Књижевне новине

STRANA 6 w.

f +

[9:vna založba Slovenije izdala _ je ovih dana izbor Puškinove _ ___ poezije u slovenačkom prevou. Glavni prevodilac, urednik i DiBac primedaba i informativnog uvoda » Mile Klopčič, dok je samo nekoliprevoda delo drugih autora, L,evi Župančiča, Vidmara i Voduše-

Mđenje Puškina kod Slovenaca oro stogodišnju tradiciju. Prbio je objavljen 1853 godije Puškinovu poeziju Slovenotkrio tek Ivan Vesel-Vesnin . kao što je sav kulturni rad Sloa, naročito posle 1848 godine, to nacionalno-odbranbemi er su slovenački kulturni » posle martovske revolucije, ali pred jugom, severom i zapaı neprestano dokazivati da naš naima svoju kulturu, svoju indivilualnost i pravo na egzistenciju, a u domovini buditi narodnu svest i borbenu spremnost opisivanjem snage i storiskog poslanstva velike slovenske porođice od Urala do Triglava — tako i tradicija prevođenja Puškina nosi izrazito politički, nacionalno-odbranbeni pečat. Otuda je sasvim ra~zumljivo što je ta tradicija ogledalo mnogih momenata slovenačkog poli-

čkog, a naročito kulturnog i jezičkog razvoja. Zato se u njoj odražava i osnovna anomalija našeg kulturnog, _ 8 naročito literarnog razvoja — naime | jj ogayplemenita i pozitivna stremlje_ nja realizirala su se u takvom obliku koji je objektivno snižavao slovenački kulturni nivo. Tako se po logici naŠeg kulturnog razvoja dogodilo da su prevodi Puškinove poezije bili daleko ispod onog literarnog i kulturnog nivoa koji su svojim originalnim delima stvorili pojeđini slovenački pisci i pripovedači.

__U toj skoro stogodišnjoj tradiciji, koja tako živo svedoči o grčevitim naporima malog naroda da očuva »SVOJ prostor pod suncem« i održi veru u lepšu budućnost — katkad sa iluzijama — Klopčičevo prevođenje Puškinove poezije ima naročito i značajno mesto i vrednost, kako po izboru pesama tako i po postignutim rezultatima.

Prvu zbirku svojih prevoda Klopčič je izdao 1937 god. o stogodišnjici Puškinove smrti. S obzirom na veliko poštovanje koje su sovjetski liteTarni krugovi ukazivali Puškinu i s obzirom na činjenicu da su, od starijih ruskih pesnika, bez oklevanja i sa neobičnim oduševljenjem prihvatili baš Puškina, što se izvanredno jasno, skoro demonstraftivno, odrazilo

prilikom proslave stogodišnjice nje- .

gove smrti, sasvim je razumljivo što

se slovenački levičarski pesnik prihvatio prevođenja Puškinovih pesama. To je bio sastavni đeo borbe slovenačkih levičarskih njiževnika protiv tvrđenja o nekulturnosti Sovjetskog Saveza, a ujedno i dokaz kulture slovenačke levice. Ipak je u osnovi svega bilo još nešto šlo je, možda, važnije od pomenutih činjenica. Sasvim je prirodno i razumljivo da je član malog, stolećima ftlačemog, naroda mogao u budućnosti sebi pretstavjiti samo takvu slogu naroda u. kojoj će jednom zauvek biti uništeno pravo pesnice i Ostvareni idealj evropske Kulture, koje je kod nas klasično izrazjo Prešern u »Zdravljici«. A još prirodnije i shvatljivije je to bilo za onog slovenačkog kulturnog radnika koji je prihvatio marksističku ideologiju i odlučio se za nju.

Iz takvog stremljenja rodili su se Klopčičevi prevodi Puškinovih pesama, dakle, iz stremljenja koje je u svojoj suštini onakvo kakvo je bilo ono iz koga su nikli prevodi pesama istog pesnika kod ranijih generacija, samo što se kod Klopčiča to stremljenje realiziralo u plemenitoj formi i tako se izmenilo u vrlo pozitivan literarni fakat, što je i tadašnja kritika potvrdila. Tako je recenzent »Ljubljanskog Zvona« napisao da Klopčičevi prevođi nimalo ne zaostaju iza Župančičevih i skoro bez rezervi im je priznao visoku vrednost.

