Књижевне новине

| punjene člancima i

ju se almanasi, dramski izbor komađa iz domaće i književnosti sa »komentarima« i »re-

GBSTRANA 4 ~

——đ—LNıir|——— —-—————=

· DRAMSKI ZBORNIK

RO eć nekoliko gođina pojavljuju se ji u izlozima naših knjižara razne povremene publikacije isčlančićima o svim pozorišnim pitanjima pojavlju»zbornici«, strane

_ žiskim napomenama«. Kad bi se ta-

ime” i ristituci}e,

* vrednost«

kva dela i članci pojavljivali u redakciji ili iz pera jednog Br. Gavele, Strocija, Stupice, R. PPlaovića, jednog Tanhofera i Klajna, ona bi, razume se, zasluživala punu pažnju kulturne javnosti. Ta imena mnogo

_ znače za našu pozorišnu umetnost, a njihovo dugogodišnje scensko isku-

stvo, pored posedovanja opštih znanja, bilo bi dovoljna garantija za ka-

| Kkvoću tih đela, Međutim, kad se na | fom poslu susreće niz imena nepo~

znatih u književnom i umetničkom svetu sa spisima o glumi, o režiji, o maski, o tehnici scene, kad daju uputstva i savete amaterima i rukovodđiocima amaterskih pozorišta nafturajući im svoje izbore dramskih dela, onda se moramo zaustaviti pred tom pojavom i zapitati: ko su ti ljudi, odakle crpu svoja bilo tfeoriska bilo praktična znanja, kolika su ta znanja, i da li su uopšte znanja? I koliko tu ima ličnog, originalnog, koliko pozajmljenog, kompilatorskog ili, što je još gore, običnog prepisivačkog, imjtatorskog? Kakvim se merilima rukovode, kakvim ukusom ras„polažu? ...

Nažalost, ta delatnost na polju pozorišne kulture dolazi mahom iz redova tek svršenih i nesvršenih đaka glumačkih škola i akademija, kojima još iz torbica vire skripta njihovih nastavnika. Oni su požurili da prospu svoja »znanja«, da pišu uputstva i daju savete amaterima, iako su im iskustva za sada ravna iskustvu amatera, pa možda ni tolika. Al! nije samo stvar u poznavanju ili nepoznavanju pozorišne veštine, u teoriji i praksi, nije samo reč o ukusu i kriterijumu, o svrsishodnosti prl ođabiranju komađa za štampu, no je ne manje reč i o neracionalnom utrošku hartije na ta razna izdanja. Imamo fako primera da je izvesno delo štampano u jednoj „godini po nekoliko puta, u raznim izdavačkim preduzećima, đa leži po izlozima knjižara, dok ga četvrto i peto izdanje ne potisne u magacin i dok iz magacina ne ođe opet u fabriku hartije. I što je najinteresantnije, i ono prvo izdanje bilo bi dovoljno da zadovolji potrebe kako profesionalnih tako i amateriskih pozorišta, kojima je knjiga, tfobože, uglavnom bila i namenjena. Najzad, štampaju se ne'· promišljeno i takvi komadi koji ne mogu poslužiti ni jednom „drugom pozorištu, sem onima najvećim, cenfralnim. Pređ nama se nalazi jedna takva zbirka „pozorišnih dela, »Dramski zbornik« u ređakciji Ognjenke Millćević., Tu je Nušić uz H. Brebhta, Klopčić do Gogolja, pa Božić, Sterija, Cankar, Glišić, Ostrovski, Mopasan, Kočić, Bor, Čehov, Trifković. Dakle, »svega po malo«... Knjiga ima i neki uvodnik, neke »misli o pozorišnoj umjetnosti«, neka uputstva za glumu i režiju, neki člančić o maski, — očigledno, sve zajedno namenjeno amaterskim pozorištima. „Kao što smo već rekli, s pravom bismo očekivali da ređakcija tako zamašne Knjige, te misli o pozorišnoj umetnosti, ta uputstva u glumi, režiji, pouke o maski, budu iz pera poznatih pozorišnih stručnjaka, koji imaju i praktična i feoriska znanja. Međutim svi ti radovi potiču od O. Milićević, M. Paskaljevića, Lj. Pavlovića, P., R. P. (valjđa R. Plaovića?).

Pve svega, kakav je kriterijum, i kakve su pobude rukovodile O. Milićević pri sastavljanju njenog »Zbornika«: da li književni, pozorišni, idejni kvaliteti dela, njhova aktuelnost i popularmmost, ili »neprolazna klasika Gogolja, Ostrovskog, Sterije? Ili đa se pruži podesan repertoar manjim pozorištima i amaferskim scenama?... Ako bismo usvojili ma koji od ovih nabrojanih razloga, ne bismo mogli naći dovoljno opravđanja za pojavu ove knji ge. Neka dela su po svojoj tematici zastarela; neka su podbacila u obradi (dramatizacije); neka suviše poznata (»Sumnjivo lice«) i »izigrana« na svim scenama, a svako delo ponaosob već objavljivano nekoliko puta (bar ona najznačajnija) i bodu oči po knjižarskim izlozima, »Sluga Jernej« je, na primer, dramatizovan tri puta (dvaput štampan), i zašto je bilo Dotrebno da se objavi i ova četvrta. najslabija dramatizacija, u kojoj je

