Књижевне новине

______ _—-—_ 3 —Žm..„V7. . Y:Y1TR —rıČ"=F.•=S=—xAII8IAIJI Uredništvu Francuska 7 tel 28 098

Administi neiia

GODINA IVBROJ 31

MIROSLAV ĐORĐEVIĆ

j LIS

Kardeljeva 31, tel 24 0

ZA KNJIŽEVNOST I

BEOGRAD UTORAH, 31 JUL 1951

LIST IZLAZI JEDANPUT NEDBL,NO

KULTURU . BK

PRIMERAK 8 dinara

TRAGOM STVARANJA KNJIŽEVNOSTI SRBIJE

e treba sumnjati u atvaralačke N snage ma koje generacije, niti

u stvaralačke potsticaje ma ko-

ga istoriskog trenutka. Ali ima istoriskih godina u kojima mora mnogo Što šta više đa se kaže i generacija na kojima leži veći dug neiskazanog. Ima takvih istoriskih godina koje nisu 'amo tremuci istoriskog toka, već uzvišice sa kojih se sagledaju epohe, unapred i unatrag, a od generacija koje u njima žive traži mnogo: da zbivanja sagledaju u oba pravca, i o njima ostave trajnija svedočanstva, bez pečata starog, bez zbunjenosti pred novim.

Vreme u kome živimo ima tu svoju veličinu da je prekretnica istoriskih epoha i io suštinski drukčije nego one ranije. I nije čudno da stvaraoci kojima je zadatak da uobliče pregnuća i svest narođa borca i ostave svedočanstva o svemu što se zbiva, katkađa stoje zbunjeni baš veličinom tog zadatka. Zbunjeni, — ne i sputani. Otpada i onaj poslednji, budžakliski prigovor — da tvaralac nema slobode i širine potrebne da se misaono i umetnički uobliči naša stvarnost. Ali, u toj slobođi i širini nastaje ona teška i dramatična borba: borba za stvaralački izraz.

Ima glasova koji izražavaju bojazan: đa pojedine pojave u našoj lirici ne odišu gnjilošću svojstvenom dekadenci? da one nisu posledica raspojasanosti u stvaranju umesto slobodnog stvaralačkog zamaha? Što se baš lirika lako nađe na udaru, razumljivo je: drama i roman traže čžvršću kompoziciju, raspevanost od nekoliko minuta u njima mnogo ne stvara: i ono što stvori, podložno je mnogim daljim proverama „prođe đeset metamorfoza dok ne dobije svestan potpis stvaraoca. Sta će dati drama i roman u daljem traženju izraza, videćemo. Njihova ostvarenja stižu docnije nego poetska. A da nas poetska već opominju, to je neosporno.

Bojažljivost koja se uočava kod davanja primedbi nalik na opomene, ne-

sumnjivo pofiče od rizika koji ČO-

vek na sebe navlači: da mu se prebaci omrznuti šablon, krutost. Nek otpadne šablon, nek otpadne krutost, ali neki kriterijumi moraju ostati. Mora i budnost. ostati, jer neodmereno raspasivanje spontano vuče natrag. Zašto, na to pitanje odgovor ne leži u analizi trenutka, već u kopanju po istoriskim „naslagama. Treperenja trenutka neshvaćenog u istoriskom zbivanju ma kakav blještavi artistički otsjaj dobila, prestaju sa trenutkom, i gasne njihov otsjaj — kao kratkotrajno priviđenje. Vidimo takva treperenja trenutka tu i tamo u lirici, — neka im tu bude i kraj (doslednije: neka im i tu bude kra;).

