pisati, ja se nadam i u vašu učenost uzdam, da ćele ovu moju popravku naštampati na istome mjestu i istijem onijem slovima, kojima je i »Ježa« naštampao ono Vinaverovo o onom Turčinu Muji Abdulagiću, koji je i »u doba elektriciteta« nastavio da abdest uzima. A alto li ovu moju popravku ne ustijele na svijet izdati, meni ne preostaje ništa drugo, nego da pomoć zaištem od samoga rečenoga gospodina Vinavera, koji je svakoj vjeri na svijetu jednako vjetan i vješt, te se umije prekrstiti i su tri prsta, kako propisuje isločni zakon, i cijelom podlanicom, kako zapadni zakon propisuje, umije abdest uzeti bolje od ikakva Turčina i u Talmud «pijeviti, te bi ga i veliki Mojsez uzeo za prvoga svoga rabina. Još vas molim (jer vi znate da ja u jeziku odam na štaki, pa mi je teško ići Vinaveru, a lako je njemu, jer njega tjera elijetrika) još vas molim, đa u moje ime vi s njime razgovarate, da ovu moju popravku preveđe na strane jezike, jer on je i svakomu jeziku na svijetu jednako vješt, osobito jeziku njemačkomu, na kojemu, kažu, umije riječima prevrtati kao tica lasiavica.
Evo vam sađa moje popravke,
koju sam ja čuo đe se priča među
onijem našijem svijetom, koji se u našemu narodu noziva šatrovcima (a ovu je riieč Stanislav čuo i u Parizu od svoga čuvenog di;
učitelja Bergsona):
najveće veselje na svijetu da
dočekuje ljude na putu i (kod onoga Francuza Rableja nnlazio sam i gorijeh riječi) da ih, s oproštenjem. zamokrava.,
Jednom tako prolazio jedan čovjek, a taj dječak (kako bi rekao taj Fran cuz Rable, da je Srbin) izvadi ono što je bog i zecu đao 1e ti toga naodnika zalije, koliko je bolje mogao. Dok se onaj čovjek okrene, dječak „pobjegne. te se iz svega grla smijaše s onijem svijetom, kojemu je to bilo smiješno.
Dječak onda đođe ocu i rekne:
— Babo, za to i io uradio čovil!
Otac mu odgovori:
— Alal ti Šabac, sine! Ali nijesi ti to i to urađio čovi!
Misleći dječak, da mu otac govori, kako nije svoj posao obvršio đobro, ođe na put te opet učini isto s prvijem naodnikom, koji naiđe, samo još bolje.
Vrati se kući i opet rekne ocu:
— Babo, e sad sam ja to i to urađio čovi!
Otac mu odgovori:
— Alal ti Šabac „sine! Ali nijesi t! to i to uradio čovi!
Dječak onda pomisli đa sigurno nije imao dosta polijevke, te tri đana ne ijedne je od sebe puštati. Kad već mišljaše, đa je ima dosta, ode na put i omjeri sada jednoga čovu naodnika, koji mu se činjaše najpogodniji. Zađe mu za leđa i taman počne đa rađi to svoje, a moj ti se čovo okrene i, čućete vi sad šta će biti dalje...
B" jedan dječak, te mu je bilo
uvati dječaka za jaku i (što bi rekao Dikens, đa je živio s našijem svijetom) nadme ga najprije preko koljena pa izdevela po turu ovda oću ovđa neću,
Od tolikijeh (što bi rekao i Andersen, đa ga je kojijem slučajem kakav Srbin istukao) bubotaka dječak svu polijevku pušti sebi u ono, bez čega bi čovjek golokrak odao po svijetu, te se još toliko putom krivljaše, dn mu so sad najviše smijahu oni, koji su se prije njegovom vještinom najviše naslađivali.
Dječak onda plačući dođe kući, ali ni kod kuće ne mopgne plača ustaviti. Otac ga upita:
— Šta je {ebi, sine, pa toliko pe-| češ, te ti je eto već mokro i ono što se veže učkurom?
(U doba elektriciteta i brzine« mjesto učkur reklo bi se kabe], jer se brže veže).
A dječak sve drži ruku na onome mjestu, kud ga je onaj tukao, te će ocu:
— Ništa, babo, ja dao čovi da se RS nap?lje vode, pa mi evo razbio
(U Sapcu se i danas mjesto riječi krčag može čuti ponjekad i drukčija riječ.)
wo: A onda otac napokon rekne dječa-
u:
— E alal mu Šabac, sine, sađ si ti našao svoga čovu! Odđide sađa malo i ćaći preko koljena ,da vidim oću li ti ikako moći rane izvidati!
Ovako nješto moglo bi se desiti i njekijem starijim ljudima, koji baš i nijesu đeca, na priliku 'rečenom Stanislavu Vinaveru. Jer (što ne bi rekao Vuk, kađ bi bio Emglez) kome pamet i obraz iz glave siđe u krčag, krčag mu se na glavi prosipa, kad se namjeri na svoga čovu! A čuo sam još i to kako je onaj đed iz ćesarske Galicije kazivao, da u »doba elektriciteta i brzine« to biva brže. Te se sve nješto bojim da od brzine Stanislav neće imati kad ni kabla svezati!
