Књижевне новине
avremeni engleski pesnik ame-
rikanskog porekla '". S. Eliot
smatran je od mnogih kritičara | kao najveći anglo-američki snik, pa i kao najveći pesnik daašnjice, utoliko pre što je vođeća fezda ruske poezije, Boris Pasternak, le Ždanovljevog edikta, prestao du etli na nebu vrhovne poezije. Eliot dobio Nobelovu nagradu za poeziju, Engleska mu je podarila kao svome 'odećem piscu (jer se Eliot nastanio ı Engleskoj, da produži i spoljnim Pvotom tradiciju svojih pređaka i da e neraskidno utka u engleska zbivanja) — svoje najveće odlikovanje, Or-
.:“
den za zaslugu. Delo Eliotovo nije sa-
Pesničko delo
_»Najveći pesnik našega doba« T, S. " Eliot potiče, nesumnjivo, iz francuske ___f»čiste poezije« | sličnih francuskih po| “ kreta. U Francuskoj se pre dužeg vremena pojavio moćni pokret da umot| nost oslobođi ođ Mhalupa i klišea, Te_} žilo se, svesno i nesvesno, »suštinsko| me« u svakom području: poezija da | bude dublje poetična, pozorište pozo„Mwrišnije, slikarstvo slikarskije, Ove teje dobijaju najvećeg zamaha wu | Bergsonovoj filozofiji, koja treperi od | žudnje za »životom« — vazda i na { svakom mestu, i koja se užasava mrt/ vila što ga donose kalupi, Međutim, akađemska umetnost bila je sasvim osvojila škole i čovečanstvo proseč\mim ulkalupljenim merilima. „Ta su merila nesumnjivo, imala i svojih vreimućstava, jer se naga suština ne biaje tako lako, i uopšte; napori da filr: do nje đođe po svaku cenu često »VYeadaju jalovi i preobražavaju žuđeni “ot u čitav niz proizvoljnosti, koje {80 nm mahove ,i gore od samih proa kušanih kalupa, gđe bar uvek ima nešto preostale životne bitnosti, makar
i nakažene i samo olako uočene.
U francuskoj poeziji, dobrim delom, težnja za »čistijim« izrazom i spontanijim »dubinskim« doživliajem dolazi i ođ istrošenosti i zvaničnosti samo–ga izražajnoga sredstva, jezika, koji se isuviše ukalupio, izgubio sočnost i izrazite akcente. Slična je kriza i u engleskom jeziku, ali u mnogo manjoj
_ meri. Veliki filolozi vazda proriču, kao | zloslutni gavrani iz srednjovekovnih _ _"balađa, neizbežnu »dekadđenciju« istro___Šenih književnih jezika, i poređ svih pokušaja »osveženia«. TI T. S. Eliot
vođen je s tim težnjama za najdubljom poezijom, i s tim strahom od - jezičke iskrunjemosti. On sprovođi | svoju reformu u engleskoj jezičkoj _ _stihiji, ne povođeći se slepo za Francuzima, Već osluškujući životna po"| avhtavanja svog rođenog jezika, čiji su i. akcenfi i sintaksa, i đuboki koreni, toliko različiti ođ francuskih, Da bi do svega toga došao, Eliot usvaja celu celecatu englesku književnost kao svoju radnu sirovinu: on se koristi
·'svim ranijim pesnicima i književnim
tekstovima, ne samo kad prodire u
dubine jezičkog osećaja već i kao nečim što odgovara ogromnom, plodnom
“eksperimentu čitave nacije. Taj eks-
periment ne sme odbaciti veze, 8spojeve, ritmove, aluzije, trepete; sve to
+ nije slučajno; do svega se dolazilo i
došlo uz mnogo napora, koji je često ostvarivao obrasce izvanredno prikladne za englesku jezičku stihiju.
