Књижевне новине

| _ zatim istom

| književnost. Godine 1918 dobio je Pulice-

T.ORUPMA ĐERA AMERIČKOG SNIRA RARLA SANDBURGA

\merici je neđavno izišla iz štampe a »Celokupna delaw savremenog ame-

'g pesnika Karla Sandburga, kome kria danar pripisuje iedno od najistaknumesta u američkoj savremenoj poeziji, Sandburg je sin jednog švajcarskog iseljenika, a danas ima oko šezđeset go-

dina. -

Prvu zbirku pesama, pod naslovom »Čikago« Sandburg je objavio 1914 godine, i za nju je dobio Levinsonovu „nagrađu za

" rovu nagradu za zbirku »Cornhuskers«, a

i nagradom nagrađen je 1940 godine za poemu »Abraham Linkoln«. | __Njegova, zbirka Chicago Poems« bila je _ 1916 toplo pozdravljena od publike, koja

- je skoro zaboravila Vitmana. Za nju je u | Sandburgu Vitman ponovo rođen,

| SMRT FTALITANSKOG PESNIKA KARLA

ALBERTA SALUSTRI-TRILUSA U kratkom vremenskom periodu Italija

_ je izgubila tri značajna pisca. Posle smrti ·

· Frančeška Jovine i tragičnog samoubistva | Cezara Povezi. iznenada je umro i poularni talilanski pesnik-satiričar Karlo lberto Salustri-Trilusa (Carlo Alberto

_ Salustri-Trilussa) u 77 gođini Života. Upr-

14%.

| ka jugoslovenskog porekla,

kos svog skepticizma Trilusa je bio pozitivna pojava u talijanskoj literaturi, čovek koji je, u vreme fašizma. znao dići svoj glas protesta i reći što misli. Niegova poezija služila ie čuvanju budne svesti o ljudskim pravima.

. *

KONCERT OLGE ZLATAR U NJUJORKU

Mlađa umetnica Olga Zlatar, Amerikanpriređila je

| veoma uspeo koncert u njujorškom

| \»Tajms Halu«. Na koncertu je pevala O-

“

- Vagnerova opera »Tristan i Izolđa«, Beto-

wu boji.

Orleanka«, »Travijata« i »Trubađur«.

\perse arije. koncertne šansone, narodne pesme, ođabrane pesme iz repertoara moMerne muzike. Ove pesme ŽZlatareva je »evala na našem, talijanskom, nemačkom, rancuskom, ruskom, engleskom, špan. jolskom i mađarskom jeziku. Kritičari elikih njujorških listova izrazili su se oma pohvalno o koncertu Olge Zlatar, liga Zlatar je đobro poznata Amerikanga jugoslovenskog porekla još iz Vrena Drugog svetskog rata kada je.Wao nica pevačkog hora »Jedđinstvo« popusala jugoslovenske narodne i partizanpesme u SAD.

OSTOVANJE MARIMTANE RADEV U ITALIJI

e pet uspelih gostovania u operi \en« na sceni Teatro Masimo u Ka(Sicilila), članica Zagrebačke opere na Rađev, angažovana je za dVO\u turneju s talijanskom operom me«. po Africi. Marijana Rađev odIčeg meseca u. Kairo i Aleksandri-

A ce ati.— POO

guy BUG O cv. BTHVare OR O O »Aiđa«, »Karmen« i ulogu Šarlote u »Verteru«.. o LOMA i;

OPERSKA SEZONA U NAPULJU

Tzvođenjem Verdijevog »Don Tarlosa« otvorena je operska sezona u jednoj od najboljih opera u Italiji u »Teatru San Karlo« u Napulju povođom 50-god'šnjice smrti velikog talijanskog. kompozitora Đuzepe Verdija. U ovoj operi će se Uusko- ro prikazati i Verđijeva dela »Jovanka

Na operškom repertoaru takođe se nalazi nekoliko drugih dela. stranih 1 domačih MWompozitora. Između ostalih biće izvedena Mocartova opera »Figarov pir«,

venov »Fidelio« i druge. *

BNCIHLOPPFDIJA AFTUČKE MUZIKE Crnac Efraim Amu, član plemena IV iz - Zapadne Afrike prvi je Afrikanac koji je završio Državni Koledž muzike u Londđonu. Njegove muzičke kompozicije zasnivaju se na afričkom fokloru. Efraim Amu sprema danas enciklopediju afričke mu-

zike, ~

ISTORIJA AMERIČKOG SLIKARSTVA

»Američko slikarstvo« — naziv je knjige Virgila Barkera, poznatog američkog umetničkog kritičara, koja je neđavno izašla u Americi, u izdanju edicije »Macmillan«.

