Књижевне новине

. / |

NARODU

PRTMBRAK

Uredništvo: Francuska 7, tel. 28-098 ı 5 dinara

Administracija: Karđeljeva 51, tel. 24-001

GODINA TV

BEOGRAD, UTORAK 17 APRIL 1951 " BROJ 16

KLIMA DUHA

7 ar nam još juče roditelji nisu govorili: mladost je isuviše slobodna, ne oseća poštovanje prema starijima, roditeljima, učiteljima... Sve zna bolje. Kađa smo mi bili mladi, nije to bilo tako. Tada je omladina bila skromna. Kod stola, sinovi i kćeri, i odrasli, odgovarali su jedino na pitanja.

Tako smo slušali, a bili smo mladi, želeli smo novo i bili smo čvrsto odlučni u tome da tako nikada ne govorimo. |

Ali danas sam u jednom razgovoru čuo iste tonove i vrlo su me začudili. Zar smo već osftarili i zar već gledamo unazad, umesto unapred? — Miladi književnici su isuviše brzo izbili n prvi red, Razmaženi su. Misle đa svuda mogu reći svoju reč. Ističu se. Objave dve-tri zbirke pesama. i razineću se, — : a Tata PAR

Tada sam pogledao u ogleđalo i video ureze i bore na licu, Tako brzo smo iz »omlađine« prešli u stariju generaciju. Mlađi drugovi govore nam »vi« A ja ih posmatram i mislim, đa li su i oni tako puni kritike, kao što smo mi bili u mladosti, tako bez poštovanja i preterano pouzdani u svoj sud, i tako puni žarke želje za znanjem i doživljavanjem?

Mladi izriču sud, da. Ali oni umeju i da poštuju, da uvažavaju — kada su čestiti i iskreni — ne godine i položaj, već delo i istinske vrednosti, zmanje, volju za prenošenjem znamja na druge.

Ali oni koji su nagomilali znanje ili delove znanja, umetnici i istoričari, često se boje omladine, kao Ibzenov građevinar Solnes, i žele đa još prigrabe uspehe, slavu. I gomilaju svoja bogatstva, koja verovatno sami neće moći više đa iskoriste.

Zar smo već tako daleko, đa se na– ša vrata više ne otvaraju pred glasnim glasovima, pređ rečima možđa katkad i previše slobodnim, pređ strasnim težnjama, ftraženjem i hladnom, oštrom i prođormnom kritikom naših mladih sinova, kćeri i profesionalnih drugova?

Jer, biti mlad znači srce prepuno gonućih pitanja. Ali mikakvi didaktički, opšti, neobavezni odgovori ne mogu utoliti tu glad pitanja. Odgovori kritičara i majstora moraju pogađati u wredište stvari, Moraju obnažiti njihovu suštinu, moraju doći kao pečat ispod odgovora. Jer ona omlađina koja traži samu sebe i istinu života ne može se zadovoljavati svečanim zdravicama i reprezentativnim jubileumskim frazama, Ona sluša i ispituje, proverava oreole autoriteta da bi viđela šta se za njima skriva.

Uvek, u svim vremenima, a i dana&8, omladina je ta koja se okuplja pod plamenim zastavama duha, koja je gotova da prizna, đa voli, čak i da obožava ono u čemu nalazi snagu i istinu, dubinu i odlučnost. Ona je vazđa spremna da žestinom svojih još neprevrelih životnih sokova ekzaltitirano i katkad i preterano povlađuje. 'U tome je i opasnost za omladinu da, loše vođena, ne kliče lažnim bogoviSi je istina. Na ravni umetnosti mije upravo divlja, eksplozivna ira ga ona koja stvara majstorska. dela. U najmanju ruku, veliko znanije, zanatska spretnost moraju se sa njom povezati, da ideji i obliku daju jedinstvo. Omlađini mahom nedostaje razboritost, jasnoća i osećanje mere. Ali u naknadu ona ima ono što muđrijima često pneđostaje: „nekompromi snost.

