Књижевне новине

„tava, već isto tako i

GODINA IV "BROJ 38

JOŽEF DEBRECENI

Uredništvv. Prancuskg 7. teL 28.098 Ađministracija' Karđeljeva 931. tel. 24.nnı

| ORGANIZUJMO DANE KNJIGE

ut knjige od rukopisa do čitaoP ca js dug i trmovit. Knjiga kao dovršeno delo, misli pisca koje treba da ostanu u sećanju čitaoca, izgled, oprema knjige, njen sadržaj &ve to nije samo umetničko delo već i trgovačka roba, i to vrlo osetljiva roba koja traži da se njome stručno, 6avesno i vrlo brižljivo rukuje. Ovu istinu koja se tako često pominje, a još češće zaboravlja, treba đa imamo na umu kađa posmatramo žfrenutni grafikon prođaje jugoslovenske knjige. Linija u porastu, koja Je pokazivala potražnju jugoslovenske knjige, u po6lednje vreme malo je opala. Drugim rečima: danas je teže prodati knjigu nego pre dve-tri godine. Teže i komplikovanije. To je činjenica koju zainteresovani danas već otvoreno naglašavaju, na koju se glasno tuže. Bila bi obmana kada bismo smanjeni promet knjižara tumačili sa mo organizacionim slabostima prodaje knjiga ili samo ekonomskim okolnostima. Van diskusije je da i takve okolnosti utiču na rasturanje knjige. Svakako, atmosfera u današnjim našim knjižarama, stručno znanje onih koji rade pored polica sa knjigama, njihovo obrazovanje i njihova sprema (pogotovu u provinciji) u velikoj većini slučajeva nisu na potrebnoj visini. Zato se dešava da u mnogim prođavnicama knjige leže u prašnjavim izlozima, a prodavci se ne trude da za njih zainteresuju publiku. U pravu su oni koji traže da prođavci imaju stručno znanje bibliotekara, a prodavnice da budu lepo uređene, S druge strane, imaju pravo i oni koji traže uzroke ovakvom stanju u ekonomskim razlozima, Ne može se prećutati đa baš onaj

deo publike, za koji je knjiga đuhovna hrana, danas kupuje manje — i to tek pošto dobro razmisli — više bira, teže se odlučuje i, zbog ograničenih mogućnosti svoga novčanika, sa viže prava traži da mu se kupovina olakša i učini pristupačnijom. Ali postoje i drugi razlozi, Razna starija izdanja leže prašnijava na policama knjižara, To su dela koja se nisu pojavila na tržištu zbog svoje umetničke ili dokumentarne vređnosti, već zbog trenuine potrebe izdavačkih preduzeća. Prošlih godina štampano je kod nas vrlo mnogo knjiga čije su mogućnosti za prodaju već u frenuilcu izdavanja bile vrlo sumnjive. Izdavačka kalkulacija bila je očigledno pogrešna. Veći deo tih knjiga bila su dela suva i teška po svojoj tematici. Naravno, ovde ne mislim na klasična dela iz društvenih nauka, nego na teško shvailjive spise, na gomile malovrednih komentara i kompendijuma. Mislim na neinteresantne prevođe ız beletristike čije ızdavanje nije ništa opravdavalo. Danas se ne bi moglo tvrditi da se tada grešilo. Moglo bi se jedino reći da je to bio nužan proces. Pouku smo izvakli i izvlačimo je svakog dana, Moža se kazati đa se situacija na ovom polju promenila već sada. Izdavaži su došli do zaključka da i knjiga koja je Dpisana lakšim stilom, može biti zanimljiva, može imati vaspitni karakter i doprineti izgradnji socijalističkog društva. Takva dela oni firaže u inostranoj literaturi, a to zahtevaju i od domaćih pisaca. Rezultat je ve sada dobar a u budućnnsti biće još bolji. Izdavač, pisac i čitalac, nezavisno jedan od drugog, sve više uviđaju da ne samo »naučna literatura«, puna teških citata, može da vaspi»best seller« (knjiga koja se može prodati u velikom broju primeraka). Štaviše, u većini slučajeva to može samo dobra a zanimljiva knjiga, knjiga koja se traži, Najzad, prvi uslov da jedna knjiga može da utiče jeste da se čita i da izazove interesovanje,

