Књижевне новине
SMRT FAŠIZMU = SLOBODA NARODU
LIST
GODINA TV BROJ 33
Ađminisftraviia
Uredništvo Prancuska ? tel 28 098 Karđeljeva 31. tel. 24.001!
PREDRAG MILOSAVLJEVIĆ
FRESKE VA IZLOZBI NREĐVJEVEK0VME UMETMOSTI
Rođenje Hristovo — detalj (Manastir
Sopoćani)
a spomenika naše srednjevekovS ne umetnosti, u mnoštvu kopija
fresaka i odliva plastike, krenu-
la je pre dve godine povorka velikih prividjenja, vizija, dragocenih ostataka našeg monumentftalnog slikarstva, građevinarstva i skulpture. To je umefnost koja se inače ne kreće, koja je na mestu gde je podignuta sačekala sve sile, elementarne i ljudske. U dubokoj starosti, za kratko vreme pridružila se savremenoj umetnosti na izložbi u Parizu, na kojoj je prikazana i na sugestivan način — sa rekonstrukcijama u prirodnoj veličini, Trud nije ostao bez rezultata, jer se o našoj staroj umetnosti potvrdilo pred širokom javnošću i naše i strano mišljenje koje ona zaslužuje: da se evropska umetnost ne može obuhvatiti kao celina bez naše umetnosti, da je sa njom potpunija, jasnija, još značajnija. Tako su najlepši spomenici naše sređnjevekovne kulture ostali u krilu opšte evropske civilizacije. , Ova značajna izložba održava se sađa u Zagrebu, u prostorijama Umetničkog paviljona na Zrinjevcu. Ona je tamo nešto smanjena, ali i u tom obimu dozvoljava da za trenutak zamislimo celinu 'ovog velikog blaga. Jer ·ona svedoči da se iza svakog od ovih fragmenata nalazilo mnoštvo drugih i da je iza svega postojala snažna, sugestivna, monumentalna umetnost koja se mogla razviti samo u organizo• vanoj zajednici i u jednoj kulturi u poletu. T ona još sveđoži da se ova umetnost mogla zamisliti kao rezultat razvoja opšte materijalne kulture, koja je, nažalost kao bokretna, isčezla u buri naše istorije, da nam ostane u ovoj jednačini stvaralaštva u• glavnom nepoznata.
Danas ona ne otkriva celu svoju istoriju. Njen malo poznati slikar O davno je otsutan. Ona govori nama, modernoj generaciji, pokoljenju koje prisustvuje njenom ispraćaju na put koji vodi delimičnom ali neminovnom umiranju. Setimo se da' pred mnogim od ovih dela, ako bismo stajali ne pred kopijama nego pred originalima, stajali bismo možda u poslednjoj deceniji njihovog postojanja. Značaj ove izložbe i drugih sličnih radova na kopiranju fresaka sastoji se u tome što je kopiranje naročiti i, nažalost, možda najsmaurniji način njihovog „konzerviranja. Pred nemoći da se sačuva original, to su utešni radovi sa ciljem da se bar sačuva uspomena,
Setimo se da su ove ruševine i ostaci uspomene na veliku kulturu koja se nekađa, u klasičnoj kolevci i u slo. venskom zagrljaju, razvila na našem cvetnom tlu. Umetnost koja je rasla i jačala sve do svoje zrelosti, u doba kad su se u svetu stvarali osnove i uslovi za razvoj Renesanse, kad su se u Evropi otvarala vrata progresu i civilizaciji. Ali na pragu tog srećnog doba, posle tri bogata veka, u našim zemljama razvoj će biti poremećen ili zaustavljen, đa ustupi mesto stagnaciji, robovanju, vekovnim ratovima i nemirima. Od tog doba ovi spomenici, svedoci slobode, postaše svedoci stradanja. Zato na ovoj izložbi gledamo oba čina ove naše drame. U završnom, ovom koji danas posmatramo neposredno, teško je prepoznati osakaćene i povređene figure, lišena boja i kontura, ili bez nogu, ruku, očiju prstiju, ove avetinjske figure putnika iz daleka, povratnika sa naših krstaških ratova. Jer nekada... »katedrale behu bele«...