Početkom oktobra prošle godine, zapisao sam u svom dnevniku: »Jedan snažan talent ušao je u krug srpskih slikara: Mića Popović, Darovit i pun samosvesti. Trebalo bi izdati priručnik za letove mladih Tkara, Koliko ih je koji će još nastrađati u zamahu, u odvažnosti svojih letova, Ali je bolje srušiti se u poletu ka svetlosti, no

Ok Bihalji-Merin

sakriti se za sigurnim zaklonima kovencionalnog i učmalog. .

A šta je ako neko poveže fe suprotnosti? Mića Popović voli katkad da smelo i sa najnovijim raketnim pogonom poleti u savladano, prošlo, Ta. sklonost dolazi do izraza i u njegovoj slici velikog formata »Kritika u pejsažu«, na kojoj slikara pred štafelajem posećuju prijatelji. Štimung je a la Mise i pejsaž odiše mirisom romantike, sa nešto dodatka bidermajera, iako slikar, u đesnom uglu, u sivim tonovima, nije nimalo loše naslikan. Ne samo snažnije, već i život= no istinitije i modernije, Kurbe je postavio samog sebe u prirodi, u slici »Dobar dan, gospodine: Kurbe«, na koju je možđa Mića Popović mogao misliti.

Svakako, mladi slikar nije ni nameravao da se snabdeva iz naturalističko-realističkog Kurbeovog inventara, Njegova paleta, njegove unutarnje vizije nemaju ničeg zajedničkog sa Kurbeom. Kurbeu je mnogo srodniji jedan drugi mladi srpski

. slikar, o kome sam u poslednje vreme

češće slušao reči omalovažavanja (O, kako su ljudi pripravni da se danas bacaju kamenjem na ono što su juče hvalili!).

Govorim o Boži Iliću, zato što se kroz kontrast težnji ta dva „mlađa slikara jasno vidi, kako različite umetničke tendencije u našem dobu međusobno naporedo teku. Kod Ilića deluje epsko-narativni seljački temperament. Pripovesti njegove četkice koncenirišu se u prvom ređu u fematskom. Njegova paleta je roman= tično-naturalistička, Njegove kompozicije inspirisane su vitalnom energijom, ali su opterećene još neđiferenciranim i grubim vođenjem četkice. Kođ Miče Popovića može se sa slika pročitati nervozna koncepcija prada. Njegova paleta je osetljivija, boje zvone disonantno i na novi način. Pored izvesnih površnosti, osećamo više oplemenjivanja i unutarnjih napona, iako manje bliskosti vi-

—-talhoj, budnosti. života em ==

Jednu darovitost ne sme druga Uugrožavati. Iz mnogosiranosti puta i opita postaje novo i osigurano dobro zrelog umetničkog dela. A pre svega valja shvatiti đa svaki umefnik poznaje periođe „depresije, unutarnje sumnje, i đa mu, upravo u trenutku krize, treba prići sa razumevanjem.«

Nije samo danas i kođ nas tako da starija generacija sa skepsom i sa mnogo rezerve gleda na mlađu, koja dolazi u bezobzirnoj · robustnosti, sa rečima i iđežjama koje smatra novima, jer ih je kao nove pronašla, a koje su možda tek vrlo retko uistinu nove. Pa ipak, bilo bi mnogo stvaralačkije kađa bi stariji našli reč, ton priznanja i prijatelistva, kađa bi njihova ruka pritisla kvaku na vratima koja od jednih ka drugima vode.

U slikarstvu, u oblasti muzike i DOzorišta deluju daroviti mladi umetnici u našim republikama. Neke od njih ne ubrajamo više u mlade, jer ih je njihovo umenje i delovanje već uvrstilo u onu kategoriju u kojoj nema ni mlađih ni starih, već samo Kkvalitet umetnosti.

Ali, ostanimo u prostoru literature: Rade Konstantinović, Vlatko Pavletić, Zoran Mišić i Herbert Grin već su uneli svežiji ton oštroumlja i iskrenosti u našu kritiku. A stihovi Steve Raičkovića, i Vesne Parun, Svetislava Mandića i Ivana Ivanija — primera rađi, samo nekoliko imena, — već odzvanjaju u mama. U grupi dobrih mladih mnovelista spominjem Vojina Jelića.