Danas i izdavači i radni kolektivi koji prođaju knjige, sve više obraćaju pažnju prodaji. Pravilno je što traže nove puteve i načine pomoću kojih će produbiti interesovanje kod čitalaca za svoja nova izdđanja. Možđa ne grešimo kada konstatujemo da na polju naše izdavačke delatnosti dožieljavamo renesansu jedne vrlo jednostavne istine, Naši izdavači su došli do) novog shvatanja reklame. Nedavno sam saznao sa merođavne strane da će u skoroj budućnosti rukovodioci svih ju goslovenskih izdavačkih preduzeća, na jednom zajedničkom sastanku, go. voriti o uspešnijim mogućnostima širenja knjige. S pravom. Jer izreka »Dobrom vinu ne treba etiketa« često je kompromitovana istina; a u odnosu na izdavanje knjiga, pokazala se čak kao štetna neistina. Dobroj knjizi i te kako treba etiketa. Potrebna je ukusnu oprema koja ce privući kupca; potrebna je 'h• *azum.Jiva, lepa reklama u reči i slici. Bez toga teško prolazi i najizvrsnija knjiga. Ukusna reklama i dobro dokumentovana, sa vesna kritika — to je klica iz koje niče stablo uspeha kod publike. Akc se tome dođa [{ prihvatljiva cena, lepa oprema, dobra hartija i čist slog, onda | izdavač može hrabrije da kalkulirs sa većim brojem primeraka koji će da osiguraju renfabilnost knjige, Rerultat će biti povećanje broja čitala.

ca, Ne samo da će stalni čitaoci naći potrebnu svotu za knjigu, nego će se otvoriti »apetit« i drugima (žalim, ali Za Ovo nemam pogodnijeg izraza).

Ako je tako — a prema mom ubeđenju i iskustvu tako je — onda sve više brige treba posvetiti traženju novih mogućnosti propagande da se prodaja jugoslovenske knjige što bo• lie organizuje. U tom cilju držim da bi bilo vrlo korisno ako bismo preduzeli i ostvarili jednu akciju koja se u drugim zemljama pokazala kao odlična i celishodna u svakom pogledu: u celoj državi treba hitno O ZONA tI DANE KNJI-

Da bih izazvao još veće interesova. nje kod zainteresovanih, spomenuču da su u okviru dana knjige izdavači u kapitalističkim zemljama. u godinama najtežih kriza — naprimer tridesetih godina — u zemljama sa manjim brojem stanovništva nego što je naša, uspevali da godišnje prodaju pora miliona knjiga. A to je velika ciTa. Šta su to dani knjige?

Početkom meseca (običaj je da početni dan bude u neđelju) dobrim parolama, plakatama, oglasima u listovima blagovremeno treba objaviti dane knjige. Tih dana u svima većim mestima, sve knjižare treba da postaVe pred svojim trgovinama provizorne prodavnice (šafre), ukusno ukrašene, u kojima će biti lepo grupisane i pregledno poređane nove knjige koje se nalaze na stovarištu. Za ovu svečanu priliku, knjigama koje slabo idu, treba odrediti posebne, niže — proPOM, — cene i to upadljivo ista-

Da skiciramo svega sa nekoliko rečenica izgled jednog takvog dana knjige. Iza pulta knjižarskih šatra, u vedrom okviru, bogatom bojama pla. kata i omota knjiga, smeše se prodđavci i prodavačice, Ovom prilikom, naročito u šatrama koje će se postaviti na najprometfnijim mestima grada, mogu stalnim prodavcima da pomognu i agilni članovi Narodnog fronta, naročito žene. Sigurno da će se svako primiti toga lakog i prijatnog zadatka. U većim šatrama sem toga mogao bi da bude prisutan i poneki pisac koji će da razgovara sa zainteresovanim i sa kupcima, i da se potpisuje na svojim knjigama,

Pogled prolaznika zaustavlja se na neobičnom, zanimljivom šarenilu. Padne mu napamet: »Gle, ovu knjigu sam već đavno hteo da pročitam!« Ta-

bla iznad šatre mu saopštava da je tu i sam pisac željenog dela. A kako je interesantna i oma tamo knjiga čija je naslovna strana kao neka montaža! Svakako je dobra i ona. Trebalo bi je kupiti. Da se kupi. I kupuje. Vidite, već je naslagano nekoliko svezaka pred njim na pultu. U međuvremenu porazgovara sa piscem, sa Dprodavcima. Uz smešak, srdačno, zainteresovano. č

Nekoliko minuta kasnije, sa nekoliko knjiga pod miškom (među njima je i jedna sa potpisom pisca) uz prijatan osećaj. kupac nastavlja svoju neđeljnu šetnju ili svoj svakodnevni put. Nije dobio samo knjige nego i u spomenu i doživljaj.