Analiza starijih slovenačkih prevoda Puškinovih „pesama jasno ističe glavna pitanja koja šu se morala Dpo&taviti modernom prevođiocu. U prvom redu {u je pitanje jezika. Svi staYriji prevođi, s malim izuzecima, pjsani su takvim jezikom da danas ne bi mogli zadovoljiti, a ni u svoje vreme nisu odgovarali tadašnjem stepenu slovenačkog pesničkog jezika, Drugo pitanje je jasnoća misli. Kod starijih prevoda, na mnogim mestima, čovek se jedva probija do Puškinove ideje. "Treće je adekvatnost, vernost originalu. U tom pogledu stariji prevodi _ su suviše ropski i baš to je jedan od

uzroka što je jezik u njima slab, iz| raz nespretan i ukočen, a misli jako

zamagljene. Svi ovi nedostaci proizlaze iz činjenice da prevodioci nisu

'mmali one izražajne snage koja je po | frebna za prevođenje pesama, ukratko: nisu bili dovoljno stvaralačke lič-

nosti. Iz svega ovoga jasno je da je

dužnost modernog prevodioca bila da, uz relativnu vernost originalu, prevede pesme u formalnom i jezičkom pogledu tako da prevod odgovara našem opštem literarno jezičkom osećanju i ukusu, a da pri tome sačuva osećanje i misao originala neokrnjene, odnosno da ih plastično iznese, a ne đa ih zamagli. Na taj bi način pre| vodđilac stvorio nešto što je od trajni_ je vrednosti. __ To je Klopčiču pošlo za rukom. Nje___Kov prevod je tečan i u skladu sa m0dernim slovenačkim pesničkim izrazom. Smetaju jeđino neđostaci koji su posledica nezgoda zbog rime. (Na Pr. stihovi: »Vihar usode brezobziTmoć... »Sovražnik pade tvoj -ta-

-koj«... »Kaj je ž njima, đa ju

vragx«... ili: »Fant krasotec, bojne

glave, (prosšim naj ne bi ti mar!) (V bitke hude in krvave) s Karabhci le nikar! itd.).

Misao pojedinih stihova ili pasusa jasno je izražena. Klopčičevi prevodi, od početka do kraja, potpuno su ra-

jivi; samo je ponegde Puškinova iisao nešto izmenjena, na što je već

T g. upozorio i Otona Berkopec.

· SLOVENAČKI PREVOD · · PUŠKINOVIH PESAMA

Isto tako je često puta misao logički suviše zaoštrena i time se dosta udaljava od originala. Navodimo samo nekoliko primera: Kogda ž tvoj um on poražajet, svojeju čudnoju zvezdoj, — »In kđaj tvoj duh ga občuduje, zaradi katerih le dejanj? — Prijateljev pesnik uzvikuje pwezrivo: «Mečti poetal«, a Klopčič prevodi: »Poetov prhke, krhke sanje!«. Ali nam navedeni primeri nameću i drugo pitanje, tj. pitanje metaforike i epitetoneza, što znači stvari koje pored ritma sačinjavaju ono o čemu Klopčič u svojim primedbama kaže: »Što se ne da tačno opredeliti, a što je za Puškinov stih bitno«. Raspravljanje o tim stvarima ne bi bilo interesanino za slovenačku publiku, ili bi ga teško razumela. Zato ćemo izneti samo nekoliko misli koje su rezultat analize i koje se slažu takođe·s prvim utiscima upoređivanja s originalom. }