Naša arheologija objavljuje s vremena na vreme utešne vesti da se broj ovih spomenika stalno ne smanjuje nego i da raste, u otkrivanju novih, sa konserviranjem i restauriranjem starih, U suštini, slika je ista. I novi i stari, mnogi od ovih fragmenata govore i danas snažno o svom postanku i svom stvaraocu. U njima je sila đa nas ponesu, da nam sugestivno i rečito evociraju sva velika
osećanja koja je nekadašnji ·slikar, i |
posle svečane liturgije, znao da dovikne vekovima. Kakva je to snaga tako daleko od njegove postojbine i epohe?
Sećate se onog starca sa freske u Studenici kako pruža ruke majušnoj Bogorodici, sedog, velikog starca kako širi ruke prema detetu. Možemo i ne znati ko Je onaj starac ili ona de-
vojčica, ali razumemo te pružene ru- i Oe =======
ke, široki i srdačni gest, njegovu dobrotu, lepi izraz njegovog lica, gospodsko držanje, svečani trenutak ovog čina, skup koji mu prisustvuje. Ruke koje prihvataju, ruke dobrodošlice, simbolične ruke kontinuiteta... Ili skrivenih suza anđela sa Ras peća u Gračanici i u svim drugim crkvama... Ili širokog i direktnog pogleđa Anđela iz Mileševe, očiju koje traže vaše oči, očiju anđela kome je podareno svakidašnje mirno i sređeno lice lepe žeme — pogled &bbistar, nepomućen (pogled od koga bih, da sam konzervator fresaka, zazirao).. ili, još zagonetnijeg, dugog pogleda Svetog Panteleona iz crkve u Nerezima, koji više ne sumnja u vašu veru, nego, možda. samo u naše slikarstvo... Setite se zagrljaja Bogorodice sa Piete u Nerezima, scene koja se nebrojeno puta ponavljala u našoj dramatičnoj istoriji, u narodnoj pesmi,'u svakiđašnjem životu... Ili vapijućeg bola i užasa u Plaču Rahile, izraženog ne suzama nego rukama, u ovoj sintezi protesta, za koji slikarstvo teško može naći jači i Bugestivniji izraz... Setite se onih lepih, pažljivih, nežnih ruku koje teše Bogorodicu, i njenih materinskih, kako prihvataju mrtvu ruku na skidanju s krsta u Sopoćanima i Mileševi. Ta velika osećanja, najbolja do kojih se možemo uzdići, govore ovim diskretnim, mirnim gestovima, „koje evocira slikarstvo u svojoj zaobila” znoj, snošljivoj, uzdržanoj priči Kkojom ne želi da vam smeta zato što vam stalno govori o boljem i uzvišenijem, da tu priču ne biste slušali nego osetili.. Ili, o nedđostojni slikaru, seti se velike scene žalosti i saučešća u Smrti Bogorodice u Sopoćanima „velike simfonične scene o ispraćaju, pietetu i rastanku, najveće kompozicije našeg srednjevekovnog slikarstva, svog vremena u Evropi i svih vremena kod nas, veličanstvene scene na kojoj je unisono, u horu jedinstvenog osećanja, u horu boja i pokreta, zajedničkog pokreta glave prema zemlji svih profanih i prema nebu svih posvećenih, jedinstvenim „ozbiljnim pogledom #šWQelog mnogobrojnog zbora, izraženo pošto vanje i zahvalnost slike koja više uzbuđuje i od barokme Sahrane grofa Orgaza u crkvi Svetog Tome u Toleđu... Tli, setite se Poklonjenja kraljeva iz crkve u Bermu kod Pazina, svečane kavalkade, naslikane bojama radosti, svetlim, cvetnim bojama iz vrta ove maše skromne Renesanse... :
I setite se spoljašnjeg izgleda ovih spomenika, okvira ovog slikarstva, njegove jednostavnosti: kako se ovi hramovi ne ističu. kako ne dominira-
ju u pređelu, ne nadmašuju visinu ·
razvijenog drveta, ne leže na uzviši-
linija, ·
ZA KN
JIŽEVNOST I!
