Књижевне новине
O ay aaa
WBtT PAŠIZMU = SLOBODA NARODU re
GODINA IV BROJ 35
M. PANIĆ-·.SUREP
Administracija
Uredništvo Prancuska 7. tel. 28.098 Karđeljeva 31, tel. 24.001
LIST ZA KNJIŽEVNOSTI
GODIŠNJICE DVOJICE SRPSKIH REALISTA ODLIKE REALIZMA
BEOGRAD, UTORAK, 28 AVGUST 1951
KULTURU
LIST IZLAZI JEDANPIJT NEJORLJNCI
Isioriski lik i likovna Delo Stevana Sremca uihnelnosi
„ (Crtež Džumhura) M. Panić-Surep
metnik, slikar ili vajar, ličnu
(U inspiraciju ostvaruje borbom za materijalizaciju svog unutrašnjeg osećanja ili vizije. Pri
tome sredstva i znanje— boja, glina, crtež, komponovanje — za sve vreme stvaralčkog procesa ostaju ono što u umetnosti jedino i jesu — borbena oruđa stvaraoca, način za postizanje krajnjeg cilja. Umetnik crta, briše, menja raspored, preslikava, nijansira, nalepljuje ili skida ilovaču, lomi rđave ruke i noge, — rađi Sve ono što mu đozvoljavaju materijal i veština, i fo sve đotle dok ne bude mogao reć! jedno olakšavajuće: da! Tek tad, po-
što su se san i delo poklopili.. ili bar
približili jedno drugom, umetnik biva donekle zadovoljan, a ovaploćeni duh, kao magnetsko polje, nastanjuje se u svom domu da bi dočekivao i uzbuđivao svakog gosta s nervom za prijem. — U svakom drugačijem među= sobnom odnosu dela i njegovog majstora stvaralački momenat izostaje, a onda o umetnosti ne može biti reči.
Kako pak stoji s vizijom koja nije gamo umetnikova „koju nose mase ljudi, a umetnik treba da je realizuje? Neosporno je đa i ona ima pored svih individualnih ukrasa i mnogo opšteg, zajedničkog, što su nam oko nje stvorili mitovi, đogađaji, dah vremena. Najčešće to nisu konkretni izgledi, precizno povučene crte, čak ni kada postoje fotografski snimci ili podrobni formalni opisi. Životno delo istoriskih ličnosti u našem unutrašnjem svetu vaja im po svome likove i pokrete koji su pre osećajni nego fizički, pre utisak nego pojava, pre duša nego telo. Naše uživljavanje u velike ljude ide dotle da često ne primamo ni ono što je u njihovom zemaljskom životu za njih bilo veoma karakterističmo. Naš duh oslobađa ih svega suvišnog, nezgodnog, što im je bilo teret. Ko danas, kad se kaže Vuk Karadžić, pomisli na njegovu štulu koja je inače nekad bila tako nametljiva? Tli, zar. neko zamišlja Kavađorđa s perčinom? Zar se Dostojevski da izazvati u uobrazilji kao mali, niska rasta čovek? Kako bi ti velikani trebalo da izgledaju na platnu, u drvetu, kamenu ili bronzi, mučno da bi neko od običnih ljudi mogao određeno izložiti. ali će skoro svaki kađ vidi rđavu bistu ili sliku sasvim određeno reći da to nije on, Vuk, Pelagić, ili ioš bliže Sava Kovačević, "Tito.
Pa o čemu se dakle rađi? Da li o ugađanju masi? Ne, zaista De. Ako je umetnik bogato talentovan. ako svog junaka i lično doživi ,tj. ako iriita du prisustvuje i stvaralački činilac, inspiracija, onđa će bez trunka sumnje u delu biti uhvaćeno i ono opšte osećanje istoriskog lika, koje je u isto vreme i majstorevo. Dakle, treba udovoliiti umefnosti, a ne masl.