"Tnakođe i sam svoj sopstveni život i
{ fr } Pi
?
doživliaje Eliot smatra samo kao si- .
rovinu za uobličavanje, ij, on ne opisuje podrobno tok svojih čustava i doživljaja, već ih nagoveštava, od „potrebe do potrebe, od slučaja do slučajn. Ogroman rađ dakle: unošenje u stihiju rođenoga jozika, slutnje, eksperimenti, ali uz budna oslušicivanja književnog izraza Mhroz vekove. A ta se buđdnoća međutim ne odnosi islliučivo na rođeni jezik pesnikov i na Život pesnikov, ona se proteže i na svu veliku poeziju čovečanstva, pa i na viđenja i izrazne trepete pračovečanstva i pračoveka (koji je, i u nama, a ne samo kod divljaka i raznih urođenika) — na sve ono o čemu govore annliličari, naročito Jung, istoričari kultova i antropolozi (naročito Trezer i savremeni Hnglezi i Amerianci). ~ Kao i najveći savremeni istoričar Tmojnbi (Toynbee) i Eliot vidi ponajmoćniju sintezu prastarih mitova ljudskih i vidovitih trepeta — u hrišćanstvu. Eliot ide i dalje i vidi ih u dogmatičkom katolicizmu, — pa ho"će u ime najveće kulture da nam | nametne zastarele dogme istoriskom katolicizma, Tu nam je teško da po·đemo za njim, jer nam se neodoljivo "postavlja ovo pitanje: ako je, recimo "gatolicizam usvojio i preobra?io mi_ iove Egipta, kultove Indije i tolike prastare ljudske pesničke prodore u "živu stvarnost, — po čemu da se m! danas zadržimo na njemu, zar i on _mije samo jedna etapa u toj velikoj
A E:
DELO T. S. EL
,, · Njegova postignuća, njegovi probiemi, njegova borba protiv dekadencije
sintezi? Jednom reči: po čemu da katolicizam bude data poslednja · reč sinteze? Jer u sintaksu hoće da uđe i mora da uđe: i današnja nauka, i današnja logistika i Anštajn i NilBor, i Vejl i svi ostali koji ne mogu da se snađu i slože sa katoličkim dopmama, često i pregrube antropomo) · fne vrste. Ali i Eliot ,kao i Klodel, kavu
(Crtež Džumhura) TT. 8. Kliot
i Emanuel] Munje u Francuskoj, hoće da nas vrate katolicizmu, da bismo sačuvali dosadašnju kulturu. Čak i Romen Rolan, u potlednjim godinama svoga života (kao što se vidi iz uzbudljive prepiske sa Lujom Žijeom) vratio se katoličkom nadahnuću svoje mlađostli. Razumljivo je da je Eliot našao mnoge pesničke potstreke, jer nije malo nasleđe Dantea i svetoga Tranje, i Tome Akvinskog, svetoga Tuana ođ Krsta, i skolastike, i BodJera. Ali, po našem ubeđenju, inspiracije tu dođuše ima — nju je našao i Lorka — samo je ona nespojiva sa današnjim prozrenjima nauke.“ Kao pesnička inspiracija, pak, katolicizam i dalje ostaje moćan, i to ne toliko usled svojih sopstvenih izvornih sokova, koliko od nagomilanih i prevrelih sokova bezbrojnih pesničkih vekova koje je uneo u se: misaonosti Platonove, uzruja Plotinovog, proniknučća Aristotelovih, i tako dalje i tako dalje.
Kritičko delo
Kritičko delo T. S. Eliota teži da objasni njegove rukovodne ideje, uglavnom da istakne potrebu pesnika i književnika u »integralnom« pravcu, tj. da pesnik i pravi čovek mora u sebi da spoji i ostvari sintezu dosadašnjeg velikog književnog izraza svih vokova. Čim se književnik ne drži velike književne tradicije čovečanstva. on, po Eliotu, zastrani: a stranputice plitkog individualizma ne samo što su izlišne i jalove i što ne vode nikuda, one su i škodljive — veli on — za čovečanstvo našega doba,
Kritičko delo Eliota izvanredno je, po snazi izraza, po obaveštenosti, budnosti, zrelini obuhvata. Ali i tu Rlliot pre svega, smatra da je jedini spas u čisto katoličkoj sintezi ljudskih vrednosti. To smatra i Munje, i Klodel, i Morijak i Bemanos, i toliki drugi. sa kojima ne možemo ići istim putem. Ali američka i engleska javnost ide za Mliotom sve do roči »integral«, a razilazi se sa njimez~kod prideva »katolički« — tj, ona ne misli da je Mliotovo rešenje do kvaja obavezno za ljude drugih vera, ili za bezvernika. Svi oni usvajaju ideal Klioiovog književnog sveobuhvata, ali se, naravno, ne slažu s njim da je baš katolicizam obuhvatio sve ljudske i sveljudsko, i još za sva vremena.
