Књижевне новине
ia ia '
6.
al Autobiografska novela »Ulica« na-
Seg poznatog pesnika Slavka Janev0 izazvala je veliko interesovanje kod čitalaca, ne samo time što je to jedan od retkih, većih — po obimu prozni sastava u našoj makedonskoj Keš oj literaturi, već i svojom E originalnošću i nekim oznim umetničkim kvalitetima,
Janevski u »Ulici« priča nam o Svom detinjstvu, o danima kada su kod njega počele da se utvrđuju pretstave i pojmovi, a shvatanja da se uopštavaju i podležu kontroli rasuđivanja. To nije samo hronika, letobišne beleške o jednom detinjstvu. Janevski čini ozbiljan napor da razvije na širem planu deo istorije jedne ulice, njenih stanovnika i njihovih sud| bina, a preko toga da nam „prikaže “Zivot skopskih ulica mnogih ulica ma; kedonskih Bradova, u jednom “•određenom isečku vremena, u „uslovima društveno-istoriskog periođa između dva svetska rata.
Da li nam je Janevski zaista rekao nešto o svome detinjstvu, o svojoj ulici, o ljudima koji su živeli u nžoj, „da li je to kazano iskreno, verno, uz odgovarajuća umefinička izražajna sredstva, svojstvena lepoj književnosti? Da li njegovo poslednje delo zaista preistavlja značajan doprinos našo/j mladoj nacionalnoj književnosti, konkretnije, prozi? U izvesnom smislu — da. Ali, ta ista pitanja, koja sebi postavlja svaki čitalac uzimajući knjigu u ruke, listajući prve stranice, nažalost, i ne bez~-razloga, može sebi da postavi, sa izvesnom nedoumicom, i posle sklapanja poslednje stranice. U ovoj knjizi toliko, su isprepletani elementi onbg što je trebalo da se kaže, s onim što je izlišno; ono| ga što je dobro, lepo rečeno, i što _- pretstavlja umetničko dostignuće, sa onim što je, u najboljem slučaju, kvalitetnija žurnalistika.
Sama tema — život i sudbina, želje i težnje, maštanja 1 stvarnost u svakidašnjici ostavljene besprizorne dece jedne skopske ulice u prošlosti, u procesu njihovog psihološkog i moralnog rašćenja i formiranja u ljude, sredina koja ih okružuje, zakoni jednog društva koje je ostavilo vidan pečat na sve to — nesumnjivo prefstavlja široko umetničko platno, koje ——aleko prevazilazi okvire, ličnih sećanja, bledih uspomena, subjektivnih doživljavanja, i nameće zahvat u određenu socijalnu problematiku, doduše prošlu, ali još uvek živu u sećanjima savremenika. I zato, ma koliko bili skloni đa na »Ulicu« gleda| mo kao na autorsko delo, u kome je
autor centralna ličnost i u kome su
ljudi i događaji dati kroz prizmu njegovih tadašnjih shvatanja i njegovih dđoživljavanja; ma koliko želeli da gledamo na ovo delo kao na pokušaj stvaranja krupnijeg proznog sastava,
Rklitu našeg budućeg romana; ma ko-
liko odvačali njegove pozitivne umet| mičke kvalitete, a takvih ima, ne || možemo a da na njega ne gledamo i | đa od njega ne tražimo da buđe i umetnički dokumenat date stvarnosti,
delo sa socijalnim obeležjem i socijal| nom problematikom,
Živo i zanimljivo pripoveđanje, )ir| ski štimunzi, interesantne i interesantno date podrobnosti, upečatljive pripovedačke minijature, neke epi| zodičnog karaktera, uspešno ocrtava/ nje likova i njihove markantnosti, na-
slućivanje dalje sudbine nekih juna-
ka ove novele, moć zapažanja — sve to pretstavlja neosporan kvalitet ove knjige i njenog autora. Dovoljno je da čovek pročita onih sto i više stranica »Ulice«, pa đa primeti ono Što --— potvrđuje mogućnosfi i talenat ovog mlađog pesnika i u oblasti proznih
sastava, Ali, sve to nije dovoljno i
sve fo nije sigurna garancija da u
delu imamo i životnu istinu, društve-
nu istinu, da je tema pravilno interpretirana a život verno naslikan.
