Књижевне новине

SMRT FAŠIZMU — SLOBODA NARODU

JIŽE

GODINA IV BROJ 19

DOGMA I TVARALAN

tazije, kojoj je teško odrediti

smisao i svrhu, u poslednje vreme učestali su u našoj knjižeVvnosti razgovori o književnoj kritici. Ponajčešće, objavljuju se samo strasno i improvizovano .nabačene misli, ponekad i u tonu kozerije, kao da se bitna pitanja orijentacije i suštine naše kulture, sve u znaku grčevitih traženja puta i izraza, mogu rešiti impresionističkim „opservacijama i manjeviše slučajno organizovanim zapažanjima. U toj odugačkoj povorci zamerki, prigovora, ljutnji, aluzija i negiranja, što se otužno ponavljaju u apstraktnoj formi, uvek iste, skoro je nemogućno snaći se, Ovako uopšteno pisani članci, kao da svi kritičari robuju okamenjenim metafizičkim normama, i to istim u svim povodima i u svim trenucima, više govore o onome ko ih piše, nego o apstraktnom licu onoga o kome sa pišu.

Ozbiljan razgovor o takvoj kritici kritike gotovo je iluzoran, Za iole plodan književni dijalog potrebne su dve strane, dve misli, dva sistema gledanja. Priključiti ili suprotstaviti svoju misao olako bačenim frazama o duhu, karakteru i funkciji književne kritike, značilo bi, ako bi čovek hteo da buđe konkretan u analizi, ostati u okvirima diletantskog „razmatranja, na jednom planu na kome se o našoj kritici ništa stvarno ne bi moglo reći., Uzeti, opet, te razne afirmacije i negacije, tako efemernog karaktera, samo kao povod za sopstveno istraživanje i ocenjivanje naše nove kritike, svakoko bi sputsvalo prirodan razvitak misli i opteretilo analizu uzgrednim zadacima.

Članak Dušana Matića Dogma i stvaralaštvo, u kome se na umetnički sugestivan i izražajno svež način raspravlja o nekim osnovnim pitanjima kritike kakva jeste i kakva bi trebalo da bude, razvija jednu misao, određuje jedan stav, ispoljava jednu jasno formulisanu idej·'no-umietničku fendenciju. Može, se čovek složiti ili ne složiti, u načelu ili u pojedinostima, sa koncepcijom koju Dušan Matić zastupa, ali ona se, i svojom jasno filozofskokritičkom suštinom i svojom preciznom formom, neodoljivo nameće kao jedan sasvim konkretni i određeni misaoni stav. Razgovor između čitaoca i pisca,—taj fako sigurni znak snage jednog tvorca, — otpočne nekako sam od sebe, najpre sasvim diskretno, onda sve emotivnije, dok se najzad ne kristališe u određene misaone kategorije. Ima u takvom dodiru dragocenog elektriciteta! i

Zašto jedan takav uzbudljivi razgovor među prijateljima, s prijateljskim namerama i u prijateljskom tonu, ne bi bio javan? .

U svom članku Dogma i stva-– ralaštvo Dušan Matić polazi od uobičajene prakse jednog dela naše savremene kritike, one „dogmatske, koja se najviše čuje jer je najraširenija i najplodnija. Izvanredni Stendalov moto: »Ako ne pišem u ovom trenutku, ne bih ni pisao«, kao da hoće da nam sugeriše urgentnost likvidacije kritičara koji nastupaju kao »apsolutni posmatrači, posmatračisvevidi«, u čijim se rukama nalaze »tablice apsolutnih estetskih vrednosti«. Svim žarom svoje lucidne inteligencije, koja ume da se vešto koristi upotrebom filozofskih asocijacija, Matić se kao od šale ustremljuje, uz skeptični osmeh prezira, i na estetske dogme i na sve one kritičare-vernike koji u toj dogmi vide vrhovni zakon nužnosti i lepote,