Međutim. mi smo danas posmatrači čitave produkcije slika i kipova znamenitih ljudi pređ kojima se ordlrečno maše glavom. Pre neki dan je jedna takva skulptura postavljena i pred Dom armije, između nekađašnije Stambol-kapije i Vidin-kapije. Jedan banalan stav (izbačena desna noga, ruka na jataganu), folklorni atribut. (opanci, pištolj), jedno uglađeno ali bezizrazno lice (rasno?) i tako dalje. A da li ona šta govori „đa li odgovara onome što pojimamo pod nežno VOljienim junakom Prvog ustanka? Sa-– svim se određeno može reći: Ne, to nije Vasa Čarapić!
Ne nameravam da ocenjujem rad vajara Rađete Stankovića. Uzimam ga samo kao primer, jer je najsvežiji, a tu je, pred hiljadama prolaznika, Isto bi se moglo reći i za bistu na Slaviji, i o grupi na Fruškoj Gori, i o masi drugih. Prijatna iznenađenja su VeOma etka. Daleko sam i od pomisli da se bacim kamenom ha celu našu Umetnost portreta. Jakih i prijatnih uzbuđenja doživeli smo na izložbama Ulusa i pred delima baš naveđenih autora. Reč je isključivo o javnim spomenicima, O likovima istoriskih
ličnosti koji se masovno postavljaju na javna mesta i koji imaju svoje široke estetske i vaspitne ciljeve.
Pošmatrajući tu dekoraciju na našim ulicama i po prostonijama uglavnom nailazimo na dva rezultata: 1) Ako je majstor radio po fotografiji, on je opet dao fotografiju, u boji ili bronzi; i 2) ako je radio bez arhivskih podataka, onda je najčešće ispadao etnografski maneMPen, U oba slučaja najdalje se ide, mo za tim da se savlada materija? „ulju — da se dobro nacrta, da se „uaiferencira meso od tkanine, da se tonski ujednači platno; u bronzi i kamenu — da se čvrsto postavi figura, da joj se manje ili više uspešno izmodeliraju pojedine partije. I umetnik se tim zadovoljava. Zadovoljan je i kolegijalni žiri, što je još neutešnije, jer posvedočava postojanje opšteg takvog kursa u ovoj delatnosti. Tad se obično čuje i od autora i od drugih likovnih umetnika jedno thtipično: »Data je dobra figura, naslikana je dobra glava!« Možda. Ali nas u ovom slučaju ne interesuje ma kakva figura, niti ma čija glava. Gde je Vasa Čarapić? Gde su sremski partizani? Mi bismo đa vidimo ostva– reno svoju viziju, dosanjani trenutak istorije.
Da je jezik likovne umetnosti isto tako moćan kao i svake druge, ne treba daleko ići po dokaze. Stanimo pred Meštrovićevog Obilića. Mlado nago telo i bez toka i bez bojna koplja, čak bez ruku, bez stopala. Ali blesak njegova čela, očiju, celog lica; oštar pokret gruđi, presečen na najsnažnijem delu mlaza; njegova spiritualisana muškost, oslobođena tegobe radi zamaha žrtvovanja; njegovi životom nabrizgani, određenom mišlju zategnuti mišići, kao tetive na luku strelca — sve to skupa ulovi i opčini naš đuh i uvede nas u sazvučje deseterca, u ep. I to više nije dobro izvajana figura. To su Miloš i Kosovo
Onakvi kakvi nam se generacijama ko-
lebaju u maglinamn potsvesti tražeći da se ovaplote, da izrone u svet na= ših očiju. Taj simbol čestitosti, juna= štva i žrtve Meštrović je zaista materijalizovao i njim još dalje razigrao našu maštu. Njegov Obilić samo prividno nema ruku, a stvarno su fu, u– daraju mačem; i stopala su njegova tu, potonula u krv kosovsku.
Mislio je Meštrović, izvesno, i na oklop, i na mač, možda i na Ždralina.
· Što ih nije dao, to je velika odluka
njegovog genija. Da li bi u ma kojoj drugoj obradi bilo Miloša. onog epskog, vekovnog, opšteg? Nije rešenje samo u nagom felu. Marko Kraljević biće drukčiji, Orlović Pavle i Kosovska Devojka drukčiji. Svaka vizija je tražila svoje rođenje. Meštrović je osetio zahtev, postavio ga sebi, a odgo• vorio i njemu i nama, jednom narodu i jednoj kulturi.
