Књижевне новине

|. |

GODINA IV BROJ 1

Isidora Sekulić

„Jednom prilikom, u Ženevi, odjedared, strašan planinski pljusak tačno na sredini đugačkog mosta preko široke Rone. Ne pada, nego lije vođa, i prirodno bi bilo potrčati kao bez glave ma u kom pravcu, samo đoći do krova. Ođelo letnje, promočeno do konca a čovek stao i misli: Napred ili natrag? polje bure. prostori vreme isti i napred i natrag. Kako je sredsreda mosta sf{rašna neka tačka! Ima li ipak neke razlike u pravcu, pošto su krov i streha već od prvoga trena postali bespredmetni? Šta odlučuje? Odlučuje svrha. smisao svrhe. Tamo je svoja soba, suho odelo, otvorena knjiga, nastavak rađa, kopča sa ličnim životom. „Dakle napred! ... Celo čovečanstvo staće sutra u ponoć tačno na sredinu sloleća, i naći se Usred polja neizvesnosti i borbe, sa pogledom i natrag i napred. Kročiti mora čovek napred, jer u vremenu nema ni stanka ni povratka; svrhu ne zna; želja da pre kroka još počeka, besmislena je, jer bez pređaha Uulazi mutno i kobno prvo polustoleće u drugo. Natrag ako pogledamo, užas. Napređ ako pogledamo, strah i jeza. Birati se ne može, napred se moTa, sutra u ponoć tačka na razdeonici ostaviće nas ako ne pođemo za njom. Tma li nađe da se negde uđe u SspoTkojstvo? u svoju sobu i svoju tišinu? u suho i zaštitno? u red i mir? u svrhu i u smisao svrhe?

U prvome polustoleću svet je imao četrnaest mirnih godina; mi na Balkanu, dve manje. Sečćaju se ljuđi toga vremena kao Ađam i Miva progonstva iz raja. Dž. Pristli je napisao malo setan i mek roman o poslednjim srećnim vremenima u tih četrnaest godina ... Pa se pomolilo zlo, haos i stradanja: sve gubitak, sve rastanak. Prvi svetski rat: prve internaci-

| _onalne značke bili su drveni krgtići #3 ma Verđenu i na Marni kao i na ie (SG SYaeK Ita < i plainri +

eru

Tryiei 74 ir. pođoše u vazbojhiš tva: Japan u Mandžuriju, Musolini u Abisiniju, Hitler će, tim primerom, poći u celu Wvropu. Mir, iznureni mir uglavljen je bio bez istine među ljuđima, bez ikoga ko bi bio hteo da proguta gordost, Pa su dinastije brisane, države se drobile, nicale bolesne republike, činjena nezdrava ujedinjenja. Neutralni Sever sav se caklio od zlata; na Istoku plamtela revolucija; Holandija se hvalila đa ođ 1838-e nije bila u ratu, tađa samo đesetak đana, a sada krv nije Videla; a Hitlera nije slutila. Švajcarska, vek milosrdna sestra, zbrinjava pisma. lekove, ponude. Balkan, Kkrvav i bezljuđan posle tri rata. U Americi se tegli kolos koji još nema gotov oblik. Dve imperije u Africi, nemačka i italijanska, nestaće. Azija se migolji i miče: ljudi je tamo toliko da „bi koru zemljinu mogli zameniti. Gandi, u Indiji, muđrošću savlađuje tuđinski režim. Haos. Iz haosa izašao Drugi svetski rat. On, taj rat, zove se još i strašni sud na zemlji. Nemci su taj sud izmislili i ostvarili, i, u svemu nad-producenti, prevazišli Boga i Saftanu. T,juđi preživljuju sve; volje za žiVOtom ima i u pokojnoj kosti. Evo, ulazimo u Novu godinu, prvu drugoga polustoleća XX veka, Imamo ustanovu ujedinjenih naroda, imamo ustav te zajednice. Ameriku su prvi delegati jednoglasno izglasali za domaćina. Ali, istine pri toj jednoglasnosti nije bilo među ljuđima; i gordost pri tom niko nije progutao: i poezije i humora nije bilo kad se ta nova kuća temeljila. Pod tim znacima smo počeli mov život da živimo, i, bez istine među sobom, đa se tešimo. Nemačka je skrhana; u Nirnbergu je zaseđao Dugački sud, kao pobogu onaj Dugački parlament u KromVvelovo 'doba, zasedao, trostruka vešala pođigao, zađavio krivce i očistio svet. Tuusija je silna i proslavljena — blago slovenskim narodima! — Amerika je bogata, Engleska je muđra, Japan je doživeo što miko, umro femeljno —v iđu obnove,