KUL
· BEOGRAD, UTORAK, 14 AVGUST 1951
TURU
LIST IZLAZI JEDANPUT NEDRELJNO
ci, kako su daleko od gradova. Ista jednostavnost i skromnost ponavlja pe u unutrašnjosti crkava, na freskama čija monumentalnost počiva na uprošćenom i sintetičnom, Snaga ovog slikarstva zasniva se na mirnom izlaganju, lakonskom, virtuoznom načinu izražavanja, u širini crteža i kolorita, u njegovom narodnom duhu i jeziku. Ako je poreklo ove umetnosti u klasičnoj postojbini za nas uglavnom isčezlog grčkog slikarstva, a njen razvoj u otmenoj Vizantiji, njena treća pojava među Slovenima (novodošavšoj naciji koja se razvija oko ideala slobode i nezavisnosti) dobija karakter u mnogo čemu narodni. Ona se širi po našim zemljama u nedoglednom broju spomenika, onako kako osvaja kultura širokih slojeva, nedeljiva u mnogim prilikama u našoj istoriji. Ako bismo govorili o celini ovog slikarstva, i izvan okvira ove izložbe, našli bismo se pred delima jednoobraznim, tipičnim za izvestan period i izvesno područje, I skoro ređovno pred delima bezimenim. Umetnost koju obično nazivamo crkvenom, dvyorskom, feudalnom, umetnošću plemstva, tj. visokih društvenih
Gustav KRKLEC
[077 Sam
klasa, da označimo njene protektore i organizatore, ustvari je delo čitave zajednice, delo nepoznatih slikara, pretstavnika više pokolenja umetnika i zanatlija, koji očigledno nisu bili pretstavnici samo jednog sloja. Neka njihova imena, dosad otkrivena, potpisana su skromno i skrušeno. Ostala,
zagonetna, zbrisana u toku naše bur- .
ne istorije. ili, još verovatnije, samo izgovarana u narodnom predanju, i šaputana, i najzad nestala u šumu Ve: fra i lišća, onako kako nestaju i va žniji događaji i činjenice. Tako nam ova kratka imena, postojeća i prezumptivna, najčešće ne govore više od imena reka ili cveća: da su to imena iz naše zajednice, iz naših s#likarskih škola. I tako, to zasad anonimno delo postaje nacionalno, u skladu sa Pri: likama u kojima nastaje ova umetnost u procesu crkvene emancipacije, u jednoj razvijenoj, nezavisnoj i snažnoj državi. Jer za razliku ođ velikih vizantiskih uzora sa svečane povorke velikođostoijnika i svetitelja, naše slikarstvo, u mnogo čemu neverno ovoj trađiciji, unosi nemir i strujanje u
(Nastavak na trećoj strani)
a II ~ ——
}: jetopis mog srca ne poznaje međ&, ma me život često obori na leđa.
Dune vihor, grad mi svu ljetinu ote. Ja pokupim poljem zrnevlje ljepote.
Lakše meni dođe tovariti vreće
|
no li tavoriti oko sitme &reće.
Ni tucati kamen, ni krčiti šumu teže nije nego robovati umu.
Umoran od misli, mamuran ođ sov4, taj sam što se sklonim ispod rodnog krova,
Dom. mi je.na brijegu, krov od trošne slarnme utočište drevno povrh Vučje Jame. .
Tu, u mrklom mraku „ispod mrka bora, žudim žubor vod4A, svježi žamor mora,
S oblakom i vukom drugujem u noći, munjom srce krijepim, rosom mijem oči.
Samotnička jutra, krhka poput cvijeta, blag su melem za me kao smiješak svijeta. '
Te vidajuć rane kraj đomaćeg plota, taj sam što se ne da u ime Života!
(hum na Sutli, 1951)
_CC{T—ce—'
~ ~ “S ~ ——
DUŠANKA RADAK
PLAC DEĆII PADA
PRIMERAK 8 dinara
NA RAMENA MOJA KAO KAMENJE...