U »Ulici« Slavka Janevskog, sem li-
ka samog autora, nema drugog svet-
__ log i pozitivnog lika, nema pozitivnih
heroja. Svi drugi su negativni tipovi,
sa naopakim i izopačenim shvatanji-
ma i težnjama, sa totalno izopačenom
svešću i psihom, sve njih je rodila i
unakazila ulica, svi pretstavljaju ma-
la moralna čudovišta, koja neminovno
| moraju da završe na robiji, u zločinu, po sili logike autora — bezizlazno da propadnu u močvarama potpune moralne iruleži i raspadanja, Možđa je sve to zaista bilo tako, možda je konkretna stvarnost, stvarnost ulice u kojoj je proživeo svoje detinjstvo autor, bila takva. Možda jedna druga stvarnost, koja nam je takođe dobro poznata, oluje jednog nemirnogi burnog vremena, revolucionar– ___ nih pokreta masa i borbe za socijalnu ___Dravdu i socijalna prava, nisu prohu__jali ovom slepom. ulicom (nejasno skiCirani studenti pretstavljaju prilično wnaivnu, knjišku iluzšju, jer sem te ulice i te stvarnosti postoje i dr ulice i druga stvarnost). Ne radi se fu o zahtevu tipičnog u životu i sud____bini »Ulice« Slavka Janevskog, ne ra-
_ di se o nasilnom unošenju socijalnog ____optimizma, svetle perspektive razvitka nabačene problematike, o zahtevu = · pozitivnog u tom smislu, po svaku ce– = nu, ako pozitivnog i sve{log nije bilo. = · Takav postupak odveo bi autora u · lažno prikazivanje date stvarnosti. Ali, jedno je sigurno. Ako u toj »Ulici«
nisu rasla đeča, koja su kasnije našla _ SVoj put i svoje mesto u životu, ona . Su svakako — a u to doba bez izu-
zetka — nošila u sebi nešto detinj____Ski nevino i čisto, što bi se u drugim uslovima i pod drukčijim okolnostima razvilo i preraslo u pozitivni ljudski kvalitet, u pozitivne karakterne osobine zdravih, konstruktivnih lju-=
di. Previđanje toga dovodi pisca na=
liniju jednostranosti, a to znači u izvesnoj meri u neistinito prikazivanje stvarnosti, u krajnjoj liniji — u nei- = stinu. I baš zato, umesto da bude po- = fresan dokumenat pfotiv neljudskih = životnih uslova — produkta . nepra- =
druge = Čezan
f
· Osvm na „Ulicu” | Slavka Janevskog
vednih društvenih i ekonomskih odnosa u datom periodu, koje uslovlja-
vaju i ozakonjuju ti i takvi uslovi ko-·
ji izopačavaju, potiskuju i unakazuju ljude čak i u njihovim godinama detinjstva, »Ulica« postaje slučajan zapis o nekoliko života i događašža, kroz koje ne možemo da sagledamo pravi lik stvarnosti. I, ukoliko autor pokušava, uz izVesnu podvučenu foplinu u izrazu i bojama, jednim stilom natopljenim osećanjem, da nam prikaže živote i sudbine, tuge i muke dece i odraslih, ukoliko više pripovedanje autora nosi u sebi notu saosećanja i prisnosti, utoliko jezivije deluju izopačene ljudske fizionomije, utoliko manje uspeva u svojoj pravoj nameri i utoliko više sve to zvuči pesimistički i nehumano.
Možda nije izlišno staviti primedbu da se tu radi o iznošenju stvarnosti, gledane očima jednog deteta, onako kako je ono gleda u svojoj fantaziji i u svojim doživljavanjima, s obzirom na svoja shvatanja, razumevam;e i pojmove. Saglašavamo se da bi se takva primedba mogla učiniti, Ali, osvetljavanje problema, razotkrivanje dubokih društveno-ekonomskih korena pojave besprizorne dece nikako ne znači » sociologiziranje« i sociološku disertaciju, objašnjenje od strane samog autora, Sve to treba da izvire i da proizilazi iz snage neposrednosti i životne istinitosti, od samog faktičkog materijala — kao rezultat pravilnog izbora bitnih momenata i značajnih podrobnosti. Međutim, kođ Slavka Janevskog u đatom slučaju imamo obratno, Kođ njega imamo nepotrebno psihologiziranje, izlišnu upotrebu teških, mračnih boja i tonova, raspoloženja i rezonovanja, koja prevazilaze okvire gledišta i svesti jednog deteta, prevazilaze mogućnosti saznanja, koje je autor tada imao.