Ne znam odakle bi trebalo da počne zvanična akcija: da li neposredno od izdavača ili od saveznog, eventualno republičkih saveta za nauku i kulturu, Rad i jednih i drugih u svakom slučaju bi trebalo povezati u intere· su što većeg uspeha, da bi se danj knjiga u isto vreme organizovali u ce. loj državi i to što pre dok još traju sunčani jesenji dani. Treba naglasiti jednu prednost ove zamisli koja nije za odbacivanje: činjenicu da organizacija, priprema i izvođenje ove akcije ne traži velike froškove, Za šatre treba nešto dasaka, nekoliko lepih i izrazitih plakata — to je sve, Ostalo već nije stvar novca. Mnogo više od toga potrebni su individualni ukus, spretnost i sposobnost za dekoraciju.

Ponavljam: eksperimenat bi se isplatio. Rezultat bi i u moralnom i u materijalnom pogledu verovatno prevazišao sva očekivanja. Nećemo preterati ako, oslanjajući se na iskustva u inostranstvu, poverujemo da bi tri četvrtine miliona primeraka knjiga našlo širom zemlje kupce za tri da. na. A to bi bila vrlo lepa stavka u finansiskim dnevnicima naših izdavača. LIST ZA KJINŽEVNOSTI

dolazi, drugi se vraća, vojska klepeće oružjem, deca se penju na ftemkove, zvučnici trešte ođ pesama, »Slobodna Jugoslavija«

KO daaa, a vri. Jeđan narnd

· daje svoje originalne emisije iz onog

vremena. Namrgodiš se, pa sineš od radosti. Studen te spopadne, pa se odmah us–hitišš kao da na sunce iziđeš. Tako od ovog do onog dokumenfa, od Obznane i onog »Mi, po milosti božjoj...« do one trave što svojim zelenilom na crnoj podlozi označava slobodnu teritoriju u godini 1949, Korak po korak, drukčije ne vređi prolaziti kroz ovu epohu. Osma je godina kako nad Partijom stražare paragrafi i bajoneti, ali štrajkovi se šire i u masama bunt ključa. U Zagrebu se sudi Titu i njegovim drugovima, »Novosti« javljaju: »Brojni slušatelji su očito poznavali ovu nepopustljivost Brozovoga uvjerenja, jer je kod njegovog ispitivanja vladala u sudnici velika šutnja i pažnja.« Dat je i crtež optuženoga: mršav, s naočarima, u firiđeset sedmoj godini života. | š Politički suton prefapa se u Aleksandrovu šestojanuarsku noć. Tamno je i tužno u našoj zemlji, Petar Živković mamuza narodno konjče po taktu dinastičke palice. Nad- kapijom Uprave grada Beograda blista kraljevski grb, a unutra se gomilaju ljudi u prugastim odelima, brojevima označeni. Po zidovima urezani uzvici, među kojima i ovaj »Zbogom dru-

govi!«

Nacistički krst je već poklopio Evropu od Beča do Pariza. U njegove kandže, niz dlanove Cvetkovića i Mačeka, klizi i Jugoslavija. Tri okrugle testere, tri cirkulara na osovini Berlin—Rim—7Tokio zasecaju se u naše telo. Ali u tom trenutku, dok se Cvetkovićeva ruka još nije bila ni ohladila od Ribentropovog stiska, naš čovek

Saptžanje OČI Sa

DO: ida te: je ljubila mati tvoja

— očiju tužnih, davna narikača.

Usnih da te je ljubilo duboko.more ' valovima nestišana plača,

Usnih da te ljube gavrani vrani

sred pustih polja, u svenulim travama. Ljubavi moja, vrijeme je rastanku: anđeo tišina bdi za nama!