Klopčičev. prevođ je jasan, izvanredno gladak ali ponegde nedovoljno izrazit, opterećen ponavljanjima i razvučen. Najuspeliji su mu prevodi pesničkih opisa, elegičnih pesama, epskih mesta u pesmama koje karakteriše objektivnost i jednostavnost. Klopčič ujedno teži da bude konkretan i zato je prevođ nekih pesama jak i efektivan kao original. Neka nam tu misao pretstavi reč »srce« u Klopčičevom prevođu „dakle reč koja je već otrcan pesnički rekvizit. »Vospomoninanjem upojenmnije prevodi sa: »srce spominom se je vdalo«. »Tak silno volnovali krov« u slovenačkom prevodu je ispao: »so. vzela mi srce v oblasta. Ili: »Pak točno, v gordosti nemoj, ot vzrov černi . licemernoj, dary ljubovnicy mladoj, hranit ljubovnik sujevemyj«, prema: »tako dekleta nežni dar, ljubimec skriva maloverni, svojati puhli, licemerni', ker mu srce je sveta stvar. Isto je i sa stihovima: »Tak inogda razluki čas, živeje slatkogo svidamja«, koji su prevedeni sa »Tako nam asvidenje srce, kdaj manj ko čas ločitve gane«. Ne navodim ove primedbe da bi dokazali kako se Klopčičev prevod ne slaže od reči do reči sa originalom, već jedino da plastičnije poka= žemo stil, način njegovog prevođenja, i još više: samu prevodiočevu ličnost, jer kod upoređivanja s originalom prevodiočeva ličnost postaje naročito plastična, i baš je ona izvor svih odlika, kao i nedostataka, prevoda. Razume se đa takva analiza ima smisla i značaja samo onda kad prevod odgovara osnovnim zahtevima prevodilačkog. zanata, kad možemo kazati da prevod nije samo izraz dobre VvOlje već i krepke snage. A ujedno samo takva analiza može dati svoj doprinos napređovanju i razvoju prevodilačkog rada. Nema sumnje da Klopčičev prevod zaslužuje, pa i zahteva takvu analizu i tek tada će se moći stvarno i pravično istaći sve njegove odlike, kao i sve mane, i načelno progovoriti o tome kako treba da prevodimo poeziju. Doduše, o tome svaki prevodilac ima više manje utvrđeno mišljemje, ali se o tome, kođ nas još nije javno raspravljalo. A da je takva diskusija potrebna, dokazali su nam događaji u vezi sa prevođom Prešernovih nemačkih pesama.

Najzad treba istaći da se sadašnji izbor prevedenih Puškinovih pesama ubraja među retka, više manje celokupna, izdanja stranih pesnika na slovenačkom jeziku. Takvih publikacija Slovenci imaju vrlo malo; većina preveđenih pesama rasturena je po časopisima i listovima, a tek u poslednje vreme ih dobijamo i u opširnijim književnim zbirkama. I u tom posledu je prevod Puškinovih besama događaj u slovenačkoj prevodnoj literaturi. Dušan PIRJEVEC

Ohnova Čuvpnom „KnijažBVOM dvora“ na Rabi

Konzervatorski zavod na Rijeci obavjo je tokom 1950 godine vrlo obimne i Vrlo značajne rađove na mnogim našim ostrvima, naročito na Rabu i Krku.

Obnova »Kneževog dvora«, divne građevine kasnogotskog stila na prelazu između XIV i NV veka, svakako je jedan od najvažnijih poduhvata ovog Zavođa Ovaj kulturni spomenik bio je veoma ruiniran i pretila je opasnost da se sruši. Da bi se to izbeglo i da bi se ova značajna građevina spasla, pristupilo se njemom sistematskom rušenju i ponovnoj izgradnji od istog materijala. Rušenje su izveli stručnjaci koji su numerisali svaki kamen, i kasnije, kod ponovne izgradnje, stavijali su svaki kamen na njegovo staro mesto. Neki kameni delovi dvora bili su ipeW toliko trošni da su morali biti zamenjeni novim. Da bi se došlo do istog kamena od koga je u dalekoj prošlosti bila izgrađena čitava ova građevina, „saradnici Zavoda OSOTU su na Rabu i jedan novi kamenoom. {

IIHHRAIIRRIIIIIAHHHHIMI i 00000ni000000111140100000(1014111111 101111 11 }104101011}H

Mira Glišić: Crtež

Pređrag Milosavljević: Skica po staroj · kineskoj skulpturi

POVODOM PREMIJERE VUČJAK”

(Nastavak sa pete strane)

je toliko vremena da shvati šta se dogodilo ier je Horvat već uzeo šešir i nestao, a zavjesa se spustila.

Baš u toj zadnjoj sceni potrebno je mladom glumcu, kao što je Drago Krča, režiserovo iskustvo i pomoć. Drago Krča pokazao je da je dorastao i takvoj teškoj i složenoj ulozi kao što je Krešimir Horvat. Istina, u furioznim scenama katkada počinje previsokim tonom i zbog toga se događalo da kreščendo izostane baš na onom mjestu gdje bi tekst to naročito zahtijevao. U lirskim partijama svoje uloge, kao na primjer u prvom činu, u monologu i u dijalogu: sa Marijanom, znao je izraziti bespomoćnost, nježnost i dati svome liku neku poetičnost što ne bi umio glumac bez značajnog talenta. Horvat. kakvog ga je on ostvario, imao je u svojim najjačim partijama nešto od mladića — skoro još dječaka koji je zalutao u prašumi.

