Књижевне новине
>
NRNNJ 35 MILAN BOGDANOVIĆ
NRJIĆR | PRIH
ı e
|H} (EI
(Miodrag Borisavljević: „VUKOVI“, Prosveta, 1951)
knjigu, oseti se najednom ve-
zan punom simpatijom za sa-
držaje koje je u njoj našao i za pisca koji mu ih je baš takve dao. Drugim rečima, čitalac i knjiga, ili, tačnije, čitalac i pisac postaju prijatelji. Mislim da je to pojava koja se sve ređe viđa, a koja je međutim znak najlepšeg odnosa koji se u literaturi, sa obe strane, i sa one koja je stvara i 8a one koja je prima, može uopšte uspostaviti. Pisac može da ima želju, i ona je sve češća, da čitaocu ne prilazi, već da ga sebi privuče, da na njega nelcako magnetski deluje, da mu se imponira višim stavom u kome se pred njime javlja. Takav način može, ali, razume se, i ne mora, da izazove respekt, divljenje, da podigne, pa i da afirmiše autoritet pisca, Ali to nesumnjivo ne smanjuje distancu između pisca i čitaoca, Naprotiv!
Između Knjige Miodraga Borisavljevića i onoga koji ju je uzeo u ruke da je u sebe unese, nema nijkakve distance. Ta distanca je, pre svega, izbrisana izvanrednom skromnošću kojom odiše svaka njena stranica, jednostavnošću do pune uprošćenosti u načinu kako je data, olsustvom nametljivoga efekta ili pretencioznog izraza ,tonom izvesne snishodljivosti koji, od prvih rečenica ,piscn i čitaoca stavlja u ravnopravni položaj, jednog uz drugog, kao ljude koji su se slučajno sreli i odmah jedan drugome s punim poverenjem pružili ruke. Ovu knjigu čitalac čita kao da sa piscem razgovara.
I to za čitaoca, od prve, određuje
K 'd čovek dočita ovu čestitu
· kvaliteb i meru same te knjige. To je
skromna knjiga, skromno data, ali čista, čestita, plemenita, ljudska u svakoj reči kojom je kazana, Čitalac oseća da mu pisac Svoje doživljaje priča.bezmalo kao sa nekim ustručavanjem, kao neko koji nosi u sšebi imperativ da nešto dobro kaže, ali istovremeno i potrebu đa se izvini što to mora da kaže. To je jedna od onih retkih knjiga u kojoj se pisac kao čovek sav sagledava, kao đa se u njoj preslikao. I kako je ljudski lik koji iz nje gleda topao i plemenit, to i njegova reč zagreva i biva zavoljena. I doista, ova knjiga se di voleti,
Jer ona i ne govori drugo do o stvarima koje zacelo treba i koje se moraju voleti. Ona govori o prirodi, o čoveku u prirodi i o čoveku prema čoveku. A govori neposredno, prosto, elemenfarno. Prirođa je tu priroda i čovek je tu čovek u onim stanjima koja se otkrivaju, ako bih tako smeo da kažem a da ne povređim skromnost ni pisca ni knjige, u nekim, doduše osnovnim ,ali nemenljivo moćnim oblicima frajanja i dejstvovanja, Ova priroda ovde i čovek koji. je svojim prisustvom zagreva nisu se mnogo metamorfozirali od đavnina do danas i nose, moglo bi se reći, neka doista iskonski utisnuta obeležja. Ali stanja koje se ovde daju i slikaju nisu za to ništa manje savremeno istinita.