SS —~.

Vesna PARUN

ustaje i objavljuje: »Bolje rat nego pakt!«

Valjalo bi znati: kako je PFirer izgledao u trenutku kad su ga narodne mase Jugoslavije zveknule tim uzvikom po ušima. Sjavio on čuvene evropske stratege i njihove armije u zarobljeničke žice i već zinuo na ukrajinsku pšenicu, a po beogradskim ulicama gaze se njegove slike kao da je dvesta divizija zauzelo odbranbene pozicije duž jugoslovenskih granica.

Crne Firerove čakšire, koje on nije.

> —-. 3 ZONS JCI ! NOGŠNEOĆO ofi /. ( OR at pere HORA. VMA. LJ BUŠ RAM 1 7, PN Ki di 'Ba(; fa ~ Nligih ()Ć, MW Laf dl __ : =:

{Ee ~.

OZNAKA SGOSı (aa

nameravao da svuče dok ne izvojuje konačnu pobedu, verovatno su se tresle od poskočke jarosti kad je video da Jugoslavija iskače iz Trojnog pakta, u kome je samo jedan dan bila, i da se kostreši na njega i njegovo Proviđenje.

Bombe! Prve su se sručile baš ovde, na ovaj Kalemegdan koji je stolećima primao tuđinsku đulađ i granate na svoja stara pleća. „Metež, kontradiktorna naređenja, blatni aprilski drumovi i — krvavo crna mrlja kapitulacije na zidu. »Zaključeno je primirje između Kraljevine Jugoslavije i sila osovine. Prvi dan primirja je 18 april od 12 časova... Potpisi vanjem Ugovora o primirju ipo a ska oružana sila ima da kapitulira bezuslovno i odvođi se u rafno zarobljeništvo.« U žice, oružana silo! Dvadeset i dve. godine hranili smo te i odevali (devojka se nije mogla bez kaucije udati. za oficira), a ti nas ne brani ni dvadeset i dva dana.

Taj isti Rkapitulantski datum osamnaesti april nosi i telegram kojim kralj Petar javlja da je sa svojom svitom prispeo u Kairo. Posmatram njegovu crveno-žutu krunu, kao kapu bez glave, njegov kofer i mislim na Karađorđa. Da mu je bilo otkud banuti na aerodrom kad je ovaj njegov potomak uskakao u avion, sigur-

ZA PROPAGANDU POZORISTA

O Ya

Crtež Z. Džumhura MARKO FOTEZ

pet počinje jedna pozorišna sepočetak, i

ovaj obavezuje i budi nadu da će biti bolje, da će se napredovati. Htio bih upozoriti na jedan faktor, koji je u posljednje vrijeme u našem pozorištu gotovo sasvim zapušten: propagandu. Mislim time i na onu svakidašnju pozorišnu reklamu, i na onu propagandu koja kao kro-

zona, Kao i svaki

· nika postaje građivo za historiju.

Razvoj našeg pozorišnog života poslije oslobođenja bio je vrlo bogat, buran, raznolik i zanimljiv. Nalet novoga i »novoga«, diskusije, rediteljski referati, kontrolne

plodonosan,

probe, debate, konferencije, traženje putova, borbe mišljenja, kristalizovanje stalnih zasada i·otpadanje povre= menih »svetinja« — sve je to duboko uzdrmalo naša pozorišta, preoralo ih i zaista obnovilo. A ako se pokušamo staviti u položaj budućeg kroničara: što će on za pedeset godina kad ne bude više savremenika, svega tog zbivanja, naći o tome zapisano? Ništa — ili gotovo ništa!

Pozorišni listovi, glasila pojeđinih teatara — ukinuti su, jer je trebalo da se pokrene centralni časopis. Osnovana je čak i redakcija — no časopisa nema. I dok je izdavanje dramskih tekstova vanredno napre-

dovalo, publika ne može nigđe naći podatke o autorima, rediteljima, glum cima, insceniranju, čitavom ovom procesu, kojim se ti tekstovi pretvaraju š predstave, a koji teoretski i praktički sačinjava veliku i interesantnu pozorišnu djelatnost. Pozorišni listovi svakako nisu bili idealni, ali su ipak kakotako fiksirali, registrovali tu djelatnost i njenu problematiku — trebalo ih je redakcijski poboljšati, a ne ukiđati. Dovoljno je prelistati godišnjake napr. Gledališkog lista (glasila ljubljanskog pozorišta, koji pametni Slovenci nisu ukinuli), pa da se uvidi kako je bogat materijal propao ukidanjem takvih listova u ostalim pozorištima.