_ Ova opsežna istorija američkog slikarstva obuhvata period od ranog sedamnaestog

| veka, odnosno od američkih slikara Ho-

mera i Ikins:, do savremenih američkih majstora. Knjiga obiluje reprodukcijama

* IZLOZBA DEČJIH PORTRETA U PARIZU

| Gran Paleu u Parizu neđavno je otvorena izložba dečjih portreta, koja obuhVva–

- ta razdoblje likovnog stvaranja za Dpo-

_|- RATALOZI CRTEŽA TALIJANSKE RE-

| Va

Le AF umetnosti,

| i autorima, ___ nekoliko originalnih crteža slik

slednjih 50 godina. Na izložbi su zastuplje_ ni gotovo svi likovni umetnici, slikari i vajari, kao na primer Sezan, Valadon, · Ruo, Laprad, Van Dougen, Difi, Burdel, Mari Loransen itd, K *

NESANSE IZ DVORCA VINDZOR

Velika i bogata zbirka grafika iz dvCYca. Vindzor u Engleskoj predmet je meftodskog i Kkritičkog inventarisanja. Režul-

_ tati tog rada postupno 5c publikuju i služe L M%ao dragocena građa za naučni rad istoDosada su izdata tri

va kataloga. Redaktor tih dela, A, E. | Pofem grupisao je materijal po stolećima e ? Vindzorska grafička zbirka |" neobično je bogata i poseđuje, na primer, ara Rafaela i ara škole, poznate ugcrteže iz »Alegorije« od Mikelanđela dela Leon="da itđ. O svakom delu, koje je katalogizira_ no, dati su istoriski podaci o njegovom " Mretanju, Odnosno menjanju vlasnika. od y njegova postanka do danas.

Predrag Milosavljević: Studija za portret

per ea |

(Kraj

A za Epikteta nema, niti može biti prave slobode za Grčku bez slobode svih ljudi, svekolikog čovečanstva koje je ekonomskim sistemom latifundija u krajnju bedu i ropstvo svaljeno, pa sve ljude preko svojih učenika i polaznika uči pravoj, istinski stoičkoj, revolucionarnoj vosti kojom se jedino može postići Ono nemo, potpuno samopregorno he=rojstvo kojim će robovi svoje alate lomiti i time sebe na grozna bičevanja i umorstva osuđivati, ali osuđivati i samo ustrojstvo ropstva. Jer, robovlasnički gospodari su bili primorani da iz veka u vek kuju sve masivnije i grublje alatke koje se ne mogu 'tako lako lomiti, ali ovakvim oruđima robovi, sami glađujući i izumirući, davali su svojim gospođarima sve manje i manje viška proizvoda, te je samo. robovlasništvo, kao način proizvodnje, padalo u sve dublju ekonomsku krizu i latifundije se pripremale da pretvore u Rkolonmte. Zato je u ovoj eposi ekonomskog raspadanja robovlasništva bilo od izvanredne važnosti uliti porobljenom i potlačenom čovečanstvu istinski revolucionarnu stoičku neustrašivost kojom se jedino slobođa može postići. I Epiktet je sa našeg poluostrva onđa učio i bodrio ponižene i porobljene, baš kao što to danas naša slobodna, socijalistička zemlja čini: »Ne “plaši se, i nikakav čovek neće onda imati za tebe ništa strašno... kao ni pčela za pčelu. Zar ne vidiš da su tvoje želje i tvoja strahovanja vojska koju tvoji gospodari, kao u nek\j tvrđavi održavaju u srcu tvome, da bi te mogli što bolje potčiniti? Oteraj tu vojsku, osvoj i otmi opet svoju tvrđavu i bićeš siobodan!«

Međutim, ovako korenito revolucio” narna misao mogla je biti prenošena samo preko krugova »najintimnijih«, a za javnost morala je imati jezik i govoriti pojmovima javnosti.