Drnme MHiotove sličnoga su pravca. Stihovi u njima najvećma liče na zrele pesničko-snovne plodove iz Šekspirove »PBure«, ali i tu, kao i svima MEliotovim delima, dolazi i najnoviji govorni jezik do svog punhoB prava.
Ideja dekadencilte
Eliot, uglavnom, smatra da je današnji svet dekadentan, jer,se ne drži »integrala« ljudskih vrednosti, koji Eliot nalazi u katolicizmu. Tako su »pusti i prazni«, kod njega. bezbrojni intelekiualci, proleso?!, slručnjaci, koji nisu kadri da ostvare sobom i u sebi: veliki duhovni integral .
1 sad bih hteo nešto da naglasim što je preko potrebno: Bliot nije pesnik dekadencije (tj. da u njoj uživa), on je, kao pesnik, baš protivnik dekadencije (kako je on shvata). Setimo se malo, kako se taj pojam pojavljuje u istoriji Rknjiževnosti. Kpopela, taj napitak junaka i za junake, gotovo
(Rad Đorđa Popovića)
vazda smatra da je sadašnje vreme palo, srozalo se „rasulo se. Ona nas vraća u junačku prošlost, u zlatno doba herojstva, Starina Nestor, u »Ilijađi«, sa prezirom dovikuje ahajskinm herojima: da oni nisu ništa prema njegovim vršnjacima, prema ranijem svetu polubogova, nadljudi i divjunaka, Taj:je stav i u »Gilgamešu«, i u ogipatskim skaskama i u francuskim poemama o Rolanu i o Šarlemanju, i gde sve ne. Svi mi, koji smo prošli kroz balkanski i prvi svetski rat, zna- • mo da je naš blagočestivi i prostosrdačni epski vojnik tražio obrasce za svoje div-junaštvo u primerima iz srpske drevnosti. »Miloš baca u nesvijest ljude«. Da ne produžujemo kroz lJavirinte istraživanja, kroz Viktora Berara i Žozefa Bedjea, kroz Island i »Kalevalu«; ta mi smo semi to doživeli Dakle, u epopeji je dekadencija preistavljena kao teška boljka naših đana tj. epski se osećaj buni protivu nje. Ali, kad uzmemo u obzir da su i ogromni, genijalni umetnici, kao Evripid, kao Betoven, kno Vagner, kao Sezan, kao bezbroj revolucionara, vazda shvatani od svojih savremenika, (upoređeni sa starijim ustaljenim akađemizmom), kao dekadenti — ne zaboravimo, ipak, ni za časak, đa su baš ti dotični »dekadenti« uvek hteli da »spasu« svoju umetnost od »rasula«. Tako, da je borba protiv dakedancije sa obe strane: i kod onih koji ruše novatore u ime prokušanog starog, i kod novatora koji plamte u ime večnih vrednosti, želeći da {h spasu od prelaznih, bljutavih, otužnih, mrtvačkih kalupa.