To su stanja koja još u svima nama žive, i odnosi kojima se svi mi još uvek podvrgavamo, ali se ona OVde vide u čistim oblicima, bez zatrpavanja onim motivima kojima moderan čovek ta stanja i te odnose, iz prvobitne jednostavnosti, nužno, neizbežno i sve više pretvara u komplikacije i u komplekse. Ovde je čovek, kad je sam pred prirodom, njome odmah i široko obuhvaćen i njoj neodoljivo podvrgnut, sa nagonima da joj se divi, ali i đa je trpi, da se sa njom bori, da je savlađuje. A kad je čovek postavlien u odnos prema čoveku, on je odmah sav njemu i okrenut i sa njime povezan, kao da sleduje onim zakonima kojima su ljudi i stvarali svoja ljudska savezništva i sjediniavali sudbine, braneći ih, u zajednici, od drugih ljudskih skupova koji bi težili da ih naruše ili ponište,
Kroz sadržaje ove knjige Miodrag Borisavljević prati čoveka u stanju borbe sa drugim čovekom, koji je opasnost i, prema tome, neprijatelj, On ovde govori o čoveku u ratu i taj rat
je istoriski određen, i u vremenu i u prostoru, Miođrag Borisavljević daje ovde svoja zapažanja i neke svoje doživljaje iz Balkanskoga i Prvoga svetskog rata. Ali to nisu podaci koji bi osobeno i specifično karakterissli stanja i oblike u kojima su se ti ratovi javili, niti ih oni ma u kom vidu objašnjavaju, To su stanja i oblici koji prikazuju elementarne nagone i motive čoveka u borbi sa čovekomneprijateljem, osnovna prava čoveka koji je napadnut da mu se ona otmu. i koji ih brani divljom, iskonskom voljom. U prvim rečenicama, koje služe kao neka vrsta uvoda u ovu malu knjigu. sam pisac kaže da je njegova volja da se brani bivala sve veća ukoliko je neprijatelj imao više izgleda na uspeh, I kroz ia prosta, o: iskona neizmenjena osećanja i raspoloženja, da se brani svoj dom, da se brani svoje tle, da se brani svoja sloboda, ne govoreći određeno o tome, ne obiašnjavajući, ne analizirajući ih, bez refleksija. pisac otkriva ono vekovno i neumoljivo, nesavladljivo trajanje odbrane volje i našega čoveka, da svoje ne da i da sam, i uvek, ostane svoj, I baš se tako dokazuje i njcBgovo pravo da se bori i pravednost njegove borbe,
Isto to elementarno ljudsko probija i kroz odnose čoveka prema čoveku, u zajednici i povezanosti sudbine i borbe kojom se ona brani. Upravo je dirljivo sa koliko se prosto prečenih moliva, jednostavno datih podataka otkriva duboka. od vekova neraskidiva solidarnost čoveka sa čovekom u zajednici koja se sva suprotstavlja opasnosti poništenja. Sve su to mali, na oko sitni, i reklo bi se, sasvim obični podaci, toliko obični da: se čine beznačajnim, ali možđa baš, u toj jednostavnosti i iskonskoj istinitost i, i Ubedljivo rečiti. Ljubav za čoveka i brata, samilost za njega i njegovo stradanje, volja da se ljudi međusobno podrže i ohrabre, patnja koja se zajednički i u fakvom ohrabrivanju lakše podnosi, topla ljudska reč koja očvršćuje i amalgamiše odbranbenu volju drugoga, humor u najtežim i najkrvavijim trenucima, — sve su to sadržajne niti iz kojih su ove male priče, ove crtice, ove zabeleške istkane. A sve je to, ukupno, neodvojivo vezano sa prirođom u kojoj se ljudi bore, prožeto onim „osećanjem divljenja i straha, onog strahopošiovanja pred prirodom koje se u čoveku nikad ugasiti neće, i preko koga se i u savremenom čoveku otkriva njegov prastari predak.
Ustvari, priroda dominira u sadržaju ove knjige, Ona je vrhovna preokupacija piščeva. Pisac nju nosi u sebi, on je s njom nekako organski vezan, ona je njegova strast” Priroda ovde nije ni dekor, ni štafaža. Ona je gnezdo svakom njegovom sadržaju i, istovremeno, ona je u svakom ovom sadržaju sama njegova srž, Miodrag Borisavljević prirodu gleda iznutra, doživljuje je u zbivanju života u nioj i takvu je poznaje i razume sa ushićenjem pred njenim veličanstvenim olkrovenjima. Ona na njegn deluje nekako magijski. »Ponekad, tako, usred noći, probudi me neko unutrašnje uznemirenie. U sebi svetlo. Znam: to mesec sija napolju. Pomičem zavešu i seđam raj prozora...« »Nad snežnim poljem uzdigle se mrive konture stare hrastove šume, Nešfo divlje, meni tako blisko i prijateljsko, zapahnjuje me iz nje. Svet šume oživljava oko mene...« To iz pišca govori praiskonski lovac. Ali na hjega priroda deluje i onim svojim tajanstvom, koje je nekad u umetnosti na–zivano »čudom prirodđe«, i koje on za sebe još uvek kao takvo doživljuje.