Traganje za izrazom postalo je traganje za uzorima »kroz široko otvorene prozore na sve strane sveta«: »treba znati i Prusta i Žiđa, Džemsa Džojsa, a zanimljiv je svakako i Sartr i Pokner i mnogi, mnogi drugi«, čitali smo neđavno u jednom članku punom nade, »Neka raste bujno i slobodno«. Ne poznajem sve pojmove Vvarijante termina kosmopolitizam. Mislim da je, u preimperiialističkoj eposi i Lamartin mogao biti kosmopolita, ali nije samo zbog toga duboko shvatio istoriski smisao Ćele-kule, već zato što je zapanjen stajao pred njom i slušao zvižduk vetra kroz očne duplje lobanja. Shvatio je neumrlost njemu stranog naroda heroja, jer je nju na jednom neizbrisivom detalju doživeo. Sigiurno da je u tom doživljaju mogao naći dost= potsticaja, za dosta pesama ,i preko njega shvatiti epiku srpskog naroda. Verujem „takođe, da se Gete divio srpskim narodnim pesmama „ali koliko je to divljenje bilo plod doživljenog,3 kolikc plod uporednih književnoistoriskih studija, ne znam. Sklon sam da više verujem Lamartinu.

Od zidanja uzgred pomenute Ćelekule i Vukovog beleženja srpske narodne epike prohujalo je više nego vek burne stvarnosti i grčevitog traganja za njenim književnim izrazom, i kada se danas iskaže konstatacija da raspojasanost u stvaralaštvu i vuče natrag, to još nije zabrinjujuće. Pitanje je gde natrag. Odgovor nesumnjivo treba napipavati vremenskim tragom.

Gođine i decenije vremenskog trajanja su za nnma, sigurne, kalendarski odmerene. Ali su mnoge godine is. trgnute iz hrestomatije srpske knjiševnosti, olako su proletele ne ostavljajući kristalizacije književnog i Umetničkog izraza. TIskristalisati izraze minulih vremena između dva svetska rata ili pred prvi svetski rat, može još uvek biti dostojan zađatak književnog etvaraoca. 1 još više od toga: može biti neophodnost, da se nesve: sno ne bi padalo u prazne prostore tih decenija. Ali se toj protekloj stvarnosti treba vratiti kac nečem doživljenom, i naći joj odgovarajući izraz.

Beograd — to je bio ođuvek tvrd orah za književnost i čudno tlo književnih bujanja, Ali ipak književni

spontano .

pokušaji 14a se on zahvati kroz različite ljudske duše i njihove sudbine, i tvorevine koje vokazuju kako je on zahvatao ljude stvaraoce — mogu dati prilično bogatu antologiju, vrednu dubljih izučavanja bez obzira na to što bi u njoj bilc mriogo nedoreče nog, pa i netaknutog. Nije preterano reći da je pitanje Mmjiževnosti Srbije u četiri decenije XX veka uglavnom pitanje Beograda u književnosti i književnog Beograđa, ma kako se | nače u delima prostorno šetalo i po palankama i po selu. Doduše, ono što se javljalo od početka XX veka svakako se porađalo u dvema zadnjim decenijama XIX-og. Ali je simptomatično da je od osamdesetih godina nadalje c Beogradu, kao o njemu (a ne uzgred), najneposrednije progovorila kriminalna feljtonistika jednoga Taše Milenkovića ili Mite Živkovića, reagujući na upadljive nsgativne pojave tadašnjeg velikovaroškog života u njegovom naglom razvoju. »Reprezentativna« književnost je tađa uglavnom o tome ćutala, da početkom XX veka progovori ne kao savest, već kao žrtva.

Nesumnjivo da će biti potrebno dosta prilježnih proučavanja da bi se O-

cenilo šta je značio modernizam gvih .

pravaca u razvoju književnosti Srbije, ali se i bez zadiranja u detalje u njemu može oštro proučiti: ono u čemu je književnost bila svedočanstvo O sopstvenom gnjilenju i raspadanju, i ono u čemu je bila svedočanstvo O gnjilenju i raspadanju srbijanskog društva ,i trzajima »oslobođenih« i »utopljenih« duša. Ono nedorečeno u književnosti Srbije kroz četiri decenije XX veka ostalo je nerazrešeno đo dana današnjeg, i mi o značajnoj Ssiptomatici i problematici još uvek ćutimo, gledajući u pregrštima tadašnjih književnih slogova košmarska buncanja dostojna obazrivog zaobilaženja pri sastavljanju ili projektovanju kakvih antologija. A i o tim buncanjima bi trebalo jasnije i otvorenije progovoriti, ne samo zato da bi se re-