U tom kritičkom duhu njegovih razmatranja, u isti mah i tako slobodnih i tako oštrih, koja imaju svoj konkretni smisao i kad su uopšteno mišljena i rečena, ja vidim DOuzdanu polaznu tačku za jedan principijelan razgovor o smislu, suštini i metodu naše savremene kritike. Ovim povodom on je u problem samo zagrizao, uzbuđena srca i grozničave misli: briga o umetnosti ne ostavlja ga ravnodušnim. Nadajmo se da ćesei on naznačene slutnje razviti u jasna saznanja, određene stavove u zaokružen sistem gledanja, možda, jednom docnije. U članku Dogmh i stvaralaštvo kao da se požurio da što pre ostavi našu kritiku i naše kritičare, da bi se sa isto toliko uverenja i vehementnosti, pozabavio, opet samo uzgred i opet samo u sumarnom sagledu stvari, problemom kritike uopšte, prvenstveno njenim teoretskim osnovama: estetikom.

Ustvari, šta je to estetika, o kojoj se toliko piše, govori i raspravlja? Dok se to pitam, brižljivo nagnut nad Matićevim tekstom, neodoljivo mi se javlja njegov lik: kao da vidim ekstatičan izraz njegovih očnih žeravica, ' osenčenih nabaqrima sumnjičave skepse i gorkog intelektualnog iskustva. Da li tom skepsom, đa li tim iskustvom on beleži ovakvu misao: »Estetika, ako je mogućna, ona je to jedino kao nauka, i kao takva ona podleže i kriterijumu kome podleže i svako naučno saznanje. Ne postoji — ukoliko postoji kao nauka — nikakva marksistička estetika, kao

Ke u nekoj ćudljivoj igri fan-~

•

E NO

LIST ZA KNJIŽEVNOST I KULTURU A

Uredništvo: Francuska 7, tel. 28-098 Al 'ministracija: Kardeljeva “1, te! 24 001

BEOGRAD, UTORAK 8 MAJ

RAZGOVOR O KRITICI

En FInRcI

što ne postoji ni marksistička fizika, ili agronomija«?

Ako iz ove misli izdvojimo ono Što je plod nepoverenja prema destetici kao nauci, zasnovanog na poznavanju mnogovekovne istorije lutanja iz teorije u teoriju, recimo od Aristotela do Kročea, šta onda ostaje, u njenoj osnovi, kao prihvatljivo? Može li i mora li, — pitam ja i sebe i Dpisca članka Dogma i stvaralaštvo, — estetika biti nauka kao što su matematika „fizika, ili hemija? Ako bi mogla i morala, onda bi tu bio i kraj shvatanja umetnosti kao jednog specifičnog izraza ideologije, onda bi ostala još jedino mogućnost ideološke primene njenih rezultata u društvu, kao što je to sa svima „egzaktnim naukama u užem smislu reči, No zašto bi estetika morala biti egzaktna kao fizika ili agronomija, da bi bila ili postala naučna? Nadabhnuti iakvim kritičkim čistunstvom, koje je sasvim teoretske prirode, šta da uradimo sa istorijom, ekonomijom, sociologijom? Hoćemo li ih isključiti iz naučnih disciplina samo zato što su uslovljene ideološkim činiocima, što im određene idejn.-e osnove omogućuju ili onemogućuju da budu naučne? Ako je estetika nauka o suštini i formama umetnosti kao ljudskog, tj. društvenog proizvoda, onda je svaki pokušaj individualne formu-– lacije njenih zakonitosti zavisan od pogleda na svet njenog +tvorca, od idejne zrelosti određenog društva. Nije nimalo slučajno, otuda, što estetika može u potpunosti da postane naukom tek od trenutka kada se, prvi put u istoriji, s pojavom socijalističkog pokreta, ideološke težnje progresivnog dela društva poistovećuju s naučnom analizom činjenica. Ako dakle estetika može uopšte da egzistira kao nauka, ona to može, danas, jedino pođ uslovom da postane marksistička estetika.

_Ali. to ie upravo ono što Dušam Matić u svom članku, bez imalo skepse, odlučno odbija, u dve varijacije: najpre marksističku estetiku, zatim marksističku estetiku. Sa strepnjom citiram njegove reči o kritici, tako odlučno i jasno formulisane: »Jest, kritika može — i treba, za marksiste — da bude i marksistička. Kažem i marksistička, jer se svet ne iscrpljuje jednom doktrinom, svet ne živi od svojih odblesaka, pa ni svet lepota, koji isto tako postoji, iako na svoj način, postoji jer deluje«.

