Књижевне новине

SMRT PASTZ/NMIJ =5" SLOBODA NARODU

GODINA IV BROJ 11

Uredništvo: Francuska 7, teL 28-098 Adminšistraci|a:

Knrdeljeva 31. tel 24-001

NEKA I SAMI PJESNICI PROGOVORE 0 POEZIJI

Pisto TOoŠovIĆ

ini mi se, a to potvrđuje 1 sam

život, da su prošla ona vreme-

na kada je pjesnik samo pisao svoje pjesme, a drugi razmišljali i donosili sudove o pojedinim poetskim djelima i poeziji uopšte. Ne može se reći da se kod nas ne piše o poeziji i njenim problemima. Naprotiv. Piše se, možda i više nego što je potrebno; [ njoj se piše u svim mogućim, dnevnim i nedeljnim listovima, što svaka– ko ilustruje jedan probuđeni interes kod naših ljudi prema poeziji i svim onim probiemima koji muče pjesnike. Ali, postavlja se pitanje: ko piše te mnogobrojne napise o poeziji? Da li možda sami pjesnici? Ili ljudi koji samo periferno učestvuju u literarnom životu, ljudi koji imaju izvjesnih: literarnih- ambicija, pa žele, potstaknuti njima, da, na ovaj ili onaj način, izraze svoje utiske o jednom poetskom djeru. Mislim da neću reći ništa naTočito novo ako kažem da kod nas danas o poeziji pišu. polemišu i donose sud baš najmanje sami pjesnici. Rijetko je koji naš pjesnik (izuzimajući neke napise objavljene u zadnje vrijeme) progovorio o svojim shvatanjima poezije, o svojim poetskim uzbu-. đenjima i nemirima, o onome mučnom i uzvišenom »aktu stvaranja«, o svim onim trenutnim i dugotrajnim padovima kroz koje pjesnik dolazi do svoje poetske misli dok se izrazi, tj. dok nađe „odgovarajuću formu za roju emociju izazvanu poetskim doživljajem. Svega je toga kod nas vrlo malo. Ali zato ima dosta negodovanja, doBta, u izvjesnom smislu opravdane, srdžbe zbog površnih, anemičnih i neDOS: ODU Oe i drugih napisa koji se pojavljuju u našoj štampi o poeziji od strane onih ijudi koji nisu sstručni«, što sve skupa baca jedmu tamnu sjenku zaostalosti i provincijelizma na naš književni život.

Bilo bi zaista ORO bacafti se

a:te lju- „me kilometre, ftrošeći sitničarske'snagı -

ye: kamsnjem.,m ge aaa ih osuđiti ili optužiti za

sve one prigovore. što ih vrlo često čujemo sa strame, naročito kad je u pitanju kvalitet naših listova i časopisa. Krivicu, prije svega, snosimo mi sami. Jer, da mi sami, najiskrenije nošeni onom poetskom unutrašnjom Sstvaralačkom strašću, bez koje nema i ne može biti pisca, progovorimo smjelo i bez predrasuda jedan o drugome i o svim onim poetskim problemima s kojima takoreći svakodnevno živimo, koji su ili moraju postafi smi8&ao našega života, traženja, stvaralačkih nadahnuća i nemira, naš bi kmnjiževni život tek tada bio u pravom smislu odraz naših pravih literarnih mczućnosti. Ovako, ćuteći i prepuštajući stihijski da o poeziji govore samo periferni ljudi — »nestručnjaci«, mi dolazimo u situaciju đa se prećutno &lažemo s onim tvrdnjama da naši pjesnici nemaju šta da kažu o poeziji, tj. da nemaju svojih izgrađenih shvatamja o poeziji do kojih su došli jednim poetskim i intelektua!mim napomom. (Ovakvi prigovori dolaze djelomično od onih ljudi koji nihilistički potcjenjuju zaista značajna dostignuća naše savremene poezije, nekritički hvaleći i afirmišući neke sfrane, uostalom, davno utvrđene i ovještale MImjiževne vrijednosti, a djelomično i od onih »naših kritičara« koji samouvjereno pretenduju na položaj nekaKkvog neprikosnovenog arbitra u poeziji). Mi moramo ođbbaciti ovakve tvrdnje, priž:e svega, jer su one suštinski nespojive sa samim kreativnim smislom poezije. Ne može se ni zamisliti istinski talentovani i zreo pjesnik koji »nema šta da kaže o poeziji«, o poeziji koja je on sam, njegov život. smisao njegovog postojanja. U groznici svojih