Mto tako izgleda ova skromna, ali dobrotom ispunjena knjiga o čoveku i o prirodi. U vremenu kad literatura, u mnogim svojim skretanjima, teži da pobegne od ovakvih. elementarnih i bitnih sadržaja, ona odiše svežinom i, doista je jedno osveženje.
'KNJIŽEVNENNOVINE | = i GODIŠNJICE DVOJICE SRPSKIH REALISTA sj,
ODLIKE RFALIZMA DETRA KOČIĆA
elo Stevana Sremca
(Nastavak sa prve strane) Petronije iz pripovetke Čiča-Jordan već je zakoračio u red bezdušžno ciničnih karijerista koji će, samo malo docnije, biti izraziti nosioci birokratske kaste Rkorumpiranih, na mifo i svakovrsnu pljačku pohlepnih činovnika. Tu je Sremac dao kljce jedne socijalne bolesti Srbije.
Život vojvođanskog sela u Pop Ćiri i pop Spiri je ocrtan u socijalnim činiocima koje je Sremčeva blaga ironija i humoristička vedr'na vezala u nasmejanu anegdotsku celinu bez oštrih problema, ali krceatu realističkim podacima prvog reda, psihološkim detaljima trajne vrednosti i mnoštvom ličnosti koje proširuju
Stevan Sremac
opseg naše pripoveđačke proze. To se ne odnosi toliko na gurmanski samozadovoljne popove, čiji uski životni vidici ne izlaze iz jalovosti i neskrivenog egoizma, niti na njihove ambiciozne žene (kćeri su već tipičnije, jer je Jula pretstavnik narodnog prostosrdđačnog duha, a Melanija kaćiperka sa stPanim, štetnim vaspitanjem, kao Sterijina Jelica), koliko na izrazitosti frau-Gabrijele, seoske torokuše, Niće »beamtera« sa primitivističkim ponosom siromaha koji se sasvim neznatno podigao na socijalnoj lestvici, prepredenog dosetljivca crkvenjaka Arkadija. Uz njih, a iz drugih sredina, prvenstveno iz srbijanske palmnke, treba ubrojati Vukadina, arhivistu. bezobzirnog izrabljivača, plastičnu i živu kombinaciju haiduka i zelenaša; Sibina Sibinovića (iz pripovetke »Česna starina!...«), eksploatatora
koji svojim siromašnim kirajdžijama zbog neplaćene stanarine skida vrata i prozore sa stanova, junaka u rstovima i pijanicu u miru kapetana Marjana; one živopisne likove glumaca iz Pužšu.jučeg,dyuštva i dF,
Sremčeva satira, vođena pogrešnim vaspitanjem ujaka Jovana Đorđevića, crkvara i konzervativnog istorika, nije pogađala ni pogodila cili. Njom je Sremac platio tribut svome neshvatanju pokreta Svetozara „Markovića, kao što je svojim istoriskim pripovetkama Iz knjiga starostavnih odužio dug poštovanja legende u istoriji Ta satira Sremčeva u » Lim u· naciji« na selu. Maksimu Ecce homo!, delimično u Vukadinu, Zlom podaniku, Političkom mučeniku, u svima pripovetkama u kojima je jetka žaoka uprena protiv »novih ljudi«, kojima se, ipak, nema konkretno šta da prebaci, osim njihovog zanesenjaštva i preteranosti, nije primljena ni u vremenu kad je postala. Ni od publike ni od kritike. Ali je naša kritika uvek isključivo na nju mislila kad je govorila o Sremčevoj satiri, ba se uporno predviđalo da postoje i drugi, opravdaniji i napredniji vidovi njeni. Ma da je u nas već raspravlieno PDpitanje o uticaju Gogoljevu i man da toga uticaja ima, ipak satirička reč i slika Sremčeva nikad ne potresa onim gorkim zvukom gogoljevske optužbe, nego se zadržava na granici delikatnog i uzdržanog ironisanja. Takva. prijatna satira je u pripoveci Jeksik-adžija o svetkovanju bezbrojnih malih svetaca ili o vatrometima »koje opštinska vlast priređuje a danima koje Srbija tako često svenarodno slavi«, Oštrija je satira u već po menutoj Česnoj starini na političku tradiciju radikala: da se upisom u partiju brišu sve negativne osobine. Takvih žaoka ima i u dr ugim pripovetkama, One dostižu svoj najpuniji i umetnički najuverljiviji izraz u Vukadinu, koji je i bštra i dokumentovana kritika jednog društvenog sistema sa mnogim slabostima i ftrulostima