S ~
· JEZIKU I FILMU
ovodom moga članka »Jezik u filmu«, objavljenog u 48 broju »Hnjižvenih novina«, pojavila se u poslednjem broju lista »PFilm« jedna »pecaljka« na moj račun, i u »crno-belom« istoga broja istoga lista, jedan napis Stanislava Vinavera, u kome se on osvrnuo na taj moj članak i izneo jednu u tri lačke sažetu »teoriju« o živosti, tempu i ekstazi u radnji u »Hiljadu i jednoj noći«. ! Što se tiče »pecaljke«, ona, po mo-
me mišljenju, ima 'vrednost jedne ne"uspele parodije, a po svome tonu i
načinu raspravljanja to je privatna stvar pisca i urednika, te za čitaoca nema značaja.
Zato ću se zadržati samo na nekoliko mesta iz napisa St. Vinavera.
St. Vinaver tu, najpre, konstatuje da sam svojim člankom »obratio pažnju na neobično važno pitanje: na potrebu da se u filmu diferencira jezik pojedinih ličnosti«, pa me, zatim, prekoreva što sam, govoreći »o jeziku u filmu »Čudotvorni mač«, gEovorio, uglavnom, o onome jeziku kojim je pisan scenario... a ne o jeziku kakav se pojavljuje u gotovome filmu.« I, najzad, izjavljuje da je »taj tekst, kao što i piše na filmskom pDplatnu«. ređigovao on, Vinaver, te da jezik scenarija »ne bi trebalo đa bude potrzan pri oceni samoga filma«.
Međutim, ja film nisam ocenjivao, nisam pisao ocenu filma. Ja sam, kao što je to jasno istaknuo u podnaslovu moga članka, učinio povodom filma »Čudotvorni mač« samo nekoliko napomena o pitanju jezika u filmu uopšte. To sam napisao sa svom dobronamernošću i bez ikakvih tendencija na bilo kakvu filmsku stručnost, kao običan gledalac i kao čovek koji za sebe veruje da ima do izvesnog stepena razvijeno osećanje „srpskog jezika, a možda i ponešto razumeva– nja u izvesnom broju pitanja iz oblasti umetnosti.
Ne slažem se sa St. Vinaverom u tome da jedna „štampana knjiga, bez obzira da li na njoj stoji ili ne stoji »štampano kao rukopis«, ne može, u ovakvom slučaju, biti uzeta ni u kakav obzir prilikom govora o jednom ovakvom pitanju. Tim pre što nisu, ne samo sva mesta iz scenarija, nego ni sva Ona mesta koja sam ja u članku spomenuo »ređigovana« »u gotovome filmu«, nego su Ostala kao što su bila u toj knjizi »štampanoj kao rukopis«. Činjenicu da je jezik u filmu, u odnosu na jezik u scenariju, ispravljan i da su te ispravke u mnogome bile uspešne, ja nisam prevideo i to sam konstatovao u svome članku. |
Dalje, u svome napisu St. Vinaver izjavljuje da se ne slaže sa mnom »u tome đa bi jezik u bajci na platnu valjalo preterano diferencirati, u dđuhu zaveta Šekspirovogć.
Ovo je, smatram, i najvažnije mesto u napisu St. Vinavera.
U svome članku ja nigde nisam govorio, niti jednom reči nagovestio da u bajci, bilo na platnu ili bez platna, da dakle u bajci kao takvoj jezik treba diferemcirati »ni preterano«, ni »u duhu zaveta Šekspirovog«. Ko je pročitao moj članak u to se mogao uveriti.
Sada me, pak St. Vinaver primorava da, iako nerado, uđem makar i delimično u ocenjivanje filma »Čudotvorni mač«. — Ja sam gore podvukao reč bajka. I izgleda da je baš u razumevanju toga pojma razlika
On smatra da je film »Cudotvorni mač«, onakav kakav je ostvaren i prikazan gledaocima, bajka, a ja smatram da on to nije, ili nije bar u najvećem svom delu. Upravo, ja smatram da je u počebne elemente fabule filma, rađena po narodnim bajkama »Baš-Čelik« i »Zlatna jabuka i devet punica«, uneseno toliko novog i realjstičkog da elementi bajke u filmu nisu više dominantni. Naročito je to očigledno po onom kako je film ostvaren (gluma, dđekor, kamera, kostimi, maske, almosfera). U filmu se, kroz celo njegovo trajanje, oseća ta podvojenost, razbijenost, mneopredeljenost, između onoga što je atmosfera bajke i onoga što je stvarni život, i to uvek na štetu bajke.