· dramatizator strpao Gostačeva u ku

ću Sitarovu, pretsednika opštine i sudiju u krčmu, a vrhovnog sudiju zajedno sa župnikom u župni dvor. Cankar je napađao i izobličavao pravi nije svejedno da li sudija sedi i deli pravdu u krčmi ili u sudnici ili u župnom dvoru. I onda, s pravom pitamo otkuđa u »Jerneju — kulaci?... »Glava šećera« je takođe već jednom dramatizovana i štampana. O Brehtu kao piscu !re-

_ balo je reći koju reč. Naročito o istowetnosti njegove aktovke sa Čapeko-

vom »Majkom«. Čehovljeve aktovke

su isuviše poznate da bi mogle i da-

lje zanimati publiku i glumce. Njih

i »Sumnjivo lice«, trebalo bi za ne-

koliko godina ostaviti na miru, njima je pozorišna atmosfera prezasićena, Zašto nije naznačeno da je »Podvala« u prerađi R. Plaovića? Zašto nisu naveđena imena prevođilnmca stranih dela? Nekim prevodima mo-

glo bi se ozbiljno prigovoriti. Ređak” tor je tu imao i morao je da ima

Tečl..,

Što se tiče uvoda u »Zbornik« i »misli o pozorišnoj umetnosti«, moramo odmah reći đa to i nisu nikakve misli o pozorišnoj umetnosti, i da je njihov pisac, redaktor »Zbornika« O. Milićević, već posle strane

BHIIIIIIIRIIIIIRRIIIIIIIIMHIIINIIII

Izdaje „Polet“, Sarajevo 1950

se tiče uputstva rediteljima-amaterima kako se studira pozorišni komad, kako se prenosi na glumce i postavlja na scenu, dakle ceo onaj složeni proces od pisca do publike, nije ništa drugo do prosto ponavljanje Gorčakova „Rapaportove i drugjh sovjetskih reditelja i pedagoga. Gorčakov je, ako se ne varamo, već jedđnom u tom smislu (u smislu »originalnog« rađa O. M.) prepričan u jednom članku sarajevske »Zore« ili

»Brazde«, Mislimo da je dosta sa tim prepričavanjem tuđih misli i formulacija i poturanjem pod viđom sopstvenih misli i formulacija. Naposletku, ako izlagači ne mogu i nemaju ništa novo reći, sa nečim novim obogatiti postavke svojih uzora, Onda treba pustiti uzore neka oni neposredno govore. To će svakako biti korisnije, pored toga što neće čitaoce dovođiti u nedoumicu: ko je od koga pozajmio? „Ulaznica u jednu naučnu ili umetničku disciplinu plaća se sopstvenim znanjem, i is ustvom iznad svega, pogotovu kud je reč o onim lepim veštinama kod kojih teorije ne znače mnogo, a praktičan rad i iskustva znače sve. Ali nije takav slučaj samo kod Ognjenke Milićević; i ostali »pedagozi« (Ž. P.) u svojim »režiskim napomena– ma« pađaju u istu grešku: ponavljaju dobro naučeni zadatak iz Gorča· kova!

Isto tako ne može čovek ostati raVnodušan prema, recimo napisu »Maska« u ovom »Zborniku« od M Paskaljevića, kad znamo dobro da je Paskaljević, ma kako inače glumaćki obdaren, mlad glumac, bez ikakvih scenskih iskustava, da je za svoje četvorogodišnje glumačke »karijere« jedva uspeo da stavi na lišce dve tri karakterne maske, Šta je on tu, dakle, mogao da pomogne i kaže jednom amateru — sem ako mu nije prepričao tuđa znanja i iskustva, ako mu nije, pod svojim potpisom, u skraćenom obliku dabogme, prezentirao uputstva iz one, tako poznate i lepo kolorisane knjige o maski od poznatog sovjetskog veštaka. Namera M. Paskaljevića nije za osudu, već pre za pohvalu: pomoći amaterima!... Ali je za osuđu što nije naveo delo, izvor, kojim se poslužio. Maska nije i nemože biti stvar teorije, već samo đugogodišnje prakse i prakse, dugogodišnjeg glumačkog iskustva. Neka nam oprosti Paskaljević, ali o maski može pisati jedan Zlatković, B. Nikolić, M. Marinković... Uzgređ spominjemo da je u

Zagrebačkom kazalištu radio čuveni majstor maske Ružička, a ipak se tek posle dvadeset i pet godina rađa usudio da objavi delo o šminkanju.