I pored svega, ostajemo u ubeđenju da nam Janevski nife istinito i verno prikazao svoju »Ulicu«, jer u njoj sigurno nije bilo sve šturo, sivo, mrtvački gluvo. Naprotiv, verujemo da je i ta ulica imala svoje radosti, svoja maštanja, svoje zdravlje, svoje praznike. :Da su i ta deca imala u životu i u svojoj fantaziji svoje sitne radosti, svetla doživliavanja, sunčane dane i nađe u budućnost,
Slavko Janevski je u »Ulici«, svojim razmahom u kompoziciji i obradom, pojedinih detalja itd., i pored svih slabosti, đdao nesumnjivo đokaz o svojim mogućnostima u proznom stvaralaštvu, A time je stvorio nove nađe i nove perspektive u vezi s đaljim razvitkom naše mlađe nacionalne Kknjiževnosti i njene zasada dosta skrom-
ne proze, . Branko ZAREVSKI
(Rađ Miloša Bajića)
ali je broj pisaca kod nas čiji je život
ispunjen tako mnogim nemirima, retkim preduzetnostima, različitim pothvatima, mnogostrukim „delatnostima
kao što je to život Branislava Nušića. Kada nekoga dana bude objavljena iscrpna i puna njegova biografija, neće možda biti nimalo čudno ako se čovek nađe iznemađen pred najobičnijim prostim spiskom svega onoga čemu je on, kao uzgred, poklonio svoju veću ili manju pažnju, i našta je samo sve rasuo svoju zaista retku i vanredno živu delotvomu snagu. Takav spisak svakako će pokazati kako valjda i nema nijedne javne stvari koja ne bi ulazila u krug njegovog interesovanja; a kad je baš dowta nema, za njega to još nije nikako dovoljan razlog da je on ne izmi. sli, napravi plan o njoj, uzme na sebe njenu organizaciju, oživotvori je. Kao rođen pozorišni stvaralac, on ne samo da sve što piše, zamišlja i ostvaruje kao scenu, radnju i dijalog u njoj, već i sam život, svoj i drugih ljudi, najviše doživljuje, posmatra i voli kao scensko i pozorišno događanje koje, kad se po sebi i za sebe ne javi i ne poteče, čovek sam treba da stvoTi kako bi u njemu učestvovao. S takvim klonostima, Branislav Nušić novinar, oba. da tri do četiri te nedelo SRS list svojim rukopisom, ne Si O BraB udela u užem pozorišnom radu, čas kao člam uprave, čas kao član. porogin DO odbora, već i ma OnOoJj znatno široj živo! moj pozornici On, neprestano deluje, Tu on, obično, zamišlja, stvara, izvodi, režira najviše scene sa masama. Otuđa, samo u OCR dobiju ođ Det od 1905 do 1910, ka' đa je mapisao sve stvari koje su ušle u tri knjige B en.Akibe, i nekoliko StOtina još koje nisu: kađa je DOZOTIŠTU Dre: dao nekoliko komada koji su ta MG put izvođeni, đa dva od njih kasnije a izgubljena (»Iza božjih leđać« i See Je kiša«), Branislav Nušić stiže još OG u. glavni ređitelj Ti nokih YBSata; grupnih putovanja i narodnih mitinga. : Nie malo zanimljivo to kako se on ee da baca kao dobar plivač u vođu; a Paa zapliva, već je kao riba u svom GOOD ja Je li taj čovek neumoran kad svuda stiže”
"IT je li to njegov način da predahne od
prvi osnivač Malog povi osnivač i Plavi e reiki snabđevač Dečjeg Pp0ozžo! y DEE DONO javlja i kao prvi priređivač dečjeg vašara na Taš.majdanu, a pokušava da stvori i stalno dečje zabavište na tome mestu!, Mogućno. I — verovatno. Za praVOE pozorišnog čoveka njegovog kova, Uuostalom, takav odmor možda u stvari postaje najbolji izvor novih potsticaja i mogućčnosti daljeg stvaranja. A onda, ako je društveni život Beograda, u deceniji koja je prethodila Balkanskim ratovima, zbilja nešto skučen i nerazvijen, ako ne pru.
pisanja, kad kao zorišta, to jest pr
Šc e: | -' Y
HIHHRJII IIM U 10011111001110141}111444114y444#1443 #104014014140010441144111304144414014114411414114144184% 1#44441444440141444414441444444444444444047044#4114404141
PITANJA ZA DISKUSIJU
KNJIŽEVNE NOVINE
SHHIIHIRIAIIIAIAI IAIIIIII II III AIIIII III III III IHIILITIIJIRIHIHIIJH LIJUJUUJ ULICI U] 1 070 UO U [77 |} UL}
7
IHHHIIHI TP IHRTIJIMIJIIIJHIHIHJ!
Boško Vukašinović: Most
IHRRHTaiI II 0141 IWWFI | HIWIII U WWIWIIWWWIMIMI HIJII IJ IHWUIIIAIWWJAII U HIMMWJ A UMWI II IWWMMIRRUWWVRMI WIHW11J1# WJM4H RRA MII WIWWIII HIM A W(III IUUIRII II WWWII II FWH(J III WII (11101111H4101100111[000411011011}#HHW}55
Uz prevod pesama Federikg | Garsije Lorke
U 13 broju »Književnih novina«, a pod gornjim naslovom, objavljen je članak Marka Kavaja o Ivaniševićevu prevodu pjesama Garsije Lorke, Kritičar Kavaja veli da su se te pjesme prevodile na brzu ruku i po svaku cijenu i da prevodilac ne zna „dobro španjolski. Nažalost, pokazalo se da kritičar ne zna špam:;olski, jer sve ono što je iznio bije njega, a ne prevodio» ca, Osim toga, nije tačno da se prevodilo na brzu ruku, jer Ivanišević prevođi ovoga pjesnika već dvanaestak godina ;istina je, naprotiv, to da je Kavajina kritika — kritika po svaku ćijenu i na brzu ruku. Da vidimo.
