Књижевне новине
· smeh može podneti, i ko bi
TEODOR PLIVIJE
(Crtež Džumhura) Teodor Plivije
i mej se, Bajaco,.. smej se, Ivanjuška, pa i onda kad ti nije stalo do toga, smej se utoliko više, Ima užasa koji se samo uz
drugi,
ako ne klovn, znao za smeh koji izbavlja. I Ivanuška Duračok (ruska klovnovska figura koja odgovara nemačkom »glupom Augustu«) znao bi štošta o tome, mogao bi štošta znati. Ali tu već nastaje dilema, jer nema
više Ivanuški Duračok, oni su izumrli, zabranjeni, onemogućeni „direktivom broj taj i taj Oltseka za agitaciju i propagandu. U svome zavičaju »seoska budala« postala je pretsednik kolhoza ili delegat zemaljskog sovjeta — ovako ili onako ona je lišena svoje + svetosti, i u državni cirkus se više ne pušta. Toliko su za sovjetske vlastodršce neprikosnoveni i kruto Oozbilini pštriotski obziri — da čak ni hiljadu godina stara figura iz ruskog seoskog žvofa, koja u svesti narođa pretstavlja prototip smešnog, ne sme da se izloži javnom podsmehu,
Tako sovjetski cirkus nema sopstvenu, na ruskom tlu izraslu Kklovnovsku figuru, ruski Bajaco mora da se drži inozemstva i da iz patriotskih ' razloga uzima ono što je smešno iz zapadnog Kulturnog kruga. Partiska
. parola koja je inače postavljena za
umetnost i koja traži »emancipaciju od trulog Zapada« ne važi za njega, i tako on istupa kao Til Ojlenšpigel, a ako je klovnovski par posređi — kao »Don Kihot i Sančo Pansa«, ili još češće u likovima zapadnog filma, Čuveni klovn Karandđaš nosi masku Čarli Čaplina, drugi pak masku Harolda Lojđa ili Baster Kitona ili Pata i Patašona,. Ali i pod stranim ruhom bije rusko srce ,i lik buđale koji istupa pred pogledima mase misli na narod — pa čak i onđa kad. đuva u Tog firanskih vlastodržaca, njegova ljubav pripađa širokoj zemlji i fragičnoj situaciji njenog stanovništva. I s vremena na vreme nađe se tu poneko i izgovori reč koja svakoga dirne.
Još u vreme kada su »bele« trupe i intervencionističke vojske koncentrično nastupale protiv mlade. sovjetske metropole, a čitava Moskva iščekivala da neka politička promena dokrajči glađovanje i hladnoću, i da se strahovlada Čeke zaustavi, istupio je jednom. prilikom po čitavom svetu čuveni klovn Anatolij Durov i nije urađio ništa drugo do to što je seo, ne mrdajući nikuđa, i minutima je tako Ććutao dok se, najzad. nije obratio uznemirenoj kući i rekao: »Šta se fu uzbuđujete — i ja čekam!« Ali to je Durov, koji se i na arenama Londona, Pariza, Berlina i Njujorka osećao kao kod svoje kuće; a bila je to i godina 1918 kada je i sam .Lenjin o stanovništvu svoje zemlje rekao: ono je »kao roikvica, spolja crveno — iznutra belo«. Bilo je to, dakle, u vreme kad se u Moskvi još mnogo pričalo, kad su se čak i u Partiji razni pravci
primer, uradila oba čuvena
,
međusobno sukobljavali i kada u uslovima jedne još nestabilizovane diktature slobodna reč još nije · bila izumrla. ·
. Diktatura se učvršćivala i širila se kao medljika na sve pojave javnog života, Više nije bilo dovoljno što su cirkuska pređuzeća centralisana u jedan trust i pripojena »Upravi za Dpozorišnu umetnost pri „Ministarskom savetu SSSR«; cirkus je poredđ ioga stavljen pod »Otsek za agitaciju i ptopagandu pri Centralnom komitetu Komunističke partije«. Svaki cirkus imao je sađa svoju Dpartisku #čćčeliju, dobio svog političkog rukovodioca, i svaka tačka programa, makar se radi-
lo o dresiranju životinja, rvanju, ži· vim slikama, parterskoj akrobatici ili o veštini Jahanja, bila je politički kontrolisana. Uz to su došle još i stahanovske metode, određivanje svakog
učinka prema štoperici i »socijalistič-
ko takmičenje« među istorodnim pre-
duzećima, Klovn se sve zamišlienije Wretao tamo-amo, ali njegovi vicevi
bili su sve plići. Njegovo humorištič-
ko nađahnuće najpre je prodiskutovano u partiskoj ćeliji, zatim je odlazilo političkom rukovodiocu na odo-
brenje đa bi se potom pismenim pu-
tem doštavilo »Otseku za agitaciju i
propagandu«, i najzad tek tada, snab-
deveno potpisima i pečatima, uručilo bi se,klovnu — i to ne bez precrtanih tekstova, birokratskih đčstilizacija, a vrlo često i sa ispuštanjem najvažhni-
. jih momenata.