sloga, mir, | No, istine među ljudima nije bilo! Ujedinjeni narodi su prećutali da su

velike sile od samoga ujedinjenja razjedinjene. Skupštine se ipak održavaju froše se bezdušno novac, vreme 1 ljudske radne snage. Beseđi se dugačko i bučno, zato što uvek bez istine među ljudima. Sakrivaju se veliki i mali u neke svoje Javirinte. Zamaraju se uzajamno užasno zamršenim planovima i predlozima, koje, kao u drevna egipatska vremena kraljevo pečenje, najmanje tri člana nose u komisiju. Svi izazivaju i svi se strašno boje, Brbljivi i ćutljivi lašci u skupštin'

<CE-Rv II] []

< ||} ||

\ Pređrag Milosavljević: pripovetke Stevana

(mustracije za Izabrane

Uredništvo: Francuska 7, tel. 28.-098 Ađdmin'stracija:

Kardelieva 31. tel 924-001

NA POMOLU DRUGE POLOVINE XX VEKA

ubijaju istinu. Seđe u istoj dvorani i za istim stolom, a svako viri iz svoje usamljene pećine, i na peđeset jezika prete ili cvile ... Kađ bi makar

sađa, na prelazu u đrugo polustoleće, ~

govorili istinu, golu i toplu i čovečnu. možđa bi mir promolio glavu, možda ga ne bi ubili. Ali skupština se razišla, istina nije stala među ljude, gordost niko nije progutao, i niko nije humorom — divnim internacionalnim jezikom — raskravio srce. Avaj, svet kao da kotrlja natrag, na staro SVOje mesto u prvome kobnome polustoleću XX veka. |

Pravo je čudo što u zemljama gde se najteže živi, ima najviše sposobnosti za radovanje, i najviše humora. U Holandiji ima suviše vođe, u Engleskoj suviše čađi, vlage, i hladnih kiša, i divnih drveta na kojima ne vise nikakvi plodovi. A u Holandiji postoji običaj: nekoliko puta, u letnje doba, deca se dignu u četiri u zoru, i idu po selu ili građu i iz svih sila zvone na kućnim ulazima. Malo opomena; mnogo više šala i smej. Engleska je muški izdržavala Hitlerove rakete, i šalila se sa svojim postrađalo= stima. Trgovcu odnela bomba deo krova 1 stana, i deo robe. Pojavila se ispisana poruka na vratima: »Radnja otvorena kao obično«. Druga bomba je odnela vrata i izlog. Poruka je glasila: »Radnja otvorena više no obično ...« Sada, mi koji smo đavno živi, i davno i mnogo čitamo, mi znamo pouzđano đa humora nestaje iz književnosti i iz ljudskoga saobraćaja. Nije reč, naravno, o lakrđiji iz rakije ili iz razvrata, nego o Jednom skupom prođuktu ljudskoga uma. Humor, svoje strane, produkuje i sam dragocene stvari: smej od srca i iz glave; sta• bilnost u oceni stvari; hrabrost; istinu; potez koji gordosti seče glavu. Duga zasedanja Ujedinjenih naroda prolaze bez jednog humorisličkog teksta za,liude koji prate zasedanje. Iz Bakingamske palate, u Londvnu, 106 priča kako zbog jednog starog akta i

uredbe, koji nisu poništeni, kralieva

kuća i danas važi kao »zoološki vrt«, A iz žive i mnogoljudne kuće pune naroda, nema šaljive poruke nikada. Tamo vlađa mrgodna i ozbiljna atmosfera čitavog niza usamljenosti. Ah, kad bi neko u Udđruženim narođima imao u pravi čas inspiraciju da kaže nešto kao Englez Šekspir: »A ti, brajko, misliš valjđa: zato što ti imaš vrlina, neće više biti kolača i piva!« Dobra volja bi se zametnila čak i u udruženim narodima. Humor je magična palica za dobru volju.

