Књижевне новине
GODIMA IV BROJT 30
TEODOR PLIVIJE
Uredničtvu Prancuska 7 tel. 28-008
Adiyinjau cija Karde!jeva 31, tel. 24-n0)
UNA T LIV | » M { j mir(i { | e % :: E ] Uredništvo »Književnih novina« primilo je dva članka Teodora Plivijea, od kojih prvi objavljujemo u ovom broju, Teodor Plivije, napredni nemački pisac, živi danas u Zapadnoj Nemačkoj, kuda je prebegao 1947 iz Sovjetskog
Saveza. Autor je romana »Kajzerovi Kuli«, »Kajzer Je otišao a generali su ostali« i »Velika avantura«, reportaža »Dvahaest mornara i jedan kapetan« i drugih
S
knjiga
ko &i vladar nad jednom ze-
mljom i srećna zvezda ako je
stajala nad državom tvojom i izvela je iz velike opasnosti i tebi pobedu dosudila, tako veliku kao što je bila opasnost kroz koju si proći morao, onda pametno delaj i pobedu iskoristi da bi mir zadobio.
Pobeđenima ruku pruži — jer tako češ na granicama &voje zemlje Dprijateljstvo steći.
Svoje ljude oslobodi vojne službe i pusti ih đa se vrate u zavičaj na polja svoja. Oni će te ceniti, i hleb koji 6a svojima jedu obdelavaće sami tako ćeš služiti širenju blagostanja u svojoj zemlji.
Za stolom pregovora otvori uvo i za reč tuđu, jer tako će doći do razgovora i sporazum neće izostati, a ti si na putu mira.
Ako pak drukčije radiš i svoje uvo za stolom za kojim se pregovara začepiš, a tvoja reč bude »Veto«, i druga tvoja reč takođe bude »Veto«, i treća, četvrta ' peta tvoja reč još Uvek bude »Veto«, onda meće doći do razgovora i ni do kakvog W6porazuma, i put ka miru tađa je daleko, Činiš 1i, dakle, tako i ne koristiš li se svOiom pobedom na jeđino mogućam način — način koji vodi umirenju, već iskorišćuješ slabosti potučenih, da bi ih svojom nadmoćnošću tlačio i posle njihovog pada potpuno ih zgazio, onda znaj da fime nećeš pobuditi nijednu prijateljsku misao i ne 'iščekuj nikakvu dobru volju pa ni samu bez-
. bednost,
Svoje ljuđe moraćeš i nađalje držati pod oružjem. Oni će oseđeti daleko od zavičaja i tek kao veterane moći ćeš ih povratiti, ali ne zamenivši ih prethodno mlađim godištima koja si iz škola morao uzeti. A tako nećeš podići na viši stepen znanje, a ni blagostanje u zemlji svojoj. Jer pozna=vanje ratnih veština, što će tada i deca ivoja morati da nauče, nije nikakvo pravo znanje. I zaplenjena dobra, makar se ona u velikim količinama kotrljala preko granica tvojih, nisu nikakvo blagostanje rastuće i tVvVOračko. Ti nećeš rat.
Ali da li hladno rasuđuješ o tome šta bi sve vrući rat mogao da ti donese, i zaustavi li se tvoj prodorni zahvat tek onda kad se nađeš pred otvorenim ždrelima topova — onda Si &vojoj želji loše poslužio.
Ti nećeš rat.
Ali težiš li za proširenjem „evoga carstva, ne obzirući se na povučene granice, i činiš li da se iz zemalja koje si pokorio odvlače starine kao ratni plen, da se umetničk# dela svukuda razbacuju i u reke potapaju, a zbirke starog novca u grumenje rać-
P.še
i,
(Crtež, Džumhura) MILAN BARTOŠ
loga diplomatije juče nije i njena uloga danas. Ranije diplomate su znale svoj zanat: da prate političke pojave i đa znaju protokol. Danas, kažu ti stari diplomati, više se ne zna Šta je diplomalija. To kažu oni koji neće i ne mogu đa se pomire da se u eri Orga· nizacije Ujedinjenih Nacija proširio obim i broj oblasti na kojima se sreće organizovana međunarodna saradnja j
- DVE KONC
tapaju, crkve propadanju prepuštaju, stari dvorci, građevine i spomenici sa zemljom sravnjuju da ni kamem na kamenu ne ostane — onda znaj da ti sve to ništa neće koristiti, jer narodi će se ipak sećati da su nekada imali sopstvenu istoriju i da su do tvogn dolaska na sopstvenim nogama stajali; i makar čitave narođe 6&tavio pod komandu svojih generala i nametnuo im vlade koje nisu ništa drugo do tvoje namesništvo i produžene ruke tvojih policajaca — ipak znaj đa ti ni to neće ništa koristiti, jer narođi neće verovati u vlade koje si postavio i učiniće sve da zbace nasilje koje ih Ppritisluje, Ti nećeš rat.