Kad IMpiktet, nasuprot »lepim rečima« licemernih stoika gospodara, ili isto foliko reakcionarnih pironovaca i akademičara ističe filozofiju kao herojsku, revolucionarnu praksu Ooslobođenja od svih gospođara i kad ga sagovornik pita: »Šta dakle! Treba li te istine objaviti pred celim svetom?« — odgovoriće: »Ne, nego 50. moram prilagoditi profanima« — i objasniće kako se profani moraju ra» zumeti i izviniti, kao što razumemo i izvinjavamo decu i nalazimo jezik koji njima odgovara na kojem ćemo im istinu saopštiti, a samo »najintimnijim, onima koji razumeju« istinu, reć će se ona otvoreno, — a profanima će se prilagoditi »kao što se detetu prilagođava«.,

Jer, kao što je to Ivo Bruns utvrdio, iz čitavog carstva se omladina u Nikopolju oko Epikteta okupljala. To

| su bili oni budući »najintimniji« no| sioci ezoterične revolucionarne misli,

Yvoba toga ddb8, Ti10ZOFH Obaranja SVa-_

sve druge prolaznike i manje više slučajne slušaoce Epiktet je imao svoja egzoterična objašnjenja i argumentacije. O ovome se mora voditi računa, naime da se u E.piktetovim izlaganjima imaju dva vida, ezoterički i egzoterički, intimno revolucionarno jezgro i ublažena revolucionarna ljuštura za javnost čak i u jedinom izvornom delu, u Diatribama u kojima Arian, koji je od slučajnog prolaznika postao Epiktetov sledbenik. U ovome osnovnom i skoro jedinom izvornom delu vidimo da, daleko od toga kako misli Đruns, Kolardo, ili Rener da su Epiktetu na savetovanja dolazili razni rimski vitezovi, pa čak i sam car Hadrijan, naprotiv i kad se među slušaocima samo pojavio neki Rimljanin Epihtet je započetu „lekciju prekidao jer za ugnjetače i tlačitelje nije bila ni egzoterička revolucionarna misao. Međutim, kad bi dobronamerni profani dolazili po razne savete, Epiktet bi ih primio i pružio im pomoć, govoreći njihovim pojmovma i jezikom, ne dotičući se dubljih svojih revolucionarnih učenja. Međutim, ne znači to da Epiktet nije neprijatelja koji bi se kao onaj filolog pojavio među slušaocima prosto zgrom1!0, ili da nije posebnu brigu posvetio borbi sa neprijateljskim ideologijamu kakve su pironovstvo, akađemska skepsa, epikurejstvo i njima slične. Naprotiv on je svoje učenike vežbao za borbu protivu ovih ideologija naročito prilježno kritički čitajući i tumačeći sa njima spise samih tih filozofa koje je smatrao perjanicama iz dejnog i moralnog rasula robovlasništva i njegovih vlastodržaca.

1 upravo revolucionarno raskrinka=-

· vajući dvoličnost i nedoslednost iđea-

lizma neprijateljskih učenja, samom praksom pretstavnika tih učenja. Epiktet materijalistički uzđiže „samu praksu do visine kriterijuma istine i izvora saznanja same logike stvari. »Istinite i očigledne stavove, veli Epiktet, praktično nužno koriste čak i oni koji ih poriču. I može se smatrati kao najjači dokaz očiglednosti izvesna stava ta činjenica što ga čak i onaj, ko ga poriče, priznaje za nužna u praksi«.

Ustremljujući se protivu robovlasnički dekadentnih pironovskih i akademičarskih skeptičkih poricanja svake racionalnosti, Epiktet ukazuje na zdrav razum, koji se nepobitno i nepobedivo nalazi u samoj praksi našega života, govoreći im: »Nikad, kad ja hoću da se založim, ne prinosim zalogaj tvojim ustima, već svojim, nikad, kad hoću da hleb dohvatim, 'ne mašam se za metlu, već idem pravo hlebu kao cilju. Pa i vi sami, vj koji ukidate očiglednost oseta, šta drugo činite? Ko od vas, hoteći da ide u kupatilo. ođe u vođenicu?« I svi praprincipi zdravog „razuma, ovako konkretno, .u praksi otkriveni i očigledni, »zajednički su svima ljudima i jedan princip ne protivureči drugom,. Ko od nas ne usvaja da dobro je korisno, da je isto tako poželjno

neustraši- .

Wo20000000%

i da ga treba u svakoj prilici tražiti i za njim ići? Ko od nas ne usvaja da ono što je pravedno jeste i lepo i odgovarajuće?« Zdrav razum, kao osnova svakog saznanja, bitno je praktičnog karaktera i istovetan sa prirodnom opštom praktičnom mudrošću koju svaki čovek u svojoj praksi otkriva. U zdravu razumu sve je očevidno