Ukratko rečeno, patetika MEliotovih pokušaja sastoji se u tome što on ratuje protivu dekadencije, isto onako kao i oni koji u njemu vide baš oličenje rasula, raspa, Taj proročki stav daje mu snage. Te tako, snagom proročkog prozrenja, Pliot utiče i na one ljude kojima njegova sinteza izgleda istina uzbudljiva, ali preuska, i vremenski preživela. Oni bi hteli, ti takvi čitaoci, nekog »super-MEliota«, nekog Eliota iznad Eliotovih nedoumica, iznad Eliotovog kobnog straha od var-
varstva, — koji ga baca u ledeni zagrljaj katoličkih đogmi. Kritike
Eliot je imao da izdrži kritiku sa svih slirana. Do svoje slave dolazio je veoma lagano. Kritika je postajala utoliko žešća — ukoliko se Eliot pretvarao u neku vrstu mitske ličnosti. Kritičari mu ne osporavaju da je značajan pesnik. Ali mu mnogi odđriču rang prvoga i najznačajnijeg Dpesnika današnjice. Napadaju ga zbog njegove hermetičnosti. Napadaju ga zbog političke reakcionarnosti (nadahnut idejama nemačkoga pesnika, mislioca i romansijera Hermana Hesea, Eliot vidi u sadašnjoj Rusiji samo haos duševni i duhovni). Napadaju
KNJIŽEVNEINOVINE·
LN
IOT1
ga zbog njegovog teškog, na mabeve i krajnje zamršeno8 stiha, kome on priđaje i suviše raznolikih značenja. (U prozi Eliot je kristalno jasan, kao i Valeri). Čitati Eliotove stihove po neki put je isto tako leško kao i čitati »unutrašnje dijaloge« Džemsa Džojsn. A ipak: ti su stihovi tečni i fluidni Napadaju ga zbog njegova »kolokvijalizma« (neumerene upotrebe familijarnih, sočnih, pomodnih, čak i »frajerskih« izraza, i to onde gde fo niko ne bi očekivao: u samome guslišu me tafizičkih aluzija, kao što je to činio Platon). Napadaju ga zbog njegove svesne i namerne udaljenosti od »stvarnog žŽivola« (inkozvano »begslvo« — escape), Napadaju ga zbog njegove teorije o »gotovome delu«. Po toj teoriji (slično Valeriju) gotovi, napisani stihovi ne znače više ono što je pisac hteo, već nešto sasvim novo: ono što je pisac postigao, »ono što nanizane reči za vas znače«. Napadaju ga zbog njegove »osnovne zabluđe« da se pesnik može uzdići izvan vremena, On misli da se stvari mogu i moraju posmatrati izvan njihove istorijske povezanosti i perspektive. Eliot uporno izjavljuje svakom prilikom: da pravi istorijski smišao tera čoveka da ne piše samo za svoju rođenu generaciju (koju nosi u srži kostiju) već da piše sa osećanjem: da »celokupna evropska književnost od Homera »pa nadalje... postoji istovremepo i šačinjava poredak jednodobnosti.« E
Kritičari i teoretičari sa kranje levice (ali ne svi) vide u Eliotu pesnika koji na izvanredno sugestivan na čin brani kapitalizam i imperijalizam dokazujući do promuklosti da nema poezije i umetnosti bez »elite« koju je još stari prareakcionar (i najveći stilista čovečanstva) Platon, u svojoj »Politeji« istakao kao protivutežu prostome puku. Po tim kritičarima Rjot služi kapitalizmu u onom duhu koji je Lukač izobličio na konferen= ciji u Vroclavu: »za buržoaziju je pitanje opstanka da u intelektualcima uništi sposobnost da se orijentišu u socijalnoj i političkoj analizi«. Eliot, dakle, dezorijentiše intelektualce, zavodi ih na bespuća,
Kao što se viđi oprečne kritike ima i na pretek, Ona međutim ne ruši Eliota kao književnu veličinu našega doba, i kao plodnu temu za borbenu izmenu misli, ona samo hoće da mu određi granice i obrise, da ga sveđe u pregledne oblike i kalupe, dok je sva Pliotova doktrina u tome: da je veliki pesnik današnjice u vezi sa čitavom evropskom književnošću od Homera na ovamo ,i prema tome neshvatljiv na olake obrasce, čak šta više i na bilo kakve obrasce: on je sam život i životvoreni nastavak celokupne poezije čovečanstva. Nasuprot ovom idealu najmlađi američki ji engleskki pesnici traže isključivu vezu sa današnjicom, gotovo i bez ikakva osvrta na prošlost,
VLATKO PAVLETIĆ
_ jal
bijesni nit znamo
i ne čujemo . ' M urlik vuka,
hitrost sanki
Moto
i radost i muka. More, rodno more, zipka praotaca.
uz zvuk praporaca. More nam je n život — \
-OS.P PAVICIĆ
onelaj — presretne me djed na (5 kućnim vratima — kome je
mekše: Ličaninu kad se umo-
ran izvali na zemlju i stavi pod glavu kladu, ili gospodinu na mekanom perju u krevetu?