Vremena su se, đakle, izmenila i bila je potrebna izvanredna hrabrost, pa đa se klovn seti svoje nekadašnje uloge i da uz proboj birokratske mreže stupi na arenu, kako bi, sledeći sopstveno necenzurisano nadahnućče, izgovorio svoju reč, kao što su to, na klovna Bim i Bom 1923 godine. U to vreme
počele su zapadnoevropske države da priznaju Sovjetski Savez, Bim i Bom . izašli su u lenjingrađskom cirkusu na arenu — jeđam je glasno vikao: »Mi smo priznati, mi smo priznati!« a drugi je šaputao u publiku — »kao banditi, kao banđiti!« Obojica su uhapšeni, Bim je docnije uspeo đa pobegne u jnostranstvo, a Đom je umro u zatvoru, Tako je nagrađivana i tako se nagrađuje građanska hrabrost u sOvjetskom cirkusu.
Pravi vicevi bivali su sve ređi, publici postaje dosadno ili je ona u najboljem slučaju tužna sa tužnim likom, jer vrlo đobro zna da onom čoveku dole u manježu, pod stežnjakom koji mu je nametnut, neđostaje vazduha. Klovnu je preostajala jedna je-
dina domena — inostranštvo, »titruli Zapadt«, ali su i na toj oblasti duhovi-
. tost i šale postajale sve više depln-
sirane, Verovahje u unutrašnju istinu gubilo se, moralo se gubiti ukoliko je splašnjavalo osećanje o nadmoćnosti sovjetskog sistema nad kapitalizmom. Godine 1918 bio je još neki zapaljivi politički vic na račun kapitalističkog inostranstva mogućan, jer je verovanje u veću slobodu i u pravedniju raspodelu produkata u budućnosti bilo još živo. Ali današ teško se može govoriti o »neslobodi na Zapadu« a da se istovremeno kod 5000 slušalaca ne dime u sopstvenu neslobodu i senku svemoćne ruske tajne policije. Ne :de takođe hi to da se priča o »ltapitalističkoj krizi«, i pri tome misli na Sovjetski Savez kao zemlju bez privrednih kriza, kad se radnicima, seljacima i nameštenicima u isti mah zakidaju njihove triđesetogodišnje ušteđevine. koje su u prisilno sprovedenim državnim zajmovima oduzimane od nadnica i oglašene kao vrednosne obligacije za obnovu i rat, a sad odjednom oborene na deset procenata njihove rubaljske vrednosti. Isto tako teško se može napadati i »stalna besposlica koja je neminovna u kabDitalističkoj privredi«, a uzdizati Sovjetski Savez kao zemliu u kojoj nema besposlice — kad svaki sovjetski građanin dobro poznaje krvavu cenu po kojoj je plaćen taj »napredak« i tačno zna da se regulisanje problema besposlice plaća stalnim. internirnnjem deset do petnaest miliona prisilno odvedenih radnika, i da bi se svaki čovek i svaka žena iza bodljikavih žica smatrali kao da su u raju kad bi umesto življenja po ruskim 1logorima mogli biti »besposleni u Mapitalističkim zemljama« i kao takvi spavati pod mostovima Pariza ili pro-
(IHustracija Džumhura)
vodili svoje dane u njujorškom Boveriju. Jevtini vicevi na račun inostranstva postali su besadržajni otkako se ispostavilo da napredak nijć na strani Sovjetskog Saveza. Čak ni američko naeružanje za rat ne može da pruži nikakvu stvarmu platformu, — ali činjenica da sopstvena industrija, koja već decenijama nije u stanju da zadovoljava civilnu potrebu i da sovjetskom građaninu isporučuje kofe, lonce i lopate za đubre, čak ni pod punom parom nije u stanju da izdrži utakmicu u naoružanju, pružala bi dovoljno materijala za snarkastične primedbe i dovoljno razloga za duboko zgražavanje koje ispunjava sovjetskog „posmatrača. Ali to nastojanje
KNJIŽEVNENOVINE–
JADNI IVANUŠK AA...