Zagrebačko kazalište obnovilo je tek prošle sezone svoje glasilo, osim toga izašao je i jedan broj »Scene«, reprezentativne kazališne revije, koja zaista može služiti kao primjer, U novosadskoj »Našoj sceni« lijepo se ogleda pozorišni život Vojvodine. I u drugim pozorištima pomaklo se s mrtve točke, A Beograd?

Poslije oslobođenja osnovana su u Beogradu četiri nova pozorišta. Zar pisana kronika njihovih iskustava ne bi služila kao eminentan materijal za historiju naše pozorišne kulture? Jugoslovensko dramsko pozorište izdalo je dođuše nekoliko edicija za svoje turneje, no to nipošto nije sve što je kao naše primjerno pozorište trebalo da učini i Ma tom polju. Zar njegova djelatnost me vapi barem za stalnim godišnjakom#, u kojem bi ostala zabilježena sv# njegova traženja, iskustva, rediteljski referdti i scenska postignuća? U pomanjkanju tjednih ili premijerskih izdanja, takve almana-– he trebalo bi da objavljuju sva naša pozorišta, jer dnevna štampa neke predstave čak ne registruje, a da o kritici u nekim dnevnicima i ne govorim. Pa ne samo dnevna štampa: glavna književna revija Srbije već podugo uopće nema pozorišne rubrike za dramu, ili je ima veoma rijetko. To nije pogubno samo za odgsjanje publike, nego i za upućivanje i napredovanje samih pozorišnih ljudi. koji nemaju časopisa u kojem bi raspravljali o svojoj specifičnoj problematici. Gdje su štampani silni govori i referati na našim bezbrojnim velikim i malim pozorišnim konferencijama? A bili bi to đivni materijali za budućeg kroničara — i seriozni | šaljivi. Kad se pomisli na pravu poplavu raznih propagandnih listova i časopisa napr. o športu — nemoguće je povjerovati da je ovom siromaštvu u teatrološkoj literaturi uzrok u po= manjkanju papira, štamparija itd. Možda mu je uzrok i u prezaposlenosti ličnosti, koje kao da su monopolizovale sva »zaduženja po tom sektoru«. O tom se već nekoliko puta pokušalo raspravljati. Ali sve je ostalo po starom.

No problem nije samo u toj vrsti pozorišne propagande. Trebalo bi raspravljati i o onoj ažurnoj svakodnevnoj žurnalističkoj reklami, koja je postulat vremena, životnog tempa i savremene psihoze. Neću ovdje govoriti o reklamnim izlozima, kioscima, decentralizovanju prođaje ulaznica i sl. — htio bih natuknuti samo o načinu tretiranja pozorišnih umjetnika i problema u dnevnoj štampi. Kakvi su kod nas napr. opisi rijetkih fotografija pojedinih scena iz predstava? Nikad tu nije uredno navedeno tko je autor, tko reditelj, tko scenograf, tko glumac, koji je to lik, prizor ili čin, o kom se pozorištu ra-– di i tko je fotografirirao — iako su sve to podaci koji bi trebalo da budu navedeni čak i po zakonu o zaštiti autorskih prava, Često se viđi groplan našeg glumca, a ispod toga nema uopće njegova imena; ili je reproducirana napr. masovna scena iz koje predstave, a uopće ne stoji tko je reditelj i scenograf. U ilustracijama iz stranog umjetničkog života to nikad nije slučaj — i običan čitalac naravno zaključuje đa se tamo radi o umjeinicima, a kod nas... tako o nekim »truđbenicima«.