No, St. Vinaveru može možda izgledati đa su ova zapažanja rečena bez dovoljno autoriteta u ovim pitanjima. Zato ću mnvesti reči jedne ličnosti mnogo kompetentnije u ovim stvarima:
»Iz neopredeljenosti reditelja Nanovića potekle su glavne slabosti »Čudotvornog mača«... a sve te slabosti zajedno dovele su do kastriranja fantastičnog, do srozavanja čuda često i na dnevni događaj«. /
»Reditelj Nanović je očigledno bio pošao od zamisli đa svom filmu, uprkos tome što se radi o bajci, osigura nekakav realistički filmski »jezik oblika«, očekujući valjda da će elementi fantastičnog izbiti iz same naracije, ...pa se u toku snimanja, osetivši da će na taj način saseći krila mašti, latio jedne neprostudirane i nedosledne stilizacije« (Aleksandar Vučo: »Stil i stilizacija u »Čudotvornom mačue« «, Film, broj 6, str. 4).
Ma da sam u članku »Jezik u filmu« pokušao da pitanje jezika u filmu postavim načelno, šire, a ne isključivo vezano za »Čudotvorni mač« eto baš ta osobina filma o kojima je gore bila reč, to »kastriranje fantastičnog«, to svođenje i samog sadržaja filma na značaj jedne realističke istorije, »često i na dnevni događaj« — razbila je okvir bajke i pred tvorca »Čudotvornog mača« postavilo zadatak da i u jezičkom pogledu sprovede jednu više prostudiranu i sadržini dosledniju stilizaciju. Otuda se, dakle, nametnulo i samo pitanje bar izvesnog diferenciranja govora “pojedinih ličnosti u ovom filmu. U odnosu na film »Čudđotvorni mač« samo toi u toj meri jeste ono o čemu sam govorio u svome članku. St. Vinaver je lako mogao videti da se u tom članku ne postavljaju nikakvi zahtevi, ni u pogledu jezika, niti u pogledu čega drugog, u vezi s bajkom kao takvom, s bajkom uopšte, nego da se tu radi o drugoj stvari.
S ovih nekoliko reči, razume se, ne mogu se ni đodirnuti, a kamoli iscrpsti sva pitanja u okviru ovoga problema. To je ono najbitnije o čemu mislim da je bilo potrebno dati odgovor St. Vinaveru. Inače u ostalom, većem delu svoga napisa St. Vinaver govori, poređ ostalog, o sfilskim zahtevima bajke i o tome kako je on redigovao fekst filma. Sudeći po onom što on sam kaže o tom pitanju, izgleda da njegov uđeo u redigovanju teksta nije bio mali. Pa bi zato bilo od interesa znati kako treba shvatiti u ovoj bajci (a St. Vinaver bez ikakvog ograničenja tvrdi da je to bajka) ono mesto kad Vida kaže: »Čisti sel« (ili »Gubi se!« navodim po sećanju), da li kao (uzimam reči St. Vinavera) »stilski zahtev arabljanske bajke ili kao »jezik omo-
(Nastavak sa treće strane)
da je filmska umetnost, i posle pojave tonfilma, ostala jedna od najuniverzalnijih umetnosti. Drukčije nam ne bi bilo razumljivo đa je engleska kritika, po prikazivanju filma na festivalu u Edinburgu, mogla da zapazi i pozitivno da oceni glumu u »Crvenom cvetu«. Dođaću samo nešto u vezi s govorom. Nesavršenstvo naše tonske tehnike, nenaviknutost naših glumaca da igraju pred, mikrofonom i nedovoljno gospodarenje zvukom naših tonskih snimatelja prouzrokovali su dosađ gotovo ređovno u našim filmovima prekomernu pažnju glumaca prema tehnici govornog aparata. To se najčešće manifestovalo podvyučenom intonacijom i »marljivim« izgovaranjem reči, što je dovodilo do usiljenosti i izveštačenosti. U filmu, međutim, više nego u pozorištu, treba otkrivati pokretačke snage govora, njegov misaoni emocialni stimul; treba, kao što kaže Dzigan povodom filma »Mi iz Kronštata« »igrati, a ne elementarno, đački izdvajati naglasak, paziti na intonaciju i na razgovetno izgovaranje svake reči«. »Crveni cvet« je ređak izuzetak među našim umetničkim filmovima u kome izgovoreni tekst ne ostaje »prazan« i u kome gledalac veruje izgovorenim rečima. Zasluga za to svakako pripadđa na prvom mestu glumcima, od kojih su se dobrom glumom naročito Istakli Dragomir PFelba, Milivoje Živanović, Bojan Stupica, Milan Puzić, Joža Rutić i Jurica Dijaković. Pri ovoj oceni ne treba zaboraviti ni na tonskog snimatelja, Miodđra= ga Neđića, koji je ovom filmu zagospodario zvukom i pružio glumcima mogućnost da im govor buđe umetničko izražajno sredstvo, a ne samom sebi cilj. Aleksanđar VUČO
Sofaklava „Mntinnna“
(Nastavak. sa treće strane)
pojavom i maskom, glasovno nešto prejak ,delovao je suviše kao glas bogova .
Sonja Hlebševa (Ismena) dala je svoju ulogu korektno ali bez jakih boja, što se naročito osećalo u scenama kada je ostajala sama sa M. Crno-
·
Jovan Milićević, kao glasnik, u svojoj prvoj sceni izražajan je i topao u svome bolu za Hemonom „kasnije nešto monoton. |
Mlađa Veselinović dao je hOorovođu uverljivo i sigurno, sa merom u gestu i reči.