da se »druga strana« što više ocrni samo je površno; prava kritika svetskih problema, koja bi morala obuhvatiti i stav sopstvene zemlje kao i kritiku preteranih planova svoje vlade, već odavno je uskraćena sovjetiskom klovnu.
Svet juri, kao i ranije, u cirkus, Reflektori bacaju svetlost na žutu arenu. U mrtvoj tišini tetura klovn po kružnoj površini i oseća se nesrećnijim nego hiljade onih koji od njega očekuju da im kaže istinu koja izbavlja. I svaki potez lične odvažnosti, do koga bi ma gde dospeo neki od njegovih kolega, baca ga u još đublju mištavnost. Godđine 1929 usudila su se još jednom dva klovna, jeđan čovek i jedna žena, da izvedu jednu neobičnu tačku. Oni su ođ dva zida napravili sobu, zatim su smeteno frčkarali po njoj sa slikama Lenjina i Staljina, ne znajući tobože de da stave portrete. Najzad klovnu kao đa je pao teret sa leđa i on reče: »Jednog ćemo obesiti, a drugog postaviti uza ziđ!« Burno odobravanje, ali isprekidđano oštrim zvižđanjem, obuzelo je čitavu cirkusku dvoranu. Oba klovna blatila su
. slobođom ove. svoje reči nastale iz
dubokog očajanja. Svaki je osuđen na po 10 godina prisilnog rada.
'Kađa je posle rata sovjetski narod Sve do same birokratije, a prvenstveno ruska omladina, Bajilo iluziju da će za dragovoljno podnesene žrtve u ratu sada dobiti stvarnu đemokratizaciju svoga života, obećanu u teškim vremenima, jedan klovn je pomislio da je ponovo došlo vreme za aktuelan politički vić. U·zimu 1946 godine, kada je zemlja zapala u glad i čitava Moskva zapravo živela još samo od krompira, klovn Karandaš dovukao je džak krompira na arenu i onako umoran seo na njega. »Šta ste tu seli na džak, evo vam ovđe mesto!« obratio se klovnu direktor i ponuđio mu stolicu. Klovn je produžio đa seđi na džaku i odgovorio: »što da ne edim na krompiru, pa čitava Moskva seđi na njemu!« Popularni Karandaš »blago« je kažnjen za ovu svoju primedĐu. Kazna se sastojala u tome da mu je za godinu dana uskraćeno istupanje na arenu. N
Prilike se nisu poboljšale, Nametnuta politička maloletnost i nadalje je ostala. Neočekivana i velika bobeda u »Otadžbinskom ratu« nije donela ruskom narodu nikakve slobode, već mu je nametnula nove i još teže Terete. Nađa u zasluženo popuštanje raznih prisiljavanja u njegovom ŽžiVotu opet je iščezla posle kraćeg razbuktavanja. I triđesetogodišnji olpor ariista protiv „sovjetiziranja cirkusa završio se porazom samih artista, a drukčije nije moglo ni biti s obzirom na sve veću silu države. Cirkus pripada državi i njime se upravlja kao i svakom fabrikom ili svakim drugim državnim dobrom, a uz fo još i sa dvostrukim „obezbeđenjem — preko Partije i Ministarstva unutrašnjih đela. Klovn je postao sablast samom sebi. U svojoj maski, pozajmljenoj iz holivudskih filmskih ateljea, om pati pod nametnutom prazninom svoje egzistencije. .