Kada bi bilo štamparskih mogućnosti, ovo Matićevo »i marksistička«, dvaput napisano da nam se bolje useče u misao, štampao bih bar cicero velikim i masnim slovima. U ovom »ić, i to za marksiste, sva je tajna Matićeve koncepcije umetnosti i kritike: on ne veruje da marksistička analiza jednog dela ili jednog pisca može da obuhvati sve njegove sastavne elemente: sve težnje i tendencije, sva traženja i postignuća, sve lepote i treptaje. Zato on marksističku Kkritiku prima samo kao parcijalan, mogućan deo jednog šireg sistema umetničkog mišljenja i osećanja. No zašto bi marksistička kritika nužno morala biti doktrinarna i samim tim ograničena, dakle nedovoljna, to ostaje, uz najbolju volju da proniknem Matićevu misao, pitanje bez odgovora.

Ako se pod marksističkom kritikom, kao što je to često bio i ostao slučaj, podrazumeva samo primena opštih načela marksističke filozofije na jedno umetničko đelo, takva ritika nužno vodi uprošćavanju i jednostranosti, jer ne računa sa specifičnom zakonitošću „umetnosti kao posebnog sveta u svetu ljudske stvar– nosti. U najboljem slučaju, ona može da pruži samo tačnu sliku idejne strukture jednog dela, dok se smisao lepote i lepota smisla jedne poetske tvorevine ne iscrpljuje analizom idejnog sveta koji je sadržan u njoj.

'Pa nužnost da se o umetničkom delu govori jezikom umetničke zakonitosti sama sobom vodi postepenom izgrađivanju jednog teoretskog sistema umetnosti: estetici. Osnove toga estetskog sistema mi smo već dobili, možda i više od toga; ostaje da se razrade, povežu i u zaokružen sistem sjedine razbacana pojedinačna iskustva umetnika i kritičara, na širok i elastičan način, koji ostavlja mogućnosti za proširivanje i prevazilaženje teorije na osnovu novih rezultata umetničkog saznanja. Jer, da bi mogla dati tačnu analizu suštine i oblika umetničkog „stvaranja, estetika mora biti, baš zato što se umetnost neprekidno menja, i nauka o razvitku i preobražavanju tih suština i tih oblika. Zato se svako postavljanje nommativnih obrazaca umetnosti, ma koliko oni bili rezultat širokog iskustva i pouzdanog znanja, nužno izvrću u obrasce protiv progresa umetnosti i kritičke misli o njaj.

U teoretskom obrazloženju svoga antidogmatičkog stava Dušan Matić ne ustaje samo protiv ograničenih estetskih normi, on ustaje protiv navodne ograničenosti svake estetike

kao takve, Govoreći o zadacima Kkritike, on nalazi da je ona »u isti mah i nešto više i manje od „čestetike«. »Manje« — pa to se skoro razume samo po sebi, i bez nadahnutog Matićevog obrazloženja. »Više« — po čemu? Po tome, — nagoveštava Matić, — što kritika mora da posmatra pesničko i umetničko delo »u svoj njegovoj složenosti«, »ona ima da ga sagleda u punom njegovom značenju, Š ne samo u njegovom estefskom viu«. Estetski vid o kome Matić govori, ima ovde, očigledno, jedno sasvim usko, zastarelo značenje, ono koje je sadržavala normativna didealistička estetika: vid lepoga po sebi i za sebe. Međutim, takve estetske koncepcije odavno su već prevaziđene, i to je odlično poznato Dušanu Matiću, koji im se, još pre dvadeset godina, tako duhovito i stvaralački suprotstavljao. Od nauke o lepom, kao apstraktnom

| Gyiao Tartalja

O i —

idealu koji zađovoljava večito važeće norme, estetika je postepeno prerasla, čak i pre Hegela, u nauku koja izučava opšte zakone nastanka i trajanja umetnosti kao ljudskog čina. Zadatak koji Matić opredeljuje kritici: da posmatra umetničko delo u svoj njegovoj složenosti, da ga sagleda u punom njegovom značenju, samo je poseban, određenim delom konkretizovan zadatak koji estetika ima za umetnost uopšte, samo je konkretna, pojedinačna primena i razrađa estetskih zakona na jednu određenu umetničku materiju.