Zar pred vajarima mnogbrojnih novih Kosova „jedne revolucije i jednog iriumfa, stoje manji zahtevi? Ali njih treba osetiti i s njima se poneti, umetnički a ne zanatliski. Ukoliko je, razume se, talenta...
i dragocenom osobinom prisnog
i neodoljivog humora, Stevan
Sremac mu je svojim književnim delom pružio i nove perspektive i dodao nove vrednosti. Nove perspektive su bile u jednom srećnom spoju darova humoriste, liričara i društvenog hroničara. Taj spoj snažnog i prodornog realističkog metoda sa iskrenom poetskom osećajnošću i OsObenom sposobnošću da izrazi speciTične odlike narodnog duha, otvorio je 'Sremcu mogućnost da bude širi i svestraniji od većine naših realističkih pripoveđača. Nove vrednosti su prvenstveno u autentičnosti slike vremena. Sremac je socijalni hroničar širokih mogućnosti. Duh i snaga realističkog me{ftoda pobednički likuju u njegovom delu. On pobeđuje i intimne naklonosti piščeve. Konzervativan i tradicionalista po vaspitanju, a u književnom smislu naklonjen lakoći i neodgovornosti anegdote, Sremac je u većini svojih dela, baš u činiocima koje je smafifrao drugostepenim, dao svedočanstva vremena živo i bogato dokumentovana. Južni delovi Srbije, posle oslobođenja od Turaka doživljuju tada sukob dvaju vremena, rušenje starog ji Dpostanak novog, iščezavanje turskog feudalnog i stvaranje kapitalističkog poretka mlađe i poletne „građanske klase. Ako i nije kao Borisav Stanković ušao u mračnu dubinu propadanja i đegeneracije čorbadžiskog staleža, Stevan Sremac je jasno, verno i reljefno rastvorio celokupnu problemaftiku tadašnjeg društva, pokazao njegov unutrašnji sklop kao bitnu osnovicu njegova morala — sve u slici koja ostaje i u današnjici umetnički živa i naučno privlačna. Zona Zanfirova je u tom smislu delo izuzetno dokumentarno. Nigde nije lepše no u njoj prikazana staleška odvojenost i pođvojenost, suprotstavljenost interesa i sukob shvatanja, Moral toga društva da se čovek ceni po novcu,
Ot srpski realizam retkom
da »para paru vukuje, a čorbadžiski
sin čorbadžisku Rkerku«, da su Ččorbadžije, »golemaši«, bogati posednici, na vrhu društvene lestvice kao novčana aristokratija, a siromašni su niži, »fukara«, propalice, — Sremae je dao u neobično jasnom i slikovitom osve{iljenju. Rešenje pripoveđačke fabule nije samo u poenti anegdote da siromašni zanatlija Mane dosetkom lažnom olmicom-prisili ponositu čorbadžisku porodicu na popuštanje i da-
Vanje devojke, nego je to rešenje jednog društvenog sukoba, rušenje starih sftaleških privilegija, prodor
novih, naprednijih shvatanja i odnosa. To što ponosni čorbadži-Zamfir mora da potrudi svoje »čudo i gospodstvo« i da snishodljivo ponudi
svju kćer Manu, nije samo lični već”
socijalni pad, socijalna nivelvacija, ukidanje ničim opravđane prevlašti imućnijeg staleža. To je prodor novog duha vremena. liberalnijeg i više demokrafskog. Ne može se poreći da je Sremac intimno žalio za izvesnim „oznakama staroga vremena. Ali se ne može ni poreći da je njegovo delo umnogo-
II GDgEIi LC ————