U današnjem trenutku prijatno je utvrditi da je popularnost Sremčeva kod najširih krugova čitalačke publike neumanjena. Već od pojave njegovih prvih dela Sremca je publika prihvatila kao prisno voljenog i dragog pisca, Preko pola stoleća ta popularnost ne poznaje oseke, To je pozitivno i za pisca i za našu današnju stvarnost čijoj kulturnoi sadržini stvaralaštvo Stevana Sremca, u sVOjim umetnički i životno najzrelijim rezultatima, daje značajan prilog,
Boško NOVAKOVIĆ
C/Aa obala
ada te slomi samoća
K i k zemlji prigne čama, nad obalu se, čovječe, tihu nadvini:
Široko nebo i krila
vidjet ćeš — u dubini,
\
i vidjet ćeš najbližeg sebi
sebe sama
Pa ako duh svoj
smiriš
nad izvrnutom slikom,
biti ćeš pod nebom
viši
| i sam u svakoj lokvi
od neba u svakoj kaljuži,
samome sebi najbliži...
O tome ne govori
nikad nikom
leci ek Say E a uparrow seal
SLOBODAN NOVAK
#0002002000200000202200200020002000000020000200220002%000400000%%4· 00 00200000000020022002220000000000020020020000000000000800000PO000020000000460002000020060%00%0%00200
štu punu zdjelu kupusa s mesom, a zatim donese veliki nenačeti kruh, jutros pečen. Korica mu rumena, ispucana, zamirisalo od njegn čitavo dvorište. — Svetoga mi Raka, Martine, je li to moguće! — izdrlji Gapan oči. Toliki krah vi poečete. pa još od pšenice.
— Jest. pečemo ga svaki četvrti dan! — kostruši se djed od ponosa. Kad je nužđa, primješa se i kukuruz-– nog brašna Dopola, ali ove godine neće biti nužde, pšenica rodila ,ima je kao pljeve. Već sam je pribavio jednu vreću bez po muke .a od zime ću još jednu.
Gapan ispružio glavu prema djedu i sluša bez daha kao dijete priču.
— Sad ne laže! — potvrđuje i baba. Nego ded se prihvatite Mupusa
Zdiela se časkom ispraznila Gapan progutao tri puna fanjura, a krub mota da mu sve zaušnjaci pucaju Mati se kradđom smijulii i neprestano ga nuđi Kad već on nije mogao đihati ad sitosti, obazre se na djeda'
— Martine, reci mi točno rada neće ovdje tako skoro ponestati?
— Ta bit će ga za desetak i viče godina! Vidio sj one puste šume po okolnim brđima, sve je to gradsko jl: vlastelnshko:; na svakom Mkraiu il: «e ruši šuma ili čiste krčevime od pa njeva A tko je za tai posao nego Li čanin Grad hoće do uvijek imu stalne šumske radnike na okupu. pa im daje jevtino zemlju na ofplatu. a iz šume bađavz građu za kuću Lani došlo desetak naših tamo od Bruvnu — eno ih već u svojim Wiućama sti na, sve su te kuće napola pletare. na pola brvnare. ama imaš hrv nad gla vom. ne pokrivaš se mehem Dogodi ne će se još bolie okučit:, knd se ma. lo okrpe radom.
— Vi, Ličani, kao da ste drukčij svijet, nego ovi naši doseljeni Primorci u ulici, — izgovori mati zami-
šljeno Vi se uvljek nekako iskopale iz nevolje, a oni ne znaju ništa drugo nego bježati u Ameriku.