Uvo se naviklo da ne prati tru-
be vozila, klizanje guma, ljud-
ske korake, govor, viku, Uvo se odviklo da signalizuje daleko brujanje aviona. Uvo više ne procenjuje udaljenost tutnjava eksplozija. Ono, naš prijatelj, zna da štiti, zna i da olakšava.
A ipak — ponekad izdaje, ponekad se kao davljenik grčevito uhvati za izvor nadražaja, njegova membrana suludo zadrhti; svojih drhtaja drhtavicu počne u sebi da zgušnjava kao da je sama postala izvor prihvaćenog zvuka; ona ga svojim sićčušnim pokretima proizvodi usred naše glave, irzajući se, odjeci treperenja lepe se na tanku njenu materiju i opterećujući je, stvaraju od zvuka bol, košmar, paniku...
Kancelarija mi je usred građa, Kuća pored dečjeg parka. Prozor gleda ili u dvorište velike gradske kuće ili u zelenilo mladog drveća, U moje dane ulazi i kao razdražena struna se kroz njih provlači dečji plač. Od poluglasa do zvečećeg fortisima, od dubokih uzdaha do visokog #diriskanja. Plaču deca različito. Odojčad ljutito, veća deca žalosno i neufešno, školska deca stidljivo i melanholično, mali đaci kroz isprekidana jecanja. Suze ili vrisak — osetiš fizički bol, strah, uvređu, pogodiš poniženje, pretnju, ucenjivanje, Poznajem već boju plača svakog deteta sa balkona koji vise iznad moje kancelarije, raspoznajem glasove dece mojih kućmfh suseda. A potoci i reke struja i strujica dečjih uzvika dopiru do mene iz ulice, sa druma, iz parka. .
Branim se: Dečje su suze normalna pratnja ljudskoga života, Deca žive u stalnom skrivenom ili otvorenom sukobu s okolinom — mrtvom i živom. Stan, kućni red, susedi, životinje, smenjivanje dana i noći, raspoloženje, majki, umor očeva, gosti, prolaznici itd, itd., sve su to mogućnosti za borbu u koju decu tera njihova nezajažljiva glad za životom, čežnja za slobodom, ljubav za prostranstvima, radoznalost. Rasla sam u velikoj Dorođici, a provela sam veći deo detinjstva na ulici u čoporu divlje dece. Znam da deca znaju i đa Uucenjuju. Znam da bezobzirno traže od života svoje. Znam da njihov međusobni obračun dotera i do krvi.. .
A kroz te misli dečji plač kao vapaj muti moju svest i pađa na ramena moja kao kamenje, Danima.
Posmatrala sam jednu dobru, složŽnu porodicu. Pošteni, radni ljudi. Četvoro dece, Sve sinovi +Noditelji
| eti su prozori širom „otvoreni.
STA SADRŽI REČ MIR
(Crtež Džumhura) JURIJ GUSTINČIČ
N e mislim na recept ili platformu.
Reč je o tome koliko je svestran i rekao bih, univerzalan u naše doba smisao reči mir,
U programu Svetskog pokreta za svetsku federalnu vladu, koji ujedi njuje velika i ozbiljna imena, na pi tanje kako se može ostvariti svetska federacija naroda, naišao sam ns odgovor koji na prvi pogled može svakoga zbuniti: »To je nemoguće reći!« Međutim, ova rečenica ne znači zbunjenost ili svesno akceptirani „utopi zam. Prije je nastala iz obilja. ideja 1 problematike koja nameće praktična rešenja. Već sama opreznost pokreta ča ukazuje na to da su shvatili filmsku brzinu događaja koji menjaju savremeni svet i da su slobodni od kra;jnjeg utopizma. Zato u programu sleđe moguće varijante dejstvovanja:
pretvoriti Ujedinjene nacije u svetsku federalnu vladu, sazvati svetsku ustavotvornu skupštinu: pridobiti većinu članova parlamenata, jačati specijali zovane agencije OUN, stvarati egio: nalne federacije..,
Samu diskusiju o svetskoj vladi, u ovo doba borbe za suverenitet naro da i nečuvene kontradiktormosti iz među reči i dela mnogih političara. možemo smatrati utopističkom. Ali i u tome slučaju, kako snažno se pro: menio utopistički pacifizam, kako snažno je potreba za praktičnim reša vanjem delovala na individualizam pacifista! U prvom svetskom ratu Ro: men Rolan »dlučan·i hrabar protivnik imperijalističkog rata formulisao je svoju akciju na sledeći način: »Za mene jedino moguće delovanje sastoji se u tome da pokušam sakupiti usa· mljene pojedince koji su sačuvali nezavisnost, »rari nantes«, da bi odbranili bar slobodu duha...« I Rolan se obratio — muzici, Mocartu i starim nemačkim kontftrapunktistima. Panhumanizam, internacionala duha
— to su bile parole tih velikih usa~ ·
mljenika uoči ruske revolucije.