Sutra, tačno u ponoć, vreme će sve živo poneti u mov poluvek, u novo doba starosti, u nove odnose sa bliskima i dalekima. Svaka prašinka će od toga časa uči u nov račun građenja sveta, Ali, deo čovečanstva, naoružam, smućen, na mrtvoj straži ili u maršu, tupo će ili gorko misliti: đa novih godina uopšte nema, da je. sve ista jedna godina od Kserksesa do Koreje, i da će se samo po ugrejanim kafanama uđarati u gong za pozdrav Novoj godini ... O ljudi đobre volje! ne zaboravite šta smo počinili u prošlom poluveku; i ne varajte se đa mir može nastati nasred mosta ispod kojega je bezdan, a nađ kojim seva, puca i potop se izliva. Nemojte se varati da mir može nastati posle bitaka i zarobljavanja. To nije mir, to su iznurenost i potrošenost, koje trpe svaku izvitoperenost misli i zaključaka. Mir nije hartija, i nije nešto,“površinsko što se, kao čaršav, može raširiti nad neređom, haosom i lažima. Mir je stvar dubinska i organska, on stasa u nama sa životom našim. Mir je istina, smernost, poezija, humor. Svega je toga ponestalo u prvome poluveku našem, i jedva ima šta đa -pređe u novu em. Humor je jeđak, bez plemenitosti: poezija nije dosta mislena ni muška; istina nije funkcija bića našeg. Velike sile, ako se još na vreme ne sefe engleske šale: »da je pre 88–og uporednika trebalo progutati Donoš«e doći će u položaj đa ne znaju šta čine,

i da im to neće moći oprostiti ni Bog...

ni iko živ il; mrtav.

Mi, Jugosloveni, mali smo narod pun velikih zađataka i briga, i humor je i kođ nas omalokrvio. Ali mi ipak imamo topao život u maloj našoj kući. Sutra, u ponoć, nazdraviti trebn istini, kulturnoj smernosti, poeziji humoru. A vera u život je kod nas veća od svega što imamo.

IFPERIJIJ ||| „DAMA 620 3) IPMAMJ IDU 000009 20 |

Putujuće društvo Sremca u izđanju Jugoslovenske knjige)

BEOGRAD, UTORAK 2 JANUAR 1951

(Oskar Dav.čo ,

Maslina i čempres

Kraj streljanog druga

i; ako se maslina, življenje pomamno i strasno ko želja najnesputanija, & pretvori u čempres izdužen u tamno ćutanje što ljubav u sebi ubija?

Kako su plotuni zauzdali usne

koje su slobodi bile ratne trube

i kipuće mleko smeha, što ks84đ pljune, ponese u beskraj radost ko golube

letovima širim no razlito ušće

reka, nego mora kiđana ođ besa,

većim od nebesa što svetle najgušće kada stenje zemlja pod grljenjem mesa,

dok se tope dva sna u đavanje jedno, pa oprljen vatrom dahćeš: vruće, vruće, i ko zvezdopadi žuđdiš strašno, žedno; dve dojke treptave ko tek niklo pruće;

pa crnji od negvi popalih po svetu, smelije izbačen no rt u gnev bure, ti razdrljen držiš smrt na puškometu smehom kog drugovi sa robije žure

da se zavijori ko steg jurišanja

nad razbitim zidom tamnice kamene... · • • • • • • • • • • • s · • e # Pod zgrčenim nebom puklim od sevanja

po tebi su senke maslina pružene,

senke, koje su se, strasne do neđavna, grčile ko žile ruku koje kose,

a sada su čempres izđužen u ftavna ćutanja što ljubav pod korenjem nose

1941

»*

KAT LA Na a m daa aaa e “.

Ke smo prispeli, uski mesec stajao je nad našim glavama. Doneli smo mnogo knjiga 1 rukopisa i teško nam je bilo preneti ih sa stanice brdske železnice do kuće. Stigli smo u zimu. Tako je. Stuđeno, studeno. Vazduh, vođa, kuća, postelje. IL. opet počinje sneg da pađa. Ali sneg se ne drži. Kada se sunce probilo, razgorela se i naša rađost. A i krepki prolećni cvetovi, na rubovima puta i livađa, pokazivali su da im sneg, vetar i kiša više ništa ne mo-

Iz grada smo i mesecima gledamo

jedino kuće, kamene kuće. Prirođu

zapažamo samo kada pogledamo đa neče kiša i da li đa uzmemo kišne kabanice. Ovde se moramo navikavati na prirodno: na stuđen i toplotu i Jaku svetlost sunca, na kamene obronke i uvale pune snega, na uske mostove i brvna nađ vodom koja hitro protiče, na naslage prošlogođišnjeg lišća bukve, po kojima nam se noga kliza.

· ·Lagano razgleđamo oko sebe. Nad

nama i oko nas planine. Visoke, strme, belo svetlucave, pokrivene večitim snegom i manjim grupicama jela u tamnoj boji duboko zelenog. Jele su okomite i prave, kao lenjirom povučene, j rane se izdižu kao ruke. A zelene, četke njihovih igala vise kao

svileni rukavi kineskog kimona.