šila književnojstoriska. pitanja jednog

perioda, već i zato, di bi uskratili njihovu reprizu u našim lirskim albumima. Kaže se, da mi nastavljamo trađicije naše napredne književnosti. Da to ne bi bila prazna fraza, kao stvaraoci moramo naći konkretne sadržaje književnih tradicija i u našem delu dati njihovo osobeno prođuženje. Preskočiću, ovde, pitanje o trađicijama napredne književnosti iz vremena bivše Jugoslavije, jer dobar deo tađašnjih stvaralaca i danas stvara, a i svi ostali wu bili ljudi današnjih generacija (Posebno je pitanje ukoljko pojedini od tih stvaralaca i sami nastavljaju sopstvene tradicije) Ako preskočimo i ovlaš dodirnute četiri decenije XX veka, mogli bi se oslanjati na tradicije koje nam je ostavila poznata ple: jada realista. Ali, produžiti te tradici je, znači prebroditi i krize u kojima je tadašnji realizam malaksao. On je. pak, malaksavao već ođ osamdesetih godina, i malaksao upravo u Beo: gradu.

Kolevka srpijansko« ieal':ma, izV. seoska pripovetka, ametnički je ble. dila već od osamdesetih godina. Nje

ni nosioci već otađa na csobeni (ali ne — književni) način pasivno srastaju za Beogradom. U sıopstvemoj

književnoj nemoći pred gradskim zbi:' vanjima, „rascvetani seoski pejsaž postaje im sve više uteha za sva razo čarenja i nedostignute•(a već nagnjiJe) ideale. Čitava jedna generacija pri· poveđača, nosilaca te seoske pripovetke, poreklom sa sela a sa boravištem u varoši, počela je da gleda selo u lito. grafskim bojama. Svoju je ulogu u tome ođigrao i književni profesionali zam neštc drukčije vrste nego hapr. Dositijev ili Vukov.

Književnik — ta reč će tek pod Izraj X%IX veka obeležiti profesiju, da u mnogim ušima zazvuči gotovo kao probisvet, da označi nešto kao sum njiv, politički ili moralno kriminalan elem.enat. Ne treba biti toliko širok, pa to uvek pravdati političkim stavom 'književnika, tome su često bili uzrok alkoholni zadah književne atmosfere i badavadžisanja za kafanskim stolom. Uvek Mu se književnosti rađale na bojnom polju, a zamirale za kafanskim stolom. Za ovim, istina, nije bilo potsticaja za stvaranje trajnih vrednosti, ali je bilo dosta izgovora za stvaralačke nemoći pređ velikim zadacima u osvitu novoga vremena Natrag se nije moglo (taj korak je u-

metnički uspeo da opravda samo Laza

Lazarević), a napred — dalek put, najčešće nesagleđan, uvek mukotrpan, a gde vodi — i to se postavljalo kao 0o· tvorenc pitaje. Ne treba zaboraviti, kraj XIX veka u Srbiji, to je već bilo vreme krahiranja mnogih malogra đanskih iluzija. A nosioci srbijanske književnosti toga vremena bili su ipak — malograđani.

Z,dravog. iskreno”, snažnoB, punog vere, bilo je u srbijanskoj· proleter skoj lirici, bez obzira na njen umet: nički domet. Duhovna stremljenja na