Miriko Božić svojim umenjem izvo- · jevao je pristup ma pozornicu koja se domaćim piscima vrlo merado otvara. A uskoro će i daroviti romam Dobrice Ćosića i u velikom obliku dokazati ravnopravnost pretenzija mlađe umetničke generacije.

Ne, nedostaju nam talemti. Nedoštaje razumevanje, pripravnost za prisvajanje novog.

FUT:

Ono što sam u dubljem smislu hteo reći ovim rečima i za šta mi je omladina dala povoća žo je da u našem umetničkom i kulturnom životu ima nečega što mi se čini podozrivo i štetno. e

To je izvesna sterilnost atmosfere, izvesna nadmenost i preziranje ozbiljnih napora, aprioristička Kritika u stilu stručnjaka, bez dubokog i preciznog ulaženja u bolne ogleđe, u strastvenu težnju i relativni uspeh.

Ne da sam protiv kritičke analize. Protiv strogog prodiranja u smisao i suštinu dela, protiv osvetljavanja grešaka. Ali kritika, u čistom smislu, kako je zamišljam i za kakvu verujem da je neophodna, nema za zadatak jedino da kaže me ili da hvali, već da proveje i uporedi, ograniči u okviru postojećeg, đatog u kulturnom krugu u kome je delo postalo i izraslo, a, u naročitim slučajevima izvanrednog, u poređenju sa delima međunarodnih savremenika ili čak i sa svetskom literaturom, muzikom, slikarstvom, itd, u

Da bi došao do pravilnog suda, pretpostavka je da kritičar razume šta au– tor hoće, da upozna njegov sfil, da zauzme stav što slobodniji od predubeđenja, to će reći da postigne izvesnu objektivnost. Tek kađa je kritičar razumeo umetnikovu nameru, može prosuđivati da li je cilj postignut — da li je delo uspelo ili ne. Kritičar može delo odelito posmatrati, ali neće pogrešiti ako upozna razvojni put autora i uzme ga u obzir; ako prati umetnika na njegovom pufu, od početnih rađova do kasnijih zrelijih, ili i nezrelijih; ali da ne postavlja »idealne zahteve« ili premise, daleke od onoga što je umetnik hteo, što je preduzeo da stvori.

Dalja strana kritike bila bi da čitalačkoj i gledalačkoj publici olakša razumevanje dela, đa one koji ne poimaju lako privede delu, da ih privede i objasni in. šta jedno literarno, muzičko, slikarsko ili ma kakvo drugo umetničko delo razlikuje od svakodnevnog doživljaja, šta čini intenzitet,

(Nastvak na četvrtoj strani)

Đorđe MPadišić

_/Ua tOL

PT A M | „

nao sam đa će doći: drug i drugarica jedna. I došli su, Sa zapadne strane, sa krajnjeg istarskog okruga, sa ugrožene zone, što su je odmah nakom primirja odsjekli od našega tijela i prišili joj — slovo B...

Naš susret, u mojoj radnoj sobi, srdačan, bratski. Ponudio sam ih da sjednu. Druga sam poznavao otprije: Perman, član okružnog komiteta u Kopru, neumoran kulturni radnik, poletan rođoljub. Drugaricu — Anku Došen — vidim prvi put. Boravi u Bujama. Kao član ondješnjeg Povjereništva prosvjete vrlo je aktivna. Prije nekoliko mjeseci sjedjela je a ovim istim mojim stolom i druga jedna vrijedna kulturna radnica: Bosiljka, mlada snaha našeg Franceta Bevka. Došli su k meni ponukani donekle mojim nedavnim člankom »Kopar u narodnim „borbama Isšstre«, ne bih li im — kažu oni — iz torbice svojih: uspomena istresao još koju, đa je povežu s onim što već ' znadu .o pođručju, nama ovako nepravedno i tftvrdakorno osporavanom.