Poznam već ta njegova pitanja, u njima se obično krije nekakva doskočica. Zato mu i ne odgovaram odmah, nego kušam puromsreti pitanje, ali se ničem ne domišljam.
— Pa zna se,,, Gospodinu na meianom penju! — odgovorim napokon. — Aha, uvijek ti pogodiš naopako!
Ma dedđ počuj Gapana, tamo pod šu-
pom... Istom prilegao na golu zeš mlju i već hrče u po bijela dana, da
se čitav krov nad njim trese, A. g8ospodin se navečer zavali u svoje jastuke, pa sfenji, prevrći se, progutaj čitavu
apoteku,.. dok ga jedva jedvice u
jedvine jade o ponoći ne obrva san...
Doista, iz šupe dopire hrkanje kao daleka grmijavima, Ondje je čas prije djedov rođak i vršujak Gapan prilepgao na zemlju, da malo odpočine.
Doputovao je sinoćnim vlakom iz Li-
ke... Baš smo sjeđili kod večere, kad
neko uđe | zastadđe neodlučno pred vratima. »Tko sj božji, ulazi!« Vrata se otvoriše, a mati preplašeno uzmi kne sa uzvikom: »Za ime božje!« Či·. tav ulaz zakrčila ljudima, ramena joj od vratnica do vralnica, morađe sagnuti glavu da uđe, Sijeđe brčine kao dvije brezove metle, razdrljena prsa sliče šikari ROTORI injem. Ispod crvene ličke kape prosuli se gusti čuperci sjedina. »Ajme, Gapane, sotonjače!« uzviknula baba sklapajući ruke od čuda, a djed i došljak prigrlili
O O
Zapist ız starine
se, izmijpšali brkove ljubeći se u lice i usta. Gapan od dragošti pridigao djeda za čitav pedali od zemlje... Na počinak raziđosmo se kasno. gotovo o ponoći. Gapan nije htio večerati — izišavši iz vlaka pojeo je svu zairu iz torbe — nego odmah udri u razgovor s djedom, Baba se tek pone'ad umješa zapitavši štogod ,a ja i mafi nijemo slušamo, gledajući u ma-– štanju tu čudnu, daleku Gapanovu i djedovu domaju, Liku. Pred mojim očima kao da promiču slike: golemi planinski hrbat Velebita s brlozima medvjeda i vukova, puste kamene vri· štine, raštrkana sela, zavijana zimskim snježnim nanosima, smelovima: kuće kamenjare s praznim konobama, izgladnjela djeca upalih obraza, što ne znaju drugog zalogaja osim malo varenike ili rijetke pire, a kruha od žitnog brašna nikad ni vidjela nisu...
— ..I eto, ove godine zagrdielo ioš gore nego lanjske... S proljeća ono malo usjeva ubi slana, što iza nje ostade, pojela ljetos plamenjača — i tako ti ja, moj Martine, upttih siekiru i pilu pa hajđe ovamo. Pisali naši ljudi da se tu, u Slavoniji, bolje živi i nerodne gođine, nego kod nas z8 rodne; pa ako zaradim do zime koju vreću kukuruznog brašna, nitko sret-
“niji od mene. Eh, dok mi sin nije zaglavio na radu u Americi, dalo se duati, slao je počešće, Ma ove zadnje dvije godine, otkad on pogibe, jedv3 progurasmo živi. Ostade na meni snaja & troje djece. i
— Bože moj, kako se to narod komeša po svijetu trbuhom za kruhom
MATA MILOSEVIĆ
“
BROJ 35
!