(Nastavak na četvrtoj strani) |

<”, S, ~, ~, ~ : ra J:NE#J.ıii.diJJz4izičiefT STTn I JJGRI« 1. I .——

VLADIMIR POPOVIĆ

~~~

SAN

(59 bih braću bez

svu braću iz jama, brloga na dnima: iz stanja krtica, iz društva sa psima popeo u sunca, zore i vidike:

da cvatu ljepote i da kresnu slike čarobnoga ;vijeta što sam tkao svima — i krvlju, i srcem, na javi, u snima. slazeći u šume i pod maslinike.

Ja vidim oblake otrovne

i ljepote trava, i slobode

Čuste li plač vjetra kroz

Umetnička

O M A —;

(Crtež Džumhura) MOMČILO STEVANOVIĆ

analna je istins da Je Jedno u· metničko delc — slika, kip itd. stvorena da se gleda i da se u njegovoj lepoti uživa, da nam

samoco kaže šta ima reći, a ne da se pre:1 njim i u njegovo ime govori ili o njemu piše, Međutim, sve manje se pretenduje da je likovni jezik jedan opšti jezik koji svojom neposred

nošću govori obrazovanom kac i neu

kom, svakom ko ima srca da ga oseti

i želje da ga sluša Otkad je slika prestala biti »knjiga za nepismene« reč je postala njen sve usrdniji pra

tilac, a :: sve složenijim razvojem likovnih problema rastao je i značaj posredničke uloge reči Literatura Cc likcvnoj umetnosti danas je toliko napredovala da jedan španski pisac O umetnosti smatra da je progres na O· vom polju prevazišao progres U tehnici, a čućemo i od samih znamenitih slikara izjave da je »ogrnomno osećanje olakšanja koje umetnik ima kad je pomoću reči precizirao smisao svojih. likovnih otkrića«. Danas je likovna umetnost opasana zidom debelih knjiga, svezaka i svešćica, bezbrojnih časopisa i novina. S tom možda neveselom činjenicor valja nam se pomiriti kac sa nužnošću svoga vremena i pri· znati je kao potrebu savremene likovne kulture.

Mi doduše u taj zid nismo ugradili mnogo cigalja. Kođ nas u Beogradu o umetnosti se i malo piše i malo štam pa, a piše se radije o prošlosti nego O današnjici Dok naučna literatura uži. va izvesno poštovanje i kojekako ko rača svojim putem u arheološkim godišnjacima, zasebnim publika cijama ili muzejskim časopisima, lite. raturi kojs prati živu umetnost i koja je od širep publiciteta, takozvanoj u metničkoi kritici — da ostanemo zg nevolju pri tom nazivu i da ne cepi. dlačimo o njemu — nikako ne uspeva da stane na noge. Jedinn umetnička revija u Jugoslaviji, Umetnost. uspela je đa za tri godine svoga po.

U ljepoti #miren, u gorenju tihu podajem se gorko. kazujem u stihu i sve teži bivam dokle lavež raste.

Zao lavež raste iz ljudskoga gnijezda: hoće li se diči u prostore zvijezda il će crnu zemlju da tuga preraste?

kamo će seljaci s pašnjaka i njiva? Zar nikoga više neću naći živa, zar će smrt sa zemljom da ozbiljno sraste,

da posvema sraste, da i sam nadraste, san što žudi zore s nakitima srebra, san što poljem duše u nedogled raste,

san bogat u slavu bratstva svih plemena,

Zoro s prelivima i zlata i srebra, ma me već juriša zub nesitih hijena.

hvale i vike,

i tmaste:

zebra?

A što vidjeh mrtvih mališa i žena!

gnjate i rebra,

trudnu pjesmu bune pravednoga sebra i mržnju gdje huji vrh krvavih stijena?

U ljepoti smiren, u gorenju tihu podajem se gorko, kazujem u stihu i sve dublji bivam dokle lavež raste.

Zao lavež raste iz ljudđskoga gnijezđa: hoću li se dići u prostore zvijezda il će smrt i zvijezđe đa smrću preraste?

OI II II II ——_——-_~~~, ~ —~—“ - —

————=

NENAD STAVJEL

ZAPIS O ČOVEKU

“ umberak... Sećam se samo kao