me apofeoza novoga vremena. Katkad se ono samo naslučuje i doslućuje, katkad je izrazito kao puna manifestacija života, ali talasi njegovi zapljuskuju Niš, plave i spiraju mnoge štetne nanose staroga vremena i života, brišu neprirodne staleške granice, čupaju korene zastarelih shvatanja o plemenitosti golemaša i ništavnosti fukare. Istinska vrednost čoveka blista na kraju svojim punim i pravim sjajem. U tom pogledu savremena društvena stvarnost Niša vernije i punije se odražava u Zoni Zam firovoj nego u Ivkovoj slu: vi. Kalča, Kurjak i Smuk su živi i nezaboravni likovi, ali ne i karaktevistični pretstavnici svoga staleža; oni su izdvojeni nosioci sevdaha, nesvakidašnji femperamenti, originalni po svome menfalitetu. Ali istinski i tipični pretstavnici toga društva su čorbadži Zamfir, ašik i neradnik, rasipnik tuđe zarade, čija sila i gospodstvo dolaze od novca; Mane kujundžija, vredan, sposoban, zdrav, lep mladić kome je jedina mana u očima bogataša to što je zanatlija, pripadnik nižeg staleža; Doka i Taska, rečite i iskusne usmene novinarke, sa svojim specifičnim darovima za intrigu, napad i odbranu, i sa svojim dubokim poznavanjem unutrašnjeg društvenog mehanizma; Vaska izmećarka i Kalina „sirota, skromna devojka patrijarhalnog vaspitanja; Sika i Marijola. One su fipične kao izraz vremena i društvenog poretka. U tom pogledu naša književna MWritika, zasenjena i sama blistavim i raskošnim vatrometom humora, u prvim Sremčevim delima, nije rekla svoju definitivnu reč. A nju treba reći,
U drugim dvema sređinama iz kojih Sremac uzima građu za svoja dela, vojvođanskoj i beogradskoj, on nije dao tako pun i plastičan presek vremena. One nisu ni bile na preRkretnici kao Niš. Ali ie uhvatio mnoge bitne i značajne oznake njihove društvene stvarnosti, Prodiranje srpske čaršije u grčko-cincorsku, naravi i običaji trgovaca, njihov način poslovanja, odnos prema kulturi i dr. dato je u pripoveci Kir-Geras sa tako pouzdanim poznavanjem i stvarnom dokumentacijom da od nje čini naučnu sintezu./Beograd na prelazu iz XIX u XX vek, sa još trajnijim duhom i menfalitetom malograđanštine koja ljubomorno čuva svoj tromi korak životnih navika, ali i sa mešavinom modernog evropskog duha koji prodire preko školovane omladine, liberalnijeg i nevezanog za tradiciju, oživljen je u nizu Sremčevih pripovedaka u katkad jedinstvenoj plastici likova, iako ne u dubini zahvatanja problema. Tu su tipične ličnosti malovaroške sredine, srednji i siromašniji staleži građanske klase, vešerke i peglerke, kasirice i krojačice, vojnici i oficiri, policiski i administrativni činovnici, sitne zana{lije, đaci, i studenti, i cela garlerija drugih, manje ili više karakterističnih nosilaca osobina jednog društvenog reda. »Gospodin«
(Nastavak na trećoj strani)
Boško NOVAKOVIĆ
\ĐETRA KOČIĆA |
načajan je za osvefljenje knjiZ ževnog lika Petra Kočića njegov odnos prema Đuri Jakšiću. Kočić Je svoju drugu zbirku pripovedaka S Planine i Ispod planine posvetio uspomeni genija Đure Jakšića. U jednoj javnoj beseđi o Đuri Jakšiću Kočić je nadahnuto govorio da mu Jakšićeva poezija »neizmjerno godi«, da je Jakšićeva lirika »puna života koji plače, jauče, pišti i u bolu bjesni, života koji ljubi, uzdiše, čezne...« O patniotskim pesmama Đure Jakšića rekao je da su »duboki, iskreni izraz i snažni odjek narodnog raspoloženja, narodnih želja i nadđa u tom istoriskom momentu, da je Jakšić bio pjesnik zaista »vjeran svome narodu«: »Njegove su patriotske pjesme buijne, snažnog junačkog poleta. On, kad tuguje za svojim pritisnutim i razdrobljenim narodom, silno, iskreno tuguje; kad ga poziva u borbu za slobodu, sve se to lomi i krši, sve puca, i mi osjećamo da bi, kad bi svi bili onako snažni, moćni i oduševljeni kao naš dragi pjesnik da bi, velim, i naš narođ bio srećniji...«