Kreacija Vike Podgorske u ulozi Margetićke ostat će nezaboravni događaj. Ona je dala neku modernu seosku Mariju Egipćanku koja plaća svojim tijelom lađarima za svako pre=, bacivanje na obalu. Ona je uvijek duboko nevina. Treba živjeti i hraniti djecu i pošto se od foga ne može pobjeći, ona se podvrgava tom zakonu, i Viki Podgorskoj vjerujemo da nitko ničim nije mogao uprljati Marijanu. Ona je iskrena i onda kada laže, jer sve što čini, čini naivno u iskrenom uvjerenju da je to nužno. Zna bespomoćno plakati, ail ta njezina bespomoćnost zna se pretvoriti u neku nadčovječansku upornost ili animalnu žilavost, Živjeti treba. Scena u prvom

· činu kada silazi sa svog kreveta i pri-

lazi Horvatu i scena u drugom činu kada udari glavom o vrata iza kojih je Horvat, zatim. scena u istom činu, kada priznaje sve, ali ne kao optuženik nego kao tužilac — pretstavlja takvu skalu emocije koja spada u red zaista velikih glumačkih ostvarenja.

Sonja Sirokova pravilno je shvatila i temperamentno i sa vještinom ostva– rila lik Eve. Stalno sa cigaretom u ustima i neprekidno navijajući gramofon (u trećem činu) sugerira atmosferu nestrpljenja nekoga koji je u pustinji i čeka, i koji je odlučio da bježi čim to bude moguće. Senzualna, nesentimentalna do surovosti, vidi se da se naučila surovosti u vrlo surovoj školi. Kada u trećem činu pokazuje sanduk sa opljačkanim zlatom, gesta kojom otvara sanduk, uvjerava nas da ta Eva nikad neće rezignirati, ni pod koju cijenu.

Školski odbor triju seljaka, Viktora Leljaka, Emil Kutijara, Josipa Maričića pretstavlja plastično duh sela, snagu, lukavost, nemilosrđnost onih koji nikada nisu dobili ništa od drugih, a naročito ne od učenih. Sve je rečeno ako se kaže da su glumci bili na visini autorova teksta, bili su zaista seljaci ne samo po maskama nego i u kretanjima. i u glasu i u načinu kako su se međusobno katkad jednim pogledom mirno sporazumjeli nasuprot došljaku intelektualcu. Njihov mir nepokolebljivo raste u istom razmjeru u kome ga njihova žrtva gubi.

Hinko Nučić u ulozi Hadđrovića djelovao je dobrotom i toplinom umorna starca. Naročito je dirljivo istakao samilost starca prema mlađiću koji još ne zna šta ga čeka. Dobro je što je režiser prekinuo sa izvjesnim predrasudama, sa izvjesnim praznovjernim strahom od naturalizma. Ono što kaže izmučeni stari učitelj mlađomu, ne bi djelovalo tako prisno, konfesionalno da stari, dok govori, ne stoji u gačama.

Realistički stil drame ne isključuje naturalističke detalje. Tako u predigri brutalnost sukoba između Vengera Ugarkovića (Viktor Bek) i šefa redaktora (Mato Grković), uz učešće »metteura« (Boris Andrejević), koji se odigrava trenutnom brzinom, samo potcrtava, kao kontrast, ono što je bitno u samoj predigri: to je ono što pret= stavlja lik Polugana. Sven Lasta u toj ulozi bio je zaista vanređan, Način kako puši, pomalo astmatički, kako sjedi kod stola, glas njegov, kako je kao prikovan uz telefon — sve to pretstavlja uništenog čovjeka čiji se život sastoji samo od mučnog reagiranja ruiniranih živaca. Njegova je glavna reakcija umor, pomiješan sa gorčinom, koja je neizlečiva. Njegova gluma uvjerava nas da je u ovoj redakciji, i uz mrtvaca u haustoru, go-

'tovo normalna pojava takav paranoik

kao što je prevareni i pregaženi prolesor oživotvoren, na .sugestivan na= čin, od Viktora Beka. · ' Odlika je pretstave da su svi glumci, i oni sa manjim ulogama, dali nijansirane i plastične likove u potpunom skladu sa cjelinom preftstave.

Scenograf Kamilo Tompa naročito je uspio sa inscenacijom trećeg čina, koja je bila lijepa i strogo usklađena sa potrebama same radnje.