Baš kao i kritičar iz »Hrvatske Straže« godine 1939, tako i naš Kkritičar zamjera prevodiocu, što je riječ compadre preveo rMečju kum; veli da je trebalo staviti pobratim, jer da je to značenje one španjolske riječi. Vara se kritičar, jer compadre znači kum — to i ništa više, bilo u užem, bilo u širem značenju! Pobratimje nešto sasvim drugo! Želi li da mu citiram Servantesa, Lope de Vegu, Rječnik Španjolske akademije i ostale izvore?
Zamjera prevodiocu, što je gato garduno preveo sa mačka horjatka; veli da je trebalo staviti mačak stražar. Opet je proma= šio, jer garduno znači lopov, nitkov, prevejanac, lukavac, a nikako stražar!· Uostalom, otkad su se mačke prometnule u stražare? Ne znam na šta je kritičar nišanio Tiječju mante, jer takve nema u španjolskom jeziku, Ako je posrijedi mana, opet se prevario, baš kao što je okrenuo tumbe i riječ sabanas: veli da to znači rubenina, rublje. Nikako! S4&banas su ponjave (na postelji, plahte, čaršavi; rublje se španjolski kaže ropa blanca. Da kritičar nije pisao na brzu ruku, viđio bi da španjolski pjesnik spominje krevet. A sdabanas su čaršavi ili plahte na krevetu: na jednu čovjek liježe, a drugom se pokriva. A je li kritičar ikad čitmo Don Kihota? I ondje bi mu. se objasnilo šta su s4abanas.
Kritičar poučava prevodioca kazujući da pijani žanđari ne mogu udarati po vratima, nego jeđino u ili na vrafa. Tome ne treba komentara. Veli da se oni stihovi nalaze u »Ro= mansi o španskoi žandarmeriji«. Nije stigao ni da valjano zaviri u ono O čemu govori: ta oni se stihovi nalaze u »Romansi mjesečarki«!
Iznosi da prevodilac nije osjećao ni naš jezik. (A đa li ga osjeća kritičar?
Ko je pažljivo pročitao omi »kritiku«, našao je u njoj neskladnosti i s obzirom na naš jezik). A kao dokaz svojoj tvrdnji kritičar iznosi Silencio! za koje je prevodilac stavio Tišina, Istina, trebalo je da prevodilac stavii uskličnik. Ali da je stavio »ćutite«, kako autoritativno tvrdi kritičar, pre= vodilac bi bio slab pjesnik, a osim toga izdao bi original, jer »ćutjeti« na našem Jugu i Zapadu znači »osjećati« (španjolski sentir). Treba li još da kritičaru kažemo da je »šutjeti« španjolski callar?
Zamjera prevodđiocu, što je higueras preveosa smokve, velj da je trebalo staviti zgarišta. Ali higueras nisu »zgarišta«, nego baš sm o= kve (i to drveće, a ne plodovi). Ivanišević je naznačio ođakle je prevodio; možđa je kritičar imao u rukama kakvo izdanje u kojem „umjesto higueras stoji hogueras; ali ta riječ ne znači »zgarišta«, kako misli kritičar, nego l1omače!
Kudđdi prevodioca da je salivilla preveo sa fina slina; veli da je trebalo staviti pljijuvačkica. Eto, nije šija nego vrat! Ili možda kritičar misli da je pljuvačka pođesnija za poeziju od sline?
'Kritičaru orzas nisu ćupovi! A šta su drugo? On čita onzas, premda i Karlo Bozeli, kojega se kritičar drži, lijevo stavlja orzas, a desno prevodi barattoli! Argentinsko izdanje, iz kojeg lje Ivanišević prevodio, slaže se s madridskim iz 1937, s time &e opet slaže izdamje i prevođ koji kritičar hvali, ali sve zaludu: u kritici bi kritičar, kao da nema očiju, htio nešto deseto.
Što se tiče španjolskih pokaznih zamjenica, malo će šta o njima znati onaj koji ne zna ni najobičnijih imenica i koji se ne žaca da napiše i potpiše kako desposorio znači razvod! Šta da čovjek na to kaže? Valja dakle da razveđemo Veginu LauTu, Tirsovu Laurisanu, Servantesovu Kiteriju i sve ostale zaručene ili vjenčane Španjolke, bilo u životu, bilo u literaturi, treba đa ih odvojimo ad njihovih drugova — kako bi se zadovoljio kritičar koji ne zna španjolski! Štošta još ostaje đa kažem kritičaru. ali ću mu to iznijeti na drugom mjestu, gdje ima više prostora. A što se tiče Ivaniševićeva prevoda, ne velim đa mu nema zamjerke. Ima mu zemjerke, i prevod treba da se podvrgne kritici, ali ne onako — na brzu ruku i po svaku cijenu.