stvaralačkih ftražemja, koja su prepuna i najrađosnijim trenucima kao i mnjgorčim razočaranjima, on dolazi do svoje poetske realizacije, ali i do mncgobrojnih i raznolikih zaključaka, stiču“i ogromna teoretska i praktičnozanatska iskustva, koja formiraju i Obogačuju njegov pogled na život i poeziju dajući nove crte i boje njegovom poetskom ujiku. Ovim ne tvrđim da se jedan pjesnički lik, jedna poetska indiviđualnost, ne može sagledati sa,no kroz njegova poetska ostvarenja. Želim samo'da istaknem da jedino istinski stvaralac može najistinitije, najstrastvenije i najdublje, kao stvaralac, da prodre do onih najskrivenijih dubina poezije, do onih najsuptilnijih i najapstraktnijih njenih poriva do kojih ne može doprijeti sholastičko oko nekog staromodnog i uvelog šema-

ftizovanog profesora. Ali, neko će mi reći: »Pa gdje su naši kritičari«, Da, gdje su naši kritičari! Da ]i možemo kritikom nazvati sve cno što u našoj štampi često pišu raznorazni emomimmi recemzenti, prikazivači knjiga i časopisa? Da ]i mošemo pođ naslov naše kritike staviti

sve one moguće improvizacije, školske šastave, sholastička mudrovanja, didaktička i vulgarizatorška fraziranja, kojima obiluje dobar dio takvih i sličnih napisa? Ji, zar možemo nazvati našom kritikom ono što pokatkad, tek da se vidi da su još živi, objave neki od naših eminentnih »kritičarskih pera«; jasno, ne o našim gorućim savremenim problemima zbog kojih smo nemirni, zbog kojih ne možemc da spavamo, već o »arhivskim temama«. Ne bih želio da neko pogrešno zaključi da sam protiv pisanja o literarnim problemima i književnim portretima prošlosti. Ali smatram da naš savremeni kritičar, naročito u ovim našim izuzetnim okolnostima re:ativne uspavanosfi na– šeg književnog života, mora prvenstveno da se okrene licem prema savremenim literarnim problemima, da nam ih strastveno istražuje i otkriva, Nije nimalo slučajno što je teoretska misao u našoj ekonomskoj i društvenoj nauci otišla danas toliko naprijed, zahvaljujući njenim smje“m protagonistima, da ona u svijesti naprednih i demokratskih ljudi u svijetu sve više postaje jedna od onih rijetkih svijetlih zvijezda koje se naziru na mutnom i potištenom nebu iznevjeremog socijalizma, ohrabrujući ih svojom svježinom i novim stvaralačkim iskrama. Jer, nju vođe ljudi najdublje stvaralački uznemireni i beskompromisni, tražeći u ovoj frenutnoj kominformovskoj pustoši misi i istinskih humanih ideala, novu i svježu misao o našoj budućnosti. A mi, u literaturi, (avaj!!!) zaostajemo za njima nebroje~

i nerve đa bi jeđan drugome dokazali kako u srpskom jeziku riječ »grad« označava srednjovjekovnu tvrđavu, a ne ono što se podrazumijeva pod riječju »varoš«, čemu bi nam se ironično nasmijao i sam Vuk.

Neko je s pravom rekao:

»Nama danas nedostaje jeđan Skerliće. A pođ tim je mislio: nama nedostaje jedan strastveni borac u kritici koji će stvaralački beskompromisno i smjelo prezreti sve stare zablude, predrasude i navike svoje zaostale sredine i izboriti se za svoja uvjerenina, a na taj način uticati i na 'teraturu i na literarni život.