Ervin ŠINKO

KNIIŽEVNEINOVINE ————————

_ TRI ZBIRKE NAŠE |. MLADE LIRIKE

(Đuro Snajdđer — »Znoj za čelik«, Slobodan Berberski — »Za kišom biće i · duga« Slobodan Novak — O »Glasnice u oluji«)

aša današnja lirika ima bogatiju i raznovrsniju tematiku nego što ju je

N imala ona do Oslobođenja. Do pre Prvog svetskog rata pesnici su obra-

đivali skoro samo patriotizam, ljubav, i lepotu prirode. Kasnije, posle

rata, unesen je u poeziju i nemir, prevratničkog doba, nemir koji je bio obu-

hvatio svu Evropu ' urodio raznim modernizmima. Javila se i socijalna lirika.

A naši današnji pesnici imaju pred sobom, osim kulturnog nasleđa, još i teška

iskustva iz okupacije i zarobljeništva, imaju grandioznu sliku Narodnooslobo-

dilačkog rata, i imaju priliku đa prate, čak i da učestvuju u socijalističkoj izgradnji svoje zemlje, :L ZN i 7

Mora se, nažalost, konstatovati činjenica da naša najmlađa lirika, pored svega toga, svojim umetničkim ostvarenjima, uglavnom, ne odgovara kvalitativno obilju savremene tematike. Uzroci te pojave su ne samo subjektivnog već i objektivnog karaktera, a ovi bi se mogli objašnjavati, donekle čak i opravdavati, raznim socijalnim nužnostima datog trenutka, što će biti dužnost naših pozvanih kritičara, (pored one druge, još važnije, pedagoške dužnosti).

Spomenimo nekoliko osnovnih nedostataka naše najmlađe poezije. Autori se, pre svega ne razlikuju dovoljno jedan od drugog, njihovi poetski radovi nisu dovoljno individualizirani. Ako pročitamo nekoliko zbirki današnjih stihova, posle izvesnog vremena nećemo znati koje su čije dok ne pogledamo na korice knjige. Uzrok fome nije sličnost u temama (rat, izgradnja itd.) nego baš sličnost u ličnom tonu. Najrasprostranjenija tema u svetskoj literaturi je ljubav, pa koliko raznolikosti u njenim obradama! Uzmimo samo primer iz naše nedavne prošlosti. Nazor, Vojislav Ilić, Đura Jakšić, Vidrić, ili oni između dva rata — Krleža, Ujević, Vinaver, Sibe: Miličić, Cesarec, Rastko Petrović, Crnjanski, Marko Ristić, Krklec — ko je na koga ličio? Niko ni na koga, ni početnim ni završnim stihovima. Dučić i Rakić liče jedan na drugog samo i isključivo po formi stiha, a na Drainca je Jesenjin uticao više nego ijedan domaći pesnik. . i

Drugi težak nedostatak naše mlađe lirike je u tome što njeni autori shvaćaju socijalnu temu — a ona je sad pretežna — više manje kao propagandu u deklarativnom smislu, nemajući snage da joj pristupaju slobodno i da je obrađuju stvaralački, da je tretiraju kao sirovinu od koje treba dobiti plemenit metal. Zato u mnogim današnjim stihovnim (i proznim!) sastavima nalazimo puno reporferskih i vulgarnih, tojest umetnički neubedljivih elemenata. Ne shvaća se dovoljno da nema humane teme koju umetnik ne bi mogao podići na dostojnu visinu. (Setimo se samo Vitmana i Jirži Volkera). i

Od drugih mana treba spomenuti aljkavost forme i nedostatak logičnosti.

Sve ove zamerke mogle bi se učiniti i autorima navedenih zbirki stihova. Đuro Šnajder, na primer, ne neguje formu u dovoljnoj meri. Pesme »Svećenik« i »Nedaleko Osviencima« su stihovana proza. On nije strog u čišćenju svojih stihova od opštih mesta. U pesmama. o izgradnji ima pomalo i frazerstva. Dozvoljava sebi apstrakcije izraza (»bilo slobođe kuca nezaustavljivo«, »sjeverac u krvotohu sanja zaleđenu krv«). Subjektivan doživljaj kvari radi programskog efekta (on zove mrtvu devojku đa mu se pojavi u suton »s vijencem što su ga valovi spleli«, ali samo zato da bi joj rekao kako su letos — »najveći tunel prokopali«),

Slobođan Berberski, pak, često zanemaruje smisao rađi slikovanja. On će, kad mu ustreba, uporediti sneg sa suzama, za ruke će reći da su »dva krila bele lastavice« i »rana rosa s rešetke tamnice«. Takvog i sličnog stihotvorenja ima u njegovoj zbirci poviše:

I zboriš: ne stani, o ne stani, Mile. Ne daju ti novo?! Ne slušaj, Ne pitaj. Rij duboko, dublje, zemlje žile.