»Dramski zbornik« knjigu od 890 strana. ukusno opremljenu, štampanu na dobroj hartiji, izdao je »Polet« u Sarajevu, a štampalo Jugoslovensko štamparsko pređuzeće u Beogradu. Valjda godinu dana pre pojave OVOB Zbornika, izišao je u Sarajevu »Z,bornik savremene bosansko-hercegovačke proze« knjiga koja je trebalo da obeleži razvoj i uspon književnosti jedne Republike od oslobođenja do danas, Tu su bili objavljeni radovi eminentnih pretstavnika koliko bosansko-hercegovačke toliko i jugoslovenske proze, sve do najmlađih književnih talenata. Očekivalo se da će taj zbornik prema sadržaju i svome kulturnom značaju biti i dolično opremljen. Međutim, kad se upoređi sa ovim „»Dramskim zbornikom«, njegova oprema liči na jevtini predratni seljački kalenđar. A to je svakako za žaljenje! Kao što je za žaljenje što vredna Ognjenka Milićevič u ovom »Zborniku«, mesto opšte Dpoznatih dela nije objavila novitete i manje poznate komade dramskih pisaca baš sa teritorije NR Bosne i Hercegovine — kao dela I. Samokovlije, S. Kulenovića, B. Ćopića, Z. Šubića, E. S. Petrovića, V. Obrenović-Delibašić, E. Stijačić, R. PFilipovića, Mih. Delibašića, H. Hume i drugih. Time bi svakako koristila vtše i sebi i našoj savremenoj dramskoj književnosti i pozorišnoj kulturi, Ovako se još jednom „nameće pitanje: da li i dalje prepustiti štampanje ovakvih dramskih zbornika i publikacija u ređakciji ljuđi neveštih i nepoznatih u pozorišnom i književnom svetu ili taj posao poveriti poznatim pozorišnim radnicima: rediteljima, glumcima pozorišnim kritičarima, dramskim piscima, nastavnicima glumačkih škola i akademija, jednom reči — stručnim licima! Petar S. PETROVIĆ

(Crtež Maše Živkove)

o naslagama ljudskili kostiju i krvi, p nijeđan grad u Evropi nema takvu

prošlost kao eograd. Naročito je značajno minulo stoleće izoje je dato velike pobornike za slobođu zemlje i naroda. PriČanje savremenika, Antonija Protića, Petra Jokića i Vićentija Vinkovića, prikazuje nam pojedince i čitave generacije, koji su izvojevali potomstvu nezavisnost i otvorili vrata slobodi. Ali, među njima, bilo je i takvih o kojima nikakav spomen nije sačuvan. Potonuo je u potpuni zaborav na onom prostoru na kome se nalazio Beograd u Prvom ustanku, A valja znati da se on tada pružao od Stambol kapije, to jest od Pozorišnog trga, pa blagom kosom prema Dunavu i Gradu, i od Varoš kapije, strmom padinom prema Savi i današnjem Donjem gradu. Od ncwadašnjeg Kolarca prema Terazijama, zatim ka Bataldžamiji, gde je sad Skupština prema Paliluli, 'Trašmajdanu, Fišekliji, Knez Mihailovoj ulici i prema Dvoru i Slaviji, sve je to bila baruština i pištoljina, gde su jatima doletale divlje plovke i druge barske plice, "u se sa Dorćola, Zereka, Bitpazara i iz Jahudi mahale išlo u lov na pernatu divljač, a više Kalenića Gumna — i na zečeve i lisice. Pored Kalemegdana ka DunaVu, istočno od donjih gradskih lcapija, pružale su se turske bašte |I teferiči., Za dalje izlete, kolima, služili su Bulbulder, Karaburma, Topčider, u kome je pre osvajanja Beograda boravila turska artiljerija. U samoj varoši bilo je tri put više džamija nego ulica, to jest — ravno 217. Pretposlednja, koja Je srušena odmah posle Prvog 5rpskoturskog rata bila je na uglu Karadžičeve ulice, ispod Delijske česme gde je posle podignuta kafana »Kod proleća«, koje takođe više nema. A, najstarija kafana u Beogradu, otvorena pre Prvog srpskog ustanka na Dorćolu, kafana »Car Lazar«, tamo u Dubrovačkoj ulici, prekoputa stare Dorćolske osnovne škole, postoji i sad u istoj starinskoj zgradi i pod istim imenom. To je valjda danas jedina očuvana kafana iz toga vremena.

Karađorđev nalet na Beograd i osvajanje tvrđave odjeknuli su u celom svetu, a najviše u našim icrajevima preko Save i Dunava. Mnogi umni i šŠkolovani Srbi požuril: su u Beograd da se stave ustanicima na službu. Poređ Dositeja, koji je čak iz "rsta požurio, povrvili su u Beograd oduševljeni rođoljubi iz mnogih vojvođanskih gradova 1 sela, Među ovima bio je 1 neki Milisav Petrović, iz Banata, čizmarski i sajdžiski radnik, koji je u '·Ustanku postao i prvi topolivaec. O njegovom životu i rađu vrlo malo se zna; pominju ga ovlaš dva velika savremenika | odaju dostojno priznanje njegovim smelim podvizima. Jedan od njih je čuven nemački naučnik, istorlčar srpske revolucije, Leopold Ranke, a drugi je srpski pesnik — Sima Sarajlija. On mu je čak 1 pesmu spevao i u svojim spisima zvao ga »majstor od hiljadu veština« — »Tauzendkinstler«.