Ima nečeg neprolazno velikog u borbi za mir ovih ljudi koji ideju bratstva naroda nikada nisu položili pred noge jedne političke sile. Ali još pre dvadeset godina njihove ideje su bile vrlo daleko od dubokog sadržajn današnjih mirovnih platformi, koje sastavljaju oni i njihovi učenici sVUda po svetu. Ove platforme, sa jed nim izuzetkom, sve više dobivaju za iedničke i praktične crte, Još 1930
· podine Albert Ajrištajn je dao izjavu
n kolektivnom ofkazu na vojnu slu
šbu. Istina, tadašnja svetska situavijbn .
je bila drukčija nego što je danas, al; praktičnom političaru bilo je teško verovali u slabost ovakve teze: »ako bi se moglo postići da samc 20% sta novnika sveta u mirno doba izjave đa se neće boriti, onda bi se time postiglo rešenje· međunarodnih sukoba, jer je nemoguće baciti u zatvor 2" svet skog stanovništva, ne bi se našlo do-· voljno mesta u zatvorima čitavog sveta«. ..
Život je sa lakoćom demantovao
––omZ>Z—O—MKZ=OZ—I—IsT:–—š——IııIı:—:—:: I:—+TZ=E>ESZ-qxŽx>_HRc————
ovu šemu. Što se tiče zatvora, za je· dnu od današnjih velikih sila to je jedino stanbeno pitanje koje ona sa uspehom rešava. Snažniji uvid čovečanstva u svetsku politiku doveo je dc toga da se izoštri niegov smasao za praktičnu celishodnost jednog ili druMog puta ka miru i ostvarenju prava naroda i čoveka. Ipak, mi svi ubra·jamo među naše prethodnike i ove velike ljude koji su pre dvađeset, trideset godina samo sanjali o jedinstvenom i humanom svetu. To je bilo s jedne 'sfrane doba „dogmatizma, a % druge komedije Društva naroda,
U svojoj knjizi o Versajskoj konferenciji, engleski diplomata Harold Nikolson opisuje kako su stvaraoci Društva naroda rešavali međunarodne probleme:
»Pretsednik Vilson: ...ah, đa Fiume Da li možete da mi pružite podatke?
H. N. (pun nađe): O da! Trebaju li vama i podaci o predgrađu?
Vilson: Da, tamo se nalazi i neko predgrađe, nešto nalik na Ašak.
H. N.: Sušak. Evo brojki... Vilson. Tako sam i mislio: granica između Fiume i Ašaka je beznačainn
H. N.. Sitna rečica, . gospodine pretsedniče, to se ne može razdvojiti.
Vilson: I meni se tako učinilo. Ali Talijani su mi rekli da svako ko želi da pređe iz Piume u Ašak, riziku\e đa bude ubijen.
H. N.: Ali, gospodine prefsedniče...
Vilson: Ah, razumeo sam đa je to glupost. Dakle dov:đenja gospodo Doviđenja, gospodine Balfure. — Mi odlazimo. To se naziva eMspertiza«.