Ali ideš li za tim da svoju vladavinu nad pobeđenima učvrstiš i učiniš li da se onima koji su na vrhu odrube glave (samo zato što su do dana tvoje pobede bili na vrhovima), a ono što je bilo na dnu pustiš da se popne na viihove (samo zato što je do dana tVOje pobede bilo na dnu) i naređiš 1i da se velika polja rasparčaju na mala, a ubrzo posle toga mnogobrojna mala polja da se ponovo u veliko skupe, onda &i možđa postigao da se ljudi
iskorene i prazni kao slamika u tvojoj .
ruci budu.
Ali od takvog testa ne da se nikakav hranljiv hleb ispeći i takvi ljudi nesposobni su da na svojim plećima ' carstvo drže.
Kako dugo može da opstane carstvo koje je bez slobode &azdano! Može li polje s klasjem pokriveno zreti i do ploda dospefi, ako se hiljadama njegovih stabljika ne pušta da se prema suncu uzdižu i slobodno na povetarcu dan i noć ljuljaju — čitavo leto kad god i koliko god vetar duvao.
Takvo polje može Wamo da se sasuši! Ali takva suša može đa „obuzme .šitave zemlje! i ne Olkloni li se uzrok nepodobe, bude li nemaština i dalje izjedala, a uznemirenost rasla, zavlada li krajnje nespokojstvo, — onda neće pomoći ni bezbrojna suđenja ni smrtne osude i beskrajna pogubljenja, pa ni veličina čitavog carstvn neće spasa doneti. Takve nevolje mogu đa Obuzmu i carstva koja se od jednog pa sve do drugog kraja zemlje protežu, i grdna ogromnost samo će ubrzati raspadanje, A carstvo koje takve nevolje jednom ispume, zafsta će propasti, i može da propadne a ni metak da ne ispali, i prekonoć u prah i pepeo može da we pretvori poput plesnive gljive.
Put koji vodi miru jeste drukčiji.
Put koji vođi miru jeste put zakona. da svaki javni radnik postaje diplomata. Po Povelji UN, OUN ima da bude centar u kome se usredsređuju i harmoniziraju napori svih nacija na svima poljima međunarodne saradnje. Daleko smo od toga da se to ostvari. Prepreke su različite: po centru alttiv-
„nosti, po vrstamz saradnje i naročito — po Želji za s6arađivanjem. Još uvek mnoge aluWtivnosti međunarodne sa· radnje nisu prešle pod okrilje OUN Tako OUN teži da prenese na sebe sve grane međunarodne aktivnosti mnoge grane su van te organizacije. Naročito je jak otpor nekih država da se pojedine aktivnosti koncentrišu u OUN. Posebni otpor toj koncentraciji daju one države — koje prosto ne žele da se stvori tribina, na kojoj će se, sa više ili: manje ravnopravnosti, utvrđivati istina o pojedinim pojava ma od međunarodnog značaja i na ko. joj će se pored dekretovanog mišljenja iznositi neka druga.
Ali, iako smo daleko od savršenosti, OUN uspela je, čak nametla je, narođima, koji žele međunarodnu sa· radnju da tu saradnju ili bar disku siju o saradnji prenesu u međunarodne okvire. Danas je stvarnost da nema više oblasti društvenog života, i oblasti nauke o kojoj ne postoji bilo međunarodno organizovana saradnja bilo tendencija da se dođe do te orga–nizacije. Nesumnjivo je da i u tome ima i preteranosti i đa to nije uvek dovodilo do uspeha; nesumnjivo je da se tu javljaju slabosti i da se stvara međunarodna birokratija, koja bi htela za sebe monopolski i rukovode ći položaj u organizovanju međunatrod ne saradnje, — kao što je nesumnji vo i to da pojedine države pokušavaju da tu saradnju usmere svojim pravcem i usklade sa svojim “egoističkim interesima. Ali pored svih tih slabo. sti — ostaje činjenica đa se ta međunarodna saradnja razvija, da ona približava narođe koji u njoj učestvu-
BROGRAD, UTORAK, 24 JUL 1951
\
RISTO TOŠOVIĆ
| _7U; Mogu
...Često, u Prenja i Sutjeske, drugova. Tađa mi se
da EdaB0ta0lm
noćima dugim i besanim, dođu mi one stravične noći sa a s njima i one oči, i modđrobijela lica mojih mrtvih čini đa opet čujem onaj njihov posljednji samrtnički krik koji živi ko neka stalna opomena i
slutnja u meni, u mome smijehu,
u ovim mojim zabrinutim zorama...