i nema protivurečnosti. ; »Kad se, međutim, javlja protivurečnost? — pita Epiktet. Kad se radi · o tome da se primene principi na posebne slučajeve«. Za ovo je nužno zdrav razum kao osnov svekolike naše prakse i teorije dalje u umenje, umešnost, umnost, — u um razviti. A zato je neophodna filozofska izgradnja. »Šta je, dakle, filozofsko vaspitanje? — pita Epiktet. To je naučiti primenjivati naše prirodne principe na posebne slučajeve tako da to odgovara prirodi; a zatim razlikovati među: bićima ona koja zavise od nas i ona koja ne zavise«, A svak je ne samo zdrava razuma, već uvek une= koliko i uman čovek, u praksi primenjujući nekako prirodne principe sVO= ga zdravog razuma na posebne slučajeve života da to manje ili više odgovara prirodi. Inače se bez ove umnosti i uma, kao ni bez zdrava razuma he bi moglo biti čovek, niti Žživeti. To je ono što sama životna praksa daje, a filozofija naročito gaji i usavršava: na temelju zdrava ra= zuma razvijanje praktične i teoriske umnosti koja jedino može biti »predmet sebe same i svega ostalog«. »Među svima veštinama, veli Epiktet, i među svim našim sposobnostima, ne= ćete naći nijedne koja bi mogla da uzme samu sebe za predmet proučavanja: nijedne, prema tome koja bi bila sposobna da o sebi stvori sud kojim će sebe odobravati ili ne: đokle se prostire saznajna sposobnost

gramatike? Do saznanja slova. A mu-– ,

zike? Do saznanja melodije. A da li ijedna od njih uzima sebe za predmet proučavanja? Ne. Nego alo pišeš svome prijatelju, gramatika će ti reći koja slova ti treba upotrebiti. A što se tiče pitanja treba li tome prijatelju pisati ili ne, to'ti gramatika neće reći. Isto fako za melodije, muzika; a treba li sad pevali i na liri svirati, muzika ti to neće reći. A ko će onđa to reći? Sposobnost koja uzima isto tako sebe samu kao i sve ostalo za predmet proučavanja? Koja je to sposobnost? Um«, To je ona praktična i teoriska sposobnost primenjivanja opštih principa zdravog razuma na posebne slučajeve i rešavanja teškoća i protivurečnosti koje iskrsavaju prilikom ovih primena. I kako u zdravu razumu, tako i u njegove efikasne primene, tako u uma {ieorisko je neodvojivo i na praktičnom zasnovano, a nikako ne obratno. Za Epikteta je i zdrav razum i um, kako kao već stvoreno principijelno saznanje sveta, života i' čoveka, lako i kao metoda dalieg saznanja, pre svega

_— i u ošnovi praksa i bitno rukovodstvo kog gospodstva, filozofa slobođe. Za . ı

prakse. ...

Pa kad je Žozef Suje primetio duboku analogiju između Epiktetovog i Dekartovog shvatanja zdravog razuma dođajmo fome, na opšte zaprepašćenje i buržoaskih i „sovljletskih tumača Dekartove metođe kao čisto hipotetičko-deduktivne i iđealističko-racionalističke metode, naprotiv, da je i Dekartova, kao i Epiktetova racionalnost i metoda pre svega praktičnog, a zatim i teorjskog karaktera. Ne ulazeći ovde u sam praktični sadržaj Dekartove metođe, naveđimo za dokaz ovoga same Dekartove reči iz pisma Mersenu od marta 1637 u kojem veli da se njegova metođa »sastoji više u praksi nego u teoriji«.

Ne ulazeći u detalje same Epiktetove metođe tj. umne primene zdravog razuma, uočimo ovde dva njena bitna momenta. :

Pre svega, »polazi se, zaista, veli Epiktet, od onih principa koji se od svih usvajaju, a stiže u protivurečja, zato što se fačno ne „primenjuju«, pa rešavanje ovih protivurečja jeste praktični i teoriski sadržai KEpiktetove muetođe.

Međutim, nije samo ljudsko saznanje ovako puno protivurečnosti

KNJIŽEVNE 'NOVINE

LAV

Dušan Nedeliković

već i sve ono što se kreće i menja se, a sve što postoji kreće se i me„nja. »Samo u lešine, veli Epiktet, nema prolivurečnosti«.. i ) 'Pa kako, po Epiktetu, rešiti proftivurečnosti, i našega saznanja, i na= šega života? — Na ovo pitanje je, kao što smo viđeli, odgovorio objašnjavajući šta ljudima pruža filo·zofsko obrazovanje, naime da 1) upravo na ove protivurečnosti i sve razne feškoće primenjuju (praksa) prirodne principe zdravog razuma (rezultat prakse) tako da odgovara– ju (praksa) prirodi i 2) da razlikuju ono što ođ njih zavisi od onog što ne zavisi (praksa), te da ono što od njih zavisi menjaju tako da protivurečnosti i teškoće budu u Oosnovnom rešene (praksa) i sloboda i sreća postignute. Tako je Epiktet tesno teoriju sa praksom povezivao i na praksi zasnivao, i fako duboko nazirao dijalektičnost procesa i metode

Rob i gospođar

saznanja koje je svojim sadržajem bitno praksa kojom se, na đelu a ne u »lepim rečima«, rešavaju *protivurečnosti i teškoće, i menja život i čoveka u njemu.