Bez jednog sigurnog estetskog kriterija nemogućno. je o umetnosti kazati svoju kritičku misao koja ne bi bila plod trenutne ćudi i slučajne fantazije. Matić, na primer, gevori o tome da je spoj reči »rđav pesnik« ustvari rđavo sklopljen izraz, jer ako je rđav, nije pesnik, a ako je pesnik, nije rđav. Ali, ako odbacimo estetski kriterij, na osnovu čega ćemo, i po kom drugom kriteriju, moći odvojiti

(Nastavak ma četvrtoj strani)

DVE PESME

Proleće

Pp roleće sa svojim čarobnim štapićem ide i usnule stvorove — gle — budi.

Kakvi.su sokovi prostrujali bićem? : Kakav to plamen upali moje grudi?

Kakav ovo talas u meni se preli i u svaku poru snažno se užlebi?

Kakvi su se konci oko mene spleli? O kako sam danas drukčiji sam sebi!

K_o U SK S < ~ —kIO——

Da li je to samo drhtaj uspomene?

IP proleće ovo probudi i mene? Želi D a kažem samo osećanja svoja: i bol i radost — vatru svog ognjišta,

a onda, kao ratnik posle boja, da se povučem tiho sa poprišta,

ad“ . 04 (Crtež M. Nikolajevića) · ŽIVAN MILISAVAC -

a ovom mestu pale su mnogoA“ brojne sugestije o poslovima koje bi frebalo posvršavati i problemima koje bi trebalo rešiti. A kakvi to sve nisu problemi koji iskr-

savaju u našim pionirskim lJutanji- ·

ma i traženjima? i kakve to sve nisu potrebe kojima smo bogati u našem opštem siromaštvu? O nekima od njih, upravo o mnogima od teških i najtežih, bilo je reči. Ko će, međutim, te dobronamerne i korisne sugestije ostvariti? Može 1i se, na primer, sugestijama i dobronamernim ' potsticajima rešiti pitanje žive i aktuelne književne kritike? Može li se istica– njem potrebe dobrih i literarnih prevoda rešiti i problem prevođenja? Itd. itd.

Ima, međutim, oblasti u kojima se

sa malo smisla za organizaciju i ra-.

zumevanje za potrebe mogu rešiti mnoge važne stvari. Može Ji se, reci. mo, raditi biografija nekoga pisca dol ne skupite sve njegove radove i 6evu literaturu o njemu? Može li 6e uopšte raditi neka ozbiljnija studija dok ne posedujete ma i najvažniju literaturu o predmetu? A gde ćete tu literaturu naći? Taj posao morate sami rađiti, često prevrtati list po list mnogobrojnih časopisa, fizički se umoriti dok ne svršite čisto tehnički posao iznalaženja izvora, i izgubiti ponekad

~... ~. ——ı—ı:H INEIJ=RIJ

više vremena za taj posao nego za sam rad na studiji.

U ovome smislu bi se mogli navoditi mnogobrojni primeri. Ali ima jedan zadatak, lakši od svih pobrojanih i onih nespomenutih, prevashodan po važnosti, ali o kome se malo ko brine. To je pitanje fototipskih izdanja naših starih i retlkih publikacija. Treba li ukazivati na važnost ovih publikacija? .

Mnoge naše stare knjige, dragocene za poznavanje naše kulturne prošlosti, danas pretstavljaju pravu ref, kost. A da li samo danas? Poznato je da su naši Wtariji istoričari književnosti često navodili pogrešan maslov pojedinih knjiga, jer knjigu nisu imali u rukama, nego su te naslove navodili prema drugim piscima. A nisu ih imali zato što do njih misu mogli doći, Ima znatan broj knjiga koje nisu navedene u Novakovićevoj Bibliografiji, jer on za njih nije znao, A kakva je sudbina onih za koje se zna i koje su opisane u našim istorijama Kkmjiževnosti?