Možđa će neko kasnije utvrđiti mesto TOđenja, poreklo i roditelje OVOE rađnika Milisava. Sarajlija pominje da se on još kao dete odlikovao izvanrednom bistrinom uma, đuha 1 umešnošću da »što očima Vidi, to rukama izradi«. Prema nekim zabeleškama zna se da je Milisav Petrović rodom iz Banata 1 da je još kao dete ostao bez oca, dok mu se majka preuđala, Kao dečko, došao je u Pančevo na čizmarski zanat. Njegov majstor bio je dobar gazda i imućan domaćin. Na samom pančevačkom trgu držao je veliku radnju, a sused mu Je bio neki bečki sajdžija. Milisava su

to = više privlačili i zanimali satovi i njihove

i po teksta, iscrpeo svoju temu, Š Odgovorni urednik: Dušan Kostić, Beograd,

mIHIIRI IRI 0641'NIĆAdBIIHIIRRIIHIRIMI ABIIIIIIIIIKIIyIIIOI| III IJ 1/;OlJIJ1IKI IE I1JIIAMIMIIJIAIMAIIIK IRIRIIAIHIIJIĆRI IJIMIIIIMIIIAIIJIJI

KNJIŽEVNE NOVINE

IZLOŽBA KNJIGA | U UNIVERZITETSKOJ BIBLIOTECI U BEOGRADU

(a 9t0Vo neprimetno prošla je u nap šoj javnosti izložba knjiga u Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu. Pa ipak, iako je ova izložba danas već zatvorena, ostaje da se osvrmemo na neka zapažanja s nje i povodom nje Šta je pokazala ova izložba, koje su njene vrednosti i mane? Pre svega. treba istaći ona je u minijaturi dala presek srpske knjige kroz vekove. Bogati fond Univerzitetske biblioteke omogućio je praćenje istorije naše knjige izlaganjem pisanih knjiga XIII veka, pa do prve štampane knjige u XV veku i srpske štampe XVI, XVIII i XIX v. Zaista razvojna linija naše knjige zadivljuje. Srpska je knjiga prvorazredni dokumenat političkih x kulturnih prilika u kojima je živeo i duhovno stvarao naš narod. Svaka od njih čitava je mala istorija! I nije io slučajnost kada »crnac« Venijamin u zapisu »Panegirika« iz 1604 proklinje svakog ko bi knjigu odneo iz manastira sv. Trojice kod Pljevalja za koji je pisana. Zar ove beleške ne bude sećanja na nestalne i teške prilike koje su kidale niti našeg tihog i trajnog stvaralaštva?

Međutim, ova izložba potstakla je i druge probleme o kojima vredi govoriti i pisati, pa makar i ovako, uzgred. Uglavnom „radi se o tri najvažnija pitanja: o zaštiti knjige, o grafičkoj vrednosti naše savremene knjige i, najzad „pitanje muzeja srpške knjige. Teško je reći kojem pitanju treba da-. ti prvenstvo: svako po svojoj Vvažnosti podjednako hitno nastupa. Uzmimo zaštitu knjiga. Kratko rečeno, mi i da. nas još ne znamo šta imamo. Bili smo bogataši, a nismo stigli da prebrojimo blaga: toliko smo bili bogati. U ratu 1941 godine oštećeni smo svestrano i u našem kulturnom inventaru. Knjiga je naročito teško postradala. Za našu kulturu ostaće nenadoknadivi gubitak propast Narodne biblioteke u Beogradu 1941 god. Trebala je da izgori ova jeđinstvena biblioteka, koja je svojim značajem dosegla evropsku vrednost, pa da donekle naslutimo šta smo imali. Kažem samo naslutimo, jer i njena blaga, nažalost, nisu dočekala svog Kolumba. Zaštila naše knjige još uvek nije mnogo odmakla. Nije izvršeno osnovno: evidencija rukopisa, Srbulja i ostalih štampanih knjiga. Bibliografija kojom je pre više od pola veka Stojan Novaković zađužio srpsku kulturu, još uvek nije ispravljena i dopunjena. Bibliografija Srbulja ne postoji. Katalozi naših biblioteka gotovo ne postoje (Matica srpska tek je nedavno izdala prvu knjigu svoga kataloga). Ostaće Matičina zasluga da je prva posle rata pokrenula fototipska izdanja naših retkih knjiga, što bez sumnje pretstavlja uspešnu zaštitnu meru.

Ovim nevoljama treba dodati činjenicu da još uvek nemamo stručnjaka tebnologa koji radi na konzervaciji hartije i lečenju »obolelih« knjiga. Mnoge naše ustanove čuvaju dragocene knjige, prave spomenike naše kulture, čije je stanje veoma teško. Crvi, vlaga, prljavština, rašivenost, sve ODO što je stotine godina razaralo knjigu, sve to nije sprečeno i obustavljeno prostom činjenicom da je 'mjiga zaključana u čelični orman. Njeno pr9padanje se nastavlja. Pravo je čudo kakvu žilavost i zadivljujuću Otpornost pokazuje naša stara knjiga. I lepotu, da dodamo na kraju!

JEDAN RADNIK U PRVOM USTANKU

konstrukcije nego čizme, i on &ad god bi ugrabio priliku otrčao bi do sajdžije i pažljivo posmatrao njegov rad. Tu bi naučio i po koju nemačku reč. Jednog dana izađe pred gazdu čizmara i reče:

— Majstore, izučio sam čizmarski zanat, pusti me da naučim sajdžiski.