Međutim, na pitanje šta je to što 'od nas zavisi, te ga možemo menjati i njegovom promenom rešavati čak i protivurečnosti i sa onim što ne možemo promeniti, u Epikteta nalazimo dva odgovora, ezoterički i egžoterički, — korenito revolucionaran za »najintimnije« i ljušturu za prolaznike i javnu upotrebu.

Prvim odgovorom đaje on neustrašivog Herkula za uzor i smatra da se sva zla i sve teškoće 1 neprijatnosti u životu mogu neustrašivom istrajnom borbom savladati, i sloboda, slava i sreća postići, ističući baš da tek pođ uplivom teškoća i nedaća svojom borbom čovek izrasta u Herkula, a bez njih šta bi bio? »Šta misliš, pita Epiktet šta bi bilo sa Herkulom

x» bezvwlava.-i hidre,-bez jelena. i divljeg

vema i · jpgesmihb mrifsannih ore e ~“ bez iv. al By ar Ot IT Vi ————

OK Orao ea skih ljudi koje je lovio i od kojih zemlju očistio? A šfa bi on bez Tih dbgađaja činio? Nije li jasno da bi se u svoje pokrivače uvio i spavao? I ne bi on bio Herkul kađ bi celog svog života dremao u blagostanju i tišini«. Borbom sa teškoćama i protivurečno= stima herkuli rastu i za Epikteta mogu se uzdići do te visine da stoje iznad svih stvari. »Vojnici, veli on, zaklinju se da im ništa neće biti više od Cezara; a mi, da ćemo same sebe staviti iznad svih stvari«.

I ono što je korenitoj revolucionarnoj Epiktetovoj misli ovđe bitno, to je da se ropske mase, uzdižući se iznad svih stvari, stave iznad Cezara, iznad svojih gospodara, da stresu sVOje lance, ukinu ropstvo i ostvare dru= štvo slobodnih ljudi. U tome smislu je Epiktet sa uništavajućom jironijom oštro napao i samog ideologa antičkog robovlasništva,Aristotela,okrećući nje gove argumente protivu njega samog i robovlasništva. »Nema »prirodna« roba,osim ako uma nema; a ovo može biti istina samo za životinje, a ne za "ljude. Magarac je rob koji je pređodređen od prirođe da nam terete nosi, jer nema ni uma ni volje. A kad bi ih imao, magarac bi s pravom na= šu vlast odbacio; bio bi biće slično i jednako sa nama«,

Problemi književnog

IZQgOVOIG na scenl

N eće, možda, biti preterano da se kaže kako su, po izgrađivanju glume, među svim našim granama umetnosti, pozorišta naših glavnih kulturnih centara pokazala kvalitativno najvidnija „postignuća. Turneja Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz Beograda, na primer, mogla nam je uliti uverenje o mogućnostima razvitka umetničkih snaga u našem novom društvu i postaći još više nađe na brži razvitak umetničkog života kod nas. Naša pozorišta moći će sve više i okupljati i oduševljavati publiku i postajati sve značajniji faktor u vaspitavanju i kulturnom podizanju društva.

· Sa više nađe na uspeh imamo đanas pravo da se osvrćemo na pitanje pozorišnog jezika, na pravilnost izgovora na našoj pozorišnoj sceni. Članci prof, Belića o jeziku pozorišta pre poslednjeg rata (Naš jezik, II

knj.) nisu izazvali zasluženo intere- ·

sovanje ni potrebno razumevanje. I posle toga niz godina pozorišta u Beogradu slu delovala a da se nije

mogla primetiti veća briga o njihO- ·

voj kulturi govorne reči. Danas svakako stvar stoji drukčije. Pozorišni kolektivi i njihova rukovodstva traže stručnu pomoć za jezička pitanja,