A takav borac može biti jedino pisac — stvaralac. Jer, čini mi se, donijeti sud o jednom poetskom ostvarenju takođe je rezultat} jednog kreativnog procesa, slično onome kao kod pjesnika. Jer kritičar donosi sud o poetskom djelu razmišljajući kreativno nad njim, a to znači đa on u sebi u izvjesnom smislu reprodukuje onaj cjelokupni stvaralački proces pjesnika od momenta poestskog nađahnuća, pa skroz sve one mnogobrojne i mučne grčeve stvaranja i poetskog traženja, do konačne reaiizacije poetske slike. Prema tome i kritičar mora posjedovati nešto što se zove talenat ili moć kreativne inspiracije: ako to ne posjeduje (kritika nije isključivo kontemplativni metod) on nam ne može objasniti i portretirati pjesnika u potpunom bogatstvu boje, ritma, emocije. Ali u praksi se, sticajem okolnosti subjektivne i objektivne prirođe, u velikom broju slučajeva dešava da sud o jednom poetskom ostvarenju donose ajudi koji po svojim unutrašnjim predispozicijama nisu dorasli niti imaju išta za{edničko sa stvaraocem, pa prema tome nisu objektivno ni u mogućnosti da dopru do svih onib svjesnih i potsvjesnih potsticaja njegove fantazije i najsuptilnijih njegovih poetskih uzbuđenja. Zato mislim da su i istinski kritičari ustvari stvaraoci sami pjesnici, da se oni, isto kao pjesnici, ne mogu osloniti isključivo na svoj intelekt. Samo se površni i neinventivni ljudi, koji imaju jedino pretenziju da se nazovu kritičarima i ništa više, služe isključivo svojim ne-

· duhovitim medđitacijama, a ne znaju,

i ne mogu, da nađu jedinstvo onoga svjesnog i potsvjesnog metođa bez čega mema ni istinskog pjesnika niti istinskog. kritičara. A dok još nemamo takvih, »ideamih«, kritičara, neka dotle pjesnici progovore o poeziji i unesu svježinu poezije u našu zamorenu i uspavanu književnu almosferu.

LIST ZA KNJIŽEVNOST I

Desanka. Maksimović

{Otoloće /1d „Kasmetu

JE malo, počeće da cveta

iivada i nebo zvezdano,

zamirisaće prva tr · Bez zara, ujutru rano,

pusti me, majko, da pođem,

i ja na to imam prava.

Hoću da mi miluju kos vetri što idu sa Kosova,

što sa susede Šare slaze;

da zaspim pod nebom

da mi padnu prohriadne rose

na kose, na obraze.

Majko, senku ovu mi skini,

veo koji mi oči krije,

hoću proleću da se pokažem čim se pomoli u daljini, čim sjaši usred Metohije.

Čini mi se majko, leptirica sam

· učaurena u svilu mrku,

a sunce me u polje zove, zove, u let, rojenje, potoka trku;

čini mi se da imam sk

prelake skute Jleptirove.

Čini mi se ptica sam, s

gatvorena uvek u krletku,

a dan se okolo svetlošću puni, nebo oblačcima belim cveta tužno je to i ptić da sam samo, samo ptić da sam žutokljuni,

A jurila bih još kao dete, sela bih na ljuljaške vetra &veže,

BEOGRAD. UTORAK 13 MARTA 1951

ava.

jasnim,

ute

a Kosmeta,

pa da pod nebo čak poete,

višoko iznad šume naše

odakle sunce prolećno žeže,

Htela bih da mu pokaž

em lice,

da mu pristupim bez bojazni, večitom tome vatrenom stvoru,

i da ga pitam ko me ka:

zni

da poknivena lika idem _ ·u ovu prolećnu, kosmetsku zoru.

Izlazim, gledaj me, zoro nad šumom, ti, na vidiku oblače rami, gledajte me, maj čobani,

ee ae yasıt

.-konjaniče što minu drumom,

at RATOVI “OTAC

ptico, čija pesma sna mi ne 'da.

Gledajte, ljudi, lice moje,

kako se mesec i sunce

gleda,

Izlazim otkrivenog jutros lika

sa Srpkinjama u polje gledaću pravo u sVOg vi

i ja, Tsnika:

|) moje oko ponosom sija, i u njemu se jutros vidi

celo Kosovo i Metohija.

Izlazim, pođi, majko, do praga,

ali ni koraka ne idi dalje,

gledaj me samo izdaleka

i neka ti se srce razdraga.

Gledaj me, majko, zoro nad šumom. Izlazim, Proleće u polju čeka.