— Ta. mani se, i naših je
puna Amerika! — odmakne baba,
— Varaš se, snajo — prihvati i djed kome se sasvim razvezao jezik, Ličanin zna šta je siromaštvo i glad. no svejedno ima kakvu-takvu njivicu kozu, pa i kravu, konjče... Odrastao je u šumi i gori, sjekira i 'Đila vazdan su mu u rukama; ama ono u Primorju nije već ni siromaštvo, nego još nešto gore: od mladosti ispijaju im snagu sunce i kamen, svuda pusta golet, iz kamena možeš dobiti samo iskru, a ne kukuruzno zrno. U moru ima hrane, ali ona je kao zec u šumi. lreba je uloviti Ne padne |i kiše. izgori ljudima utroba od žeđi, nemaju li koga da je vazdđan u potrazi za drvima po kršu. neće imati ni vatre ni ogjništa A djece u njih sve po desetak, jedno drugom do uha, znaš i sama. Koga nevolja natjera da se preseli s familijom u Slavoniju. dođu o-
vamo poli i bosi, desetak gladnih ušta... I sad, što! Primorac je nevješt šumskim rađovima, njemu daj rađa u kamenu ili na zemlji. Da im je odmah par jutara slavonske zemlje — oranice, vinograđić — pa da vidiš, što bi stvorili! 11 ne žale sebe u radu. A ovako, iz njihova rada drugi vuku korist. dok oni jednako gladuju kao i u Primorju. Što će onda, nego bilo kako skucaj novac za »šifkartu« pa u Ameriku, u ugljenokope .. Nije to, snajo, drukčiji svijet, nego ti je Primorac oduvijek jače pritisnut nevoljom, kao mlinskim kamenom. Evo ćeš me odmah razumjeti, Ako Ličanin dođe do boljeg zalogaja, on misli: »Neka sam gladovao, ali sad ću se nasititi do volie« — i udri po jelu. Dođe li Primorac do zalogaja, samo gleda u nj i sve uzdiše: »Što ću jadan: ako se najedem sad, o Božiću glađovat ćemo ja ij djeca«,.. I ne usuđuje se nimalo više prezalogajiti, a kamn li najesti se do sita. A kad osvanuo Božić. on i dieca svejedno gladni..
Gapan, koji je dotle kunjao, naglo digne glavu i pogleda oko sebe upnlienim očima. kao da se trgao od sna
— Kad je tako. Martine, kako sami Čuo od tebe. onda sam dobro učinio Neće m| unučad više gladovati , Os. lat će Ličana u Lici i bez nas — izveče polako „odsijecajući svaku riječ A sad ću malo prileći ondie u hla29717 pod šupom da olpočinem od puta
Raziđemo se svak na svoju strani rapan se istegao u šupi na golu zeiu, stavio pod glavu kladu i čas ka-. mije već je hrkao.
Predvečer, kad „smo se ja i mat! vratilj s rijeke. gdje je ona prala rublje, nađemo Gapana u dvorištu sa babom. Viču, smiju se i peckaju,
— I od tebe je vrag uzeo ušur, kao i od onoga mog prokletnjaka! — tobože će srdito baba, kad je ugledala nas.
Gapan se uzvrhio oko matere, skida joj korito s glave, mene bacio uvis kao loptu i dočekao na ruke. Sav je promijenjen: postao obijestan, razgovoran, jezik mu teče kao i djedu. Pristao uz mater, prati joi svaki korak — octo ga za nama | u kuhinju.
— Snajo, da progovorim s tobom riječ- -dvije: imam «nešto novaca, a Martin mi veli, da ćeš mi ga ti najbolje spremiti i pričuvati.
— Pa dobro, mogu.
On izvuče ispod košulje platnenu kesicu,
— HBvo, dobro mi to čuvaj. Reći ću ti istinu, i Martinu sam tek popodne rekao: prođadoh u Lici njivu i kuće-
ne bi mi više unučad tamo izdurala od gladi, radije ću prežaliti Liku nego njih. Ostadoše s materom kod odbine, dok se ja ovdje nekako smjostim Popodne sam bio s Martinom nb Gradskoj općini i sve ispade onako kako mi je govorio: dobiću jevtino komadić zemlje i besplatno građu. Suira će biti sve uređeno — ij sretna li mene, još prije zime slupat ću kolibu drvenjaru i dobaviti svoju famiiiju. Mati sa smješkom uzme kesicu.