kroz maglu dđa je tada ispred

nas bila široka Rkarlovačka

ravnica i nekolikc hiljada Čer-

Nemaca, iza nas plješevička brda, a oko nas vinova loza na padinama blagih prežuljaka, puna grožđa. I da smo bili gladni. I da nismo ubrali nijedan: grozd, jer nismo hteli. T Ja su nas ato ieliaci zavoleli Na oči nam je pala crna koprena. Umor. Gonili smo Čerkeze i Nemce. 1 oni su gonili nas. Petnaest Jana, A Žumberak, tai kraj za koji vinova loza znači što i za Vojvodinu pšenira, taj predeo što svakom pesniku, koji prcđe kroza nj, uzbuđuje maštu? Ma da sam bio u njemu, ne mogu da kažem da sam ga video. Odučio sam se od toga da gledam i shvatam lepo. Videh smo samo avione sa krstovima na krilima, tenkove, Nemce i Čerkeze. To je bic okvir našeg doživljavanja.

I sećam se da se jedan jedini čovek tada smeiao. Smejao se tako da mi još i danas u glavi odzvanja njegov smeh.

Naime, bilo je ovako. Desno od naše kolone, na kilometar od nas, Nemci su pretrčavali preko čistine. Na sebi su imali kratke bele pantalone koje je Hitler, kada je izgubio Afriku, slao njima pošto, verovatno, nije imao kome drugom da ih šalje. Ugledavši ih takve, a do tada nismo imali prilike đa ih vidimo u sličnim uniformama, Miloš Kljaić se nasmejao od srca. Kroz smeh je vikao:

— Vide, vide, vide skakavaca...

Onda je naša kolona krenula dalje.

· Pred niskom čukom izvestili su ga da preko nje, na 300 metara, ima neprijatelja. Kljaić se popeo gore. Podigao je dogled. Šinjel, sivo-zeleni nemački plašt koji nikađa nije skidao sa sebe,

keza i

kritika ne sme mglaksdti

stojanja iscedi kao iz suve drenovine dva broja, a pokušaj sa Ulusovim listom Lik ugasio se na petom broju. Kritika koja gostuje po književnim

listovima i u dnevnoj štampi ne pru-

ža nam utehu da im dosađuje čestim posetama. Po nužđdi kržljava, razbacana, zaturena, ona jedva životari... Niti se grabi da govori, niti ko nju mnogo traži. Pre nekoliko meseci na neke njene slabosti osvrnuo se ukratko vajar Sreten Stojanović (Knjiž. nov. 27. X1.50) —.i to je kanda sve. Neka nam ovaj njegov napis posluži kao povod ne toliko da se zamislimo nad tim manama koliko đa insistiramo na potrebi njene vitalnosti i njenog jačanja.

Jasno je da u Jednom oskudnom rodu, kao što je pisanje o živoj umetnosti kod nas, nedostataka ima i da ih mora biti i to bež sumnje više nego što .h je Stojanović u svome letim!žnom osvrtu i mogac nabrojiti. Malo će ko sporiti da su njegove zamerke tačne, al. su mnoge, izgleda mi, tačne u toj meri 4a bi se onako uopšteno i bezlično učinjene mogle primeniti ıia umetničku kritiku u svim zemljama, skoro da uisam rekao i u svim vremenima, Što bi donekle izvinjavalo naše slabosti. Uvek se, na primer, dešavalo, i svugde se dešavalo, kad se sudilo o umetničkim delima savremenika, »da se tamburaški orkestar proglasi za violinski koncerat«, da promakne »vešto pa i nevešto proturen lažni novac«; i obrnuto: da se tolika prava remek-dela umetnosti ne samo ne zapaze nego žigošu· kao neuspela. I to ne samo od ljudi kad pišu već i kad svoj sud izraze u jednom još od. govornijem obliku: prilikom žiriranja. Dokaz su tolika osrednja dela nagrađivana svakovrsnim nagradama, dela za koja se danas i ne zna da su postojala ili ako se zna to je samo po čuđenju da ih je neko mogao nekad ceniti: A isto tako tolikim remek-đelima najvećih umetnika bilo je uskraćivano čak i pravo