Li 7 i)

dan mptoleća

Naliću u oči moje mnogo neba, nek se preko ruba preliju modrine” i poći da tražim fopline k'o hljeba

pijan od mladosti i mlad od radosti

K'o ptica kad hoće probiti visine,

Mahaće bijelim peškirima grane, pa zar ne primiti sad i njih u oko kad smo ih čekali i noći i dane,

Naći će se mjesta tužiće nevjesta

a ko ih ne nađe u meni, đuboko,

Sunce, prvi kupač, r'jekom će plivati, Drhtaće valovi od njegovog sjaja.

a Stari most, miran brzicama diram,

Vrba će zeleno u vodi snivati,

čvrsto će nabrekle obale da spaja.

Napuniću moje oči & mnogo ptica i nebom i suncem, svim što l'jepo bude, al' ukrašće veče smijeh s moga lica,

tek će da se spuza niz njeg jedna suza

što proljeće nije došlo za sve ljuđe. |

,~GHqH

Viktor Car Emin

Međutim, još se nismo pravo ni smjestili i razgovor nam je već nekako sam od sebe okrenuo pravcem, kojim su sami željeli.

Povod je tome dala drugarica Anka odgovorom na moje pitanje: oikle je rodom? — Iz Bosanske Krajine...

Dok mi je navodila ime kotara i sela, gdje je ugledala svjetlo, moja se misao već uhvatila predmeta što me od nekog vremena živo zaokuplja. Dva strahovita rata i ono svirepo razdoblje između njih, progoni Musolinijevih krvnika, mrcvarenja u logorima, pokolji i njima izazvani užas — sve je to stvorilo i još stvara u našim ređovima nemalo praznina. E, ali naš dobri genije bdije i već hita da taj manjak izravna, da se te praznine ispune, i evo, već nam šalje odmjene sa istom brižljivom pažnjom kao i u najteže dane Narodnooslobodilačkog rata, kad nam je slao čitave brigađe heroja, đa ginu za spas Istre naše, Tako i u ovo doba relativnog mira — pored vrijednih „kulturnih radnika muškoga rođa — dolaze k nama i žene, kao naše požrtvovne saradnice, Neke između njih čak i iz krajeva, gdje se žena, još doneđavno, smatrala kao stvar neka, koje se glas — osim kod ognjišta i kolijevke nije nigdje čuo, nekmoli cijenio. Pred zakonom «vječita maloljetnica, s nekom mračnom feredžom na duši. Bivalo je to i u nas — uz rijetke izuzetke iako malo drukčije. Danas su pak žene u našoj zemlji postale punoljetne, Za veliku sreću mnarođa! Tome ste živim primjerom i vi, naša Anko, a s vama i čitavi redovi vaših drugarica, koje sa ushićenim smiješkom na usnama izgrađuju budućnost naše zemlje i one naše takozvane zone. Pa — tu buđućnost vi već mosite u srcima vašim, a ona vas na krilima svojim. Nosi vas i zanosi, Kao i ljubav, što je gajite prema onima, koji tek dolaze, A ti, što tek dolaze — oni najmilađi, — što su oni drugo megoli naša svijetla buđućnost? Tu me dru-– garica prekide: ~ — Treba nam se borili za svako dijete, da nam ga ne otrgnu. Posao mučan — v?ž to znate...

— Sve je to meni i predobro znano, zato ja duboko cijenim i častim vas i vaše drugove i drugarice, vaš samoprijegor i odlučnost vašu, truđ i upornost, što je ulažete da na onaj dragi naš kamen udarite što trajniji pečat novog vremena, novog našeg života. I znajte, da vi ne dođoste ovamo k nama kao neki došljaci, već

PRVO JE: SVAKO NEKA 7NA ŠTA HOĆE

Piše:

ZORAN MIŠIĆ (Crtež Džumhura)

Prvo je: svako neka zna šta hoće! O maglu koplja nikađ se ne lome. Slobode? Dobro! Al' to nije voće Što zrelo pađa u šešir ma kome.