Josip TABAK
|
Branislava Nušića
— Odlomak iz ogleda „Branislav Nušić i njegov Ben Akiba“. — ee
ža dovoljno i raznovrsne živopisne građe novinaru-književniku · „Ben-Akibi, zašto mu pozonišni pisac i pretsednik NovinarsWwog udruženja Branislav Nušić ne bi priskočio u pomoć i režirao, na primer, trojički vašar na Adi Ciganliji? I, pošto se ne vidi razlog zbog kojeg ta zamisao ne bi bila izvedena, to se Ada Ciganlija zbilja pretvara u neviđen vašar na koji se ceo Beograđ preseljava za tri dana, 5 blaženim uverenjem — koje milionski rojevi komaraca ne mogu da naruše — kako takve zabave nikad dotle nije bilo. I ta iluzija jedva da nije do kraja opravđana: takve zabave, i na takvom mestu, doista nije bilo. — Pokaže li se da, u nedostaiku dovoljnog razloga i mesta za masovne scene u zemlji, danoga trenutka one možda: izobiluju u majbližem susedstvu, „njihov ljubitelj i reditelj meće propustiti da naše ljude pokrene da uzmu učešća u njima. Nije li takva jedna prilika mladoturska revolucija 1908 godime? Kao naročiti dopisnik »Politike« Nušić se tokom jula te gođine bavi u Skoplju i Solunu i šalje otuda listu svoje izveštaje. Krajem istoga meseca on se vraća u Beograd, ali istoga dana kad je stigao, ne đopuštajući sebi nimalo odmora, uzima u svoje ruke celokupnu organizaciju čitavog jednog voza izletnika &oji bi posetili Skoplje i Solun. Obaveštenja o pojeđinostima puta, pitanju pasoša, dana polaska i povratka, ređa VOžnje, cena, šta se može. a šta ne može poneti: sve to on' uzima na sebe lično. Da ne ostane o tome nikakve sumnje »Poli-
tika« od 31 jula 1908 upozorava: »Za Va
obaveštenja valja se obratiti ličmo 'g. Nušiću«. Možete misliti... Na taj pozorišni put krenulo je šest stotina. putnika, sve samih muškaraca, bez žena, a o danu pOlaska, 8 avgusta izjutra, novine su zabeležile: »Na peronu... neopisana navala | vreva... Sto g. Nušića, koji je izdavao karte, bio je opsednut gomilom mjih, koji su se nadali da će bar sad, na stanici, dobiti karte... Ali karata nije bilo....
Pokcreti masa u Nušićevoj režiji nemaju
uvek samo tu karakteristiku lake zabave i površno poučne razonode. Mogu one biRS OM ROG SEwacKR USUNN JNUANUJ NOI pay U S SCC
ti zatalasane i na drugojačiji način, ozbiljnije, dublje, sudbonosnije, kao na primer, 22 septembra 1908 godine (po starom kalendaru). Dok se toga popodneva još doštampavalo vanredno izdanje »Politike« s objavom pljačkaškog austrougarskog pod-
· vigča aneksije Bosne i Hercegovine, veliki
majstor.redđitelj, obuzet plamenom novog stvaralačkog pothvata, već je uzbuđemo trčkarao za najosnovnijom i neophodnom početnom rekvizitom: jednom zastavom, jednim dobošem i jednim dobošarom! I,
kao što se to dešava pokatkad na filmu, ~
a još pre u životu, sve se pokazalo na domaku ruke: uredništvo je raspolagalo zastavom, kelner od »Balkana« Andra bio je u vojsci dobošar, a znao je ko ima, pa je brzo i pronašao doboš. Sa prvim prodđavcima koji su potrčali da list i vest raznesui kroz sve krajeve Beograđa, pod Nušićevim zapovedništvom iz »Politike« je is. pila vrlo sikromma, ozbiljna, nemo smrknuta grupa ljudi s široko razvijenom zastavom na čelu. Čim je kročila na ulicu, Andra kelner zalupao je maljicama u svoj doboš snažno i uzbudljivo, kao na uzbunu, Najbliži slučajni prolaznici smesta su zastali, i, bez reči i razmišljanja, radoznalo krenuli za grupom, zastavom i dobošem. Oni dalji, videći to, potrčali su za ovima. lako nije rečena nijedna reč, ni bačema nikakva parola, ni dano nikakvo obiašnjenje, i možđa baš zato što je sve, to izostalo, svet je počeo da se zgrće sa svih strana, Sa Terazija zatalasana povorka se, kao voda kad nadolazi, valjala ka Narodnom pozorištu. Čeona grupa i zastava tu su stali kod imez-Mibailovog spomenika. Doboš je i dalje uzbuđeno ,pozivao. Branislav Nušić se. ftađa popeo na postolje spomenika, Talasi naroda i dalje su lagano priticali, kad je, na jedam znak njegove ruke, đoboš odjednom umukao. — Zadovoljan opštom postavkom, izabranim dekorom, spremljenim kulisama i sabranim učesnicima velike istoriske scene, nadabnuti reditelj se za trenutak-dva sam uzbuđivao početnim pokretom koji je sad svemu trebalo dati, pa onđa, bacajući zajedno sa r a svoju kao opštu volju u prostor, progovorio:
_Hanibal
| vazilazila jedino mjihova mWuzbudlj
--——+.<K—K————m
“
KLIMA
(Nastavak sa prve strane)
muzikalnost, povezivanja dOgaC aaa sudbina ' karaktera u noveli, ro
nu, pozorišnom komadu. Eventualno, van toka radnje, koji jc uopšte razumljiv, da ukaže na stilističke osobitosti, na mesta koja nešto označavaju, u kojima nešto tiho odjekuje, na varijante, ironiju ili simbolična značenja — onako kao što se učeniku ili mlađem pratiocu na koncvrtiu lakim stiskom ruke govori: čuješ li nvo mesto, zapažaš li ovu promenu teme, osećaš li poeziju ovog štimunga? Ili, kao što se pravilno i razumno radi, pripremiti predavanje pred izložbu ili
koncert, sa ciljem da se pažnja pu-
blike skoncentriše na karakteristično, osobito u stilu iednog umetnika. Ali, nažalost, to kod nas biva samo kada su u pitanju umetnici-pokojnici, kod kojih više ne postoji opasnost da će se učiniti greška u ocenjivanju.
Takva kritika živih umetnika kritika bez alhemije, koja traži zlato umetnosti, kritika bez formula stručnjaka veterana sa patentiranom mudrošću, no koji se nikada ne uživljavaju do kraja i veruju da će nešto izgubiti od svog ugleda kada se raduju, i koji su previše otmeni da bi mogli saosećati i doživljavati sa nekim — takva kritika bila bi rađost i pomagač. |
Stvarno — a to me je bolelo i one= spokojavalo — već sam kod izvesnih mladih sagledđao onaj osmeh nadmoći, koji pokazuje da su oslušnuli prominente posvećene, to samouvereno pra= zno doktrinarno vrcanje blistavih varnica, tu kritiku odozgo naniže, za kojom se ne krije nikakav stvarni rad, nikakvo prodiranje u suštinu dela, nikakav pokušaj da se skromno shvati ono što je autor uistinu hteo.
Zbog tih mladih ljuđi hteo bih izgovoriti ono što i oni u dnu duše znaju, da mi svi ponekad nešto ne razumemo, da mi svi o mnogo čemu nedđovoljno znamo i da se sme mirno priznati da moramo jedam wpozorišni komad, jednu kantatu, jednu sliku još jedared videti i čuti, pre no što stvorimo svoj sud i, naročito, pre no što donesemo presudu.
A to je ono na šta u prvom ređu mislim kad govorim o teškoj almosferi u našem kulturnom životu: kod nas se često vrlo lako sudi i presuđuje. Sećam se jedne pretstave »Aide«, u koju je uloženo mnogo rađa i kojoj su mesecima prefhodile svakodnevne muzičke pripreme. Pretstava, prva te vrste kod nas, skupoceno opremljena, režija puna ukusa, muzikalno uspela, svuda u svetu izazvala bi zahvalnost i priznanje. Kod nas, u odnosu na tu pretstavu, dosta čudnovato, dugo se nailazilo jedino na hladno odbijanje, kao da je bez talenta, ukusa i znanja.
Nešto slično čuo sam i kod premijere Prokofjevog baleta »Romeo i Julija«. Muzika i igra, koreografija i dublji značaj te igre ljubavi i smrti duboko su me uzbudili. Ali kritičari su našli, da u njoj nema dovoljno «šekspirovskog duha«, đa balet ne zadovoljava, da je muzika bez ideja. (Da, čak i to!) I tek lJagano, prećutno, počelo se pričati da je u pitanju jedno dobro delo i da treba da budemo zahvalni za veče koje su nam dirigent i muzičari, igrači i koreograf, slikar i celi kolektiv poklonili.
Šta sve nismo morali slušati o pretstavi Držićevog »Dundđa Maroja«, toj pretstavi u kojoj se veličanstvena misao našeg renesansnog pesnika sjedinjuje sa režijom smelom i punom duha i igrom skoro savršenom. Neću ponavljati zamerke. One su prestale tek kada su nam prijatelji iz daljine oduševljeno govorili da bi jedna takva pretstava i u inostranstvu naišla na veliko priznanje.