Kočića je privlačilo Đuri Jakšiću njegovo iskreno rodoljubivo osećanje slobode i samostalnosti, njegova odvažna buna protiv ropstva i njegovo širokogrudo osećanje ljudske pravde. Rodoljublje u poeziji i životu Đure Jakšića je ustaničko, a ono je takvo i u književnom radu i životu Petra Ko= čića. Zasnovano je na ustaničkim tradicijama i ustaničkim ftežnjama njegove domovine, na legendama koje žive u narodu o bumtovnim precima, o nepokornosti ropstvu. Poezija Đure Jakšića je organski slivena sa narodnim ustancima koji su Srbiju oslobodili od turskog ropstva, kao i sa pokretima seljačkih masa u Srbiji protiv eksploatacije i nasilja ugnjetačkih režima. Književni rad Petra Kočića i njegova politička borba ispunjeni su sličnim slobodarskim „rodoljubljem koje je imalo svojih realnih osnova u životu naroda, u njegovom položaju podjarmljenog i tlačenog u najernjem nacionalnom i ekonomskom ropstvu, A veliko osećanje ljudske pravđe Vodilo je Kočića u borbu za prava seljaštva, u realno i istinito prikaziva= nje muka, patnji i stradanja bosaiskih kmetova, u izgaranje u toj borbi koje je u književnosti dobilo vid neustrašivog heroizma pera, a u ličnom životu Petra Kočića krajnjeg samoodricanja i mučeništva.
Već u prvoj pripoveci »Tuba« Dpokazala se Kočićeva spremnost da realistički verno prikaže život bosanskog sela i bosanskog seljaka. Mada fabula »Pube« nosi u sebi idilu nalik na Veselinovićeve seoske idile, romantično ispričanu tragičnu povest dvoje zaljubljenih, ipak u svemu onome što prati i okružuje tu povest, u prikazu seoske sredine i seoskih ljudi, kao i u realnoj sadržini, motivu same tragike, osećala se snažno ruka umetnika realiste koji neposredno zahvata u život sela. U ovoj pripoveci Kočić daje prve crteže, prve slike seoskih ljudi i njihovih odnosa i tu ispoljava težnju koja će se kasnije u njegovom književnom radu mnogo reljefnije istaći da prikaže tragičan položaj bo-
UG KNJIŽEVNIKA
Piše:
a (Crtež Džumhura) DUŠAN KOSTIC
čati starinski, može ga navesti
na misao koju ja nipošto ne
želim da izvučem iz čovjeka: da plediram za »porudžbinu« u literaturi, u poeziji. Svjestan sam kompromitovanosti te riječi. »Porudžbina« shvaćena pragmatistički, shvaćena doslovno i vulgarno, tretirana 8Ovjetski „zaista je ono što srozava a ne krilati literaturu: tada je kratkog daha, efemerna; i nije literatura „ili
je vrlo malo.
17 tad može ovo nekome zazvu-
Ovo je, razumije se, poznato. Bilo je riječi ili se tek načinjaju. Samo, čini mi se, uvijek se krivio ili se krivi neko sa strane, pođmetalo se ili se podmeće spoljnjem faktoru za sve naše neuspjehe. Ko je to, prije svega, zahtijevao da se o krampovima i prugama pjeva onako i na onaj način? Gdje se to insistiralo da treba udariti na jednu te istu žicu — onako dosadno i onako monotono? Ko je to bio za jedan glas i jednu notu? Ako je tako, treba omda reći, treba imenovati, precizirati. A nije tako, Stvar je budimo 'skreni prvenstveno u nama samima, u našim poetskim defektima, u olakom prilaženju materiji, u lažnoj inspiraciji; stvar je u savjesnom ili nesavjesnom odnosu prema literafuri i prema čitaocu, u stepenu odgovornosti, u dosljednosti i karakternosti stvaraoca. Ne, zaista, nema smisla podmetati kukavičja jaja. Nema smisla bježati od onoga što smo sami činili — mnogi od onih koji še danas bacaju kamenom na dojučerašnje »nezdravo stanje«. Da ]i i oni, možda, nijesu u &«imaciji da i sami budu kamenovani? ..,
Ali ja sam htio o drugom.