Režija je u đuhu čitave pretstave postavila hor na taj način što je individualizirala ftebamnske građane i tekstom, i profesijom i spoljnim izgledom — koliko god je to „mogla. Građanin-sofista (Ivo Jakšić) izdvajao se ne samo uspelom maskom nego i jednom svestrano individđdualisanom ulogom u horu. U horu je uspešno suđelovalo i nekoliko učenika Akademije za pozorišnu umetnost.
Milo Milunović dao je živopisno scenografsko rešenje, koje se u odnosu na rešenja uobičajena kođ nas izdvaja svojom jednostavnošću i deluje monumentalno. Scenografija i kostimi (Mila Milunovića i Mire Glišić) daju jednu celinu, koja je isticala čoveka na sceni, što dosad nije bio čest slučaj na našim pretstavama. Među kostimima, koji se odlikuju svojim skladnim i diskretnim bojama, naročito uspeo je Kreontov.
Dušan POPOVIĆ
· objavljena
RUBLTURMNE VHENTI
PROSLAVA VIKTORA CARA EMINA NA RIJECI I U ZAGREBU — U Gradskom domu kulture na Rijeci održana Je 10 o,m, proslava osamdesetgodišnjice života a: slavljenog istarskog književnika i javi radnika Viktora Cara Emina. Proslavu su zajednički organizovali Narodno sveučil-. šte, Klub kulturnih radnika, Klub Drosvjetnih radnika na Rijeci, Oblasni i Gradskt savez Rkulturno-prosvietnih društava. Pre. davanje o Viktoru Caru MEminu održao je književn'kx Drago Žerve, a članovi rijcčkog Narodnog kazališta Zlata Nikolić i Josip Kapalorto pročitali su neke odlomke iz piščevih dela.
U Zagrebu je proslavu {ubileia Viktora Cara Emina organizovalo Društvo Primoraca i Istrana 11 O. m. Pređavanje o Mn'i. ževnom i kulturnom radu Viktora Cara Emina održao je književnik Vice Zaninović, a Vlasta Balen pročitala je između ostalog, i jedan odlomak iz Careva još nednevnika iz doba olcupacije »Udesni danl«.
.**
IZLOŽBA KNJIGA U PROSTORIJAMA »PROSVETE« U BEOGRADU — U prostorijama »Prosvetine« knjižare u Beogradu otvorena je izložba knjiga iz oblasti teo. je 1 istorije umetnosti, arhitekture, primenjene i narodne umetnosti. Pored, mnogobrojnih dela domaćih i stranih autora ix oblasti preistoriske i klasične arheo) ogije, izložene su tri knjige »Preistoriska Vinča« od M. Vasića, »Antički spomenici naše zemlje« ođ N. Vulića, nekoliko publikacıja Đ. Boškovića O našim sređnjevekovnim arhitektonskim · „spomenicima, »Spomenik srpske akađemije nauka« itd. U vitrini prikazani su katalozi sa izložbi naših i stranih umetnika u našoj zemlji ođ 1904 do 1950 godine. Naivećim brojem dela na ovoj izložbi zastupljena je istorija naše srednjevekovne umetnosti. Privlače pažnju naročito staro izdanje monografije o Svetoj Gori od Dimitrija Avramovića, štampano u Beograđu pre sto gođina. zatim stuđije o srpskoj umetnosti M. M. Vasića, »Srpsko slikarstvo srednjeg veka« od Vlad. Petkovića. monografija o manastiru Visokim Dečanima, sa tri stotine jeđnim kKliširanim snimkom, Miroslavljevo jevanđenje u izđanju Srpske akađemije nauka 1 stuđije hrvatskih naučnika o Wulturnom nasleđu hrvatskog narođa. Prikazana su takođe i{ đela iz savremene istorije naše umetnosti — »Srpska umetnost u Vojvodini« i »Jugoslovenska umetnost ođ početka do đanzašnjih dana«• na francuskom jeziku, kao 1 rađovi vajara Đorđa Jovanovića, Ivana Meštrovića i Tome Rosandića, mapa štampanih crteža Ljube Ivanovića, drvorezi Đorđa Andrejevića-Kuna, karikature Pjera Križanića itd.
Tz oblasti arhitekture izloženi su spisi antičkog teoretičara Vitruvija, štampani 1586 godine, studije đomaćih autora »Arhitektura i skulptura u Dalmaciji« od M. M. Va. sića, »Narodno neimarstvo« ođ A. Deroka i ip BHEZaDi u Srbiji« ođ Branka Maksimovića. Izloženi su. isto tako, mape i crteži po motivima iz narodnooslobodilačke borbe Đorđa Andrejevića-Kuna i Piva Karamatl. jevića, grafički rađovi Murtića, Radđauža, Pirnata i drugih, album naše ornamentike i publikacije i fotografije sa izložbe naše srednjevekovne umetnosti u Parizu.