Koliko je argumenata sabrano, koliko specijalističkih stručnjačkih dokaza izmišljeno da se potceni i diskredituje naša izložba „srednjovekovnog fresko-slikarstva i plastike u Parizu. Tek veliki uspeh te izvanredne umetničke manifestacije naših naroda na-
{HIHIHIHHIHIIIIIIIIIIHHH II III KĆI IM II IHIU II IM III II IIIRIJIPIUIPHIWM II RU IIIIIRI IM IPI VIII IM IU III HI MI HI IHIIHIIUIUMTIEWIUUIWI THU UPITI PI IU IMIIMIII IHIUH IH HI II UI II IHTEIRII UM UUIUIIMIUMIWMWMIHHW
Mnogostruke delatnosti
Otadžbina je u opasnosti= je pređ vratima!.. =
Punih neMoliko časova, on, reditelj, dr-= žeći čvrsto u svojoj ruci sve konce te do- = ista neobične popodnevne pretstave pod= vedrim mebom, koja se završila tek uve-= če, bio je ne samo glavni, već i jedini= njen protagonista. Talasi narodnih masa = pred njime se neprestano smenjivali, ob-= navljali. Dok se jedni, već obavešteni, la- = gano razilazili, drugi su, neobavešteni a = radoznali, tek pristupali, s pravom očeku- = jući da i oni čuju što treba čuti i saznaju = što valja znati. A on je na sceni bio sam. Njega nije imao ko da odmeni, Drugih = govornika nije bilo. : = Preko dvadeset govora Branislav Nušić = je održao toga dana. Žilavi i kočoperni = Ben Akiba teško da je i sam znao kakva = uspavana snaga leži u njemu. Tako započeta, istoriska pretstava je su- = ftrađan morala biti nastavljena. Ali s ka-= kvim bogatstvom i šaremilom u pojedđino- = , s kakvim obiljem pokreta u radnji, s kakvim prirodnim žarom u izvođe- = s kakvim nezaboravnim i Vveličan- = stvenim prizonima, čiju blistavost PR prefoga dana reditelj je dao znak za početak = i objavio naslov komada: Upis đobro-= voljaca. Među prvima sam se upisao. = A. onda, pošto je iz jedne trgovine' dobio = i stavio ma glavu veliki sivi burski šešir, = obavijem širokom trobojkom i posuvraće- = na obođa, za koji je bila prikačena i ve-—= lika trobojna kokarda, istaknut i usamljen = na uzvišenju iznad svih glava sakupljenog = naroda, držeći budno pod paskom kako či- = tavu celinu tako i sve mnogobrojne poje- = dinosti u njoj, počeo je da rukovodi sa- = mim tim složenim izvođenjem. Sve je po-= teklo kao da je maročito i marljivo spre- = mano, kao da nije nastajalo upravo u tre- = mutu kad je i izvođeno. Uz dobovanle = doboša, pisak fruba, ubojne pesme i uskli- = ke omladinskih i marodnih horova, cela = ova pretstava sa mnogo činova i međuči. = nova razvijala se ceo taj jesenji dan na= prostranoi pozomici Staroga Pozorišnoga = trga i završila se kasno uveče nekont* VT- = stom bučne apoteoze. Dve hiljađe dobro- = voljaca upisanih toga dana, i još više onih = čiji umis nije mogao biti tađ obavljen već = je odložen za sutrađan, kao i masa na- = Tođa koja im se priđružila, u toj apoteozi = obrazovali su šumnu 1 raspevanu povorku, i od Narodnog pozorišta krenuli ka dvoru =
1 ministarstvima, na čelu sa zastavama, U = šumi tih zastava »na dva belca jahali su = dobrovoljački vođi Nušić i vojvođa Sava= Hercegovac u bogatom hercegovačkom = narodnom odelu, sa isukanom sabljom u rukama...« .
Odgovorni urednik: Jovan Popović, Deograd, Francuska broj 1 — Stam parija »Borba« Beograd, Kardeljeva 31,
Živko MILICEVIC =
;
ĐROJ 16
DUHA
terao je zakerala na ćutanje, jer je postalo očigledno da je ta izložba doprinela Ja naša umetnost zauzme ravnopravno mesto na ravni umetno= sti kulturnih evropskih naroda.
Mnogi slični slučajevi mogli bi se još pomenuti (nadmeno slaganje obrva nad izvanrednom pretstavom »Fuente · Ovehuna« Lope đe Vega, itd.), ali se ne radi o proširenju liste pogrešnih ocena, već o kritičkom ispitivanju duha, stava u odnosu na umetničku delatnost i sh*atanje.