LUJ ŽUVE
srcem: Umreti u sjaju oreola, umrefi na bojnom polju, umreti dok još stvaralačka krivulja nije krenula naniže, dok dela ne žive samc u bledom sećanju, dok još nisi zaboravljen, nepotreban, odbačen. Tako je umro Žuve, Luj Žuve, direktor pozorišta, reditelj, glumac, profesor na pariskom konzervatoriju, savetnik u rancuskoj komediji, komander Legije časti i — »Veliki ambasador fran= cćuske kulture i francuskog duha«. Umro je kao Molijer, njegov Molijer: neočekivano, na poslu, u svome pozorištu, u brizi za svoje saradnike, Pariz je bio bolno zaprepašćen, Francuska je u žalosti, ceo kulturni svet je dirnut. Pored njegovog odra prošle su Ogromne mase Parižana u uzbuđenom ćutanju. Od pretsednika republike, iz raskošne palate Jelisejskih polja, do klošara sa senskih kejova, Stotine telegrama iz celoga sveta žurilo je da izraze svoje saosećanje francuskom pozorištu, francuskoj kulturi. francuskom narodu. Posmrtni
R semt Bh svih Ubnethnijća
Luj Žuve u lozi "Tartifa govori, komemoracije, svečana sahrana, sve počasti, koje jedna velika kulturna nacija ume da iskaže svojim izabranicima, ukazane su velikom mrtvom umetniku ŽBuveu, Tako je njegova smrt bila poslednji uspeh jednog života, koji je, reklo bi se, bio neprekinuti niz samih uspeha,
U svojoj osamnaestoj godini otišao je Žuve pozorištu. Trebalo je đa se posveti farmaciji, ali!l... Kao i tolika druga »ali«. Nekoliko godina lutanja po raznim pozorištima, nekoliko početničkih uspeha, san da buđe primljen na Konzervatorij. Tri puta konkuriše za prijem u tu najvišu glumačku školu Francuske. Sva tri puta propada. Žuve nema skladnu figuru, Žuve nema dobru dikciju, Žuve nema dovoljno talenta. Žuve će jednoga dana postati profesor na toj istoj školi. U leto 1913 Žak Kopo, reformator francuskog pozorišta, okuplja oko sebe mlađe entuzijaste: glumce, slikare, pisce, Mnogi od njih će docnije postati slavna imena francuske kulture. Stubovi novog, avangardističkog pozorišta su mladi daroviti glumci Šarl Dilen i Luj Žuve. Njih dvojica će postati i direktni naslednici umetničkih streml]ljenja Kopoa. Svoje dalje samostalne puteve građiće na slcupocenim iskustvima teatra Vie kolombie. Godine 1999 postavljen je Žuve za tehničkog direktora, reditelja i glumca pozorišta Šanzelize. Pored Žuvea, Pitoev. Pored njih čitav niz čuvenih imena. Veliki dani. Veliki uspesi. Onda 1925, u istom pozorištu, osniva sopstvenu trupu. Brižljivo odabira saradnike. Njihova imena će iz godine u godinu zajedno sa njegovim, postajati sve poznatija,sve čuvenija. Među njima su i Valantin Tesie i Pjer Renoar i Mišel Simon i Madlen Ozrej i Žan Pjer Omon i mnogi drugi, Docnije prelaz u teater Atene, Do smrti. .»Velika četvorica» stvaraju »DOZOrišni kartel«. Žuve, Pitoev, Dilen, Bati. Njih kritikuju, njih napadaju. Oni rađe, oni uspevaju. Za jednu deceniju
— uzdahnu matii, kad smo se dizali od stola. — Treba samo pogledati ovu našu ulicu: Primorci, Ličani, Talijani — ima čak i Madžara! A koliko je takvih ulica po Slavoniji! Jedni se komešaju, a drugi sjede na mjestu čitav život. Evo naših građana ovdje — ti su od pamtivjeka siti, debeli i u toplom. Po čijem je to redu i zakonu, ne znam...