Rij i uči, i uspravan hita] —

kaže:on rudaru u pesmi »Bor«. Zbog nedovoljnog osećanja ritma i nedovoljnog smisla da razlikuje bitno od sporednog, banalno od nebanalnog, Berberski se u ovoj zbirci često ogrešuje o osnovne zahteve poezije.

Slobodan Novak je stroži u obrađivanju materije, pa i on češće popusti u fonu. Stihovi o poseti selu Predilu više su minijaturna reportaža nego što su pesma. Ni kompozicija zamisli nije uvek na odgovarajućoj visini (»Most na Rječini«), a besmisleno apstraktnim izrazima ne može ni on uvek da odoli (»pamučni prasak«).

Ovi i slični nedostaci svakako nisu uslovljeni samo subjektivno već i objektivno. Jedan od mnogih objektivnih faktora u razvoju literature nesumnjivo je književna kritika. Ona ne samo što donosi sudoye nego, objašnjavajući ih i obrazlažući, ukazuje na greške, na mogućnosti njihovih otstranjivanja, a time potstiče pisce na dalji rad, i tako, u krajnjoj liniji, usmerava literaturu u njenim začecima. (Apsurdno je i pomisliti, naravno, da bi iko mogao sastaviti udžbenik po kome bi nastajali talenti). Saveti, pa čak i izvesna praktična uputstva mogli bi da skraćuju put sazrevanja brojnih pisaca. Naši pozvani kritičari, oni koji u tom poslu imaju rukovodeće uloge, međutim, toliko su zauzeti na drugim sektorima da nisu u stanju da se potpuno posvete svome pozivu.

U ofsustvu, dakle, profesionalne književne kritike, neki su naši pisci prinuđeni da eksperimentišu duže i više nego što bi to moralo da bude. Kod Novaka, Šnajđera i Berberskog ima nedostataka koji nisu bili neizbežni. Oni pokazuju upornu volju da se izraze, i daju do znanja da imaju šta da kažu, U pesmama Slobodana Novaka oseća se čak izvesna lakoća saopštavanja. On se, uz to, odlikuje smislom za lirsku ekspresiju, sažetu i slikovitu:

Oko nas noć «bez krova i bez neba, iz noći zvijerka šćućurena vreba,

Vrlo je izrazita i slika atmosfere oko rudnika u Mandžuriji, u kojima kineski ruđari kopaju ugalj za svoju armiju:

U oknu mrak, u polju dim, nad zemljom sviće od plotuna&.

Novak poseduje i moć uživljavanja.. Pesme o četrđeset gluvonemih na radilištu možda su najlepše u zbirci. U njima je pisac istinito i ubedljivo dao njihovu duševnu patnju što ne mogu da pevaju pesme sa ostalim drugovima iz brigade, što ne mogu da čuju trubu ljudski govor i pesmu ptica. Njima su »oči sluh i krik«, vetar im »zastruji lepljiv pod prstima« i »grudi bi morale pući — pjesama prepune«.

Đuro Šnajder se ovom zbirkom takođe afirmisao kao pesnik. Događaje i pojave o kojima piše on proživljuje. Iz nekih njegovih pesama zrači istinsko uzbuđenje:

Hladna, hladna usta riba brste na usnama njenim.

Pesma o bolnici (1 i 2, str. 37) jedna je od uspelijih u našoj mlađoj lirici. Zaista, nema poezije bez logike. Da bolesnik nije imao temperaturu, njegova bi priviđenja bila nameštena i slika ne bi imala istinit efekat.

U zbirci Berberskog, pored svih, krupnih nedostataka, oseća se frag poezije, Ima stihova, pa i čitavih pesama, koje potvrđuju da njihov autor poseduje izvesnu poetsku rudu. Bez nje ne bi mogli nastati neki stihovi, kao na primer:

I tebi što nemir noći je u kosi.