— Pa zar ćete mi ostaviti tolike novce samo tako, bez potvrde i svjeđoka A da ih zatajim?
On iskrivi lice i pogleda je žmirkajući, kao da | dietetom.
— Ti. zatajiti! Hajde, ne govori štogod! Poznam ja tebe u dušu, makar te ne vidjeh do sinoć, Tj si poslenica, ima posla s obijesnim
grom te spržio. i Josip PAVIČIĆ
rak, hoću da se preselim. Ovu zimu | | • i
(Nastavak sa prve strane)
vlasti, satinično je ismejana podatljivost ropstvu, mrak tupoglavosti koja je tuđa planinskim penositim visinama,
U prozi Petra Kočića ocrtava se vr. lo izrazito njegova umoeinička snaga nzposrednog doživljavanja slvarnosti bosanskog sela i planinske prirode, slikovitosk u opisima štimunga seo. skog života i stihije u prirodi, Živo, ostroumno i duhovito „prodiranje u karakter i mentalitet seljaka čiji život poznaje u biti i kome je uvek prilazio da do kraja razotkrije njegovu psihologiju. A interesovala su ga ja. ke, plahe, silovite, stihije prirode sa· oslui h ljudi, ili pak one mudrijaške ko-
„jima je reč bremenita tragičnim živol-
nim iskustvima, Stihijs u prirodi i stihija u čoveku je jedan motiv koji je bio drag Petru Kočiću. Njegove ljubavne briče, izuzev »Tube« koja je
u stilu seoskih idila, pune su elemen-.
tarnnog temperamenta i elementarnih strasnih erupcija. Plahovite krvi nisu samo muškarci, to su i žene u prozi Petra Kočića, koje su takođe svojeglave, nepokorne i neukrotive. I kod muškaraca i kod žena u njegovoj prozi, u njihovim prirodama i međusobnim odnosima živi planina, njena vrletnost i snaga njene elemenfarnosti,
Seoske devojke prikaz.vao Je sa veliMom ljubavliu prema svežoj, zdravoj i krepkoj lepoii prirode, Sve su. RNB: jedre, bujho lcpole } NM , we u ljubavi,
Putenoast w Ć' Sima nije onakc nagonski sirova #80 u „prozi Ive ČĆipika. U m)oj su Čar. DpQoBžŽIJC osti Uus
đene u poeziju prirode, R Ženja ! adosti kađa bujaju, uvek su u sfilu Petra KRočića poletna, sveža, snažna, prožimaju se bujaniem same prirode i njenim nemirima. Koč ćeva Mrguda od: sa u blaninama bujne ice i plahe krvi, {akih, vrelih osećanja. Njena ljubav je neobuzđana, pla- nasla. N? ha krv pinne u prieodi razbukfalo i fu pszbu'talost Kočić opleu!le slična Bori Štahkoviću slobodno, neposredno sa
onom pocizneilom mladecast: koju oma U sebi nosi, Kočić dais liubnv i sudbine mladih ljudi na zolu u sk idu sa lepo„tama, nemirma i stihilamn planjnske pri-
rode, U pripoveci »Kroz maglu« došao je do snažnog izraza Voliki uniešnič
Petra Kočića da dočara dramaftije 1; skog života u dramatici prirode. stihija prirode u čoveku stapa se sa stihijom u prirodi i tada kada se u njemu razgori žar strasti i tada kada Fa trazdiru veliki bolovi i očsjanja. Susret sn lIzberumljenom od boia Mariškom u rail dat je u kratkim potezima snažno, poetski potre=sno. Potresna je slika njenog upadanja svg kojoj njeno ljud-
dublje u zokobnu maglu u iščezavanje impresionira dubokom skom tragikom.