Jadmi Ivamuška, najjadmiji među jadnom potučenom braćom, kome *» izbaviteljska reč pristajala više nego ikome đrugom — ostavši bez zavičaja luta on sada kroz štale i garderobe, I sve što njegovo oko zapazi potseća ga na slavnu prošlost ruskog cirkusa. Na tom istom mestu „sedeo je nekada Ivan Cigan, Mića Kožemjaka, Podđubni — jaki ljudi koji su svoje znanje u slavu Rusije proneli kroz svet. Kroz iste ove prostorije koračali su vešti jahači internacionalnog glasa i generacije čuvenih dresera životinja iz porodice Durov. Po ziđovima još se viđe mesta gde su nekada visile slike sa gostovanja u Berlinu, Londonu i
Mađriđu kao i uspomene na čuveni cirkus Nikite iz Nižnjeg Novgoroda. Napolju u odeljenjima štale stoje plemeniti konji, a u kavezima tumaraju divlje zveri, tu je ostalo sve po starom. Ali konjima i životinjama lako je ostati po starom — oni nisu do-
· živeli »Stahanova« i ne moraju da tra“
že partisku ćeliju cirkusa da bi studirali Istoriju SKP(b) i diskutova:ii O lenjinizmu-staljinizmu. Životinjama je bolje i one su bolje — one ftreba da budu samo ono što jesu.
Jadni Ivanuška Duračok, od sekretara partiske ćelije uzima on šablon u čije okvire ima da razapne s5sVOj najnoviji vic. Čovek da zaurliče od muke, ali umesto toga on mora da se smeje i da druge nagoni na smeh. Ali jedino što je tog trenutka zasluživalo kako urlik tako i smeh — šablon koji mu je predat, on ne sme da izvtgne smehu, »Postavi glupaka da se bogu moli, on će razbiti čelo!• ponavlja on u sebi staru rusku poslovicu i ovako rezonuje: ako se pođe ođ glupih pretpostavki, mora se doći đo propasti, do katastrofe, do sveopšte grobnice! I beži on napolje, na arenu, da bi u svetlosti reflektora među hiljadama rasejanih lica, umornih ođ dosađe, uviđeo da je umro.
Bajaco je mrtav.— živeo Bajaco!
Skinute šminke i na povratku kući, u prepunom tramvaju, u nekom ku ćerku od drveta u predgrađu, pod škiljavom svetlošću lampe i uz čašicu votke, sluša on najnovije šale. Kraja im nema ,i u pravo mesto pogađaju svi ti · vicevi koji iz narođa dolaze.
Jednom se odnose na onoga koji se, za razliku od Lenjina, ne naziva »stari«, već »vođa«, i kome, pošto se požalio na slab »rađ« sovjetskih pesnika, njegov ministar spoljnih poslova kaže: »U kavezu slavuj ne peva«, na što je odgovor vođe glasio: »Ali kod nas on mora i u kavezu da peval«
Drugi put su to takozvane komaercijalne radnje koje je osnovala država i koje su za svakoga otvorene, a pro·daju izvrsne slatkiše, i to po preterano visokim cenama. I tu se veli kako je jedna baka sa svojim unučićima na ruci prolazila kroz jeđan takav duČan, zadivila se izloženim delikatesima a zatim se obratila mališanima i rekla: »Pogledajte, deco, šta su jeli naši preci!« i
Treći put, i to posle jednog programskog govora u kome je sovjetski sllnik Ždđamov očitao bukvicu pesniki_nji Ahmetovoj, (piscu Zoščeniku, kom-
| STEVAN RAICKOVIĆ
· SOVJETSKI JEIRKUS
itorima Prokofjevu i Šostakoviču, Por eirdka uopšte. optužio za formalizam, konstruktivizam. ž naturalizam, priča se kako su životinje u moskovskom Zoološkom vrtu održale zbor i donele rezoluciju u kojoj je zebra
· oknivljena za drečavi formalizam, žira-
fa za preterani konstruktivizam, a pDavijan za goli naturalizam!