Pesme »Proleće«, »San o sreći«, »Za kišom biće duga« otskaču od mnogih u knjizi neposrednošću izraza i lepotom sadržaja, a pesma »Zapis na zadružnoj njivi« sva je poletna i čista od svih primesa koje bi mogle smetati osnovnoj

zamisli. Risto RATKOVIĆ

PLANINE ! LJUDI

(Nastavak sa prve strane) Jedino pejzaž visokih planina budi

movine. Svešću, rođenom iz tog kamenja, slušao je arhaični svet tog pejzaža, tako da strmi vrhovi, grebeni

HWWWŽWZŽWWN=X~•zT"

vrlo malo uspomena. I pored mnogih slika. Ni slike Ferdinanda Hodlera to ne čine. Možda zato što su vezane za

simbole koji su nam tuđi. Možda i zbog. njihove stilizovanosti, iako, i odvažnost i istina govore iz usamljenosti Hodlarovog sveta planina. Ali te planine doživljene su i gledane izdaleka. U njima je ona sudbinska ravnodušnost nepristupačnih predela pod večitim snegom, u kojima korak putnika ne ostavlja traga, u čijem, prostoru nema uspomena na čoveka, već samo uspomena na struje .glečera, na .blistave pustinje pravremena...

Od slikara, izgleda mi, crnogorski umetnik Petar Lubarda najdublje je osetio nagomilano kamenje svoje do-

planina i bujica koje sve otržu nisu daleke kulise prirode, već su prožeti usamljenim zvukom pastirskih poklika, oživljeni škrtim i mračnim govorom stanovnika planina.

Jedan je od poslednjih dana meseca marta. Sunce koje blago greje visi nad obronkom brega sa koga posmatramo ispucali lanac planina, čiji še peščano sivi masivi izdižu iz mekog hermelina večitog snega.

Sneg i beli magličasti oblaci uvi= jaju vrhove planina, kao veo, kao dim, kao magla, kao što se i svi daleki i dalekosežni ciljevi nalaze u neizvesnoj“svetlosti naslućivanja.

i O. i L. BIHALJI-MERIN

Odgovorni arednik:; Jovan Popovi6, Beograd, franouska broj 1 — Stamparia eL base Beograd, Kardeljeva ŠL

BROJ 1

___ T—.e

| KULTURVE VESTI

»MANDRAGOLA« NA ZAGREBACEOJ POZORNICI — U Zagrebu je izvedena Pot mljera »Mandragole«, pozorišnop MID OR: u bet činova od Nikole Makijave MEPiČGA sovitog florentinskOg. političara, ONU ra, estete i književnika iZ XVI VES n piba »Mandragoli« Makijaveli razgoličuje Saba reakcionarnu ulogu crkvenil KORENI) Italiji toga vremena. Glavne uloge CDs čili su: August Cilić, Mila Popovi OR Žagar, Mira Župan. Eliza Gerner, VO |O Đukes, Petar Korgić i Đorđe MilaXOVDelo je režirao Ljudevit Valić., scens u OZ brađu dao je A. Augustinčić, a muzič estvo Đorđe Vajs. O VMandragolue je prošle sezone prikazala italijanska drama riječkog pozorišta je bila prva izvedba OVOPK dela.

· IZLOŽBE LIKOVNIH UMETNIKA SLOJ VENIJB — Izložbe koje će u OVOJ, ORO organizovati likovni umetnici razlikovace se od dosadašnjih u prvom redu DO tome što će biti otvoreno mnogo više samostalnih izložbi pojedinih slikara nego ranijih godina. Tako će od slovenačkih slikara prirediti samostalnu izložbu Riko Debenjak, Maks Sedej, i Franc Tratnik. Sem jesemjih, proletnjih i drugih izložbi koje će prirediti republička udruženja likovnih

· umetnika, biće organizovane i savezme iz-

ložbe. Tako će u Ljubljani biti otvorena izložba vajarskih radova ikovnih umetnika Jugoslavije.

SAVET ZA KAZALIŠNU UMETNOST U ZAGREBU — Pri Ministarstvu za nauku i kulturu NR Hrvatske formiran je Savet za kazališnu umetnost u koji je ušlo četrnaest, istaknutih kazališnih radnika i stručnjaka iz Hrvatske. Na prvom sastanku rasmatra– ni su zadaci Saveta u rešavanju umetničicih i drugih problema i osamostaljenju kazališta u republici.

•

PREMIJERA CANKAREVE DRAME »SA-“ BLAST U DOLINI ŠENTFLORIJANSKOJ« U LJUBLJANI — Ljubljanska drama dala je početkom decembra prošle godine premijeru poznate Cankareve farse »Sablast u dolini Šentflorijanskoj«. Izvedba ove VTlo oštre satire na račun tadašnjeg slovenačkog društva pretstavlja značajan korak napred u mozaiku prikazivanja. Cankarevih dela, a slovenačka štampa ocenjuje ovu premijeru kao jednu od najboljih pretstava slovenačke drame.