đa se izlože. Ne bi se verovalo koliko su ovakve greške bile česte i kojim se sve oštrovidim ljudima nisu đešavale — zbog toga, valjda, što je umetničko delo, pravo umetničko delo, »kao veliki gospodin pred kojim treba čekati da nas on prvi oslovi«. Utešnc je samo štc ni jedan pogrešan sud nije ostao definitivan. Piše se i kod nas i proizvoljno, i lično, i površno, a valjda i »s malograđanskim oduševljenjem nad sla bim i nemoćnim prežvakavanjima iz starih monografija«; — recimo đa se i piskara, kako Sreten. Stojanović kaže. Sve to nije veselo, ali je prilič-, no razumljivc u jednoj sredini gde umetničke kritike u pravom smislu reči i nema, gde oni koji pišu i ne pretenduji ma naziv umetničkih kri. tičara, već na mnogo skromniji naziv rec, nzenata. Pogotovu se ne može gOvoriti . nedostacima »mnogih kritiča ruke mogu nabrojati ljudi koji se o. ra« kad se tako reći na prstima jedne vom vrstom pisanja istrajnije bave.

———0107017852X=ZZ—I=-I>VSoUo—wmZz— Vs::—:::_——

Dve pojave koje Stojanović konstatuje čine mi se još sumornije od ovih nedostataka u pisanju. Prva je da su umetnici, zbog slabosti kritike, ravnodušni prema njenom pisanju. Ako je to tačno ,a biće đa jeste, umetnici nisu sasvim u pravu. Ravnodušnošću se stanje neće popraviti, a izlaza nema mnogo. Na loše pisanje može se dati dobar odgovor, olako i pogrešno dati suđ može se ispraviti dokumentovanim i tačnim suđom, a slaba kritika da se potisnuti boljom. To i jeste cilj. Ako ima zainteresovanih ljudi dobre volje koji viđe slabosti ovog pisanja i vide u čemu se one sastoje — a izvesno je đa ih ima — ljudi oštrijeg oka, dubljeg osećanja i jasnije misli, zašto oni oštaju pasivni i zadovoljavaju se sleganjem ramena? Pored onih koji i danas pišu, među samim umetnicima ima i drugih koji su ranije pisali i, koliko znam, dobro pisali. Zašto ćute? Ako su ravnođušni prema kritici, umetnici ne mogu biti ravnođušni prema publici, bez koje nema umetnosti. Tako su izložbe danas relativno dobro posećene, nije tajna đa njihova publika zaostaje po likovnoj kulturi, i to osetno, za muzičkom i pozorišnom publikom, a da i ne govorimo o čita lačkoj. Samim umetnicima pisana kritika nije nužna. U svome krugu oni pretresaju o svojim rađovima i temeljnije, svestranije, i opširnije negc što je to moguće urađiti u pisanom članku. Ali je posrednička uloga pisane kritike prema publici naročito važna i to utoliko važnija ukoliko je publika nerazvijenija. Zato pisanje o umetnosti ne bi smelc da ne zanima likovne umetnike.

Još manje je utešna Stojanovićeva konstatacija da je jedan deo kritike zbog nejasnoće svojih pogleda »sam po sebi došao u bezizlazan položaj i manje više zaćutao«, Meni se čini da od te epidemije ćutanja zbog ovog ili onog razloga preti još uvek ozbiljnija opasnost nego od »bujice« novih kri· tičara koju on s nepoverenjem dočekuje. Ja nju nisam uspeo da uočim. Možda je slika o toj bujici sticajem okolnosti i prividna. U svakom sluča-. ju ti mnogobrojni novi kritičari nisu afirmirali svoju volju da na poslu istraju.

Jedno je, izgleda mi, neosporno: nezdrava klonulost volje za kritikom nije od koristi ni umetnicima, ni publici, ni umetnosti. Kritika u kojoj pulzira više krvi, ma bila ona po nevolji i nesavršena, ima svoju pozitivnu ulogu, jer već i samom reakcijom protiv sebe potstiče na razmišljanje o umetnosti.

ZENI BMR \

\ 7. A PE

I HEROJU