'w posljednje vrijeme nikli su mnogi listovi, koji ispunjuju svoje stranice raznoraznim potebnim i nepotrebnim, stvarnim i senzacionalističkim podacima vo stranim umjetnicima. Zar mi nemamo sličnog materijala i kod kuće? Da — ali mi smo se svi kamuflirali nekim »kolektivima«, i dok nigdje ne piše da je napr. filmski kolektiv snimio »Ostrvo Largo«, nego u nekoliko listova čitamo da je to djelo režisera Hjuštona i glumaca Bogarta i Robinzona — čije biografije su opširno navedene — naši reditelji, scenografi i glumci ostaju anonimni. U dopisima iz inozemstva (kojih je, na sreću, sve više) pozorišni život napr. Pariza tretira se na

= način, na koji se nigdje ne piše o na-

šem pozorišnom stvaralaštvu, iako bitnih razlika u samom procesu nema. Zašto se ne bi tako pristupilo i pozorišnom radu kod nas? Koliko bi se tu otkrilo podataka ne samo interesantnih za publiku, nego i korisnih za budućeg kroničara. Zar naši reditelji ne bi znali iznijeti svoje estetske. poglede, na kojima zasnivaju svoj rad, nema li i kod nas i te kako »pustolovnih« glumačkih karijera? Ali dok izlaze čitave reportaže o tome da holivudski dom Stjuarta Grendžera i Džin Simons najviše posjećuje par Lorens Olivijer i Vivijen Li — kad se što slično piše o našim umjetnicima? Onda je jasno da u očima publike takvi »holivudski domovi« dobijaju neke astralne oreole, a naše glumce i dalje gledaju kako se sastaju u ćumezima gdje se samo pije i ogovara. U pet naših listova možemo čitati kako je reporter jurio za balerinom Mojrom Širer da mu priča o snimanju »Hofmanovih priča« (o športašima da i ne govorim) — kod nas sigurno ne će nitko intervjuisati našu Miru Sanjinu da čujemo kako je ugasila festivalski oganj u Hdinburgu. Toj šutnji dosta su krivi i sami umjetnici ili njihovi predstavnici, koji u raznim misijama putuju u inozemstvo i gotovo nikad ne objave ništa o tim svojim putovanjima.

Tema je neiscrpljiva i teško je završiti. Naročito zbog toga što sve to nije ništa novo i stalno se o tome govori, Trebalo bi samo s riječi preći na djela. Kad pozorišta postanu financijski samostalnija, dobra propaganda bit će im jeđan od uvjeta opstanka, a za njeno·uspješno provođenje konkurencija će svakako izdvojiti sposobnije, prema onoj: tko zna bolje... Boljom propagandom pozorišta ispunit će se jedna pogubna praznina u savremenoj kronici naše kul. ture, a jačim aktiviziranjem samih pozorišnih ljudi u toj propagandi dizat će se njihov kulturni nivo. Jer naša pozorišna tradicija i sadašnjica obavezuju nas da njegujemo ne samo pozorišnu propagandu i reklamu, nego i da pređemo na serioznu teatrološku literaturu: da već jednom počnemo izdavati i pozorišne histoJe, i memoare i biografije, i monografije, i scenografske mape — što jedino priječi potpunu tranzitornost pozorišne umjetnosti i bez čega nema prave pozorišne kulture.

PRIMBRAK” 8 dinara

no bi mu rekao: »Kojekude, a ti takol« I sudio bi mu onako kao svom ocu, drukčije Crni Đorđe ne bi znao.

Sunce greje, ali nije vrućina. Pod nogama povorki koje teku kalemegdanskim stazama škripi šljunak, đacima broja nema. Zvučnici opominju da se ne gaze travnjaci i ne diraju izložbeni predmeti.

Drveni Nemci, drvene im mašinke, ali čovek se nelagodno oseća i među njihovim drvenim figurama. Ukočeni, pod šlemovima, kao da samo' čekaju komandu za paljbu u postrojene zatvorenike. Nad njima o konopcima. vise i ljuljaju se na povetarcu plakate o našim ljudima kažnjenim smr- ću, o našim spaljenim selima. Jedan ustaški proglas više moli i politički" ubeđuje negc što preti: »Zar nije bolje graditi dalje na onom što postoji i stvarati na tom temelju novo, nego neprestano samo uništavati?«