***
SVBCĆANA AKADEMIJA POVODOM PETSTOGODIŠNJICE ROĐENJA MARKA MARULIĆA — Povođom petstogodišnjice rođenja pesnika Marka Marulića Udruženje književnika Bosne i Hercegovine priređilo je u Sarajevu svečanu akademiju. Pređavanje o Marku Maruliću održao je Kknjiževnik Salko Nazečić. On je osvetlio vreme u kome je živeo veliki hrvatski pesnik, Posle toga je književnik „Meša Selimović govorio o književnom dclu Marka Marulića, analizirajući njegove književne radove, a naročito njegovo najznačainije delo »Judđitu«. „Profesor Rihard Kuzmić čitao je odlomke iz Marulićeve »Judite« a na kraju akademije orkestar Narođnog pozorišta NR BiH izveo je »Konceertni kvartete Ivana Mane Juricovića.
.**
U SARAJEVSRKROM GRADSKOM MUZEJU NALAZI SE ODELO GAVRILA PRINCIPA — Sarajevski gradski muzej osnovan je 1949 godine. Muzej je prikupio za godinu dana svog postojanja oko šest hiljađa predmeta od privrednog, kulturnog, društvenog i političkog značaja za prošlost glavnog grada Bosne i Hercegovine. Sav materijal izložen je u etnografskom, istoriskom i umetničkom odelenju muzeja.
Wu etnografskom odelenju, koje raspolaže najvećom zbirkom, čuvaju se mnogobrojni primerci starog sarajievsMog alata, oru-
žja, vezova i proizvoda kujundžiskog zanata 1 đomaće radinosti. U istoriskom odelenju sakupljen ie zanimljiv materijal iz vre-
mena sarajevskog atentata 1914 gođine, kao
što je, na primer, odelo Gavrila Principa,
ill proglas „austro-ugarske vlađe o Terđinanđa. Tu su zatim izloženi rekviziti prvog sarajevskop pozorišta lutaka s Kkra-
ja prošlog veka, tip prve pisaće „mašine koja se u Sarajevu upotrebljavala 1881 godine i soba pesnika „Silvija „Strahimira Kranjčevića. Naročitu pažnju u odelenju posvećenom · „Narodnooslobodilačkoj borbi privlače policiska kartoteka s fotografijama napređnih ljudi pređratnog Sarajeva i zbira stvari koje su pripađale narodnom heroiu 1 učesniku španskog građanskog ra-
u shvatanju između St. Vinavera
ga koji priča priču«. i mene. .
Đuza RADOVIĆ
BIBLIOGRAFIJA
Augustin Stipčević: Na granici, novele. Izdanje Državnog izdavačkog poduzeća hrvatske »Zora«, Zagreb 1950, latinicom, str.
KULTURNI POLET U ZONI »Be«
Talijanski festival u Izoli i hrvatski
u Bujoma
Hrvati, Slovenci i Talijani Istarskog okruga Zone'»B« Slobodne 'reritorije Trsta razvijaju živu kulturnu delatnost. Rezultati te delatnosti, koja je obeležena poletom u rađu i masovnošću, očitovali su se u dva festivala, hrvatskom i italijansom koja su održama prošlih đana, a Slovenci će uskoro održati takođe svoju kulturnu smotru.
Od 20—22 oktobra, u građiću Izoli, odrŠan je talijanski festival, u organizaciji Ta-
. lijanske unije Istarskog okruga. O rezultatu ove kulturne manifestacije govone Ove brojke: za tri dana nastupilo je 35 kulturmo-umetničkih grupa sa ukupno 3.000 učesnika, pred više od 20.000 gledalaca. Poređ najboljih talijanskih dramskih društava. folklomih grupa, pevačkih zborova itd. iz Kopra, Izole, Pirana, Buja 1 ostalih većih mesta Istarskog okruga u kojima žive "Talijani, nastupili su kao gosti pevački zborovi talijanskih klubova kulture iz Pule, Rijeke i Rovinja, kao i dve hrvatske slovenačke „RKkulturno-umetničke grupe iz Zone »B«. Na taj način festival u Izoli poprimio je karakter zajedničke kulturne manifestacije narođa Istarskog okruga i velikog dela Istre: Hrvata, Slovenaca i Talijana, smotru njihove međusobne povezanosti. i soliđarnosti koja se ogleda u svaKoj prilici, pa je nužno došla do izražaja i u ovoj svečanoj prilici.
Program koji su izvele brojne kulturnoumetničke grupe, obuhvatao je pevačke i muzičke tačke, starinske igre i više dramskih nastupa. Grupe koje su taj program izvele bile su prethodno izabrane na nedđavnim maniim lokalnim smotrama, tako da se đoista može reći da ie čitav Istarski okrug suđelovao u ovoj značajnoj kulturnal manifestacijl, Postignuti uspeh naročdato je bio vidljiv u radu dramskih sekcija, od kojih su najbolje, kao što su dramski ansambl iz Kopra i Buja, izabrali za svoj nastup dela Golđonija (»Krčmarica Miranđolina«) i Verge (»Cavalleria Rustikana«). Program je bio upotpunjem i sa nekoliko izložaba: izložbom umetničkih rađova petorice falljanskih slikara i amatera, izložbom „talijanske štampe i knjige, izložbom učeničkih radova itd. To svedoči đa se Kkulturno-umetfnička delatnost Talijana Istarskog okruga odvija na širokom planu.