~—~.“<—<.«-.i tKt

| -

KULTURU

LIST IZLAZI JEDANPUT NEDELJNO ~ |

PRIMERAK b dinara

UPINGI IZ FIMNKE

Zuvojiun Zdravković

va putovanja ostaju duboko u sećanju, i ona koja nas vode u neprijatnosti i ona koja nam donose radosti. Krenuo sam na put u Helsinki, glavni grad Finske, ne kao turista-radoznalac, već kao dirigent, poslom. Radosno pulovanje. I zato što je ovo putovanje bilo vezano za muziku, za moj najdraži posao, u njemu je bila pojačana draž susreta sa neočekivanim i mepredviđenim koje nam putovanje obično pruža. Spremajući se za put, upitao sam sebe šta znam o muzici Finske. Našao sam u svom sećanju priličan broj imema njenih muzičara, koje je natkriljavalo proslavljeno ime kompozitora Jama Siberiijusa, čija su dela najviše izvođena u skandinavskim zemljama, Engleskoj i Americi, a prilično i u ostal}om kulturnom svetu. Razmišljajući

Jan Sibeijjus

o popularnosti ovog kompozitora koji je više puta izvođen i kod nas, nisam ni izdaleka slutio šta on znači za svoj narod,

Pitao sam se ftakođe na kakav ću orkestar naići. Ali ono što mi je naročito zadavalo brige pri porasku bila je činjenica da ja ipak ne znam mnogo o tom malom i hrabrom narodu. Sve što znam to je da je nastao iz uralsko-altajske grupe naroda, da do početka devetnaestog veka nije ni igrao neku veću istorisko-kulturnu ulomu u svetu; da Finska ima na hiljade i hiljade jezera i pomnata „kupatila, „takozvane »saune«, da je među prvim zemljala 'u sporu, da zauzima wdamas značajno mesto u proizvodnji celuloze; da ima zbirku narodnih pesama, koju je počeo da skuplja početkom devetnaestog veka lekar Zaharije Topelijus, a od koje je Elias Lenrot sinte-

ZA BR/E : POUADANIJE INFORMISANJE

Fiše:

Crtež Džumhura MLADEN LESKOVAC

teo bih da skrenem pažnju na

jednu prazninu. i nedostatak

naše štampe koji bi se, mislim lako a uz nesumnjivu korist po nju i naš javni život mogao olkloniti. Počeću jednim primerom: verovaino će on najbolje ilustrovati smisao moga predloga.

Nedavno sam, spremajući za štampu jedan svoj rad, napisao da je Vuk od Gruje Mehandžića dobio poznatu narodnu pripovetku o #/Baš-Čeliku Napisao sam to oslanjajući pamćenje, a ono, kao što znamo. tako često vara. Vuk je od Gruje Mehandžića zaista dobio 1829 nekoliko lepih i važnih pripovedaka Nemušti jezik, buka i devet'paunica, ŠStojša i Mladen, Đavo i njegov šegrt, Prava se muka ne da sakriti, Aždaja i.carev sin. Ko manje ište više mu se daje, U cara Trajana kozje

iiiiđqm<c II Cs —K_—–1R1—1_ i TC x. ________ ——————— —_———_—_—_—_—__ —I–—m—I—II–I–: II IIIIIIioiV II: IIm::i. sss i —K——K==

sena”

Zlatna ja-.

DOKUMENTACIJU

uši, Usud —, ali je priču o BašČeliku dobio od Maksima · Škrljića. U rasejanosti, u lenosti da se dignem od stola i podatak proverim, ja sam, umesto Usudđa, pripisao Mehandžiću Baš-Čelik. U poslednjem trenutku, u mašinskoj reviziji, stigao sam ipak da pogrešku ispravim: samo tako { znam da sam je uopšte načinio, Šta bi međutim bio da je nisam primetio? Šta je uopšte sa onim našim pogreškama koje ne primetimo na vreme, — jer takvih ima, i verovatno ne samo kod mene? One doduše ostaju ono što jesu — netačne tvrdnje, znaci neznanja, nepažnje —, ali i greške koje imaju tendenciju da se nature kao istine; čak, u našem naučnom i književnom životu one su posebno opasne, i mogu se vući izuzetno dugo. Najzad, ogromna m. većina čitalaca veruje naštampanome. A međutim, od naveđene većih i manjih grešaka ima pa nažalost i mora biti s vremena na vreme, čak i kod sasvim pažljivih pisaca koji stvari dobro znaju. Pri čitanju, nailazimo na takve tvrdnje bezmalo svaki čas, i pisaljka ih nervozno podvlači, poigravajući po tekstu. Kada bi u našu sobu u tome trenuficu ušao, neko, uzviknuli bismo i nehotice: Pogle šta ovaj ovđe kaže: da je Gruja Mehandžić dao Vuku Baš-Čelika!