Prvi put sedimo sa Cirilom, rukovodiocem ovog Oporavilišta, i još sa jednim mlađim gostom. Kuća je skoTo prazna, Očekuje se nova grupa članova sinđikata.

Mlađi čovek za našim stolom, rukovodilac tekstilne filijale u jednom gradu Makedonije, izgleda izgubljen. Kao da se još nije potpuno povratio od dugog i tegobnog putovanja.

»Dolazite izdaleka?« pita Jelena.

Pokret glavom. »Izdaleka. Putovam sam tri đana i tri noći.«

I u tim rečima, koje izdužuju usta sa ožiljkom na gornjoi usni, sadržani su zvuci i slike daljine .Vrata male radnje što se zatvaraju u kosoj sve{losti večeri, zvonki hod po večernjoj kaldrmi uske kamene ulice, tamno strano obećanje nepoznatog i putovanja. »Kratovo«, kaže. »Na bugarskoj granici«. Ciril objašnjava prijateljskim, nešto suvim tonom: »Kuća je bila rezervisana za skijače iz inostranstva Znate, zbog međunarodnih utakmica na Planici. Došao je u malo nezgodnom trenutku.«

»Nije bilo pravog društva«, reče mladi čovek i okrete glavu, kao da nešto osluškuje sa planine. »Sami stranci, čiji jezik ne razumem«.

»Svetskih rekorđera bilo je među gostima«, kaže wCiril, triumfujući | sa malo prebacivanja.

»I šume i planine prijatno su društvo«, kaže Jelena sa tihim očekivanjem u glasu.

»Planine i šume«, kaže mlađi čo-

vek, »zasitio sam ih se u doba parti-

zaria«. i · Za trenutak, kao da je tamna senka šuma pala na njegovo lice, Tihim

žalostivim glasom nastavlja: »A su-

tra odlazi i drugarica Danica za BOo-

hinj«. : »Sutra će se kuća napuniti« kaže Ciril. Š

Mlađi čovek je ustao 1 odlazi niz stepenice terase. Upućuje se prema selu,

Gleđamo za njim.

»Tu tugu nosi još iz godine četrđesetdruge«, kaže Ciril, »Fađa je bio u zarobljeništvu, u Nemačkoj. Dugo, vrlo dugo, bio je bez vesti od kuće. Jednog dana — rađio je baš u jednoj trupi- na izučavanju jednog komada za logorsko pozorište — doneli su mu iznenada čitavu rpu pošte. To su bila ona linirana, sivo bela zarobljenička pisma. Pobledio je, pre no što ih je otvorio. Pročitao je. Onda ih savio, brižljivo stavio u džep i rađio dalje na komadu. Tek po pretstavi, četiri dana kasnije, izbile su mu suze. Tađa ga je ta tuga obuzela.«

»Ko mu je pisao?« ;

»Suseđi iz malog grada. Sažalili su se na njega. Uzeli su prazne formulare, na kojima niko ne bi odgovorio, Javili su mu, đa su mu fašisti ubili majku, oca i brata a sestru odveli neznano kuda.«

»Šta se potom đogođilo?«

»Ništa. Gođinu dana kovao je planove i sakrivao ih u sebi. Proračunao je sve tačno, do pojedinosti, i onda pobegao. Jednog dana javio se kod partizana. Tu smo se našli.«

Sa balkona, u popodnevnoj svetlosti, gledamo kako ljudi izvlače iz zemlje stubove na kojima su se vijorile nacionalne zastave stranih sportista. Jedna kolica, natovarena džinovskom

Petar Lubarđa: Iz porušenog '

Drug Tito u 6vojoj radnoj sobi

BLEBMRMPA DT ANIME IJ

bocom ulja boje ćilibara, preko grube kaldrme kotrljaju se prema kuhinji. U vrtu sade mlade jele, đa u• krase pročelje kuće. Ciril pomaže pri sađenju brezovih mlađica. Tri vite stabljike stoje zajedno. Nabacuje se sveža zemlja, ukopavaju se malema vita stabla. Sve u lepoj simetriji. U lejama „iz maslinasto zelenih, dugoprstih listova, već cvetaju žuti, uspravljeni narcisi.

Jedan beli oblak stoji za siluetom planine. Vazduh je miran, Glasovi ljudi koji rade i zvek njihovog alata prigušeno dopiru do nas. Sjajno otsijava voda rečice Savice, koja pljuska za vetrom. Nedostiživi, kameni, puni raspuklina, izdižu se vrhovi planina i u neizrecivom ritmu graniče se sa plavim eterom,

Oko se vraća ograničenim radostima našeg života, ugodnim balkonima, i izlažemo leđa zracima popodnevnog sunca. A u magličastoj svetlosti kunja sećanje na prošla putovanja, nekadanje susrete sa planinama.