AUSTRISKI KOMPOZITOR MARMS U LJUBLJANI — Slovenačka filharmonija izvela je u Ljubljani orkestarsko delo austriskog kompozitora „Jozefa Marksa. Ovo je prvo izvođenie Ovog dela, na kome je prisustvovao sam autor. Jozef Marks, čiji je đed iz Bjelovara, rano se upoznao 85 našim muzičkim delima i popularisao ih po svetu, a u nizu članaka i eseja neDre idRo je ukazivao i na vrednost savremenog jugoslovenskog muzičkog stvaralaštva., Jozef Marks poznat je u svetu kao kompozitor pune, obptimističke, harmonski raznovrsne i melodisku gipke invencije u kojoj se ogleda romantični linizam kao osnovni odnos prema muzici i umetnosti uopšte. Bio je profesor bečke Akademije za muziku i balet, član mnogih umetničliih udruženja u svojoj zemlji i u inostranstvu. Njegove kompozicije, kako VOkalne tako i instrumentalne, poznate su po celom svetu. Napisao je više stručnih dela, a sada piše opširnu knjigu o svojim estetskim shvatanjima muzičkog stvara-

laštva. •

PREMIJERA DRUGOG SLOVENAČKOG UMETNIČKOG FILMA — Dvadesetog decembra prošle gođine održana je u Lihibljani premijera drugog slovenačkog unietničkog filma »Još će biti proleća«, kojl je dosad bio poznat pod radnim naslovom »T'rste To je, posle filma »Na svojoi zemljić, drugi slovenački umetnički film. Scenario je napisao poznati kniiževnik France Bevk, a režirao ga France Stiglie. Muziku za film komponovao je profesor Marijan Lipovšek, a izvodi je Simfonijski oTkestar, pod upravom dirigenta Jakova Cipcija.. Glavne uloge igraiu dramski glumci iz pozorišta Ljubljane, Rijeke, Trsta i ne&ih manjih lokalnih pozorišta. Film »Još će biti proleća« sniman je u rlječkom bro-

' dogradđilištu i na Krasu, a unutrašnil snimci izrađeni su u ljubljanskom filmskom ateljeu. Radnja filma odigrava se u Trstu, u proleće 1945.

•

KNJIŽEVNO VEČE ZA POLJOPRIVREDNE RADNIKE — Mađarski pisci organizovali su 22 đecembra prošle godine uspelo književno veče za poljoprivredne radnike Poljoprivredne stanice u Subotici. Radove su čitali Ištvan Latak, Imre Čepe, Maćaš Šebešćen i Laslo Kopecki.

BIBLIOGRAFIJA

France Bevk: Obračun, novele. Izdanje »Državne založbe Slovenije«, Ljubljana 1950, str. 398, cena ?

Anton Tomaž Linhart: Zbrano đelo, prva Kknjiga, (Županova Micka, Ta veseli dan all Matiček se ženi, Miss Jenny Love, Blumes aus Krain, Pisma, Dostavek). Izđanje „Državne založbe 'Slovemije« VMNjubljana 1950, atm 590, cema

šanko Kersnik: Zbrano delo, druga knjis ga, (Ciklamen, Agitator, humoreski dad nje »Državnme maložbe Slovenije«, M,4hWijaha 1950, str. 856, cema ?

Ljubomir Nenadović: Pisma iz Itallle, Izdanje »Jugoslovenske Wknjige«, Beograd 1950, ćirilicom, str. 114, cena ?

Ante Kovačić: U registraturi, roman, Iz= danje »Tugoslovenske knjige, Beograd 1950, ćirilicom, str. 405, cena ?

III UREDNICI,

Dušan Kostić, Tanasije Mladeno= vić, Jovan Popović

PRETPLATA ZA KNJIŽEVNE NO Za našu zemlju na 6 meseci 100 Glare aa godinu dana 200 dinara

Za Inostranstvo na 3 meseca 65 din a, - il ara, na 6 meseci '"r inara ·a gođinu d | đinara Šnšu *60

Broj ću.kovnog računa 102-903?| Pošt., fah ređakcije 617? 00 Poštanski fah administracije 629

Rukopisi se ne vraćaju

_ ”

“