Međutim, stvar ipak ostaje i dalje .

samo na ispodvlačenom tekstu i onom prećutanom „uzviku. Netačna tvrdnja i nadalje zja sa stranica časopisa i knjige, a neistinom unakaženi fekst vrši svoju razornu funkciju. Kako sprečiti to?

Očevidno je, valjalo bi odmah intervenisalji. Međufim, kako? Povodi su odista katkad isuviše sitni — ili

nekako incidentalni. Zar o tome pisati »članak«? Jer mi smo nekako navikli da odmah pišemo članke:na-– a štampa nas je na to navikla. Kao da se stidimo pisati zbijeno, citirajući samo činjenice; kmo da nepre-

„nam se takvim čine —, specijalni i

pisa; neprestano kao da mislimo isklučivo na dokumentovanu raspravu ili esej, odmah od nekoliko stubaca. A niko nema vremena neprestano pisati takve članke, I najzad, svak vidi da ih i nema smisla pisati ako tamo nekakav autor odvali da je BašČelik Mehandžićev. Međutim, ako

čitaocima omogućimo vrstu reagova– nja u kratkim, zbijenim napisima od

stano pišemo za debele sveske časo

samo nekoliko ređaka, ako se populariše posebna rubrika gde će se moći dodirivati ovakva i slična pitanja, stvar će izgleđati sasvim drukčije. Ona uostalom nije nimalo nova. U stranoj štampi ona se odavno i uveliko praktikuje. To je jedna od najzanimljivijih, najpoučnijih i najčitanijih rubrika onde; mogla bi takva biti i kod nas. Čega svega onđe nema! Od učenih malih rasprava (stvar kašto krene oko naizgled beznačajne sitnice, pa se razgrana daleko i duboko) pa do običnih pitanja: gde bi se mogao naći ovakav i ovakav podatak, gde li ima pisama ovoga i oOvoga pisca, a ima naravno i sasvim stvarnih upozorenja povodom grešaka a la »Mehandžićev« Baš-Čelik. Saradnici ovakve rubrike neizbežno ne bi bili samo pisci. I to je dobro. Poznato je kako mišljenja i rasuđivanja, a naročito specijalne informacije onih ljudi koji književnosti prilaze samo kao obični čitaoci mogu biti dragocene, Valjalo bi dakle da na-

'Ša štampa, u prvom ređu valjda ne-

deljna, a najpre baš »Književne novine«, organizuju posebnu rubriku u kojoj bi se. sretali i u međusobnom idejnom prožimanju sarađivali naši Disci i najširi sloievi naše prosvećene čitalačke publike, — za brže i neposrednije ofklanjanje činjeničnih i idejnih zabluda, radi preciznijeg informisanja i pouzdanije dokumenta= cije o pojedinim aktuelnim Književnim i naučnim pitanjima.

Mladen LESKOVAC

tičkom metođom načinio besmrinu »Kalevalu« i da je ta poezija, kao i naša, zadivila i privukla osobitu pažnju Getea.

»Kalevalu« sam imao u biblioteci. I ranije, đok sam za nju znao samo po čuvenju, bilo mi je neprijatno da pPriznam, onome koji bi je slučajno izvukao iz moje biblioteke, da je nisam pročitao. Ali danas, kad poznajem njenu vrednost i sve njene lepote, crvenim kad kažem da sam je otvorio prvi put između Ciriha i Kopenhagena u avionu kojim se baš tada igrala bura i nevreme. Slučajno se knjiga sama rasklopila na šesnaestoj pesmi u kojoj se opisuje stari i mudri narodni pevač Vejnemejnon, koji gradi sebi čun pesmom, a kad mu reči nedostanu, on ih traži od labudova, iastavica, veverica, »pod jezikom leinjeg losa«. A kad ih ne nalazi dovoljno, da bi đovršio čun, silazi u podzemno carstvo, »u mračišta Tuonele« iz koga iznosi pouku za mladež da nikad ne silazi u to carstvo guja i jakrepa.