Sve vlađe i građani danas shvataju da se međunarodni problemi ne mo: “u rešiti tako, ako nemamo baš u viMu, recimo. odnose Moskva--Sofija, ili ilično Jedno od velikog postignuće modernog sveta sastoji se u tome da i oni humanisti koji su viđeli svoj spas u internacionali đuha, danas feže da iskoriste internacionalu političkih. đruštve· nih i kulturnih mehanizama koji se zasnhivaiu na načelu ravnmopravnosti svih članova. Jaz koji ie navajao poetu od političara nestnie.
Da, a šta je s duhom? Šta ie sg Tolanovom internacionalom duha? Međunarodna saradnja pretpostavlja ideološku toleranciju i demokratiju, kakve još nikada nije bilo.. Tome se
danas i teži. Zato nam je i Rolanova ideja bliska. Međutim, zajednički naDori svakako rađaju i neke zajedničke misli,
Zato bih se složio sa manifestom koji je bio prošle godine prihvaćen na Kongresu za slobodu kulture u Berlinu, na kome su učestvovali Trevor-Rouper, Žil Romen, Plivije, Artur Kestler, Ignacio Silone, Borgeze i drugi. Manifest izražava ubeđenje da neće biti bezbednosti u svetu dok je čovečanstvo u pogledu slobode podeljeno na imućne i bespravne i da je odbrana postojećih sloboda, kao i ponovno osvajanje izgubljenih &loboda, jedinstvena i nedeljiva borba, Ma koliko bio polemički zaoštren protiv moskovskog apsolutizma, berlinski kongres je razmatrao problem demokratije i slobode nemilosrdno i u svetskim razmerima,. Međutim, ni ovaj kongres nije bio đosledan svome ciliu. Kestlerova teza o prevaziđenoj suprotnosti pojmova o političkoj levici i desnici je u najmanju ruku briljantna, a njegova nova parola »Slobođa ili tiranija«, vrlo patetična. Ali ne smemo izgubiti iz viđa, da se Berlinski kongres nije gotovo ni osvrnuo na fakvu
' nužnost kao što je razvoj Azije i po-
moć koju »kulturni svet« {ireba da pruži ovome kontinentu (Po mišljenju američkih kvekera, socijalna i nacionalna revolucija u Aziji je činjenica, koju samo pomoć zapadnog sveta može učiniti maksimalno progresivnom).
Mir je danas univerzalan pojam Woji obuhvata skoro sva pitanja današnjice. Iz najviših sfera spuštaju se humanisti čitavog sveta na čvrsti te-
ren praktičnih mogućnosti za saradnju čovečanstva koje su bezbojne, Ma koliko neke konferencije i kongresi bili izraz te univerzalnosti, oni su sami po sebi često jednostrani, intelektualistički. Skupu za mir i međunarodnu saradnju u Zagrebu „možemo samo poželeti da pravoj univerzalnosti bude što bliži, a našoj današnjoj publicistici, da izljušti srž problema svuda tamo gde je nije primetilo oko dnevnog novinara.
= ”—–—–:1 iađıı:<——–0Zn =—ı —=5=—–—051-Ž o —z———XZć——— šim ulicama
često tuku najstarijeg živahnog dečka drskog, lepog lica, On u njihovom
otsustvu prebija evog mlađeg brata,
slabunjavog i lukavog osnovca, Ovaj opet, *zađužen« da izvodi u park mališama od tri godine, udara malog prutom po nmožicama kad se umori 1 neće da ide. A najmanji »zaštitmik«, čujte i to čudo, pemicom gurka, gdegod Wtigne, dvanaestomesečnog. bratića u kolicima... Prirodna zloća? Izvitoperena deca? Surovost iz neznanja? Žena čuvara kuće tuče besomučno svoga gimnazistu: »Još vičeš? Čekaj, pokazaću ti. Umući ćeš!«
Na roditeljskom sastamku čula sam svojim ušima: »Izvucite mu samo dobro uši! Pritegnite ga!« — a to je govorio pedagog. i
Pitam se: Gde živim? :
A jedna moja drugarica koja je u ratu prošla kroz mučenja fašjatičkih logora kaišem bije trogodišnju svoju devojčicu.
Da li smo to zbilja mi?