Majstor ga otpusti i on pređe u susednu radnju. Kad je naučio i taj zanat otišlo je iz Pančeva, po majstorovom mišljenju, u Beč ili Nemačku, da nešto novo i veće nauči.

S proleča 1807 godine pojavio se Milisav u Beogradu. Nastanio se u ulici Što vođi od Bitpazara ka Zereku. Imao je raznih sprava, alata i mašinerije, smeštenih u dvorištu svoga stana i podrumu. On se brzo pročuo kao majstor među trgovcima beogradske čaršije, koji su mahom bili Grci i Jevrejl. Oni su ga čak i zaostalim agama preporučili |I ovi su mu davali posla. Svaki sat, spravu ili mašinu, Milisav je umeo dovesti u red. Lio Je vazne Za CVCće, lonce 1 razne druge ukrase. U njegovom dvorištu bilo je puno iskvarenih topovskih cevi, lafeta, točkova 1 drugih BVOžđurija. Ubrzo Je naučio turski, ali je vreme najčešće provodio ne u čaršiji već u svojoj radionici, iz koje ponekad nije izlazio po nekoliko dana. Događalo se da se i izgubi nehad na više meseci, a da nikc ne zna ni gde je ni šta je sa njim. A to je bilo baš u vreme za koje Antoniie Protić kaže: »Voža je u vojsci započeo puške popravljati, potprešivati, kremenjače i puške navijati, to jest kapislare praviti«. Te poslove vršio je rađnik Milisav Petrović.

Jedne noći Karađorđe se žalio da nema topova 1 da bi trebalo u Nemačkoj ili Rusiji potražiti čoveka koji bi mu topove lio. A Milisav, koji je u svom dvorištu podigao peć za topljenje i kaljenje, vraćajući se od Vožda, sa Vračara na Bitpazar kući svojoj stalno je preturao po pameti ono što mu je Karađorđe Eovorio. — Kadđ se pred zoru našao u svom dvorištu, sazrela ie i misao za jedno drsko delo, I on je odmah pristupio poslu. Trgovcima 1 mušterijama objavio je da &reće na put, da poruče šta žele; međutim, on se zatvorio u svoju kuću, koja je bila ograđena visokim zidom. Niko nije mogao ni slutiti šta Milisav sajdžija u svojoj radionici radi,

Jednog prolećnog dana 1808 godine naJednom su se na kući Milisava Petrovića otvorile dvokrilne široke vratnice i na njima ukazao neobičan prizor: novo izliven top, sa lafetom i celokupnom opremom, Milisav ga je s naporom izvlačio iz dvorišta na ulicu, uvezan konopcima za ruđu. Pozađi njegova žena i dva snažna čoveka, gurali su top uzbrdicom „prema Zereku. Začas se silan svet iskuplo da vidi čudo. Turci, Grci i Jevreji zaprepašćeno su posmatrali i pitali otkud Milisavu top i »gde ·li ga je iskopao?« Ali ih je i bunilo to što je top bio nov, 1 sav svetleo 1 prelivao na lepom, veđrom danu. Gord i ponosan na svoje delo, Milisav ga Je vukao uz Zerek, praćen povorkama dečurlije i sveta. Sa šilteta na ćepencima izdizali su se Srbi zanatlije đuž čaršije 1 pitall ga:

— Šta Je, pobogu, Milisave?

On bi malo zastao đa odđahne 1 odgovarao im je: |

— Što me pitate, braćo, kad 1 sami vidite šta je.

' — Vidimo m1 sve, ali se čudimo otkud' tj top, da ga nisi sam izlio, dobar čoveče?

A Milisav Je otirao graške znoja sa čela i dođavao:

— Otkud mi!... Pa 1 ja sam, braćo, Srbin i majstor od zanata. Hoću i ja nešto svome rodu da darujem. Da udovoljim žel}i Vo-

žda, koji se vajka da nema topova. Dok su naša braća lila krv, ja sam samo top Ho

— MI znamo da si tl sajdžija, — primećivali su mu neki ljudi i — dođavali: »ali nismo znali da si i topolivac4.

A Milisav se smeškao:

— To je istina, braćo, ali ova veština nije baš ništa teža od sadžiske, samo kad se dobro počne...

I produžavao je Milisav i dalje dđa vuče

top.

Praviteljstvujušči sovjet, preleštem iz Smedereva u Beograd, nalazio se u OVO vreme u jednoj prostranoj tursFcj kući nedaleko od ulaza glavne gradske kapije. Na spratu, u jednoj veliko] ođaji držali su svoje sednice članovi Sovjeta, U ostalim prostorijama bile su kancelarije, sa puno pisara. Najedđanput kroz prozor neki od sovjetnika zapazi u čudu neobičan prikaz: Pred “Ulashkom u zgradu stajao je momak sa pištoljima o pojasu, koji nije smeo pustiti nikoga đa pod oružjem uđe u Soviet. Međutim, oni su videli kako neko ulazi u dvorište sa novim novcatim topom, u pratnji sveta koji ga s divljenjern posmatra i nežno m:luje. Istrča i gavaz Začuđen, ali zastađe 1 on nem. Na prozorima se pojaviše sovietnici koji poznadoše Milisava, ali ipak poslaše poslugu da ga »pita šta traži«. ;

— Ja bih hteo da izađem pred časni Sovjet! — odgovori Milisav.