Kad smo stigli na helsinški aerodrom, prvi utisci nisu bili prijatni. Pri polasku iz Beograđa bio je lep i sunčan dan, a sad sam se našao na vlažnom i hladnom vetru, punom krupnih pahulja snega, koje su se odmah još u letu rastapale, vlažile mi lice i smetale da gledam. Prvi utisci su uvek vrlo snažni, bilo da se radi o velikim ili malim stvarima. Sa prijatnošću setio sam se nekih jučerašnjih momenata, a naročito crnpurastog i uzdržljivog carinika koji je, kad je čuo da dolazim iz Jugoslavije, odbio da pregleda i moje stvari:

Razgrnuo sam zavesu i pogleđao grad. Sad mi se učinio lep u svojoj skromnoj ozbiljnosti. Posle Štokholma i Kopenhagena izgleda siv. Ali to je samo na prvi pogled, jer onu vedrinu koju mu daju njegovi ljudi, radni i skromni ftek ću docnije upoznati.

Prošao sam ulicama. Oko mene bilo je sve tiho i bez bleska. Ljudi, jednostavno obučeni, išli su smireno. Žene, kao i muškarci, bile su jednostavno odevene. Sve su zaposlene i sad je bilo vremv kad idu na posao. Helsinki

je potpuna suprotnost Napulju ili Rimu. Kancelarija impresarija, „gospođe

Salminen nalazila se, u velikoj muzičkoj kući »Muzik facer«, Srednjih godina, uzdržanog, a ipak toplog ponašanja, gospođa Salminen pokazala mi je, posle kratkog razgovora, spisak imena poznatih kompozitora i muzičara. Na tom spisku, pored imena Jana Sibelijusa, najznačajnije figure u muzičkom stvaralaštvu Finske, nalazila su se imena poznatih pompozitora, Palprana, Melartina, Kula, Madetoja, Kilpinene, Klamea, TFuksteta, Pilkumenena. Mnoga dela "ovih kompozitora imaću prilike da čujem za kratko vreme na koncertnom podijumu. Još nekoliko puta sam se video sa gospođom Salminen i nikada naš susret nije prošao a da nije pomenula ime Jana Sibelijusa. Po drugim pitanjima uzdržljiva, postala bi tada govorljivija i dugo mi je pričala o delima ovog kompozitora, koji je počeo kao nacionalni romamtičar, docnije postao mističar, a najzad kompozitor koji je napravio sintezu romantizma i mistike u svojim delima. Ukoliko joj je to dopuštala njena uglađena mirmoća i tiha skromnost, sa žarom je govorila o njemu kao o ponosu Finske, Od nje sam doznao da je vajar Altonen izradic bistu slavnoga čoveka, koja se nalazi u galeriji Ateneum, poređ biste najznačajnijih ljudi.

Razgovor se vodio i o drugim stva-' rima; pričala mi je o bogatom narodnom melosu Finske, koji su kompozitoni zapisivali i obrađivali, o njegovom karakterističnom dorskom molu, koji je obično u četvrtinskom taktu, o narodnom instrumentu kanteli (neka vrsta citre), o muzičkim školama, Kojih ima dosta u zemlji, i o kojima je ona mnogo znala.

Susret s orkestrom nije me ni ma= lo razočarao. To je disciplinovano simfonisko telo čiji kvalitet je takav da je u stanju da izvodi i najsloženija dela svetske literature, a sastavljeno je isključivo od domaćih muzičara instrumentalista. Nije ni čudo kađa se zna da je svaki od njih završio bilo muzičku školu bilo Muzičku akadđemiju, koju je već 1882 g. osnovao Martin Vegelljus, U muzičkoj akademiji zastupljeni su svi otseci od kojih je naj= posećeniji otsek za klavir i orgul 0 Broj učenika u njoj iznosi sađa o! 600. Sem toga, u Akademiji ostojB kursevi za kapemike vojnih muzika, i za horovođe seoskih horova, Za Finsku se kaže da je zemlja jezera, a ja bih dodao i zemlja horova. Možda će se neko začuditi kada sazna da u Finskoj ne postoji selo u kome, pored škole, nema bar muški hor, koji ima stručnog horovođu i koji sistematski neguje horsku pesmu. Još u ayionu kad sam leteo iz Štokholma za Helsinki jedan Finac mi je ođuševNkeno pričao o velikom uspehu u,Americi hora. Visoke tehničke škole iz Helsinkija, kao, i o pretstojećoj turneji po Evropi muškog hora »Laulu Micehet«.

Uopšte, u Helsinkiju je vrlo razvijen komcerini život. U njemu postoje

(Nastavak na četvrtoj strami)