I Makaremkko ... Za čudo, najjače je komentarisan u našoj sređini njegov opis upotrebe fizičke kaze, A knjiga je kod nas mnogo čitana i sa simpa-
tijama prihvatana, Ali, mo »i Maka- .
renko« često sam čula kao opravdanje za fizičko razračunavamje s decom. Ne kažem, nisu svi oni koji ne dižu ruku — savršeni pedagozi, roditelji, psiholozi. Nije sve u udarcu a udarac nije sve. Ali je udarac prvi KoTak 'ka uništavanju dostojanstva čoveka, a uzdržamje od udarca prvi, najprimitivnij korak ka poštovanju čove-
Bunila sam 6e na rođiteljskom sastanku. Pretila ženi čuvara kuće da će joj država odđuzeti sima. .Pozivala milicionera u park da zaštiti dete ođ izbezumljeme babe. Starijoj deci zbog njihovog maltretiranja „slabijih od sebe pretila sam roditeljiima, školom, vlašću. Trošila sam jalove reči na ubeđivanje drugafTiča, Ispala sam smena... A dečji plač kao mrak izlazi iz zemilje i pritiska me kao muhla pustoš ponoći,
Ni u vazduhu, ni u očima, ni u pozorištu ni ma filmskom platnu, ni u priči, romanu, ni u pesmi ne mogu da podnesem dečji plač.
Zar nema đovoljno smeha da bi zasuo suze svojim lakim naslagama? Nema, Sav 6meh zadovoljne ili divmo razuzdane dece niije kadar da Drevagne na kamitami dana 'jedinu ulepijenu suzu uvređenog mališana,
Svaki dečji krik — to je moj sin kađ je bežao pred nemačkim cevima, to je bosanska devojčića kojoj su na oči majku zaklali, to je jevrejski kudravko pred otvorom. gasne kabine, to je ječanje ranjene i bolesne ratne dece, to je korejski dečak u večitom bekstvu kroz rešeto ofamziva, to je otrovana mala Japanka čije tkivo umire Od zračenja atomske bombe, to je mali Kinez sa žutim ispružemim ručicama u koje majka nema šta da spusti, to su slepi mlađići koji tuma– rr* po blistavim Kkoridđorima samatorija, Đo su ukrađema deca bez ičije
ljubavi, naša, grčka i ostala što se po ·
svetu potucaju da, &vaki krik to je ta ista mesreća, ta lsta bespomoćmost
„neshvaćenog agtrađamia, isti bol uvre-
đeme, ramjene mladost. ) Mi smo kao deca molili odrašle:
»Pričaj Wtrašnu, žalosnu priču!« Da-
našnija deca drže MRmjigu u rukama i
pitaju pre nego što je otvore: »A je
li vesela?« A najmanja govore: »Neću tužnu priču«e...
Ah, ljudski mladumci! Ne možemo vas skriti u svoje utrobe gde mas niste mučili svojom glađu za srećom.
TT zapadnim zemljama postoje dru. štva za zaštitu životinja, Ozbiljni ljudi i žene intervenmiš i ako kočijaš maltretira konje. A. kod nas u novoj, dobroj stvamosti čovek se atidi da ustane u odbranu deteta od mapastvovanja odraslih.
Pionini građe pruge, vrtove, bave We sportom, pozorištem, tehnikom, književnošću lMtd., a interese mladih ne štite. Zar se i pionirske i omladinske organizacije stide đa zagrizu u temu koja tako ozbiljno zaseca u dečji
život i u normalni razvital- budućih '
pokoljenja?
Društva za zaštitu životinja nam nisu potrebna. Nama, zbilja, nisu poftrebna nikakva društva za ž2Zaštitu. Stvorili · smo, svi zajedno, „svakome mogućmost da se bori za e&voje interese. Treba i deci pomoći da orgamizovano ustanu protiv zastarelih pedagoških metoda, protiv nekontrolisame tiranije u Kući, protiv neodgovornog uništavanja dečjeg dostojanstva — pa objašnjavali 6e ti metodi ljubavlju, brigom, »principima«.
Pozivamo vas, ljudski mladunci, klico naše budućnošti, pozivamo vas
u borbu protiv plača, za smeh, za
OP ONA RLU UME : iu is