— Pa. čoveče, ne možeš ti s topom U Z7asedanie! — uzviknuše okupljeni stražari 1 momcl, •

— To ja 1 ne mislim, ali želim da Iđem u Sovjet

Gavaz ga odmah propusti i on se nađe u odaji sa Voždovim saradnicima. Ubrzo svi oni Izađoše u dvorište s Milisavom da viđe delo ruku niegovih. B:li su iznenađeni i zadđivlieni: sve su mogli očeklvati, ali nov top nikad. Mlađen Milovanović reče da će ga još đanas otpraviti u Voždov logor... Tog dana, cela varoš ie govorila o neobičnom čoveku i njegovom još neobičnijem daru ustanicima, A pesnika, Simu Sarailiju., ovai događai jie toliko oduševio da je čak i pesmu sastavio. Govoreći o Milisavljevim neobičnim sposobnostima, on

je pevao

»O svome trošku sa ženom samom »Slije topič šest funat kalibrom... »Uljudio, lafet načinio

»Pak se ženom podražateljeceom mu •Zauzmu se, izvuku ga sami

•Do pređ Sovjet iz čaršije donje „Tu vlasteli prikaže Fa srpskoj

»I pođari u narodnu polzu.

»Svi se dive nenadnome delu »Odobremu 1 pohvale zanat

»<I čak dofle rastre im se volja •Da3 požele tog Što više imat!...

Karađorđe je znao Milisavljeve sposobnosti, koji mu je i puške opravljao. Ali »top na dar« obrađovao Ea je neobično, tim pre što ga je izrad'o samouk. i to kađ mu je bio najpotrebniji. Zato je on na Milisava u duši mnogo računao, jer mu je sa svojim sposobnostima došao kao poručen Ali kad su sa topom izvedene prve probe.

Francuska broj 7? — Štampa rija »Borba« Beograd,

Antiteza ove misli je grafička vrednost naše savremene knjige. Gotovo je neshvatljivo sa koliko se tvrdoglave upornosti u Beogradu šlampa,u grafički loše opremlj-ne knjige. Stručnjaci su nekoliko puta ukazivali na to. Tom prilikom pisano je o hartiji, štampi, povezu, formatu, i, koliko pamtim, nije pisano o slovima {i 1 stracijama. Zaista, ako bi se sudilo po grafičkoj opremi naših novih knjiga, izgledalo bi kao da smo prespavali vekove naše ranije grafičke delatnostL. Zabrinjava činjenica da je. primera rađi, grafička vrednost knjiga 12 »Hnjaževske Rknjigopečatnje« iz 1882 godine, da ne pominjemo knjige 1Z drugih starijih štamparija, neupoređdivo bolja od knjiga koje mi danas štampamo. Za to nije opravdanje šio je tiraž knjige povećan, i njen kvantitet potisnuo kvalitet. Uostalom i slovenačka knjiga bori se sa sličnim problemima, pa, ipak, ona je tehnički neupoređivo bolja. Vrednost ilustracija gotovo je zanemarena. A baš neđavno, na izložbi Predraga Milosavljevića, bilo je prilike đa vidimo kakve odlične ilustratore imamo, umetnike koji svojim ilustracijama neupoređivo dižu vrednost knjige. Proučavanje starog grafičkog iskustva i nasleđa, koristiće traženju našeg specifičnog grafičkog izraza, koji će našoj knjizi vratiti njenu davno izgubljenu vrednost; prepoznavanje po ličnoj noti.

Ranije izlaganje dopušta mogućnost da je zrela misao o stvaranju muzeja srpske knjige. Ako je i za ostale likovne umetnosti vredno upoznavanje umetničke zaostavštine prošlosti, bez sumnje to je u jednakoj meri korisno i za našu grafiku. Izgleda gotovo pri" rodno da ovo obaveštavanje preuzme na sebe »Muzej &rpsške knjige«. Govorim »Muzej• u naprednom, mođernom smislu te reči, a to u svakom slučaju znači najživlje učilište, Muzej treba da izlaže ceo istorijat i proces stvaranja maše knjige, od najranijih do modermog savremenog štampanja. Cilj ovog muzeja je složen. Treba prikazati ne samo tehničko i mehaničko postojanje knjige, već i njen umetnički i likovni đomet. Treba objasniti i ra8_ članiti ceo postupak i sve one faze koje su kod stvaranja knjige prelazili umetnik i zanatlija, Pri ovome biće zaista često teško odvojiti zamaflije od umetnika i obratno. Ovakav muzej imao bi i svoje radionice, u kojma bi se naročito proučavao stari način povezivanja i njegov umetnički povez. Ta proučavanja pripremiće već sada Svojim kvalitetom približavanje budđučem stvaranju grafičke vrednosti naše knjige.