teže da se u jeziku na sceni dostigne Srk

pravilan izgOVOI,.·

Kađ se od naših pozorišta traži da ona postanu ono što, na koncu, treba da budu — i dobra škola za književni izgovor, i kad ona taj zadatak shvataju i pokazuju dobru volju da mu udovolje, onda i naši stručnjaci stoje pređ krupnim zadacima da mnoga pitanja raščiste, kako bi pozorištima mogli pomoći i biti spremni da, gde se i kad se ukaže potreba, na postavljena pitanja daju pravilan odgovor. Ovo važi osobito za određivanje norme književnog akcenta, I stručnjacima za jezik i nestručnjacima među obrazovanim ljudima Dpoznato je da, iako književni izgovor zasnivamo na Vukovu akcenatskom sister", ne može nam Vukov i Daničićev akcenat u svakoj prilici i do krajnjih granica biti merilo za 'određivanje norme književnog izgOVvOra. O tom se i pisalo, a tome se i govori i piše — i to treba u principu da se prečisti. Zato u mnogo slučajeva i glumci i inače obrazovani ljudi imaju pravo da se bune kađ filolozi u svakoj prilici potegnu Vukov Rečnik (ili i Daničičeve Akcente) da kao iz Jevanđelja protolkuju jedini pravilni akcenat reči i oblika, i za

pozorišnu scenu i, uopšte, za našu ·

javnu reč. Preterivanja i zastranjivanja ima od strane stručnjaka u ovom Smislu nekad i previše, I tu

„volje i. prolazi

IKTETA: |}

I duboko odražavajući revolucionarna stremljenja i osećanja porobljenih ljudi i narođa svoga doba, Epiktet otkriva, pored slobode od svakog carstva i gospodstva, i pored jed· nakosti ljudi i naroda, još i stvaranje braiskih osećanja među ljiudima te veli: »Ne fireba da želimo drugim ljudima što sebi ne želimo; a, niko ne

želi biti rob; zašto se onđa služiti „drugima kao robovima?« TI u sve većem objektivnom eko-

nomskom raspadanju robovlasništva i sve moćnijem otporu ropske klase, lao da se Epiktetu več činilo da revolucionarni subjektivni faktor postaje ođlučujući te veli: »Ja sam hrom, eto smetnje za moju nogu; ali za moju volju ne. Za sve slučajeve, koji te budu zadržavali, reci sebi isto; i videćeš da su oni smetnja nečem drugom, a ne tebil« Epiktet je linijom »najintimnijih« revolucionar– no učio da se ništa ne može oteti čoveku kao čoveku tj. revolucionarnom poletu porobljenih ljudi koji se za slobodu i bratstvo ljudi i naroda bore. Drugim odgovorom, odgovorom »pro fanima«, Epiktet će reći isto to samo malo drukčije, »prilagođeno« pojmovima i jeziku široke javnosti i mogući da služi kao zaštitna ljuska i pomalo faktičkom maskom #8nyevolucionarnome jezgru.

Ali ni ovde ne može biti reči o nekom nazadđnom, jalovom i glupom zatvaranju u sebe, niti o asketizmu koji treba da, kako piše na pr. sovjetski istoričar grčke i rimske književnosti I. M. Tronski, »ponavlja za bivšim robom Epiktetom rimslcii imperator, stoički filozof na: prestolu, Marko Aurelije«. To je ono staro, opšte Odomaćeno buržoasko izopačavanje revolucionarne Epiktetove misli i njeno pretvaranje ođ stvaralačke filozofije prakse i akcije u samoubilački asketizam, — izopačavanje koje đa bi kolikogod vernim izgledalo obično povezuje gospodare lažne stoike, a najčešće Marka Aurelija, i kao francuski filozof Alfred PFuje (ili ma koji drugi zastareli istoričar filozofije, i baš kao ovaj »autentični« marksist Tronski) pišući: »Tako je govorio bivši rob koji je postao učitelj jednog imperatora«. L/ovu rečenicu Fujea, odnosno tobožnjeg marksiste "Tronskog ponavljali šu skoro ovako istu svi pretstavnici reakcije koji su za njih unosni asketizam hteli kao car Marko Aurelije da podmetnu i nametnu robovima, pogotovu revolucionarnim borcima kao što je Epiktet.