Kulturno-umetnička đelatnost Talijana u Zoni »B« nije ograničena samo na ovakte BVečame manifestacije. U Zoni »B« ređovno
V O "alijanska drama iz Rijeke, čime e ostvaren najuži kulturni kontakt između Talijana Istarskog okruga i talijangke manjine koja živi na Rijeci i u Istri. Na
svojim čestim gostovanjima u Zoni »B« ta-
Mijanska je đrama prikazala najveći đeo SVOE repertoara, pa je time znatno đoprinela razvoju kulturno-umetničkog ·„nađa,
___Jeđan njen istaknuti član, glumac 1 redđa_ _ftelj, Nereo Scalia, pomagao je na terenu
etantskim društvima Zone »B+. TalijanSka dramska sekcija iz Kopra gostovala je za uzvrat proletos na Rijeci, prilikom 0o-
| ___vogođišnje smotre talijanske kulture.
| ___Značajno je za đanašnje narođnosne odto Ah u Zoni »B«, za duh sloge i suradnje » 1 prožima tamošnji narod. đa je nekoMko dama posle talijanske smotre u-Izoli, održan u Bujama od 24—99 oktobra četvrti festival hrvatskih | „kulturnmno-prosVetnih
_ Držićevog »Skupa««, a
društava Bujštine. Festival hrvatske kulture u Bujama održava se od 1947 E. redovno svake godine, pokazujući stalni kulturni napredak i razvitak naroda toga kraja. Na festivalu je sudelovalo 28 hrvatskih kulturno-prosvetnih društava Sreza Buje, a kao gosti nastupila su i talijanska i slovenačka društva iz Istarskog okruga.
Ove jeseni održaće se, kako je već naglašeno, u Zoni »B« i festival slovenačke kulture Koparskog sreza.
Ovaj kulturni polet Zone »B« održava se, naravno, i na drugim područjima kulturnog života i stvaranja, u naprefku školstva itd., što je logična posledica novih društvenih i političkih odnosa u kojima narod Istarskog okruga pod jugoslovenskom upravom danas živi i slobodno se razvija. Tai polet, ukoliko se odnosi na same 'Talijane, najrečitije demantuje klevete reakcionarnog i inforbirovskog tabora iz Trsta i Italije o tobožnjem odnarodnjavanju i progonu Talijana Zone »B«. Činjenice, eto. drukčije govore.
Ante ROJNIC
PLČRVU i novoizašlu knjigu, kritiar je dužan, pre svega, da bude pristupačan razlogu od koga je polazio pisac, scenaridt, prerađivač ili reditelj stvarajući delo ili pretstavu o kojoj je reč, da se služi takvim dokumentacijama koje ne-
: rikazujući Jednu pozorišnu ili filmssu
Žće dovoditi u sumnju njegove zaključke,
suđove i predloge. Kod nas kao i svuda u svetu — a tako je bilo ođuvek, ne računa-– jući neznatne razlike, kreću se dve divergentne linije kritičara. Jedni pišu u najvećim listovima i časopisima, a njihove eventualne pogreške izazivaju oštre disMusije, pa su uvek primorani da sa krajnjom odgovornošću vagaju svaku reč: drugi Dpišu (takođe ponekad u velikim listovima i časopisima) često bez ikakve odgovornosti, potpisujući se inicijalima ili jednoslovčano, provlače se bez diskusija, nezapaženo, ali izazivaju ređovno smutnje kođ čitalaca svojim, po pravilu »strogim« Kkriterijumom — Što će reći: napadačkim tonom i stilom. Ovim drugima je Eotovo svejedno zašto je to i to rediteli baš tako urađio, zašto je prerađivač smanji:o broj činova i zašto neka ličnost na sceni viče a ne peva. Ako se
njima što učini pogrešnim — tu je štampa, pa ćemo im već pokazati! Dva poslednja „primera ove druže,
»skromnije« kritike slučajno su vezana za Držićevog »Skupa« na sceni Beogradskog đramskog pozorišta, a zaslužuju dđa se na njima zadržimo jer su, zbog materije koju obrađuju, njihovi autori (Rađmila Bunuševacvi Olga Božičković) morali da pišu i o piscu 1 o reraoiyačiu i o reditelju, i o glumcima, i o scenskoj opreml te se 1 visina njihove strogosti upetostručila. O. B. iznela je u javnost »jeđan utisak sa premiR. B. jednostavno piše o »Skupu« u celini. Zajedničko im je težište — Totezova prerađa »Skupa« Tzmerimo ga. =
Naslov prvog članka nedvosmisleno jasno ođređuje o čemu pisac hoće đa govori — o premijeri, dakle o BEVOJ pretstavi »Skupa« U tome nema ničeg rđavog.\Me-
Odgovorni mrednik: Jovan PopoviA Beograđ, Branonska broj ? — Gtampari'a »Borbae Beograd, Kardeljeva ŠL
đutim, u članku se jedino govori o Fotezovoj preradi »Skupa«, u čemu takođe me bi bilo ničeg rđavog da O. B. (kao i R. #8, nisu pomešale preradu sa režijom, Teja sa glumom i ovu sa preradom, pripisujući obrađi uzrok slabosti pretstave u celi.i, koja »neosporno pretstavlja korak unazad« — O. B. To je njen utisak.