Tragedija seljaka u stihijama prirode u planinama data je u Kočićevoj prozi s najviše umetničke snage u pripoveoji »Kroz mećavu«, U njoj je došla do najpunijeg izraza sinteza kvaliteta literarnog stvaranja Petra Kočića, sinteza odlika njegovog realizma i njegove poezije, U realistički motiv ove pripovetke uneto je i epsko sudbinsko vizionarstvo u duhu narodne poezije, koje daje pojedinim slikama, opisima rušenja moći i sile bogatstva na primer, velike dimenzije. Duboko ljudska tragedija došla je do potresne reži u opisima borbe deda i unuka sa sftihijama mećave. Kulminira teškom životnom dramom onaj momenat kad starac očajnički poziva u zaglušnoj stihiji vihoPa umuka koji je pao pod naletom mećave, Tu je duboko umetnički impresivno dosegnuta katastrofa ljudskog života i ispolinska snaga ljudskog srca. Moćno u slikovitosti i doživljenosti data je i zaviršna poenta ove ljudske tragedije u pobesneloj prirođi. Po intenzitetu dramatike, po veličini opisa stihije pnirođe, po dubini zahvata ljudskog života u tragici, ova pripovetka spada u umetnički najsnažnije u našoj književnosti. Kočić je u detinjstvu bio impresioniran »pometeničkim« i »ginjeničkim« grobovima koji su posejani u njegovim zavičajnim planinama. »Ginjenički« grobovi inspirisali su ga da napiše tragičku povest seoske bune »Vukov gaja. Seljaci ne daju delo svojih ruku tuđincu i goijm grudima suprotstavljaju se oružanoj sili. Seljaćka buna vihorno se diže u odbranu prava na zemlju, u zaštitu narodne muke i narod. nih tradicija. Mračan epitaf utiskuje sg na »#'njeničaim« grobovima kao epska tužšba: »Nemilosna tudinsku vuka jlicča i sasiječe sve i odnese u daleku zemlju, a ojađeno Zmijanje obavi se u tugu i žalost golemu", V io | nopolhkcrno Zmutjanje sa ljudima bpou ostalnim, ljurdin.a »svojim«, okupiralo je umetničicu maštu i srtće Petra Kočiča. U prozi »Zmijanje« 5 velikom ljubavlju i divljenjem, ocrtao ja lik žilavog, nesavliljivog, hrabrog i dovitljivog slobođarskog naroda, koji jie durašno. izdržao sve udarce ropstva ne pokorivši se sili, Kočić je sa velikim darom znao da uoči rezervoar narodne vitalnosti latentne snage koje narod u sebi nosi, onu njegovu sirovinu iz koje se kuie dul slobode i ustanka i u svojim književnim doelima je zahvatio neke bitne odlike macionalne individualnosti,
Elementarmu vitalnost ljiudi svoga krala opevao je i u pričici »Jablan«. U detetu, koje se s toplom, najprisnijom ljubavlju
pribilo uz svog bika, u njegovoj veri da Pe njegov bik nadbosti carskoga, u onoj „neizrečenoj slutnji da će na viteškom meg'danu puk srušiti moćnu carevinu, u ponosu maloga Luje, u trijumfu koji se ori zmijanskim planinama nad pobedom snage koja je izbila odozdo, iz puka. Dirljivu, svetu i veliku doživljajima prirode impresivnu u uzbuđenjiima dečleg seba | Veličini opisa borbe bikova, bričicu »Jablanma inspirisalo je Kočićevo buntovno rodo-
(Rad Marinka Benzona)
|
ljubivo srce, topla, izdašna ljuba ı svojoj zemlji, svoemoe zavičaju i -
7 Retko koji od naših pisaca”
* takvu umetničku snagu da doč
rodu, njen dah, njene stihije . je to umćo Petar Kočić. Planii u njegovim ljudima, u njihovim loženjima i u čitavom ambijć kome se odigrava njihova dram gove slike prirode su sveže, 1 čiste u izrazu, pročišćene Dpo probirom. On se srodio sa svoji ninama. Umeo je da dočara
dvamatiku atmosfere u kojoj vl besni prirode. No takođe je um, u poctskim slikama dočara i mi tične lepote planina i njihovih BR ža. Kočić je u svojoj prozi spaja) sklađivao prirodu sa raspoložen
čoveka. Neki put, je. i svoja e
live prirode. Icada je trebalo dati'* življaj tragike života, Kočić je oj vao mećavoe i magle, kada je da doživljaj. bujanja mladosti, njeg proza je bila puna sunca i sve?