Ne, tu se ne rađi o asketizmu, već o nečem sasvim drugom: o materijalističkom determinizmu u kojem Epiktet vidi sva zbivanja u svetu i životu. U sveopštem kretanju, povezano= sti i uslovljenosti svega, za Epikteta svaki čovek na svet dolazi bez svoje kao i sve drugo. »Ja „nisam veči. već kao čovek., deco ce-.

line, kao čas dana, — veli JEpiktet. 'Nužno nastajem kao čas i prolazim kao on«, A ova slika neumitnog determinizma, iako naoko suprotna aktivizmu ezoteričkog jezgra revolucionarne Epiktetove filozofske misli, 'postaje, iako ljuska koja pokriva i sama na svoj način revolucionarna. Jer, u ovakvom determinizmu sama robovlasnička klasa gubi svaki svoj oreol i sa stanovišta ovog determinizma Epiktet joj može toliko puta u lice baciti da ni ona nije ništa više nego da je 1 sama rob istih Usuđovih okova. »Nema velikih i malih robova, — reći će on. Mali su oni koji se zarobljavaju za sitne stvari, za ručkove, za stanove, za sitne usluge. A veliki su oni koji se zarobljavaju za konzulstva, za uprave nad provincijama. Vidiš li one pred kojima. nose sekire i snopove? To su najveći robovj«. Ali kao i svaka metafizička ljuštura, makar i ovakvog materijalističkog izgleda, i ova nosi u sebi po nekoliko protivurečnosti koje su na temelju osnovne protivurečnosti sa samim revolucionarnim, racionalnim jezgrom uslovi daljeg saznajnog i praktičnog razvoja života i filozofije, a ovde u ovoj ljušturi kod Epikteta imamo uglavnom dve.

nesigurnosti mora biti sve đok ne bude ispitano i utvrđeno šta se u pojedinim akcenatskim „Rkategorijama, šta su u pojedinim akcentima reči u pranicama ozakonjenog sistema naše književne (četvoroakcentne) akcentuacije može menjati, šta je promenjeno, šta se od dvojakih, nekad i trojakih, naporedn:h izgovora može odabrati i, na koncu, št: se još u neujednačenom izgovoru mora ostaviti da se kao dubletni akcentski oblik odražava, (i da ponekad nešto od toga ostane kao običnije u tednoj kulturnoj zoni, a drugo u drugoj). Posao oko izrađe akcenatskog rečnika koji bi kao priručnik u ovom smislu ukazivao potrebnu pomoć danas je više nego ikad preko potreban. j

O sklopu problema koji nam se javljaju u vezi s kulturom govorne Teči u»pšte, i u rešavanju akcenatskih pitanja za pozorište konkretno, nailazimo na jedno posebno pitanje. I tog pitanja bismo hteli ovđe da se više dotaknemne.,i da sa principske strane bacimc malo svetlosti na današnji ra= zvitak govorne reči i na izvesne OSObine našeg književnog jezika koje se u tom razvitku odražavaju. To je pitanje kvantiteta (dužine i kratkoće) neakcentovanih slogova. Ko, iole naviknut sluhom na govorni jezik naših

' zikom, pa ovde, na ovom jeziku bo= .. žanstvo ) L e T_ . imao na.donjoj ljušturi, a pravedna,

Prva je da, pošto su i robovla i najviše sami carevi, pravi i n8. robovi, to se kao braća u ropstvu gu sa te strane prihvatiti i pr1) da se ropstvo skine. »Svaka S veli Epiktet, ima dve strane, .J kojom je vrlo zgodno da, se pone drugu kojom je vrlo nezgodno. A.K| dakle, brat učini kakvu nepravdu, prilazi mu i ne uzimaj ga sa str: nepravde koju ti je učinio, jer ga tuda nećeš moći ni uzeti ni pon Nego ga uzmi sa druge strane, 58 je ti se pokazuje brat...« Ovaj O mizam i ovakav utopistički huma zam je upravo ona idealistička, žna linija oportunizma po kojoj carski ministri i carevi kao najB porobljena braća prihvatiti 'ga i ; jiti lažni, dvolični, demagoški stoi cam. : i Druga protivurečnost aktivističh revolucionarne Epiktetove filozofi, jeste u izdvajanju gdešto samo P5 hičkog subjektivnog faktora kao Zš visnog od nas, i, prema tome,