(V. Petrović: »Verujte prvo!«) Ona mi kupi dva pereca (S. Vukosavljević) |ma skoro godinu i po dana otkako smo na kongresu kmjiževnika u Zagrebu svečano ustanovili slobodu za pesnike da pevaju o perecama. Koliko je otada narastao naš poetski repertoar! Sada imamo već svega od perece do lokomotive, kao na čuvenom »Vašaru buva« u Parizu. I sve se više pokazuje da se onda u Zagrebu nismo dobro razumeli. Slobode? Dobro. Pereca? Nek bude i pereca. Al to nije voće što zrelo pada pesniku pravo u šešir. Nije dovoljno da uzviknemo, kao onaj predratni pamtologičar: : Čujte deca! Slobodno je da se peca, Živela perecal

pa da nas čuje sva Evropa, đa sva de_

/j “

| ca postanu pesnici, i da svi pereci uđu

u literaturu. Ja sam jedmom pokušao da ispričam kakvih sve ima potočića u literaturi, a jedan mi je prijatelj međavno rekao u poverenju da sprema studiju o vetru u francuskoj poeziji; pa će &e neko možda naći da nam pokaže da se i o perecama može različito pevati. Poštoje, znači, perece i »perece«. Ako nisi u svome vremenu, svejedno je da li pevaš o pereci ili lokomotivi: niko te neće slušati.

Kako onda pisati da bi pesnik bio u svome vremenu, To smo pitanje često postavljali starijoj generaciji, naročito kritičarima. Odgovora, naravno, nismo dobili. Da li se tome treba čuditi? Svaka generacija ima svoj odgovor. Kritičar nije prorok Isaija: on ne može mlađima izmisliti novu literaturu, ako je sami ne napišu. \ re_ cepti se mogu naći, ali u »Literaturnoj gazeti«. Tamo još ima starozavetnih proroka.

Kažu za nas, decu ovog veka: generacija bez misli i bez želja. Doduše darovita; ali, zna ]i šta hoće? Opravdanja imamo tušta i tma; ali da li će nam ih iko uvažiti? Istorija je nemilosrdna: ona nam neće uračumati ni pet godđina rata, ni neredovno školovanje, ni grehe otaca (njih će nam

zapravo jedino uračumaifi), ni moder-

nizam, ni »Literaturnu gazetu«, ni birokratiju, ni naše jijzdavače, koji mne idu dalje od Dikensa! ni nepismemost, ni neznanje. Rasli smo Bod okniljem starijih i umešali se sasvim 'ozbiljno u njihove stare raspre od pre deset ili dvađeset gođina, i ako od toga danas nemamo bogzna kakve koristi. Či-

'tali smo, kao i oni, Majakovskog i Je-

s&enjina u Pešićavom prevodu. Sada,

kažu, opet čitamo Crnjanskog. Pisali „.

smo o pruzi. Sađa pišemo o perecama. Ličili smo na »Literatumu gazetu«. Sada ličimo na Pola Žeraldija, Imamo trideset godima, i još nas uvek zovu mlađima. Još uvek pitamo naše starije: kako se to pišu pesme?

Oni su to, naravno, nekada zali. Od Branka Radičevića naovamo svaka je generaoija znala šta hoće. Svaka je donosila ponešto novo. Bilo je, istina, i onih koji su išli utabanim putevima, pitali uvek starije za &avet, koketirali pomalo i tamo i onamo, tek koliko mode rađi, ali uglavnom držali se zlatne sredine, pereca i Bogdana Popovića, Treba li da na njih ličimo?

Zna li naša generacija šta hoće? Odvikli smo se da gledamo život oči u oči; izustimo li koju reč, začas se pred mama 6tvore dva bauka: bauk modernizma, bauk »socijalme porudžbine«; život je suviše zamršen, gledati u &ebe je bolesna etvar, „kosmos pripada raketnim avionima, socijali_ zam je pošao za političare i ekonomiste; prepustimo dakle te krupne &tvari dnevnoj štampi, opservatoriji i kli_ nici doktora Vujića; mi ćemo među-

tim sesti u dnu sale, ne slušajuć tezu, i——= ski.

držaćemo se za ruke, pićemo sremsko vino za pokoj duše Branka i griokaćemo perece, Šta se nas tiče odumiranje države, atomi, Koreje, radnički saveti, marksistička estetika, apstraktisti i ostali egzistencijalisti, kađa imamo »I posle svega sreću«, Sirana od MBeržeraka, muziku za igmi i Jesenjina u Pešićevom prevodu? „Doduše nismo čitali, ali, zna se, sartrovci su propalice, Pikaso je pacer, a Gerasimov formmalista,'ili kako već beše; mi imamo »Kerempuha« da nam objasni apstraktno slikarstvo i »Lik« da nas razonođi; šta će nam onda humor, šta će nam Hegelova estetika i traktat o pejsažu od Andre Lota? Zar smo ma-– lograđani što volimo perece i pijemo &remsko vino ma divnoj gozbi prolaznosti koju svake nedelje priređuje »Nin«?