pohodi me šapat davnih onih noći
kad mi u daljini zamre pogled ko utjeha i sjenka izgubljene mlađosti padne po meni
. na livađama moga razbuđenog smijeha.
Jer noći su one već davno “uga&le,
u mojim noćima.
I ja ih vidim: · čas kao zvijezde,
čas kao buktinje daleke!
ja vidim minule požare!
— Gdje se rađaju misli
pdje lađe ne pristaju? gdje orlova nema?
gdje ptice ne prolijeću?
i san domaćih streha,
krika onih zora.
Ne mogu đa zaboravim kameni grč na onom licu,
Ni bijelu onu ruku na grani surog bora.
Ni leđeni sjaj onih očiju,
ni pticu sto je kljucala iz njih bol srušenih vidika.
i pepeo su sahranile pjenušave rijeke. Ali su ostale one oči ledeme
One su nemirno moje lutanje po neprehodnim rnorima, One su moja 1omna 6jena preko nemuštih grobova. Moji vodići smjeli kroz razbuktane zore smijeha.
i daleki dozivi moji kroz rasuto borje snova.
Jer ovo ljeto u meni šapće sumornim slutnjama. U smijehu punih ulica moj osmjeh plaši sanjare. I dok još lutam kroz moje Kalemegdane
Ruke mi zadrhte na glavama nasmješene dijece kad me nenadne duge pitanjem oslove:
kad umiru sunca u tamnim slutnjama?
— Gdje cvatu osmjesi budući
kad cviječa gore u ponoćnim priviđenjimae? — Gdje počinju ceste sanjane
kad nemiri razveju snove?
Da li u poljupcima na dalekim nelem otocima Da li u dozivima snjegovitih mplanima
Da li pod dugama nekog dalekog neba
Ja lutam sa osmjehom moga drveća zelenog,
i mam da moj osmjeh može da se hrami
samo pod ovim korijenjem.
Jer moj glas se mlađi zaledio
na ovim slomljenim gramama
(ne mogu ga ih zaboravim!)!
Jer moj glas je bio tiho dozivanje ovih šuma, i ovjh ravnica, i cesta, i grlica,
+ žuborenje plahin mojih rijeka, ”
i kliktaj mojih rađosnih selica...
Zato ne mogu da se oslobodim
“7 Ne mogu da se oslobodim
onog strašnog krika,
ju i đa pokazuje izvesne pozitivne rezultate. Ekonomski, socijalni, kulturni, zdrav stveni, maučni, tehnički i svi drugi problemi postaju pitanja kojima se bavi međunarodna uvrganizacija, o kojima se propisuju međunarodna pravila i koji se prenose u diplomatsku aktivnost. Broj stručnih diplomata iz dana u dan raste zajedno sa brojem problema, koji dobijaju međunarodni značaj i međunarodno regulisanje. Nema danas struke čije sprovođenje i prenošeuje političkih rezultata nije predmet diplomatskih konferencija i međunarodnih odnosa. Bez obzira na sve nedostatke te saradnje, to je nesumnjivo put za shvatanje pravog sta-
nja stvari, za međusobnu pomoć i izmenu misli i iskustva i za povezivanje i približenje naroda,
bez obzira na njihova shvatanja, njihovo unutrašnje političko i društveno uređenje, njihove ideologije i njihove težnje. Međusobno upoznavanje i međusobno povezivanje je put međusobnog približenja, put mira — pod uslovom da taj proces ostavlja svakom narodu pravo na nezavi snost i da garantuje ravnopravnost nacija, koje učestvuju u tome Dprocesu, “ Međutim, iako se taj proces ne može sakriti, jedna druga država zatvorila je oči, zapušila uši i stisnula svoja usta. SSSR čiji je tobožnji pro gram infternacionalizam, ali »pravi« moskovski internacionalizam, rešio je da je učestvovanje u tome procesu štetno. Ukazivanje na iskustvo — to je špijunska rabota. Ukazivanje na istinu — to je laž. Izmena ljuđi, njihovih mišljenja,diskusija o metodama, o rezultatima, o potrebama u svetu to je mešanje u unutrašnje s&tvari. Zato s te strane ovaj proces približenja naroda je put koji treba odbacivati. Podrška progresivnih elemenata i tenđencija na takvim diplomatskim skupovima — nije put u progres