Vic narodni pogađa U pravo mesto — deset. svezaka stvarne kritike ne
mogu da dostignu njegovu probojnu
u, on ne poznaje nikakve okove, ON granice. I za nevolje drugih naroda, kao i za bolove nanete im od sopstvenih . vlastodržaca, nađu narodna usta odgovarajući izraz. . .
ekih dana pričalo se ovo po odk U jednom salonu Ujedinjenih nacija sedeli su zajedno pretstavnici velikih sila, razgovarali i nisu se mogli složiti u tome koja je među zastupljenim nacijama najveća. Tada se iz jednog ugla digao. Poljak. »Naša je nacija najveća« — izjavi on, Nastađe opšti smeh — kako to, kako to, za-. pitaše ga ostali, A Poljak im odgDvori: »Naša je granica Odra—Nirta. naša
vfhda sedi u Moskvi, a naš narod je
· u Sibiru!«
Bajaco je mrtav -— smej se Bajaco!
U reflektorskoj svetlosti sovjetskog cirkusa humor je obamro. Ugušilo ga je triđeset godina partiskobirokratskog tutorstva. Pa ipak humor nije umro — on je pobegao sa arene i nalazi svoje poslednje utočište u narodu. i ı|
»Narod ćuti«, tako glase potresne poslednje reči jedne velike poeme ruskog klasika Puškina. U toj poemi suprotstavlja on carističkom despotizmu. leđeno ćutanje narođa, Ovoga Puta ćutanje je već prekinuto. Triđesetogodišnje ćutanje nije moglo da ubije duh.
/Oozsma ftaoz
1 meju trave jednu misao tešku kao kamen jer one meni kažu: »Ne treba tvoja pesma.
Leži u nama. I sklopi ruke, gde. bilo, pod glavu. I ćuti. Dugo ćuti dok ne zaboraviš govor. I posmatraj mimo breg sasvim udaljen, i plav, što đuboko ćuti. I đigni oči polako sa brega u oblak, tako nemiran i beo, nezaustavljen u nebu. I spusti oči sa oblaka u sebe. I zaustavljen sam u sebi, leži. I ćuti sa očima u sebi pođ oblakom kraj brega. Zbunjen od mraka u sebi, pogledaj, i obično shvati (obično, kao što nas vetar slučajno zaklati): — nađ bregom nema oblaka. Breg ćuti sam, malo crn od sutona«, Ležim u travi visokoj i neodređeno mislim. Mrav jedan na mom kolenu kao na bregu čovek, Nemiran, mrav stoji. Ja ćutim. I to je moja pesma. Sasvim zamišljen, ležim u travi. Trave šume teško kao kamen.
gunnuWununWauupaggnuuuNnaBWHHHNHRBaRSRHdNRRGRHRRAHRBBRHRGWGWRaBHHRHHuRHHHHRHRHuRHHHBHHRRBRRHGABHENHHBWHHHHENHNRRHWHEBRNIE3BRHHHHHBWRHRHHBHRHG\RHRHaHRWW BHBHaHGIHEINHHNRuWRHHWuHBRRRRMBNIHHHHHIHHBHWHRDBGBRHRRKHBNHNERWHNHHHNNHHHRHRHHBHHHHHHHHHHHNHNN - · :n 2
L. i O. BIHALJI-MERIN
PA
ikađa staramajke, svekrve i ta N šte nisu bile tako visoko na ceni kao sada, u novoj Jugoslaviji. Naše mlađe majke ne samo da su uposlene, već posećuju i kurseve i škole, Ko čuva mališane kod kuće? Staramajka. A ako ona ne živi u istoj kući, mladi supružnici šalju kada pri-
joj malu decu, u vremenu remaju svoje ispite.