Vrijeme je napeto, zgusnuto elektricitetom. Živimo u temperaturi prikrivenog rata, u oscilacijama varvar-– ske hajke kojoj nema ravne, pod bljuskom inkvizitorskih kletvii beskrupuloznog postupka; živimo raspeti izme> đu onoga što bismo htjeli i što kroz gigantske teškoće i patnje ipak postižemo, i onoga što nam nameću i podmeću oni koji bi đa nam otmu z0ru — pozivajući se cinički na neko »osveštano pravo«, paleći u ime nečega, rušeći u ime nečije. I nema tu moštova Vode su nepromostive, Samo
je sigurno: dahije i siledžije dočekaće svoje Adakale, kao i one davnašnje, nekad. Ali prije toga su patnje i krv ova na granicama našim; i užasna pustoš širom neđužne Koreje i možda još neke druge Koreje; prije toga su klevete i »podvizi« podivljalih ubica, prije toga je ova nečasna hajka zasoljena (i presoljena!) džinovskim olagivanjima — i s lijeva i s desna. I Rim i Moskva. Čekić i nakovanj. Jer ovo nije mir. Neprijatelj je ogroman, bezobziran, okrutan. I ne miruje, I Dlete.,
No ima u nama ponoša, i časti, i muškosti. Eto — graničari: Prva naša borbena linija, Zar njihovi podvizi ne uzbuđuju? Padaju, a misle na, đomovinu, vjeruju u domovimu;, otimaju se iz gangsterskih ralja neustrašivo sftremeći svojoj zemlii gdje je sloboda — ona prava, jedina. Prve pucnjeve dočekuju njihove grudi, njihova krv sve jače obilježava crtu preko koje neprijatelj ne može danas dalje. Smrt čeka na svakom metru, iza svakog grmena, iz svake sjenke — ne, nije to golub mira šta pada ofud, s one strane naših granica. To je govor ratnih huškača, to je jedan od vidova rata. Zaista:
Graničari su na položaju. Bore se. Ginu. A ko o njima piše? Dosad jedino Isidora Sekulić. Zar njihovi podvizi ne uzbuđuju ostale pisce, zar njihov heroizam nije jedna divna poema o slobodi, o bezmjernoj a tihoj ljubavi prema domovini? Zar ne zasluŽuju makar i nekoliko potresnih, ljudskih — ne kampanjskih! — redaka pisca koji iz dana u dam sluša o njihovom samoprijegoru — pjesmu neku, poemu? I zar bi to bila »porudžbina«? „Nedostojna? Efemerna?
Sjetimo se samo Jakšićeve »Straže« ili »Karaule na Vučjoj Poljani«. Stoje one i danas, čvrsto stoje — privlačne i za ljubitelje »vječnog« u literaturi.
Zašto književnik ćuti o tome?
Ovo je rat, ovo je neprekidna borba. Nema, bogme, nikakvog razloga našem uljuškivanju i »ćijućikanju«, U minulom ratu pjesnik je bio dužan đa sudjeluje i perom i puškom — zašto ne i danas? A ima tendencija i shvatanja da treba okrenuti leđa »svakodnevnicama«, tzv. »dnevnom«, »aktuelnom«, da se treba hvatati »trajnih« tema, da se treba okrenuti prven-
stveno sebi i za sobom mutiti bistru izvorsku vodu. Razumije se, i sebi. Ali i svemu ostalom — sveukupnoj sbvarnosti koja je i te kako nametljiva. Dati je svakako, I sa raznih gledišta, s više strana, u različitim vidovima, raznovrsnim književnim sredstvima, potencijalom, Za dobrog pisca nema, na kraju krajeva, minornih tema i motiva: u rukama Vuka Mandđušića svaka je puška ubojita!... Jeste, ubojitosti nam treba, prodornosti, udarnosti. Jer je i vrijeme ubojito, jer još u svijetu ima mračnih sila koje bi đa poklope sve što vrijedi u životu čovjeka, da naš vrate u diluvijalna stanja. Živimo nad ekrazitom. Dug je pjesnika, književnika, da iskreno i pošteno govori narodu, da je ispred njega, da ga snagom prave poetske riječi bodri i diže— Na ga ne ostavlja bježeći sa poprišta, bježeći u formalističke igrarije pa i u solipsizam. Danas više nego ikađa prije...