nego besprincipijelnost. Stara i opro-
EPCIJE 0 MEDJUNARODNOJ SARADNJI
bana istina, koju je Lenjin utvrdio, da treba iskoristiti svaku tribinu za borbu proletarijata — nije više revolucionarna taktika, jer se na toj tribuni može čuti i istina o SSSR. Zato je Moskva odbacila ovaj, metod demokratskog sarađivanja između naroda i zabranila je svojim satelitima da se njime služe. Saradnja između narođa, po tom drugom shvatanju, uslovljena ie cenzurom jedne klike, Zato može se ići samo na one sastanke, koje organizuje Kominform i na kojima se može čuti samo ono što se unapred odobri. I tu se sprovođi onaj metod, koji je javno otkriven u OUN, da se u SSSR plombiraju radio aparati i da se sa njih može slušati jedna jedina stanica — ona zvanična. Odista Višinski je odmah objasnio zbog čega:
»ako bi sovjetski ljudi slušali zapadne stanice i čuli šta one iznose... — šbhražili bi rat protiv njih, Znači jedini metod čuvanja mira — «jeste sakrivanje istine. Otuda dve koncepcije o međuna-
rodnoj saradnji i o službi miru i približenju narođa: koncepcija o dodiru između naroda i održavanju istine i koncepcija o izolovanju od drugih narođa i od mira. Te dve koncepcije u krajnjem se svode na koncepciju o demokratiji i c tiraniji. Koncepcija demokratije traži međunarodnu saradnju svih macija, njihovu ravnopravnost i aktivnu ulogu. Koncopcija tiranije traži. saradnju samo između velikih sila, potčinjenost drugih nacija onoj velikoj sili u čijoj se interesnoj sferi nalaze i pasivnu ulogu onih koji slušaju ono što im njihovi gospodari odluče da kažu.
Razumljivo je da stvarno miroljubive nacije, prožet: demokratskim shvatanjima, imaju koncepciju đa slobodni narodi ostvaruju međunarodnu sarađuju putem slobodnog opštenja zasnovanog na ravnopravnom odlučivanju svih nacija o evim problemima, koje projetiču na Ovom istoridkom
putu.
LIST IZLAZI JEDANPUT NEDELJNO
SAFET BURINA
PRIMERAK 8 dinara
Đovana Đelso
tajala je pred malom kućom
tršćanskog predgrađa Škednja
u masi ođuševljenih građana. Pitaj nje je bio najmlađi sin Amntonio. — Mceco caro mio, la liberta viene presto, viene finalmente il nostro tempo. Guarda, i nostri camerTati con le mostre bandiere. Oh, figlio mio, le nostre banđiera con la stella rossa! govorila je starica, gotovo kroz &uze, tihim šapatom; bila je slaba i nemoć- · na. Digla se iz kreveta da ih vidi, da ih pozdravi, ako već sama ne može da uzme učešća — kao nekad.
Bilo je to onog aprilskog dana u Škednju kraj Trsta kad su desetine hiljađa radnih ljudi celom svetu DOkazivala svoje želje i svoju volju.
U tršćanskoj luci su bile usidrene ratne jedinice preteći narođu koji je i pored svih zabrana demonstrirao, pevao i klicao jugoslovenskim borcima– oslobodiocima, A na fim ratnim lađama žamorili su mornari na nepoznatom jeziku, Posmatrali su reke ljudi u velikom gradu, slušali mjihove pesme i osećali njihovu, muziku koja. ie govorila o slobodi, o sreći, o velikoj nadosti. Slušali su uzvike: »Hoćemo Jugoslaviju«, »Eviva 'Dito«, »Dešideriamo collegazione com la Jugoslavja«. Posađa ovih brođova je razumevala Tršćane, shvatala je njihovu radost i svaki pojeđini momar je u dubini duše osećao isto ono što i ljudi ovog primorskog grada. Ali to nisu ni mogli ni smeli da manifestuju.
Ulicamas Trsta je lMrstamrilo mnogo uniformisanih mpolicajaca, doskoraššnjih skvardista i crnokošuljaca. NOWill su šmrikove i sipali mlazove vođe na muanifestante. I to se produžavailo sve do u daleka tršćanska predgrađa, pa je došlo i do Škednja.