Na kraju reč dve o nedostacima iz” ložbe. Trebalo je uneti više sistema u izlaganje i više preglednosti, Očigledno, bibliotekari su bili poneti bogat-

stvom Svoga frezora i prošuli su ĐO stolovima što više. Ovako bilo je bogato i nešto suviše. Selekcija materi-

jala donela bi više jasnoće i možda više legendi, Naročito 6u nedostajala objašnjenja za pojedine epohe našeg književnog stvaranja.

U svakom slučaju ova izložba je Još više afirmirala Univerzitetsku biblio teku u našem bibliotekarstvu.

Dejan MEDAKOVIC

III IIAMIIIIRI· IMI—JIMIIAMIIQJxIFNI MN—A|MIAI|IIJII'NIRIJIJIĆRIIIIIMIIIJIIJIIJINIJIMIJIIIJIINIIIIJIIIIJIJIIIIIIIIJI

Karađorđe je onog časa odlučio da u beogradskoj tvrđavi, blizu Nebojšine kule, podisne topolivnicu. Radnik, Milisav, samouk, ponosan i preduzimljiv, trebalo je da pokaže šta zna. Kad je sve pripremljeno, on je prilegao na posao. Radio je dan i noć, neumorno, U Rankeovoj istoriji prve srpske revolucije nalazi se o tome jedna napomena Vuka Karadžića. » U početku, posao ne pođe srtig«, »veli Vuk«. Masa nije bila dovoljno rastopljena, te kad prvi top počnu liti zapne; drugi put masa je tekla dobro, ali je nije bilo dosta. 1 Milisav zamalo što ne izgubi glavu... Ali treći put ispadne srećno«... Valja podvući đa dok se u Donjem gradu dizala peć za livenje, Milisav nije dđangublo. Radio je u svojoj kući sve livničke poslove: imao je peska, jama za livenje, Vule Karadžić pominje »drvo i alat za gradnju točkova, naicovnja, na kojima je sve sam kovao, do najmanje sitnice... Dođuše, ni Karađorđe nije se zaustavio samo na Milisavu. On je ubizo dobio iz Petrograđa dva stručnjaka, koji su mu sve do 1812 godine lili topove, kađ su se zbog rata sa Napoleonom morali povratiti u Rusiju. Njihov posao nastavili su Jovo kovač i Pavle Popović sa Tomom Milovanovićem iz Mohkrinja, koji Je uz Vožda do kraja ostao.

A šta je bilo sa Milisavom Petrovičem, dđarovitim majstorom, tvorcem prve srpske topolivnice i prvog srpskog topa? — upitaće neko. Guste i crme magle tragične 1813 godine kriju dalju sudbinu i ovog velikog radnika ma narodnom oslobođenju. Krvave jeseni Karađorđeve propasti nestalo je i njega sa Zereka, i nikađa se ne saznađe šta se s njim dogodilo, niti Je iko o tome ma šta zabeležio. Ostao je »neznani junak« u Prvom ustanku, kao mnogi, pa mu se ni

grob ne zna. Mile PAVLOVIC

(Crtež Save Raikovića)

„ Kardeljeva 31.

· čeo da stavlja primedbe:

BROJ 96

Ohj+šnianjp BOVOUDI" ZdaWd studija „Pre Ipd 4Nnjižgvn0m radi Graa Gora“

u izdanju »Narodne bjavljena ova studija, kome je stvar bila došao je k meni i po»Našao sam, veli, koje sam smatrao njizi nisu objavlje-

Kađa je nedavno, knjige« na Cetinju, O jedan moj prijatelj, poznata u rukopisu,

đa mnoge pojedinosti kao značajne sad u ki ne... Zašto?« : S

ako su ove opaske tačne, to sam našao PEOIZADU da u »icnjiževnim novinama« dam jedno objašnjenje.

il rukopis, &oji je inače bio završen još pre Drugog svetskog rata, predat je »Narodnoj knjizi« u celini, ali nije u celini objavljen. Prilikom puštanja u štampu redakcioni odbor je izostavio neke odeljke koji su, mislim, za samu studiju bili od bitnog značaja. Tzostavljen je onaj deo koji prikazuje kralja Nikolu u porodici i među podanicima, u privatnom životu i poliŠ izostavljene su njegove karakteme osobine koje su često komplikovane i suprotne, ono u čemu se ogleda i način njegovog Vladanja i način njegovog pisanja. Zatim je izostavljena i moja završna reč: opšti pogled na književni rađ Crne Gore, Meni lično nikako nije jasno ovo skraćivanje. Iako je studija prilično velika, ona je, s obzirom na materijal kojim se obuhvata jedno razdoblje od preko 150 godina, i ovako sažeta, sintetična. Zato, ne samo đa Je ne treba sužavati, nego je, naprotiv, treba i još širiti i dopunjavati, što ja i mislim da učinim u eventualnom drugom izdanju.

Međutim, ima i još nešto što treba ovđe pomenuti. To su pojedine ispravke i dopune koje ili kvare i menjaju smisao ili škodđe našoj naučnoj objektivnosti knjige.