U čemu su »otkrivenoe« slabosti Fotezove obrađe? Prvo, što je uopšte vršio obrađu. Sve tri vrste posla u prerađivanju — menjanje, skraćivanje, dopisivanje — napadaju se same po sebi kao pojava. Tako O. B. piše: »Marko otez je veoma slobodno koristio original, Ne samo da je dobisao izgubljen kraj (valjda je trebalo igrati nezavršenu komediju — D, D.) već je dodavao i čitave nove scenć, nova lica, neka lica izbacivao, sažimajući komediju od pt činova na trl čina, premeštao pojedine scene, proširivao govor lica... itdđ. Ili R. B.: »...Premeštao scene..: ispričane događaje pretvarao u aktivnu radnju, monologe u dijaloge... Skraćivao, prođužavao, dopisivao....., Da stvar bude jasnija, dwa kritičara nigđe ne napađaju konicretno pterađu kao izvitoperavanje Držićevih dea, dakle, kao neuspelu preradu već smelot i slobodu da se uopšte dira Držićev test. Jer šta bi značila stilizacija O. B. »ne samo dn je dđopisao izgubljeni kraj...“ ako ne da to Ipak nije najgore po Poteza. Dakle l'otez ne samo što se usudio da dđopiše kraj već je od pet činova napravio tri. Da stYar opet buđe jasnija, O. B. kao ni R B. me nalaze đa je time pogođena dramska rndnja, đa je, na primer, i onako kratka Ja međija skraćena ili i onako duga Mo dija produžena, đa je tempo radnje forhiran ill naprotiv opao, da se bilo šta _-
e-
đogođilo sa scemskom realizacijom »S pa«, ali nalazi »neđovoljno poštovanje sca, i značaja njegovog dela... (O. B.)
Ljubica Sokić:
Split
. Dva kritika jedna premijera
ovakvim nepoznavanjem pozorišnog posla a pod firmom čuvara našeg kulturnog nasleđa, O. B. prelazi na neke izrazito rediteljske detalje koje smatra posledicama (!) dodavanja teksta, dakle prerađe
'Preba reći da je izvorni oblik noezavršenog »SWuupa«, sa ne malo rupa za scensko izvođenje i odveć italijaniziranim jezikor, neprihvatljiv za današnji teatr i publiku koja je, vaspitavana na savremenijim dalima, navikla na potpunu motivisanost madnje i govornog teksta na sceni. Samo u tom smeru i težeći da što više uđe u srž renesansne KMomedije, kretala se Fotezova obrađa. Pitanje koliko je PFotez u tome uspeo moglo bi da pretstavlja predmet Opsežne, ali i sasvim stručne rasprave. Na prvi pogled, Fotez je propustio u preradi nekoliko nelogičnosti iz Držićeva tekdta; verovatno iz opreznosti da odveć ne preinačuje Držićev tekst (na primer dijalog u kome Skup napada Kamila da mu krao njegovo — misli: tezoro, ali nd impovara — a. Kamilo priznaje, misleći na njegovu kćer. Međutim, Skup u dva navrata, po Držićevom tekstu, izgovara ,»tezoro«4, a Kamilo reaguje tek na treće spominjanje tezora). No vratimo se na »utiske«.
Potez je i rcediteli »Slmpn«. Pa ie kao Or-.
gamizator pretstave pokušao đa nemotivisanost nekih delova govormog teksta (nedirnutog Držićevog teWsta) izbegne sdenskom motivisanošću. Tako na primer ZŽlati Kum uporno odbija navaljivanje sestre mu Dobre da se oženi. U prilično đugbm dijalogu Dobrini argumenti lome se o Zlati Kumove protivargumente koji su uvek jači od njenih, te Dobre stalno izlazi sa
•novim razlozima. Najeđanput i neobjašnji-
vo Zlati Rum pristaje. ali samo sa Skupovom ćerkom, Fotez je, da bi izbegao oVhj nemotivisam preokret režirao pojavu Amdrljane, Skupove kćeri, koja izlazi na svoj
je u-'
324, cijena 89 din.
Gogolj: Soročinski sajam, „pripovijetka. Izdanje »Svjetlosti«, Sarajevo 1950, ćirilicom, str. 40, cjena 8 din.
Grigor Vitez: Pjesme. Izdanje Državnog poduzeća hrvatske »Zora«, Zagreb 1950, latinicom, str. 99, cijena 32 đin.
Matej Bor: Partalkovci, drama u tri čina. Preveli sa slovenačkog M. Miličin. Sizoplje 1950. Poverenistvo za kulturu i umetnost na Gradskiot naroden odbor. Pečat? nica »Goce Delčev«, str. 56, cena ?