Kada je već reč o gozbi, možda će mi neko odgovoriti onim stihovima Sime Pandurovića: »Pa ipak, nismo mi nizašta krivi, gospođo«. Jesu Dprotekla stoleća, nemirna, lepa; i od Pla. tona do Nina bilo je još mnogo divnih Pozbi u literaturi; ali šta možemo kada, doduše, prevodimo Homera i Danmtea, ali za Folknera i Hemingveja ko zna da li bismo i čuli đa nije onih tajanstvenih vesti iz inostranstva sa Sli-, kom u vršku na prvom stupcu druge &trane »Književnih novina«? Tako je. Ali smo ipak krivi. Zna li naša generacija šta hoće? Alko zna, neka Raže. Hoće 1i kulturu ili, kao onaj Amidžin sin sremskog vina i pečenja jarećeg? Hoće li Folknera ili Bubnova? Na nama je da odlučimo. Prevodioci samo čekaju,ća Nopok će se već postarati da knjigu ukusno opremi. Ili možđa Nopok ne ume da opremi kmjigu? Onda mu treba reći, Kultura me pađa 8 neba mpravo u šešir pesniku dok on Sedi kod »Skadđarlije« ili dojc navija na utakmici za »Crvenu zvezdu«. I za nju, mislim ma kulturu, treba navijati, još upornije i još strasnije. Neka budu i razni klubovi: samo da je Što više navijača. Naravno, kao što kaže 6portski urednik »Politike«: treba imati »junačko šabačko srce«; a to isto veli i pesnik onih pomalo &tarinskih ali rečitih stihova, koje sam naveo na početicu:

Velika dela ištu tvrđu šiju. Začep'te usta mudrih grošićaral Dignite srca! izgaz'te sumnje zmiju, I bor'te se za uspeh bez šićara!

· postizala.

kao rođena braća, upravo onako, kao što je bivalo u vjekovima, kad SU ovu našu Istru morile kuge, pustošili T ratovi, harale malarije pretvarajući nam sela i svu zemlju uokolo u ne- | pregledno groblje, I u ono davno } doba dolazili su k nama naši sa juga, ;

naseljivali opustošena „područja sa čvrstom namjerom, da ih svojim znojem oplode, svojom krvi ožiVe,

svojim snagama ojačaju, svojim Gad- hom podmulade.

I tako eto nas na širokom moru istorije. A dotle drugarica sve nešto piše u svoju bilježnicu. Možđa neke podatke, koji će joj trebati za njen i naš »Hrvatsiki glas«, nedjeljnik, što izlazi u Bujama. Ima u tom listu Trubrika jedna, što je ona ispunja: čas · kavski razgovori Franine i Jurine: Zapitah: . 3

— A otkuđ vama poznavanje na=rječja, što se onuda govori? |

— Naučila sam ga od školske djece ) i njihovih roditelja. Uostalom, ja 5 nalazim u Istri već od godine oslobo“ | đenja, 1945. Najprije sam učiteljavala, u okolici Rovinja, a potom u Kršeta- |: ma i u Varđici, u blizini Maternde. Vi jamačno znate da su Ćirilometod- – sku školu u Materađi fašisti spalili? ~

— Znam. Bilo je to god. 1923. Pa poznati su oni bili i otprije kao maj- | stori u paljenju naših kuća. Eno vam, kao primjer, Sv. Lucija-Portorož, Da je istarska školska Družba zatražila dopuštenje za gradnju školske zgrađe / u Sv. Luciji, piranska joj ga općina // ne bi nikađa dala. Kako da se tome || doskoči? Našao se u selu vrijeđan ro- |, doljub jeđan, koji je pod svojim ime= | nom digao zgrađu, dobio »stambeni dozvolu« i sve prenio na ime Družbe Da iskale svoj bijes nađ našim čovje kom, piranski su mu šovinisti iz osvete zapalili kuću. To se zbilo god. 1912.\,