Mnoge stare knjige su velika retkost, Najstarija naša biblioteka, Biblioteka Matice srpske, još je daleko od toga da popuni svoju riznicu svima knjigama XVIII i prve polovine XIX veka. Sudbina Narodne biblioteke u Beogradu je pomata; sa tom bibliotekom su propale i mnogobrojne dragocene stare knjige. Ni wumiverzitetska biblioteka, sigurno, ne stoji bolje od Matičina. Još postoji privatna biblioteka d-ra Mihailovića iz Inđije,

- koja pretstavlja riznicu naše stare li-

terature. Ni ona, međutim, nije potpuna. Tako na primer, danas će se teško naći nekoliko primeraka Istorije o Černoj Gori Vasilija Petrovića (1754), ili, čak tamo kasnije, Vukove Male prostonarodne slavenoserbske „pesnarice (1814)) Serbske novine Markidesa Puljo iz 1791 nema, izgleda, niko kompletne. A koliko je takvih primera kod Srba, a svakako i kod Hrvata i Slovenaca?

Mnoge stare knjige, bez kojih se ne može zamisliti ozbiljan naučni rad ma izučavanju naše književnosti i kulturne prošlosti, već su i danas velika retkost; mnoge su, verovatno, već i propale, u nepovrat. A ko može tvrditi da su i ovi retki primerci kojima danas još raspolažemo obezbeđemi za sva vremena? Ko može garantovati

LIST IZLAZI JEDANPUT NEDBL.INO

VI

PR:MERAK 8 dinara”

ORUŽJE NOCI

Dušanka Padak ·

aspitavati i prevašpitavati — ova dva pojma „nesumnjivo nose u

sebi suštinsku „perspektivu razvitka čovečanstva. Kroz ovo ljudsko delovanje odvija se postepeno oslobođavanje unutarnje ličnosti. Oslobođavanje od opšte zaostalosti, od neznanja, predrasuda, od izvitoperenosti prošlosti u pogledu morala, oslobođavanje od varvarizma koji leži na dnu ljudskog bića kao deo njegovog životinjskog nasleđa i kao osobina koja se periodimo obnavlja, pothranjivama zverskim „ideologijama osvajača i ugnjetača pa bio to u pitanju \&tari, srednji, novi, ili najnoviji vek, svejedno. Taj varvarizam vekovima #vojuje protiv humanističkih težnji čovečanstva, a ponegde, gde ljudska veličina — bilo kao pojedinac, ili kao režim, kolektiv, grupa — blesne kao feniks, varvarizam se povlači u „podzemlje, da bi odande vrebao na pogodan tre. nutak da se tu, ili na drugom mestu, nanovo pojavi. Ovaj aktivni varvarizam — koji više ne pretstavlja neke atavističke osobine, ni rezultat neznanja „već borbeno sredstvo — u Svoj pakleni metod „uključuje sistematsko delovanje na unutarnje biće čoveka. Svi se dobro sećamo kako su reči »vaspitavanje i prevaspitavanje« u hitlerovskoj Nemačkoj zloglasno odjekivale kao osnovne nacističke krilatice, Baš je te reči gebelsovska propaganda upotrebljavala u svome siSstemu uništavanja ljudskog dostojanstva. Ti su pojmovi označavali mode– liranje ljudske svesti — prema trenutnim potrebama agresivne politike. A danas, šest godina posle pobede nad fašizmom, sa užasom pratimo kako se aktivni varvanizam pod okriljem »vaspitavanja i prevaspitavanja« opet širi, kako zahvata postepeno sve veću teritorijalnu „površinu, prateći učvršćivanje političke vlasti Informbiroa u vazalskim zemljama Sovjetskog Saveza. Taj užas je utoliko veći ukoliko uspevamo da otkrijemo njegove korene u onoj zemlji koju smo nekađa smarali svojim prvim saveznikom. Jer je užas u svojoj golotinji pukao pred našim očima tek pri su-

&rebu' s narođima i zemljama van te-_

ritorije Sovjetskog Saveza. Mi se danas mmogo čega sećamo iz prošlosti Sovjetskog Saveza, iz onih dana kada je on, još kao jedini bedem socijalizma, svetlio pred nama kao kula svetilja nasred bezumnog okeana i kao takav bio u našim očima obavijen maglama tajni, valovima naše revolucionarne romantike, oblacima čežnji i zato ostajao u našim glavama neprikosnovem i u našoj pretstavi devičanski čist.