— To {i ja mogu reći — dobaci djed — po njihovu ređu i zakonu, eto po čijem! U koga je mast, u njega je i vlast... Ima i u Lici takvih, koji čitav život sjede na mjestu. Ako si potreban, nekoji će ti i pomoći, dati novaca u zajam; vratit ćeš mu i doraditi za kamate... Ali to ti je, kao da si vragu zapisao dušu, nikad se više nećeš ishkopati. Nego ded napravi Gapanu ležaj!
— Odmah ću nabilti strunjaču perušinom. Samo se bojim da će vam biti prekratka! — nasmije se ona videći kako golemi Gapanov lik nadvisuje djeda za čitavu glavu...
Jutros zorom odveo je djed Gapana do breščića Vrtače, gdie će se ovaj zaposliti krčenjem panjeva, a zatim su sve do ručka pregledali djedovo »imanje«: dvorište, vrf, kuću, smočnicu, svinjac, komovu pod,šupom, punu preraznog alata. Gapan se svemu divi, zijeva od čuđenja:
— Martine, i sva ta vrtina da ic tvoja! Aj, pustog li kupusa!
— Moja, moja! — uživa djed. »Vr-
tina« — to je vrt od kojih dvjesta četvornih hvati. Jedna njegova pola izrovana je, krumpir i luk već su iskopani i spremljeni, a na drugoj poli vazrasle se teške glave kupusa i koelja, He, moj Gapane. trebao si doći kad sam vadio krumpir i luk iz ze» mlje, onda bi se imao čemu čudili' Krumpir — ne ću fi lagati — kao tikva a po deset ih izbaciš jednim za-
sva pariska pozorišta će se ugledati na njih. Čak i Francuska komedija. Svoj cilj su postigli: francusko pozorište korača novim putevima. Oni mogu da odu. I otišli su, Sa Žuveom i poslednji. (Bati još živ, ali povučen, u očekivanju da se spusti gvozdena zavesa).
Žuve je posedovao kristalno jasno osećanje za težnje i mogućnosti savremenog francuskog pozorišta. Teaterske tradicije, po njemu, nije trebalo rušiti, nego ih, tako reći, modernizovati. »Podmlađeni klasik« na zivali su ga. Svojom inteligencijom i izoštrenim osećanjem mere Žuve je uvek znao da nađe granicu novator= stva. Granicu do koje je savremeni gledalac mogao da dcpre. Tu granicu Žuve nije nikada prekoračio. Žuve je stvarao za publiku, ne za sebe. Uvek racionalan i u svojoj umetnosti, on je znao da pozorište zavisi od današnjice. Udaljiti se od savremenog gledaoca, od njegovog razumevanja, ići suviše napred značilo je, za Žuvea, udaljiti se od trajnog uspeha. Žuve je bio čovek uspeha, a uspeh obvezuje. Ali: Žuve nije išao nikada za publikom, On je bio jedan od »četvorice«& Dakle reformator. Žuve je znao da je pozorište živa umetnost, da ono ne može da se začauri u jednom pronađene forme, ma kako skladne one biJe. Znao je i da svako doba ima švoJe pozorište, Svoju umetnost uopšte,
Kao toliki drugi, Pitoev i Dilen i Bati, (sada i Žan Iauj Baro), često su svoje rediteljske ideje, pogotovu mizanscenske, stavljali ispred glumca, ispre dela. Žuve nikad, U dramskom delu Žuve je pre svega tražio istinu, životnu istinu. Tu istinu bi oblačio u uvek lepo ruho jedne poetske (ne | lirske), prečišćene, prefinjene, ali i zdrave umetnosti. Njegova zrela, i intelektualna umetnost imala je spretriost i nepogrešivost preciznog insirumenta. Ona je bila vredna poštovanja koje je povuđivala. Žuve se skoro nikađa ne vara u izboru dela, nikada u savremenoj koncepciji.