Pjsma strijeljanih. Preveo s francuskog R. M. Šurbatović, Pogovori Žan Kasua i Ervina Šinka. Zagreb 1950, latinicom. Tiskara Nakladnop zavoda Hrvatske, str. 176, cena 54 din. ,
Slavko Mićanović: Zavjerenici, humoreska. Sarajevo 1950, latinicom. Izđanje Saveza kulturno-prosvjetnih društava Bosne i Hercegovine, str. 46, cena 16 din.
Sonja Sever: Maliot kinez Kong. Prevod L. Starčkova. Skoplje 1950. Izdanje »Novo pokolenie« „pPečatnica »Mlađina«, na makedđonskom jeziku, str. 132, cena ?
balkon da zalije cveće, na nekoliko tremutaka pre no što se Zlati Kum odlučuje. Ona je mlada i skromna te svojom pojavom scenski objašnjava preokret Zlato Kuma. A da bi ga još dublje opravdao, Fotez režira nešto življi dinamičniji hod Zlatog Kuma. Jovan Jeremić (Zlati Kum) sa svoje strane još doteruje ovlaš kosu Mueđutim sa zabrinjujućčim nerazumevanjem i nerazlikovanjem „pozorišnih elemenata O. B. ima utisalz da je ovo akcija Foteza prerađivača, ne ređitelja, te sa pouzdđanjem uzvikuje: »...Dođavao je takav tekst kojim je menjao i karaktere ljudi«, to jest da je lik otmenog gospara, razložnog i staloženog starca, pretstavlo kao pohotljivog koketnog starca koji se... kibicuje sa Andrijanom« A i R. B.: đa su »izvesne ličnosti promenile (prerađom — D. D.) neke komponente svoga karaktera«, ne navodeći na koju ličnost misli i na koje komponente. O. B. dalje misli (a misli inače DElOBiČnije i neznalačkije od R. B.) da je »tip“čan lakrdijSki prizor«, kao što je unošenje prateža u Skupovu kuću, iz kasnije (!) komedije đel arte, »koja se odlikovala mnogobrojnim grubim šalama#. A komeđija đel arte za razliku od komedije erudite bila je improvizirana na sceni đok je ova druga ispisana. i to po ugledu ne na antičku već rimsku komediju. Što se tiče grubih šala, Držić ih je i te kako gledao u litalijanskim »farsama«, Wromediji rustikali i drugim. Baš tu hkarakterističnost za Držićevo doba, što pokazuje suprotnost mišljenja O. B. Fotez je nastojao đa donese u punom temperamentu tog vremena,
Tako se ođ prerađe prelazi na režiju ođ ove na pojedine scene, ođ ovih na glumce, da se na kraju jednim potezom baci pod noge napor čitavog jednQqg kolektiva, Treba li na kraju đa se još kaže da je takav postupak štetan i po tangirani kolektiv, i po javnost a verovatno i po same kriti-
Gare! Dušan DRAGOVIC
ta Miljenku Cvitkoviću. Arheološko ođelenje, lako nije naročito bogato po obimu izloženog materijala. raspolaže dđragocenim svedđočanstvima iz života na području Sarajeva, do 1435 gođine, kojia se računa kao godina nastanka toga građa. Nekoliko stotina umetničkih slika, izloženih u umetničkom odeljenju. imaju poseban značaj ra istoriju Sarajeva.
***
GOSTOVANJE DIRIGENTA ZDRAVKOVIĆA U FYIMSKOJ — Beogradski diiigent Živojin Zdravicović pozvan je da gostuje u Finskoj. Početkom iduće nedelje Zdravković će otputovati u Helsinki gde će drigovati dela jugoslovenskih kompozitora Hristića, Koniovića, Šuleka „Slavenskog, Gotovca i Kozine. Postoji mogućnost đa dirigent Zdravković održi koncerte i u drugim gradovima Finske i dragim Sknnminavskim zemljama.
44 ———
PRETPLATNICIMA »KNJIŽEVNIH NOVINA«
Skreće se pažnja starim „pretplatnicima đa izmire đugovanie 1! obnove pretplatu 724 1951 gođinu.
Pretplatniku koji ne Izmirl đugovanje đo kraja meseca novembra 1950 godine biće obustavijeno slanje lista.
Iz mesta gđe postoje revizori ne prima» mo nove pretplate. Od ovoga se izuzimajut biblioteke, zađruge i MHolektivi.
Prima se samo polugodđišnja i gođjžnja pretplata, Polugodđišnja pretplata za jeđan primerak iznosi đinara 100, a godišnja dinara 200.
Novac slati na tek, račun br. 101-903305.
Ađministracija »Književnih novinae
iedakcioni adbor
Fran Albreht, Jovan Boškovski, Joža Horvat, Dušan Kostić, Tanasije Mladenović, Jovan Popović, Mehmed Selimović i Risto Tošović.
PRETPLATA ZA KNJIZEVNE NOVINE
Za našu zemlju na 6 meseci 100 đinara | na godinu đana 200 dinars
Za Inostranstvo; na 3 meseca 65 dina?a, |I fi meseci 130 dinara ı na gofinu dana dinars Rukopisi #• ne vraćaju Broj čekovnog računa 101.003305 Poščtanskh! fah 617