PROBLEM O KOME SE MALO KO BRINE

Piše:

da sudbinu „Narodne biblioteke neće doživeti i druge biblioteke u kojima se ti primerci čuvaju? Ili da knjige neće nestati i propasti i nečijim nehatom ili zlom voljom? Iz tih razloga se nameće kao neodložna obaveza njihovo preslikavanje i umnožavanje. Tim pre što ovaj važan, — da li se može dovoljno potcrtati koliko važan? — zadatak nije i najteži za izvođenje; naprotiv, on je jedan od

· najlakših. On je više tehničke priro-

de.

Matfica srpska je prošle godine načinila prve pokušaje na ovome polju. Ona je izđala sedam knjižica, — pet iz XVIII, dve iz XIX veka, — od kojih je najobimnija Pizičeskoe sočinenije Emamuela Jankovića (1787). Ovi prvi, pomalo bojažljivi pokušaji, pokazali su da se taj koristan posao može obaviti prilično uspešno bez nekih većih teškoća. Ali je taj DO” ostao usamljen. Zar naše velike naučne ustanove, akademije i biblioteke, ne smatraju da je to važam i hitan zadatak? I zar nije, kod nas, Srpska akademija nauka ta koja treba da smatra ovaj posao jednim od svojih zadataka? Ili se smatra da na tome treba da produži, kada je već započela, Matica srpska?

Ove godine je, međutim, i Matica srpska morala svoj plan izdavanja fototipskih publikacija svesti na minimum, ako ga — privremeno — ne bude morala i sasvim obustaviti, Razlog je, kod nje, u nestašici potrebnog materjjala. Da }i bi to mogao 'bilti razlog i kada bi se za rešavanje OvoOga pitanja zauzele i tako autoritativne ustanove kao što je na primer Srpska akademija nauka, ili bilo koja druga akademija, to je pitanje. Za fototipska izdanja je potrebna minimalna količina hartije, jer se ona, kao što je poznato, umnožavaju u dve, ili tri, ilj majviše pet stotina primeraka. Možđa je problem cink; ali kada pogledamo prodavnice novina i časopisa, iznenađuje nas raznovrsnost publikacija, naročito ilustrovanih. Pitanje je, dakle, da li je materijal stvarni ili imaginami problem. Mislim da on ne bi smeo biti prepreka i da zaista ne bi ni bio kada bi se ovome pitanju pristupilo sa svom OozZbiljnošću, kako i sam predmet zahteva. —..

Verkor u svojoj knjizi »Oružje no= ći« opisuje kako su gestapovski stnučnjaci pretvarali svoje izmrcvarene ro. bove u zveri: uspeli su da probude u susretu čoveka sa smrću životinjski strah u svojoj žrtvi. Sistematskim, fizičkim i psihičkim, razaranjem sveli su čoveka na robota, bez nervnog siste= ma, bez duševne savesti, bez mozga i bez Wrca. Tako pripremljene ljudske oblike trenirali su da im pomažu pri tehničkom izvršavanju njihovih najgorih zločina. Zatvorenici su dovođeni do toga, da su jedni druge bacali u usijane hitlerovske peći. Kao trenirani psi, kretali su se po komandi šsvojih gospodara, savladani stravom — 0– ružjem noći. To je bilo zbilja najviše dostignuće fašističkog umištavamja čoveka i jedina definitivna pobeda hitlerovske mašine, koja je od svog početka koračala ka propasti. Pobeda zato što je· to u analima gebelsovske nauke o savlađivanju zabeleženo kao uspeh &istema. Definitivna — zato što je takvih ljudi ili nestalo u pićima, ili 8u preživeli kao ruine za koje nema budućnosti.

Ova masovna porazna uništavanja ljudi, u kojima je temeljito fizičko i uporno psihičko razaranje ličnosti činilo jednu nerazdvojnu celinu, pripadaju prošlosti. Međutim, pred nama se danas odvija jedno „usavršenije razaranje: strađanje čoveka u Sovjetskom Savezu i zemljama pod njegovom dominacijom.