Na strani 8 ja sam u ličnosti Petra I istakao dve karakteme osobine koje se retko ispoljavaju u prirodi jednoga čoveka, a to su svetac i junak. Redđaktori su reč svetac zamenili rečima: »svijetao karaktere što menja suštinu misli, Na strani 209, tamo gde se govori o ujedinjenju godine 1918, reč ujedinjenje stavljena je pod znak navođa. Zašto? Zašto me bar nisu konsultovali? Na strani 330, tamo gde sam govorio O narodnoj, guslarskoj poeziji, koja opisuje događaje od 1912 do 1918 godine, ja sam naglasio da bi te pesme mogle činiti deseti ciklus pesama sa istoriskom sadđržimom. Redđaktori su uz to dodali: »a jedanaesti pjesme o narodnooslobodilačkoj borbi i stvaranju socijalizma u P.N.R.J..

Ovome njihovom dođatku nije bilo ovde mesta iz dva razloga. Prvo, moja studija obuhvata građivo do 1918 godine. Tako stoji u samom naslovu knjige, a u pređgovoru je napomenuto i to da je studija u celini bila napisana još pre Drugog svetskog rata. S druge strane pak, guslarskih, epskih pesama o ovom poslednjem ratu nema, ja ih bar nisam nigđe čuo!

. Eto, toliko samo rađi objašnjenja čitaocima moje knjige. Trifun ĐUKIC

BIBLIOGRAFIJA

Petar S. Petrović: Mi ne priznajemo, dra= ma. Izdanje »Prosvete« Beograd 1951, ćirilicom, str. 101, cena 64 din.

Jovan Jovanović Zmaj: Prevodi i prepece POOBTRD dela, knjiga IV. Izdanje »Provete, Beograd 1951. ćirilicom. str. 42.

220 din. OJ ONE)

Vasa Stajić: Građa za Kkulturnu Istoriju Novog Sada. Izdanje »Matice srpske«, Novi Sad 1951, ćirilcom, str. 381, cena ?

Šekspir: Zimska bajka, komedija. Preveli B. Nedić i V. Živojinović. Izđanje »Pro= svete« „iWBeograđ 1951, ćirilicom, str. 248, cema ?

Onore de Balzak: Kođ mačke Koja se lopta, novela. „Preveo Nikola Bamašević. Izdanje »Mafice srpske«, Novi Sad 1951, ćirilicom, str. 108, cena ?

Monteskje: Persiska pisma. Preveo Marko Vidojković. Izdanje »Prosvete«, Beograd ia CP CODi str. 282. cena ?

Tr and: Mala Fadeta, roman. Preveo Petar Adamović. Izdanje »Matice srpske«, Novi Sad 1951, ćirilicom, str. 147, cema ?

Luirecije: O prirođi stvari, Prepev, pređOVO e OCI beleške Amice Savić Re-

Cc. Izdanje »Prosvete« B rađ 1951, ćiriMcom, str. 335, cena 134 din” RS

Aleksanđar Hercen: Pisma o fzučavanju DOG E Vec Bogdan Stevanović, Izdđa-

»Kulture«, Beograd 1951, Ći' i ie, cena OBPOlRe gr čirilicom, str.

oris Materlik: Termiti — mravi. Prev Laza Atanacković. „Izđanje »Matice ŠG-

ske« Novi Sad 1 BOSS 951, ćirilicom, str, 248. Joseph Conrađ: Lorđ Jim. Preveo Tin

UwuJević. Izdanje »Državnog izdavački duzeća Hrvatske ZOLae ZARrOB. 1981, Lie tinicom, str. 390, cijena 130 din.

Johannes Burcardus: „Aleksanđar VI i njegov dvor, Preveo B. K. Bizovčić. TIzdđa» e DZOVOO dBVaČKOR Poduzeća Hrvat-

«, Zagreb 1951. 1 Čije Bio0ino atinicom, str. 285,

Charles Dickens: Lonđonske skice. Preveo Ivo Vrbanić. Izđanje Državnog izđavačicog poduzeća Hrvatske »Zora« Zagreb 1951, latinicom, str. 182, cijena 31 dim.

Gi de Mopasan: Izabrane novele, Kkmjiga prva. Preveo Marko Vidojković, Izdanje »Kulture«, Zagreb, 1951, latinicom. str. 386, cijema ?

Žil Vem: Cetrđeset tisuća milja ispođ

nera, Preveo Petar Marđešić. Izdanje »NoVOg pokoljienja«, Zagreb 1951, latimicom, Be MORU a 250 dim.

. PF. Kuper: Divljačar ili prvi ratni hod. Preveo Zorislav Dukat, Izdanje »NOVog pokoljenja« Zagreb 1951. latinicom, str. 554, cijema 250 din.

D. N. Mamin-Sibirjak: Hljeb, roman. Preveo Aleksanđar Đurić. Izđanje »Kulture«, Zagreb 1951 latimicom str, 599, cijema 115 din, i

ya OBAVESTENJE Savez književnika Jugoslavije ima na raspoloženju ukoričene komplete »Književnih novina« za 1950 godinu. Cena 550 dinara po kompletu, Narudžbine slati na Savez književnika Jugoslavije, Beograd, Pranmuska br. 7.

UREDNICI: Dušan Mostić i Tanasije Mladenović

Droj Fekovnog račmna 102-90320% Pošt. fah ređalhcije 61? Poštanski fab administrnrcite 629

akc pisi «e ne vraćaju

7 ii

; PO OPea OBE

#2 187