To priznavanje staramajki ne zasniva se na patrijarhalnoj porodičnoj = Vezi, ni na peđagoškom konservati= zmu. Uprkos Agrikoli i Melanhtonu, = Komneniju i Rusou, . Pestalociju i ~ Montesori, uprkos sve ljubavi za rew„ volucioharne metode vaspitanja, za m očiglednu · nastavu i ogledni sistem, m mi, u ovoj zemlji, . smatramo da je w izvanredna sreća imati tsštu ili sve-,„ = krvu. Zacelo, imamo dečjih vrtića i m jasala i imaćemo ih sve više i više, m ali još uvek i suviše malo za narod
i
| mw sa velikim natalitetom i velikom že-
= đu za učenjem.
Danas mlade majke skoro i nemaju vremena za svoju decu. Čak i u
| = sindikalnom oporavilištu, gde se deca
“ne smeju dovoditi, ali gde je ipak m jedna mala devojčicn prokrijumčare-
| mina, mati udobno seđi u naslonjači. na
w balkonu, u podnevnom suncu. Ali se
| mne igra sa ćerčicom. Ne, na njenom
= krilu je jedna ozbiljna knjiga, Ona radi, uči za ispit. |
_ Ako neđeljom prošetaš Kalemegdanom, u blistavo sunčanom proletnjem jutru, klupe su gusto posednute: ovde vojnik, tamo „milicionar sa svojim knjigama, na drugoj klupi više mlađdih studenata, zajedno uče,
Jedan ljubavni par. nagnuti jedno prema drugom,. tako da već skoro hne· taktično izgleda, približili se, ali ako oslušneš šta joj šapče, razočarano ćeš se okrenufi. Pitanje koje joj postavlja ne tiče se odnosa njihove ljubavi,
KEIM
već duha i materije kođ Dekart5n. Jer i oni se pripremaju za ispit.
Po čemu poznajemo da su to škol ske knjige a ne romani? Kođ jednih vidimo debelo podvučene redove, koji sveđoče o učenju, a kod, drugih su to umnožena skripta, hvatana na predavanjima nastavnika i profesora.
Pitaš dobru poznanicu — onu “iz mračnih vremena okupacije: Šta radiš? Odgovara: juče sam položila ispit. Dnevno sam učila po četiri sata, čitavih mesec dana. Sutra prelazim na novi predmet. Vidiš ministrovog šofera kako sa kolima čeka da se završi sednica: sprema se za kurs, Uči politiku, ekonomiju, tehniku, posećuje razne kurseve. Isto tako i kurir iz muzeja. On posećuje sindiikalnu gimnaziju i svako bopodne. do početka časova nastave, šsedi u muzeju nad sveskama i piše. Polaže malu maturu, posećuje kurs za preparatore. On uči. A. isto tako i đrugi kuri i kancelariski službenici.
Studenti su dali svečane obaveze da će toliko i toliko ispita položiti o· ve godine. Supruga oficira iz kuće u kojoj stanujemo, koja je personalni šef u jednom preduzeću, posećuje ve: černju gimnaziju da položi malu ma-· turu. Ima plavu kosu sa trajnom ondulacijom, široku burmu u kojoj je urezano ime supruga, malog sina i kućnu pomoćnicu. Ali ona posećuje školu i trudi se da u obrazovanju naknadi ono što je propustila u pa?tizanskim „godinama.
A drug sa kojim smo veslali na 'Ohridskom Jezeru. viši' partiski funkiconer, uzeo je sa sobom u čamanc diplomatsku istoriju i tiho se Dpreslišavao — kao da talasi žubore — ·navodeći brojke, đatume. događaje. Jer i on mora naknaditi.
— Imamo da rukovođimo državom,
AJKE
kaže, a za to je potrebno znanje, ne samo oduševljenje.
Svi državni službenici u novije vreme moraju polagati ispite, Čak i oni koji ispituju bivaju ispitivani. Tako je u čitavoj zemlji, pa, razume se, i u Crnoj Gori. i
* . *
— Crnogorci uče naročito rado, kaže Jakša Novaković, koji je iz detinjstva na selo došao i sazreo u narodnog učitelja i sada je pretstavnik miništarstva poljoprivrede. — Sa neistrošenim mozgom, sa koje ne izdaje, i snagom volje, čvI• stom kao što je čvsrto kamenje ovih planina.