| i \
PRIMERAK 8 dinara
|
sanskog seljaka koga prožđire okupi cija nemilice satirući njegovu mlz- | dost. a U prvim pripovetkama javlja se kod Kočića i tendencija da dublje uđe u. psihologiju seljaka, On daje lik se ljaka koji se izmučio u ropstvu, pri tajio svoju pravu prirodu, oružao &/. takvom rečju i takvim đuhom koji ma nije lako pogoditi pravi smisao., Prosijava životna mudrost iz njega, a, izgleda da ne zna dve unakrst, đa je zarastao u divljini primitivnosti. Bije? iz njega žjilava ofpornost i vitalnos' a na oko izgleda skrhan, pokoran kak, da će da temena pred mišlju uče di čoveka, a u isto vreme fu misao kači i da ismejava. Čitavi kompleksi su tu, u lukavosti, prepređenosti, šeretstvu,. ropskom prividu kojim se domišljeno zaklanja. neprobojna samostalnost , duha. ja Zahvatajući sve dublje u život bo: s sanskog sela, u psihologiju bosanskoav. seljaka, a inspirisan oslobodilačkiuž težnjama naroda u Bosni, noseći D* Hi govu bunu protiv ropstva u sebiiji«* svojoj veri i u svojim idealima, amisa/ gao je izdvajati onaj jedinstveni'zir" , seljaka u našoj književnosti, lik DaDru vida Štrpca. Iako je pošao s pobunje“ ničkom tendencijom da izobliči austrisku okupaciju kao neman koja proždire život i imovinu bosanskog seljaka i da u Davidu Štrpcu najavi | glasonošu potmulog ustanka u seljačkim redovima, njegov Strbac u Kkmii-= ževnoj realizaciji mije Rongstrulkcoija, nije simbol. On je živ čovek. On je mnogostran u svojoj psihologiji i u svome karakteru. Njegovo pretvaranje, u austriskom sudu je veoma invenftivno delo žive inteligencije, planinske bistrine, dovitljivosti duha koji je natučen Životnim islkmusibvom ·#ispečemim | na multama ropstva, lulkavosii koja je | životna mudrost, sva u opreznosti, u | pronicljivim procenama težine svake \ i reči koja se izgovara i koja se čuje. | Njegova utvarana poniznost bije zase- | dama pobunjenog duha koji izručuje neprijatelju u lice majžešće pomruge,
of \ |]
“rjegOVO Uulvamanje DTrOSUOLIIN/OJP ae, r
da se vidi da je on mmoge misli prokuvao u sebi i da ga nikakva sila, ma. kako naomužana moćnim znamjima na tanak led me može nawesti.