Lana, izletničko mesto, visoko gore u tirolskim planinama. Bio sam dete. Bilo je proleće, Prelazili smo viseće mostove, lelujave, kao iz sna, koji su se blago ljuljali. Činilo nam se, laki smo kao pero, ili kao ptica. Žičana železnica, koja nije tle dodirivala, Vvo-

dila je uvis, strmo, kao što strmo jele ·

rastu, do visine koja se.sa 2.000 metara obeležavala. Pod nama, u dolini, bio je maj — toplo i leto, a nad nama je ležao večiti sneg. Bilo je sveže a ipak je bilo mnogo sunca. Dan je blistao, kao nijedan drugi .

I u snovima, kada se čovek otrgne od Wvakidašnjice kojoj pripada, javlja

se: detinjstvo i prošli doživljaji. Kao ,

ornogorskog sela,

i pesniko llormama

đa se ništa nije promenilo od d_ kog doba, kao da se sve prirodno n stavlja, čovek opet postaje jedan de onoga što je nekada bilo: proletni: vazduh struji oko lica, čovek je opet onaj isti koji se, pre decenija, ovuda peo, čudnim koracima i sa mladim srcem. I opet on to nije, Brazde godina urezale su se u njegovo lice i u njegovo srce,

Ciril, rukovodilac oporaviliš Gozđ Martuljku, borac 36 1 čefrdae setprve, Uske, vesele oči na samosvesnom &seljačkom licu pomračene su žbunastim obrvama .Zdepast, naliven okretan, preko neđelje ide u radniča kombinezonu. A nedeljom nosi evoJ prsnoj strani Pice 7eCu Borbe) i Opa a . Kaže, kao dete rađo je iša } jer su zvuci orgulja a njega bi} DO što najlepše. Ali je mati šestoro dece vodila u crkvu da se bogu mole. Otac je pao u Prvom svetskom ratu. Zašto je pošao u rat, zašto je pao?

U tuđoj zemlji je pogreben. Šta. su.

seljaci Slovenije imali zai i jedničko oka om habzburgovcima? Mali Gi il čuvao je kravu inje i nij mislio 5 i dve svinje i nije o bi rado učio da čita tai a u janstvene knjige, u. kojima su se nalazili odgo-

vori.na pitanja koja je postavljalo. srce.. Ali se kuća mo-

DRVO neuko rala održavati, a i rad u polju bi ; težak, Cirilu se činilo d tele koji su bez ičega, HTEO

Tada je došao Drugi svetski rat.

'Iznenađa je sa muklom +tutnjavom topova i ubijanja, prođro u Di iđdo

pro do kuće na rubu planine. Br. su postali borci. Dvojica su peja e narodnooslobodilačkoj borbi. Kuću su fašisti: sažegli do pepela, fP

Prve-godine Ciril je rasturao ilega]-

'ne spise. Kroz njegove ruke prolazili

su antifašistički proglasi, brošure i knjige. Čitao je svaku reč, Čitao je

skoro bolj postao je zidar. olje Šlyac 1

vim sti}

la. _opisnih in dao ka jIklorom ı 1911 godi: Pazvoj ide g i smelije a kadrog . brađi u lir jzaža doživi:

"4S1liikee sar putovao ra TO STOP Rai 17 a e Napora

cara u Beču. Mislio je ka-_

kao čovek koji je celog života išče- ~

| kiyao čas kada će smeti čitati. Nikada

nije osetio beznadnost, nikada očaja-

nje, iako je svaki udisaj bio obeležen '

smrću.

eš -, O pout - Oi građskog stanovnika prepune u stvarima. „Same stvari on jedva i ma, Zna teorije o zemljišnoj renti. Ali ne zna više kako se oseća pod rukom zemlja, naga, još hladna od poslednjeg snega, elastična šumska zemlja, Poznaje blaga u zemlji, u nedrima planina. Ali su planine za njega daleke, tuđe i nepristupačne. Skoro sve druge oblasti prvirode buđe ı njemu više asocijacija. |

Veselo-idilični isečak šume potseća na Teodora Rusoa i Barbizonsku ško• lu. · Blagi večemji mir u polju na Fransoa Milea, Vrela, puna zvonkog žubora, na Kurbeove boje, snažne i bliske životu. A naročitu i jedinstvenu svetlost, koja difuzno blista kroz lisnati krov šume, od Monea, Sisleja i Pisaroa naučili smo da vidimo.

(Nastavak. na šestoj strani)

_ ix

pretovarene slikama znanja O.