zalepršac je ne vetru i učinic ga sna-

žnijim i širim Zatim je odjeknuo samc jeđan kratak rafal. .

Znam Kljaića, da ga nije pogodilo, on bi sigurno povikao: »Vide,. vide, vide koliko imaju municije. Ha, ha, bax:

Al, bio je pogođen. Imao je šest metaka u telu. a na licu mu je lebdeo osmeh; onai ostatak smeha koji su u njemu izazvali »skakavci« i kojim nas je razvedrie. Možda je i tada, u svom poslednjem času, njime hteo da

Cak

kaže: »NiJe tc ništa, opet ćete vi da ih smlatite i bez svog komandanta. Zbogom«. Nedavn ı» sam sreo prizjatelja koji je poznavao Kljaića. On mi reče: * * #*

— Šteta, bio bi danas pukovnik ili čak general,

A ja sam mu odgovorio:

— Šteta, bio je čovek...

Pre nepunih mesec dana bio sam u bačkom selu Krnjaja koje se sada zove Kljaićevo Tamo žive Kordunaši, kolonisti. Među njima i Kljaićev otac. Starac Marko, već umoran od dugog životnog puta, još uvek plače. Plače muški — pusti po koju suzu i briše je da to niko ne primeti. On se seća svega i priča:

»Od dana ustanka viđio sam ga svega tri ili četiri puta. Jadno moje dijete. (Suza). Jednom je došao kući da bude dva-tri đana, pa da se siti narazgovaramo. Imao je lijepa konja. I ispod sedla novo novcato ćebe. A mi smo pogoreli. Od svega blaga ništa nam ostaio nije do li jedno staro ćebe koje sam nosio sa sobom kada sam bježao u šumu, I ja mu rekoh:

— Miloše, sine, da se mijenjamo. Vi ste vojska, uhvatićete.

A on mi odgovori. Sjećam se kao da ga danas slušam:

— E, oče, ti si ovdje, kod kuće. A ja imam tamo stotine boraca bez odijela. To je njihovo.

Plitvice... Sedam dana marša kroz šumu kojoj nema kraja. Na leđima brigade dvesta ranjenika koje iz Like treba prebaciti za Kordun. Otsečeni smo. Prolaza nema osim kroz planinu Plješevicu, kroz koju bi se malo ko usudio da prođe. .

Četvrti dan marša umrla su dva partizana. Od gladi i umora. Sledećeg dana trojica. Seli su kraj kolone, a kada su drugovi hteli da im pomognu da se usprave, bili su već ukočeni. U pratećim četama lipsavale su mazge koje su nosile teške mitraljeze.

Petog dana naveče Kljaić pozva komandire pratećih četa i naredi im:

— Teške mitraljeze zakopajte. Ne mogu ljudi više da ih nose.

Za pola sata komandiri su se vratili iz četa. .

— Druže komandante, borci ne daju mitraljeze. Kažu da će ih izneti pa makar pomrli svi.

I zaista su izneli sve teško oružje. I ranjenike. A. sneg je bio do kolena i na drveću nije bilo lišća da se jede.

Možda ovaj elučaj i nije toliko važan. Važan je samo iz jednog razloga. Kljaić je mislio o svojim ljudima, a oni su mislili o njemu, o svojoj jedinici. Jer, šta bi ta jedinica značila da je ostavila mitraljeze, i šta bi on značio tada kao njen komandant.

* * *

U bačkom Kljaićevu, kada smo se rastajali, Kljaićev otac, stari Marko, upita me. (Osetio sam da je to bilo iz dna duše):

— Znam, rat je rat. Nemam više sina, a imam sećanje, Selo se po njemu zove, jedna ulica, i jedna zadruga I sve to me nagoni da raamišljam noćima — da li je trebalo da on pogine baš tada, Ti si, sinko, bio tamo. Kaži ocu iskreno...

O, jadni starče i oče heroja! Teško je da se odgovori. Nije baš tada morao da pogine. Mnogi u takvim situacijama ne bi izgubili glave, Na njegovom mestu ja bih se sagnuo, pronašao bih žbun da me ne vide. Ali, on ne bi bio Kljaić da se sagnuo i da prvi, ESĆČ cele brigade, nije izišao na

(Nastavak na drugoj strani)