Taj stav skepse i odbijanja, koji se u danom slučaju preobražava U S5Uprotnosti i nezaslužno hvali iznad svake mere, nije nov. NasJeđe je starog vremena. Taj stav je odgovoram što naša umetnost ostaje u svetu Uglavnom anonimna. Kako da se u svetu probije kada u svom domu ne nailazi na priznanje?
Nije u pitanju jedino »malax« nacija i jezik nepoznat u svetu. I Pincii Norvežani su male nacije, pa ipak njihovi umetnici i književnici našli su put u svest vremena. Naša umetnost nije bolja, ali ni manje dobra od umetnosti drugih naroda. Za njen razvoj polrebna je atmosfera većeg poštovanja vrednosti i mere stvorcnog, blaža duhovna klima.
Ali nije jedino duh kritike to na šta se katkad žalimo, nedostaje nam kritika uopšte. Mnoge knjige se Ppojavljuju, bivaju razgrabljene, a ni u jedan redak ne uloži se truda da se protumače i približe čitaocu. Možda razlog delimično leži i u našem najčešćem shvatanju da su jedino prolesionalni kritičari pozvani da donose sud o umetničkim delima. Svuda u svetu, pesnici i romansi/eri, dramski pisci i umetnici pišu o duhovnim problemima. Iznose svoje misli ne sukobljavajući se pritom ni sa kakvim monopolom, i prećutkivanje smatraju za porok.
Pre svega, neophodno nam je ošećanje mere, svest da umetnost ne Označava jedino do krajnosti Uusavršeno majstorsko delo. Da ne postoje jedino Šekspir i Mikelanđelo. I da manji i skromniji oblici izražaja u umetnosti i književnosti imaju opravdanja za svoje postojanje.
Mnogi umetnici iste epohe delaju naporedo, pa ipak tek malo njih jezikom svoje umetnosti govore budđućmosti. Šta je ono naročito što iz njih odjekuje i njihovim delima daje trajmu vrednost? Koje je merilo i znak da će neko umetničko delo ostati trajno, dok će drugo proći i utonuti u zaborav? .
Vrednost umetničkih dela, čini mi se, leži u njihovom stvaralačkom sadržaju. U stvaralaštvu u dubljem smislu, ne u stvaranju već stvorenog, u ponavljanju u umetnosti već rečenog, pa čak ni u ponavljanju onog što je prirođa izgovorila. Iz prirode i iz umetnika mora postati svakako nešto freće, novo, dotle nesagleđano. Jer umetnost nije nikađa pasivni ot= sjaj, tupo pođražavanje, već živi pro=ces Muobličavanja, preobražavanja, otkrivanja. U jednom intervjuu u Parizu, jedam književnik koga cenim, Vilijam PFolkner, rekao je: »Onog dana, kad ljudi prestanu osećati strah, opet će početi da pišu majstorska dela, to će reći dela trajne vrednostfi«.
O. Bihalji-Merin
ISPRAVKA
U prošlom broju »Književnih movina« objavljen. je godišnji izveštaj M. PamićaSurepa u kome se navođi da je »Romea i Juliju« i »Zimsku bajku« od Šewspira preveo B. Nedić. Međutim, oba dela preveli su B. Neđić i V. Živojinović.
BIBLIOGRAFIJA
Veljko Petrović: Pripovetke, Ilustracije i konice Cuce Sokić. Izđanje Humoritwtičke biblioteke »Ježać, Beograd 1951, ćirilicom, str. 229, cena ?
Trifun Đukić: Pregled Književnog rađa Crne Gore. Izdanje »Narodne knjige«, Cetinje 1951, ćirilicom, str. 354, cijena 120 din,
S. Pavičić: Um v glava. Preveo L. Stračkov. Izdanje Novinsko izdavačko pretprijatie »Ilindem«, Skopje 1951, na makedonskom, str, 51, cena ?
Politička biblioteka, Tzđanje Novinsko izđavačko pretprijatie »Ilindđen“«, Skopje 1951, na makedđomsicom, str. 47, cena ?
Jugoslovenska bibliografija. Izdanje Di. rekcije za informacije Vlade PNRJ, Beograđ 1951, ćirilicom, str. 122, cena ?
F. Hauptmann: Rijeka, Izđanje »Mafice Hrvatske«, Zagreb 1951, latinicom, str. 141, cena; uvezano u poluplatno din. 61.— kar-– tonirano din. 41.
Lumina, najnoviji broi rumumskog časoDORCa književnost i kulturu, str. 9, cena
in, :
UREDNICI Dušan Kostić, Tanasijie Mladenović, Jovan Popović !
”—:i:I—==:——z Broj čekovnog računa 10?-903202%0 Pošt. fah ređalccije 617 Poštanski fah administracije 629
Rukrpisi se ne vraćaju