Nećemo govoriti o sudskimi procesima, Nećemo nagađati koja tehnika, fizička ili psihička, ili kombinacija obeju, stvara od istaknutih državnika, filozofa, umetnika, radnika, lekara itd. pred sovjetskim i ostalim IB-sudovima one bestidne kreature — ljudske oblike bez ljudskog sadržaja -— koje, potsećajući na Hitlerovo roblje pređ pećima smrti, svojim pofresno hlad. nokrvnim iskazima bacaju prijatelje i drugove u mučenja i Wemrt, a sebe izvrgavaju ruglu i majernjoj sudbini, To pitanje epada u psihopatologiju, a istina o ovoj novoj vrsti »čuda« ipak lagano prodire i kroz tammu zavesu” tajni NK-VD-a, sada MVD-a, i jednog dana biće obelodanjena,

Ono što je u sovjetskom sistemu ra. zaranja čovekove ličnosti važnije od svega, važnije čak i od ovih monstruoznih procesa, to je masovna deformacija čoveka, masovno razbijanje najboljih ljudskih „kvaliteta, švešna, opšta negacija čovečnosti.

Uzdizanje ličnosti šefa Informbiroa, Staljina, na Wtepen &veznajućeg, ne. pogrešivog i svemogućeg božanstva i uzdizanje interesa države na jedan mitološki visoki nivo, u poređenju sa interesima i pravima pojedinca, snižavanje uloge građana na nivo bezna= čajnih crva, šrafića državne mašine, delova amorfne mase, koja kolektivno služi nekim naslućivanim' visokim ciljevima tih božanstava — to je jedna strana tog procesa, Ljude liju u skučene, za ljude uske i kratke, tesne i oblikom protivljudske kalupe. Doprinos humanizmu, koji je dat hiljadugodđišnjim razvitkom, odbačen je. Životna filozofija svedena je na nekoliko formula, večitih sovjetskih istina, datih u parolama. Od prvih dečjih koraka, u obdaništima, školama ,učilištima, gimnazijama, na univerzitetu, kroz radio štampu, kroz sve grane umetnosti, hauku — ulivaju se čoveku pojmovi d{savršcnosti i večitosti postojećeg državnog poretka i o ropskoj podređenosti pojedinca cilje. vima države. Intimni život čoveka, prijateljstvo, ljubav, brak, roditeljska i detinja ljubav „želja za običnom ljudskom srećom — ta Su oseća nja bagatelisana u bezvredne siktmice. Za jedan državni orden sovjetski građanin treba da bude spreman da proda' svoju dušu. i

Gde je druga strana tog proceša razaranja čovečje ličmosti?

To je bezobzimo, a vrlo savršeno, korišćenje moćnog oružja — straha, Strah, to je danas najmoćniji faktor u unutrašnjoj organizaciji &vih TB-zemalja. Strah je stalno i svuda prisutam. To je trajna, podmulkia bolest svih građana. Mnogi pokušavaju da se od njenog mesnošnog pritiska oslobode potbiskivanjem straha u potave&t. Oni pokušavaju da ga zagkuše svojom montiranom privrženošću režimu. Kod primitivnih, „to dovodi do još veće skučenosti. Kod izdignutih, strah se izvrće u bestidni cinizam duše: dozvoljeno je svako odbacivanje humanizma. Zakon »homo homini Tupus« Sve više ovladava svešću ljudi takozvanog &ocijalizma.

„ A kako ne bi bilo tako kad, su mrežom tajne obaveštajne službe u korenu podyniveni &vi ljudski odnosi?

Ali oni zaboravljaju najglavnije. To potiskivanje bića u ljudima, koje pri-

· vidno daje željene rezultate, mač je

s dve oštrice, Vrline čoveka, prignječene i stešnjene, zarobljene i ismejane, gomilaju se, zgusnute i sve moćčni-. je, na dnu njegove duše. One iznutra bolno raspinju srce čoveka, A u Oovome bolu, koji sve nesnosnije peče, i jeste garancija da će čovek — zver i čovek — rob, zauvek ostati ipuz/tak, uprkos nastojanju agresivnih režima. da ih isfabrikuju u desetinama hilja-

da primeraka. e