Logori se pune, gomile leševa rastu. Atmosfera kao na crtežima Da= nijela Ozme, puna krvi i bolnih likova. Jedna učiteljica s pravom koli sa svojim osnovcima oko sača pod kojim su ustaše pekle jedno četvorogo= dišnje dete. To je omalen sač, siro= tinjski, krpljen i dokrpljivan. Treba ga sačuvati za one koji se bave ·sihologijom ratnog zločinca koji se s na= ročitom slašću obračunavao s najmla= đima. U pustoj kući, kroz koju su ustaše prošle, naši su jednog jutra

zatekli u stalku dete bez glave. U Ja<—-

senovcu, Luburić je pelao hiljade mališana ispod Kozare. Poneke je odvajao, nakupio ih Tri stotine i počeo učiti da marširaju ustaške koračnics i pevaju ustaške pesme. Hvalio se da od njih stvara dobre ustaše i najzad ih sve poklao ,kao i ostale.

Kroz staklo se vide dva dugačka noža. jedan ustaški, drugi četnički, Čovek kome kuršum udari u glavu umire brzo, bez svesti o onom što se 5 njim dešava, a kad nekome kama padne na vrat, taj se sporo oprašta sa životom, on vidi svoju krv i čuje kako mu pucketa vratna rskavica. Baš zato su se zločinci služili noževima, a ne radi toga da bi štedeli metke, jer od svojih saveznika, Nemaca i Talijana, oni su sledovali municije „koliko im je bilo potrebno. . ;

Svet nagrće, deca se dovikuiu po Kalemegđanu. Jedan Sremac izgubio svoje društvo. Okreće se levo i desno, nigde njegovih. Puše se specijalne cigarete posvećene ovoj jubilarnoj izložbi. Vojska puca ćoravom municijom, rafali se sustižu.

S bolom čovek gleda naže prvo ustaničko oružje: gvozdene vile, zarđao nož vezan žicom za štap, pa ona kordunaška kubura. U čijim li je sve rukama ta kubura bila i koliko je buna zapamtila? Gde je prespavala vreme od Prvog do Drugog svetskog rata da bi se, onako stara i nejaka, trgla i ustala u odbrapu domovine od neprijatelja kakvog dotle nije videla? Koliko je moralne snage bilo potrebno vojsci koja je prešla put od te kubure, s kojom su još naši stari kuburili, do onih topova zaplenjenih u. borbama za Beograd, do onog ratnog broda ispred koga noću žmirkaju ku. le svetilje? To su pitanja na koja će naša istorija i naša govarati.

A ima vatrenog oružja goreg i ođ kubure. To je ona gvozdena cev zatvorena s jedne strane i u drvo uglavljena, bez obarača, s rupicom pri dnu. Nekad, kao dete, nabijao sam takvu cev barutom ili smrvljenim glavama šibice, kučinama, zemljom i pucao uoči Božića. Zapaljena šibica prinese se ovoj rupici, barut plane i pucanj odjekne kroz selo. Događalo se da barut bukne i šišne 'kroz onu rupicu bez eksplozije, da me plamen dohvati po licu ili da se sva cev rasprsne. Od tog oružja, koje smo nazivali »člijenomx«, deca su bez ruku i očiju osta=

jala. ;

Mitraljeski rafali vojnika utkivaja ~

se u opštu impresiju i sliku borbi ko. ju izložba daje. Tenkovi se izvrću, časovnici na paklenim mašinama odbrajaju svoje strašne trenutke, vozovi se U kašu pretvaraju. Čini mi se da onaj ko za vreme rata nije prolazio kroz

.Pavelićevu državu, koja ustvari nije

bila ni Pavelićeva ni država, ne mo= že dovoljno da shvati kako izgleda teritorija išarana stopama partizan= skih diverzanata. Po stanicama ćute lokomotive, ćute železničari,. sve je strahom i jezom zaliveno. O kreta= nju vozova niko ništa ne zna, niti ko sme da se za to raspituje. Pođe, naprimer, voz iz Zagreba za Banju Luku, s jednim vagonom napređ da lokomotiva ne bi prva naišla na mi= nu. Mili, zastaje, po dva-tri dana ostaje na pojedinim stanicama. Ako se

usuđi da i noću ide, jedna stanica a

ispraća ga yreflektorskim mlazom, –

(Nastavak načetvrntoj strani

književnost-od-

| |

ı Po cd pe [| l-] i LJ