Stara Đovana, stajala je vedrainasmejana, oči su joj svellele kao u mladim danima i u sebi nosile radost stotina hiljada ljudi koji su mamifestovali tršćanskim ulicama.
U jednom irenutku zgrabila je svOje dete, zagrlila ga i počela da štiti od nečeg što joj nije bilo jasno. Predosećala je neku čudnu nesreću, u dnu duše je nešto opekio, nešto što pot6eĆa na oštar rez noža posle koga se razlije telom topli mlaz krvi. Šaptala je:
— Carissime figlio! Tua mamma e felice., Oggi siamo tutti felici. E tu anche. Dimmi, sei tu felice come me? Dimmi, percha noi aspetiamo la giustitia, la verita, una nuova Vita...
Glas joj je zastao u grlu, Cinilo joj se da je nešto guši, nešto veliko i drago, vezano za ceo njen život, za njenu prošlost i veliku svetlu sutrašnjicu koja se u tim trenucima rađala. U tom momentu sećala se ona 6voga detinjstva, smrti svoga Oca, majke, setila se šegrtovanja u jednoj krojačkoj radionici pod krovinjarom ršćanske periferije. Ovako kako to dolaze &ada seljanke svečano obučeme, slazila je i ona u "Trst kroz ovo isto predgrađe kuda proloze stotine i hiljade takvih žena iz naroda, malih i nepoznatih. Slazila je ona 6a skrivenom srećom i zadovoljstvom što će videti velike, prostrane ulice, popločane i čiste 6a višespratnim kućama i izlozima, pretrpanim raznom robom i igračkama.
Prvi svetski rat zatekao je u jed-, nom mestu pored Venecije. Udala se i već tada je imala jedno dete. Rat jie prošao kroz Italiju krvav i težak, A kad «u posle završenog rata fašisti preuzeli vlast, ona je postala još buntovnija. Gledala je kako »crne košulje« tuku, pljačkaju, premlaćuju. Sirotinju sumnjiče, hapse, guše po zatvorima borce za wlobodu i pravdu. A pred dvadeset i pet godina ona 6e vratila u Trst. Nastamila se u Škednju, slovenačkom predgrađu 'rrsta, Odmah je osetila blizinu i bliskost ljuđi koji nisu pripađali njenoj naciji, ali su bili borci za slobodu i prava radnog čoveka. I bilo joj je sasvim svejedno što nisu Italijani, Videla je da su sve to dobri, pošteni i radmi ljudi, đa se bore protiv fašizma, a 6Ve su to radnici iz tršćamskih fabrika i preduzeća, klasno svesni ljudi koji znaju šta znači njihova borba za OPpštu stvar radmog maroda.
T došla je u vezu sa onim koji 6u rulcovodđili borbom. Ušla je u mjihove redove, pa dospela u tri maha i u zatvor. Međutim, to je nju još više čeličilo, učvršćivalo u uverenju da 8Bvi treba da se bore protiv fašizma kao najvećeg zla, protiv surove eksploatacije radnika, protiv tiranije i Ugnjetavanja. A kad je došao drugi svetsk“ rat, ona je postala još aktivniji borac, ma da je bila u godinama, iscrpljena dđugim napornim radom i borbom za hleb i — pravdu. Ona je postala poznata ne 6amo u Škednju, nego i u drugim predgtađima Trsta i među Ostalim radnicima građa, Drugi svetsli rat doneo je nove patnje slovenačkoni i hrvatskom stanovništvu u Trstu. Sećala se sada Đovana onih wilnih hapšenja, premlaćčivanja, deportovanja u logore, streljanja, suđenja pred vojnim i prekim „suđovima, Sećala se
1 »Evo, mili moj, slobođa nam odmah stiže, najzad stiže naše vreme. Gleđaj, naši drugovi sa našim zastavama. Oh, sine, naše zastave sa crvenom zvezdom«...
2 »Najdđraži moj sine, tvoja majka je srećna, Danas smo svi srećni. A i ti, takođe, Reci mi da li si srećan kao ja. Reci, jer mi očekujemo majzad pravdu, istinu, novi život«,
mmogih paljevina izranije i iz, vremena rata. Pred očima joj je u tom tre- ” nutku bio i požar »Balkana« u jednoj tršćanskoj ulici, u kojoj su bile slovenačke i hrvatske ustanove, a koji je zapalio tadašnji advokat, a za vreme poslednjeg rata Muxsolinijev »guveTner Dalmacije« Frančesko Đunta zajedno sa mnogim docnijim jstalkmuiti= jim saradnicima Musolinija.