Odlike Žuvea reditelja bile su i odlike Žuvea glumca: Čistota stila, precizna dikcija, osećanje mere, utančani ukus, bodar duh, lako obojem smirenim cinizmom. Njegovim talentom dominirala je inteligencija i duh. Bio je tipičan francuski umetnik, Gledati teater Žuvea značilo je gledati savremeni francuski teater,
Uticaj Žuvea na francusku dramsku literaturu više je nego znatan. Žudno otikcriva, među mlađim piscima dramske talente. Ipak, izbor repertoara za sVO= je pozorište veoma ograničava. Ino= strana dela retko postavlja. Pisci koje je pretpostavljao: Žil Romen, Marsel Ašar i, naročito, Žirodu i Molijer. Žirodu savremeni pisac Žuveovog pOzorišta, Molijer njegov klasik. Molijer, uvek Molijer, Uvek nova, uvek smoeJa tumačenja. Ipak, ma kako smela, izvor im je samo u materijalu, koji besmrini komediograf pruža.
»Žuve! Žesdeset i tri godine života, preko četrdeset godina pozorišnog ra=da. a te godine treba račumati dvostroko, i koliko mesmanjene snage, koliko neumormme poduzetnosti! »Želeo. bih samo jedno: da u tim godinama posedujem isto toliko energije, isto toliko zanosa i ljubavi za posao«, rekao je Žan Luj Baro. Strast Žuvea, ljubav Žuvea, život Žuvea bilo je pozorište.
Poznati kreator uspelih filmskih uloga, Žuve nije voleo film. Filmom zarađuje novac za svoje pozorište, Dobro pozorište mnogo staje, malo donosi. Širom celog sveta pronosio je Žuve svoju visoku umetnost, umetnost pravog francuskog savremenog teatra, S pravom: »Ambasador francuske kulture«. Prijatelj , naše zemlje, kao mnogi francuski umetnici. Svesrdno je želeo da dođe k nama sa svojim pozorištem. U dva maha sprečile su ga razne okolnosti. Ovoga puta njegov dolazak na Kongres mira u Zagrebu sprečila je smrt.
kopom; luk još valjaniji, poneki kao dječja glava...
— Lažeš! — odsiječe kratko baba, koja ide za njim u stopu, ali Gapan ne mari za njezine. riječi, kao da ih nije ni čuo.
— Grom ti ga spržio... veliš, kao
tikva! I svu tu vrtinu da ređi ona šsa=”
ma, ta tvoja »Švabičina«?
— Valja reći, baš ona sama! TI sve to obavlja rano izjutra, počne čepr=kati po zemlji još prije svanuća, jer je prekodan zaposlena pranjem gospodarske rubine.
— Stetan li je tvoj Joso, kad se na nju namjeri! Gdje to reče da je on sada na carskim manevrima?
18 A, tamo negdje pri vragu... u Foči. To je dolje u Bosni, na Drini.
— Sreća ga pratila „neka se samo zdrav vrati. Ma zar su i sve ove kokoši tvoje, lisica ih odnijela!
Po vrtu i dvorištu irčkarala živad?: desetak ođraslih pilića i tri stare kokoši — one iste što su o Novoj godini ·prešle s nama u dvadeseto stoljeće, kako se jednom podrugnuo djed.
— Sve! — važno će djed glađeći br= kove, — Švabičina ih odhranila. 1 ono svinjče, što si ga vidio u oboru, na njezinoj je brizi. Evo ćeš se zgranuti, ma istina je: drži ga u redu kao da je kršteno čeljade! Pere ga i čisti sa> punom i četkom... Meni je to isprva bilo krivo, znao sam je i psovati, no kasnije vidjeh i sam: iako je svinjče — godi mu, napreduje!
— Oh, oh, kuga je neumorila!
~ Ne ću ti zatajiti — potiše će djed ~— imam na kuću još nešto duga i oma mi ga pomaže isplaćivati, zaradi podosta s pranjem gospodske rubine.., Samo pred njom ne spomin;ji taj dug, jer će se odmah sneveseliti Dugo se još Gapan čudio, aim“eWkao, sipao neke čudne letve od zadovoljstva i razdraganosti Napokon došlo vrijeme ručku, mati postavi na stol u dvorji-
i i i |
i