_ prirode,
Kočić je u svome literarnom sh!
ralaštvu bio veran svome naro:i hrabro je ispoljio ovu vrlinu koju"
· istakao kod Jakšića, Živa, goruća ,
vremenost života naroda sa svo bitnim političkim i nacionalnim c
ma ušla je u njegova književna
Zmijanje koje mu je dalo moli za realističku sliku položaja sela fpoeziju prirode živi u njegovoj prč kao ognjište bune kmeta profiv TG stva. Literatara Petra Kočića je u bi aktivna, borbena, u odnosu ma vi
na i sudbonosna pitanja njegove . vremenosti. Njegove salire »Jazavć pred sudom« i »Sudanija« poslužd šu kao najefikasnije oruđe bune ::
tiv ropstva okupaciji. U »Sudaniji« imao vrlo duhovihi satiričnu zamis: Apsanici u tamnici improvizirćh glavnu probu suđenja i sudske -
Petar Kočić
cedure kroz koju će proći kad se u sudu nađu na optuženičkoj klupi. Apsenici tuže, apsenici brane, oni svedoče, oni i sude. Oni u svoje uloge unose i ličan doživljaj, a naročito živu maštu, jer uspevaju da stvore realnu almosferu suđa i uzbuđenja za vreme pretresa, »Suđanija« žestoko ismejava birokratski formalizam okupatorskog pravosuđa, razgolićava njegovu otuđenost od života naroda, njegov neprija teljski odnos prema bosanskom seljaku. Na fonu ove satire ocrtava se u Ssurovoj realnost bedan položaj bosanskog kmeta, njegova ogolelost, njegova patnja u feškim okovima okupa= cije.
Kočić je seljaka znao u dušu. Ni jedan lik seljaka nije kod Kočića she. matičan. Lik njegovog seljaka je rea. lan, istinit, duboko proživljen, On je bolje nego iko od naših pisaca udub-' ljivao se u karakter seljaka, otkrivao njegove prirodne sposobnosti i obdarenošt ispod debele naslage primitiv-e nosti. Našao je složenost, nedokuče-
N
nost i zagonetnost karaklera i u pri-
milivnom čoveku, Ulazio je i u njego-. va pritvorstva. lukavstva, u njegova. sirova oruđa đuha kojima je vekovima branjena njegova egzistencija. Ljuti, oštri humor gorštaka dao je planinskog bodrog daha. Kočićevim patriotskim i buntovnim ustancima»mknjiževnim delima i napisima protiv okupacije i ropskog položaja kmeta,
Kočić nije stizao da razvija fabulu
u svojoj pripoveci i zaustavljao se uglavnom na momentima i događajima iz života. Velik rađovi u smislu izrađene kompozicije su mu samo »Ja- l zavac pred sudom« i »Sudanija«. Pretežan broj njegov.ih proznih rađova jj u skicama, crticama i impresijama, ae je usledilo zbog njegove pr nosti u političkoj borbi u kojoj ie jedan veliki period svoga života tađa Sada je njegovo književno stvaralaštvo trebalo da buđe najbujnije, tam -
"Bovao, Govoreći o Đuri Jakšiću on je
izneo i ovo svoje mišljenje o umetno= sti: >Po mom mišljenju ima dvije Vrste pjesnika: pjesnici, čija su djela i život puni zanimljivositi, nestalnosti i burne neobuzdanosti životne, i esnici, čija su djela velika i značajna, a život im je običan, tih i miran kao i kod običnih, svakidašnjih filistara«. Visoki „umetnički kvalitet Petra Ko-_ čića je i u njegovom jeziku, SkerliĆeva konstatacija da se Kočić »odlikuje čistotom, tečnošću | neusiljenošću svoga jezika, da on »piše jezikom Njegoša i Ljubiše, svežim ORO O porštačkim ·'jezikom, punim šmape, Doleta i slikovitosti, i da u tom pogledu stoji nad sđfima njemu savremenim pripovedačima srpskim, »VI}o te ta na.« Kočić je video u jeziku mono izražajno oružje umetnosti i snagu veličinu indivjdualnosti narodne, Je zik kojim je on pisao svoju PS već je sadržavao lepote i O BI zije. U njegovom jeziku ogl 2 b strina.i kristalhost planinskčistoća i opojnost. planinsko. krepkost, jedrina plava