Reč Davida Štrpca je veliko oružje njegova duha. Ona slika Kudčicom ži«vota. Ona slika i njegovu muku, njegove patinje i stradanja, no ona slika i opštu situaciju bosanskog sela pod okupacijom i samu okupaciju. David Štrbac govori na sudu jezikom i rečnikom bosansko seljaštva, rečnikom koji je pun sakupljenog gnjeva, protesta i jada, a u isto vreme osvetnič-= kog, britko oštroumnog humora,
Kočić uvodi 190) godine u svoju i jedam pripovedački motiv koji Će KN stati omiljen. To je motiv o Simeunu Đak i njegovim pustolovinama. U obradi OVO, motiva ispoljila se opet tendencija retra Kočića da što dublje prodre u lil čovelća \ iz naroda, svoga zemljaka, u njegovu pSsi~ \ hologiju i njegove svojstvenosti, i tu je opet dolazilo do „izraza, bodar i slikovVa duh Petra Kočlića, crpljen sa narodnog izvora u jarkim lokalnim bojama u kojima je lik Simeona Đaka dobio u živosti, sočnosti i bujnom koloritu. Simeon Đajc je dovođen u vezu sa Tartarenomi Taraskon= com, zbog rasipne mašte, zbog hiperbomih ~” priča o podvizima koji su takvi kao da ih „je narodna poezija ispevala kada je pevala o Kraljeviću Marku tako da izgledaju | u ustima Simeuna Đaka mneverova~ni A ) on ih prikazuje živo i sugestivno, sa ža- | rom i nasiadom da mogu opsemiti i osta-– ! viti utisak kao da se nešto zbilja od toga dogodjic, Simeun Đak priča o svojim pod= vizima, svojim megdate na uz rakiju koju neprestano lije u sebe, sočnim jezikom epskog karaktera, stilom narodme poezije, slikajući svoje pustolovine bogatstvom mašte onog darovitog usmemog pripoveđača za koga se kaže »kiti li kiti«. Ocrtava se u njegovim pričama lik robustnog goršfačkog delije pustaije, stihije jake kmwvi sg može u času planuti i Čuda i polkor a: činiti, Simeun Dak kao da hoće uvek da | izživi narodnu poeziju, kao da hoće da živi u stvamuosti njenom maštom.
David Štrac je vcliki u svojoj slobo- J darskoj buni protiv ropstva i velika su i njegova bojna sredstva satire, oruđa đuhh i reči, oruđa pretvaranja ı glume kojima se služi u pobuni. Iz jika Davida Strpdća izbija i ponos Petra Kočića da primitivni “' bosanski kmet može nadmudriti učene tu= đine, izbija njegova velika vera u snage '\. naroda. Ova ljubav prema čoveku iz ma» ~” roda i divljenje prema njegovim darovima preneti su i u stvaramje lika Simeuna Đaka koji nije uzdignut do one istoriske visine do koje se uzvinuo u svojoj pobuni David Štrbac, već je više lokalan i folklo= ran, skrojen u narodnom humoru i na rodnim legendama, ali takode živopisan, duhovito koncipiran u tvrđokornoj imđiv dualnosti iz koje izbija stihijska snaga Č veka koji se pekao ma mnogim vatrar ropstva, a glavu nije dao ropstvu.
Još jeđan karakter, neposredno uzet života, iz zabiti planinskog sela, sa 7 onim elementima stihijnosti koji silovito. u primitivnom čoveku, dao je Kočić u svojoj prozi u liku Mračajsk prote. Izvajao jc jedam osobemjački karaster, marcijalan u onome što je u njemu drevno starinsko, arhaično, sačuvano od uticaja savrememopg mu Života jednoi konselcvenftnom mizantropskom TODVRoidbija: Mračajski prota je sav nalostrešem, nepoverljiv, podivljao u samoći i u zloći prema čoveku, On je ođ onih svojeglavih, pustoglavih, prekih ljudi kova Bimeuna Đaka. Svi mračni doživljaji među Kojima ima i tragičnih iz ropstva pod Turcima kada je trpeo 1 zverska mučenja, nakupili su se u njegovoj duši i zauvek je zatrovali u odnosu prema čoveku, Njegov lik je u pri čanju Petra Kočića veoma živ, realan, mar– kantnih slikovitih ovwta, dat u pitores njegovih ljutih, goropadnih, odbojnih reči, njegovog nepristupačnog, prgayog i reskog temperamenta. Kočić je otstupio cd slika= nia svoieplavih i svojevoljnih priroda kada ig Y-jstobio *mallstičkni Qqbrodi Kkavoktera Jura Paligrapa. Suprotno zmijanjskim slobodnini, nezavisnim piavnmo, suprotno neukrotivim likovimas. Kočičevmn prozn, lovima koji nm Mod?nsa epsku dresuru, u lkt Judeja PWWYGiO a. a ma 00 ;
”"