Džip nas je izveo iz građa, u požu: tele površine polja, slične od sunca
izbledelim, raširenim ženskim pove-:
začama za glavu, i vodio nas ka plavoljubičastom · planinskom masivu.
— Da mu se zadatak, i Crnogorac kaže: hoću. I izvršiće ga, ma šta se dogodiiqg, zid. To Je tradicija, vaspitapje ili priroda? IT dok nastavljamo put kroz surovu, smežuranu. sasušenu zemlju, . Jakša nam priča o životu u kamenim kućn:· ma ove planine. Y
— Poznajem dušu ovih pastira i seljaka. Ti ljudi ne kliču rado »živeo« kada se to od njih fraži, već onda kada im zato volja dođe. Ali su gotovi da za ono čemu kliču polože svoje živote. To je vrlina, to je karakter.
Kao pre deset hiljada godina, živi se u ovim planinama, · Skoro i nema puteva a i staza je malo. A i mnoge od njih ni za magarce nisu dovoljno dobre. Preko besputnogz kamenja moraš pulovati i putovati. Ali u možgovima je svetlo, Sa tim mozgovima, sa tom gpvozdenmnom voljom, stvoriće se novo.
Džip je savio, Sporedni put vodi
pamčćenjem
Po nevolji, i glavom Kroz,
kroz sveže ljubičaste senke drvoreda topola. I iznenađa zasštajemo pred malenom crkvicom, ukopanom «u breg. Stigli smo u manastir Dajbau. Hodnici ,odaje, kapele — sve je u mneotesanim stenama. U predvorju i u pećinskoj crkvi sa zidoya gledaju slike, po lošim šablonima i u drečećim bojama slikane nevičnom rukom.
Jedna stara kaluđerica vodi nas u podzemnu pećinu, u kojoj, u jednoj skrinji, leži srebrni ogrtač, iz koga šareno ufisnuta slika majke božje nakaradno izviruje kao štamparski otisak. Četiri žene zamišljeno tu stoje i očekuju čudo, pomoć i utehu od nevolja života. Žene gledaju zamišljeno i sa“ verom u papirno lice svete žene. Pređano i smerno gledaju u simbol 'koji smatraju pošte dostojnim i božanskim. .
U prvom trenutku. logika bi navela na pomisao da je ova u kamenu ukopana podzemna crkva bila neka vrsta katakombe, utočište hrišćanske veroispovesti ,nacionalnog otpora, koji je svoje vjeruju poneo sobom u skriveno i podzemno, da ga,kada jednom
čas naroda otkuca, opet iznese na sve-.
tlost dana. Ali stara, starošćui neznanjem ophrvana, stidljivo neuka kalu·đerica. koja jedva ume da odgovara na naša pitanja, vodi nas čoveku koji
je bio začetnik i oruđe ove crkve, ka-. luđeru Platonu Iveziću, koji, prasta?r, ·
u odeći koja se ne da definisati, sedokos. sedi za stolom i kroz naočari oprezno posmatra onoga koji ulazi. Začetnik i oruđe, rekoh. to obećava protivurečnu legendu. Jer biti oruđe,
uloga je pasivnog, korišćenog, a biti alktivno.
začetnik, naveštava željeno, Ne jedno kraj drugog, već jedno za drugim, to dvoje se može ujediniti.
Pre mnogo godina, dakle, monah
Simeon Popović, đuhovnik, koji je.
mnoge zemlje proputovao i mnoge zgode i neszgode proživeo, nezadovoljan svojim mestom · u manastiru Vranjini na Skadarskom Jezeru, nezadovoljan i u Ostrogu, kuda je bio
premešten, došao je na ovo mesto mde
le sada crkvica.
Odlučio je da i sam postane iguman, a za to mu je bila potrebna ne-
ka svetačka legenda. Tu legendu našao je u priviđenju jednog pastira, koji je, u času kada je jeo hleb i
grickao nar, osetio miris tamjana 1.
ugledao nekog čoveka, sveg: uvijenog u zlatni ogrtač, sa skiptarom u ruci i sa dva deteta koja su ga pratila.