I tako smo pomalo ulazili u kolo sjek naše kulturne istorije, na djelo vanje naše istarske školske Družbe, gdje sam se ja, kao njen stari službenik, našao u svom elementu. Iznosio sam feškoće na koje je Družba naila= zila u svome radu, ali i na lijepe u= spjehe, što ih je od godine do gođine Radom se je — može se _/ reći — otpočelo upravo u koftaru koparskom: najprije Krkavce, poslije Miljski Hribi, Kopar itd. Dok samma-– brajao ta i druga imena napalo me nešto da pitam: — Dete, vi sađa malo meni govorite o onom lijepom kraju, u kome tako divno radite. Jesu li se i poslije fašizma očuvala ona „naša drevna imena: Draga, Podgorje, Jeze= ro, Grabrovica...? |

— U našem narođu ostalo je sve kao i prije — dočeka drug Perman. |

Palo je ime — Rižana: |

rječica, te ja ubacio riječ o čuvenom zboru, što se na njenim ob' ma ođr.x__ žao u vrijeme Karla Velik„"a, zbor što je šovinistima u protivnom taboru , imao da posluži kao neko oružje pro= | tiv nas, a ono se prometnuo u batinv*_ koja ih vraški bije. Pa — kako jeđr \ uče drugu, naš se razgovor spusi/

u dubine minulih vjekova, u mu doba ono, kad su naši slavenski p

djedovi silazili u ove krajeve, 1vali stvarima oko sebe imena- | svjedoke naše, da tako kažem aute.__, tonske starine, Sad ću ja naprečac

— Još vas nisam pitao: a naši? Kako se drže? i

— Odlično! — uleti drug Perman„ Vidjelo se to i na posljednjem veličanstvenom mitingu u Izoli, na komex su mase naroda ogorčeno protestovale* protiv novoinscenirane „antijugoslavenske kampanje u Trstu i Italiji: Kažem vam: prava eksplozija đugo i teško svlađavane srdžbe.

Ižola! To ime nekako me čudno ftrglo i potaklo misao da zabrođi nekud daleko — ravno u Beč, u bivšu dvorsku biblioteku, gdje leži pohranjena glagolski pisana misna knjiga sa datumom: god. 1368. Taj đrevni spomenik nalazio se još god. 1482 u Ižoli. One iste godine, 26 lipnja, pop Juri Žakan iz Roča napisao je na njemu ove riječi: »Štampa naša gori gre, tako ja oću da naša gori gre...« Nu lo sam podsjetio sada svoje drago goste:

'— Vidite li, kakvi nam to glasi dolaze čak iz Ižole! I još iz kakove ı kolike vremenske dubine, Štampar- stvo bilo je tek ostvareno, a kakc li ga naš Ročanin zanosno pozđravlja! I kako se od srca raduje, što i naša štampa napreduje — »gori gre«! A i on hoće da sve više raste — da »gori gre!« Zašto? Pa zato, što je naš stari, pravi narodni pop već onđa doslućivao da je štampa zublja, koja ljuđima nosi svijetlo, budi u njima obamr= lu svijest, smisao za bratsku zajednicu naroda, raspaljuje osjećaj mnezavisnosti, vjeru u napredak, u buđuć-=" nost bolju. Tome dalekom glasu nije se u nas nikađa s&lijedilo u tolikoj mjeri, kao što se to čini đanas. Naši su ga novi ljudi shvatili kao opome-z nu, koje se treba držati. Snvatili Stq,

ia a

7 d i NIS

___O AE Sara ace 4 Nura ____2a0 a

ga i vi, drugarice Anko, i vi moj dru._ že, shvatili su ga i ostali vaši drugov a.

i drugarice, koji & vama rade i u SVO a jim naporima — kao i vi — kudika.i mo više daju negoli primaju. i Naš se razgovor oftegnuo. Satovi preljetjeli, da to nismo ni osjetili. Kao i naš prvi susret, tako nam še i ra-

stanak bio vanredno topao i drugar=