— Ne može se ugušiti jedan : nikakvim nasiljem, govorila je OnB. često. Zbog jedne slične izjave nju BU bili uhapsili, i izvedena je lično pred: viceprefekta Učelinija. On joj je 80 vorio? »Ti si radmica Italijanika. 'Tire> ba te slovenske skotove uništiti, a ti ih bramiš, Oni mam smetaju u Trstu iu ovim krajevima. Mnogo ih je.«
— Nemate prava, eccelenza,* USprotivila se ona tada.
— Ja sam te pozvao da uzmeš materijal za džempere moje dece. Naipnsvi ih lepo. Nemoj molim te, samo tako
đa govoriš. Vidiš da sam ti ja prijatelj, da te razumem. Ja ću ii pomoći,
— Hvala na tom.
Učelini je mislio da je već gotova stvar, da je ženu Već pridobio za sebe i da će 6ad ići glatko.
— A ima li vas u Trstu dosta takvih kao što si ti bila? — Mislim da
sveta.
— Ženo, ali urazumite se... Vrisnuo je beeni viceprefekt. Mi ih znamo i bez tebe. gubo belosvetska.
Sutrađan je saznala u zalvoru đa je 450 slovenačkih porođica deportovamno u Južnu Italiju, a dva dama docnije na celoj tršćamskoj teritoriji je izVršena racija. Veliki broj ljudi je »osuđen«
ima dosta poštena
i odmah đeportovan negde u koloni= „
je. To je bilo baš onoga dana kad je Frančesko Đusta sa evojim drugovima spalio palatu »Balkan« sa bibliotelnom i čitaonicom itršćamskih Slovemaca.
Dok su &e tako nizala sećanja, 6ada, ali i ispred Đovane Đelso, prolazile st desetine hiljada radnih ljudi, Kklicafi novoj Jugoslaviji i Titu. Svi kao jedan, tražili su pripojenje ''rskta JUgOslaviji. Ta i mjen dragi Vitorio je dao svoj život kao partizan za ovu Stv9m, ona je sa ostalim drugovima radila u pozadini za istu ideju.
— Nema niko ovde ništa da presu= đuje i ispituje. Narod je presudio! re kla je nepoznatom „radniku, Koji 8 JOJO pored nje sa crvemim barja.
Tijuk metka nije joj dao da zavi započetu misao. Ona je videla neo khomešamnje, čula huk motora mnogobrojnih džipova koji su jurili kroz masu, videla rulju naoružamih banaka koje je tako dobro pomavala iz v9emena rata. Oni su počeli da pucajuju masu. Metal jie pogodio i nju, Đovantn” Đelso, staricu koja vidi majveće Glai, lje svoga života, pomučeno, evo ZVeT= setvom ovih istih meprijatelja koji sM i za vreme rata umištavali sve što”. bilo napredno i slobođoumno, sve ši je miwlilo na borbu za slobođu h ljudi u svetu.
— Mamma mia, kriknuo je če estogodišnji simčić lekmuvši nje, brišući joj krv koja je li otvorene rane. Mamma mia... succese?1
Ali Đovana više nije Dprogovorike
svoju misao: SCB Tito, eviva la liberta di Trieste«. A
Čak posle toga starica' Đovana Đebso bila je prekrivena cvećem i zelenilom. Na kućama je pisalo: »Mi ćemo te osvetiti«, »Živela Jugoslovenska ja« »Živela KPJ«, »Živeo o Trst u slobodnoj Jugoslaviji«, »Ž;iveo narodni heroj Maršal '"PŽito«.
Iznad Trsta je nestajao dan, Blistavi zraci zapadne rumeni drhtali su nađi gradom u. aprilsko predvečerje kad. nisko izmad tršćamaskih palata i Šširož kih ulica prohuktao bombarder, kroa? teškim bombama. Ali «u građani 'Rr?
sta i Škednja bili mimi. U veličan=· Sstvenoj povorci nosili su hiljade ve-.
naca i natpisa iznad pozlaćenogz kovčega 6a telom prve žrtve najnovije borbe za Trst. Sahranjivali su 6taru Đovanu Đelso.
. ea OOBi ii :a g6a!
ı Mama moja. se do, 3
» Živeo Moaršal Tito, 'živela slabeda Trsta, i , v
narođi Pi
s.