jedinog koji je podložan našem ruka | ii

vodstvu i jedinog koji može biti skl nište od zala objektivnog sveta i me= sto ostvarenja potpune slobođei sreće — a s druge strane izdvajajući 1U4| mašinu objektivnog sveta u koje 3 | užljebljeni i ljudi, koja ih rađa), vi i najzad uništava ne ostavl,” ni truna mogućnosti da u njoj ) mene, pa su u njoj »i bogataši viši sudije, i sami kraljevi i tirš ili i ti, koji od glađi umireš, a} · | treba da bude tvoja sudbina, i \ umirući od bretovarena stomaka \ janstva«. Oštricom kojom ova p a vurečnost, iako metafizička ljuši —revolucionarno pogađa izrablj ča !i tlačitelja, jeste shvatanie sal objektivnog sveta kao neumitnog dije koji kažnjava pogubnim port ma sve one koji ostanu da žive spoljašnjim svetom. A „nemoguće ovoj protivurečnosti jeste to da u stom materijalnom svetu ima se jedne strane najsurovija i najneum' „ nija objektivna okovanost u patnjama i mukama,-a s druge strane đa se ima mogućnost subjektivnog ostvarenja najsavršenije slobode i sreće. Međutim, preko ove ljušture meha= nicističke, materijalističke metafizike, koja ne može kao takva đa ne bude puna protivurečnosti, ali ipak javno dela relativno revolucionarno, Epiktet prebacuje još jeđnu ljušturu verskih pojmova i reči, pa će svoje revolucionarne materijalističke stavove kao što je »sleđiti prirodu« pretvarati i u »sleđiti bogove« i tsl., i vrlo često se obraćati raznim bogovima i govoriti verskim jezikom, A kad se izbliže pogleda oikriće se pod svom tom šarenom i živopisnom, popularnom, politeističkom fterminolo= gijom jedno jedino božanstvo koje je za njega isto što i priroda, vaseljena, celina sveta,— prerušena verskim je=-

| i | |

neustrašiva, oslobodilačka “borba~lju-

đi u samom racionnalnom jezgru re-

volucionarne „materijalističke misli, borba koja preobražava i ljude i svet.

A ovaj egzoterizam, ove protivurečne metafizičke ljušture, okrenute javnosti, bile su nužno društveno uslovljene i nosile na sebi pečat svoga vremena, ali nosile i revolucionar= ne oštrice borbenog materijalističkog

1 &

jezgra koje se zametnulo u vatriteške

ropske revolucionarne prakse koja je sebe ofkrivala u samoj suštini neraz= dvojive prakse i teorije zdravog ra= zuma i njegove primene, uma. I kroz ljušture su revolucionarne oštrice doficale se korena u čoveku tj., kako bi Marks rekao, »samoga čoveka« svO=jim borbenim pozivima kao što je: »Ljudi se, kako hoće, stavljaju na Vrlo visoku ili vrlo nisku cenu, i svaki vredi prema ononw kako sam sebe ceni. Opredđeli se: hoćeš li biti slobodan ili rob; to jedino zavisi od tebe«.

I naši narodi nepokolebljivo stoje kroz vekove opredeljeni za slobođu i, danas slobodni, pozdravljaju neusirašivog borbenog druga i učitelja Epik= teta, čije mnoge revolucionarne mi= sli verno nose u vajkadašnjim poslo= vicama svojim i svakodnevno ih delotvorno koriste.

000000000000002000004

središnjih govora, baze našeg književ“

nog jeziza, sluša scenski izgovor na-

ših beogradskih pozorišta — osetiće

lako tendenciju gubljenja razlike u

kvantitetu neakcentovanih slogova; to

se čuje i u izgovoru glumaca koji da=

nas na scenu ne izlaze sa SVOJIm pe-

riferiskim neknjiževnim izgovorom

akcentovanog sloga. Pa čak mnogi

glumci koji su u pozorište došli sa te-

ritorije četvoroakcentne sisteme u njemu su izgubili mnogu dužinu, svOjstvenu domaćem izgovoru svoga kraja. Istina, beogradsko Jugoslovensko dramsko pozorište manje nego Narodno pozorište, kako smo mogli konstatovati prilikom njihovog BO” stovanja u Sarajevu, ali i jedno i dru= go pozorijte daju izgovor sa mnoštvom skraćenih dužina — izgovor kakav je decenijama negovan na SCe" ni u Beogradu. Naravno đa se u tome odražava govorni jezik Beograđa, o= nakav kakav je u govornom šarenilu n šeg glavnog grada preovlađivao i kakav još i đanag više-manje preovlađuje. Kao da se nameće pitanje: da li govorni jezik ogromne većine našeg glavnog grada, koji se u dobroj meri odražava u njegovom „scenskom izgovoru, ima uslova da u pogledu kvantiteta neakcerntovanih slogova izmeni našu književnu akcentuaciju? Ima li uslova, i da li se naš govorni jezik razvija u tom smislu, — da ten= dencije gubljenja dužine dovedu dotle da naš književni jezik ostane onakav kakav je sa svoja četiri akcenta ali bey razlike u kvantitetu neakcom-

tovanog.sloga, ili u najmanju ruku bez neakcentovane dužine u izvesnim ak~ cenoetskim hategorijama reči i njiho- '

vih oblika? Glasovi se čuju, i to ne samo i zjednop našeg kulturnog ce? tra, da naš jezik u današnjoj fazi ||