Pastir se prepade i unezvereno Ppogleda u noge priviđenja, ne Li li sagledao pete napred a prste pozadi, jer, kao što se u narodu zna, to bi bio znak da je tu đavo umešao svoje DprBt. Ali čovek podiže svoj zlatni ogrtač i reče: Nisam zao duh, kao što misliš. Svetac sam, ovde pokopan, za zaštitu
od Turaka. Hoću da ti ovđe crkvu sagradiš.
— Oče — —reče pastir — ja sam siromah. ,
— Ti si onaj koji freba crkvu da sagradi, Bogataše mi ne volimo.
·Tako se razgovor nastavio i iakvo · objavljivanje svečeve volje bilo je dovoljno kada je prodrlo u javnost, a Simeon Popović se za to valjano postarao — da se dobiju odobrenja od crkve i države.
I dok su radnici otvarali okna u bregu i ukopavali crkvicu, Simeon Popović vežbao se u slikanju ikona, itu svoju umetnost, grubu ituđu duhu slikarstva, preneo je kasnije na zidove. A pastir kome se nekada javilo priviđenje, koji je bio vinovnik vizije i čuda i koji je postao oruđe arhimandrita, star, skrhan i skoro savladan životom, sad sedi pred nama i oprezno i skeptički gleda ispod kosih naočara, To je Platon Ivezić, koji rada, mesto Simeona Popovića, upravlja ovom crkvieom. i
Kaluđerica nas je dovela kroz senovit vrt u manastirsku ćeliju, k njemu. Tamno.ođevene žene ušle su za nama. Monah Platon, preživeli sveđok prastare legenđe, sedi tu, pogrbljen, sa limenom kutijom za duvan u rukama i tuži plačnim staračkim gla. som: duvan nije više tako „mirisan kao što je bio u starim dobrim vremenima a i mnogo je poskupio. Doduše, penziju dobija. ali su verni postali škrtiji.
fa Bezbožni su ljudi — kaže mlađa
. siromaštvu.
žena sa ogorčenim licem, A đruga, u punoj crnini, dođaje: — Pošte dostojno se više ne poštuje, crkva otaca; A starac, koji je doživeo čudotvomi san, kaže sa lakim mrmljanjem: — Premalo, premalo...
I mi, napuštajući ovo mesto, nismo načisto na šta se ovo »premalo« odnosi: na crkvu otaca, kratkoću života ili mirisno bilje duvana koje mu nedostaje. “i
Pećina ove crkvice potseća nas po malo na one stare i prave pećinske crkve, koje je sveštenik Simeon Popović možđa nekada viđeo na svojim putovanjima. Ali ranije, kada smo bili u Ohriđu i posetili crkvu u pećini, u manastiru su letovala školska deca. Vrvilo je glasovima i smehom i tapkanjem nogu, a almosfera je bila sveža i živa pri svoj štedljivosti i
A ovđe, iako na lepo nađenom mestu u prirodi, Dajbaba je bila nalik na insceniranje neobrazovanog režisera, iza čijih kulisa ne živi više nikakvo verovanje i nikakva ideja.
* .
Vozimo se autom duž Zete. Dan je pri kraju. Lagano šapće grmljavina za planinama. Ovde bih želeo ostati. Mlečnozelena teče lako. zamućena voda Zete. oivičene sa obe strane vrbama, koje maljavo okrugle i meke, u blagom sivozelenom, rastu sa podnožja. obale, skoro iz same vode. Za drvetima, koje vetar tiho kovrdža, izviruje peščanosiva zemlja,
Ptica cvrkuće u žbunu. Čujem kako» žabe skaču u vodu, a na kamenju, pljosnato poređanom na suprotnoj strani, hteo bih zastati. Lako drhćući, ogledaju se stabla vrba, Za obalom, uzdižu se planine, u dugom lancu, čiji se greben proteže u izvijenoj liniS|je š
Na obali tri žene zahvataju vodu i pune sud na leđima magarca, koji sam blago i mirno kreće i pokušava da još nešto zelehila prikupi njuškom, Lagano idu žene za njim, noseći terete | na sopstvenim leđima. Kiša počinje da prska. Pod smokovim
· drvećem lagano prolazi krava, a tamo . dalje stoji razorena vodenica, \