Књижевне новине

NISLAV VINAVER

| Jma nas kojima će tragični, veli____| čanstveni Kristofer Marlo za_____Svagda zasenjivati i samoga

_ Šekspira, čiji je on prethodnik. Naravno, svima je nama jasno da je Šekspir nekako veći, mudriji i zreli_ ji, da je najveći, najmudriji i naj_ Zzreliji I pri svakom upoređenju tek.stova, vazda, možemo i moramo da u-· tvrdimo: Šekspir je sve ono štd je ad smislio Marlo, ispevao nekako većma za večnost i za vasionu, neka_ ko »odgovornije«, Sekspir je odgovorni genije. On, nekome. odgovara. A | Marlo je neodgovoran. On ne odgova| ra i neće da odgovara nikom, pa | ni sebi, U svojoj bezumnoj ne. | Odgovornosti on kao đa nije u stanju da kaže onako konačne reč: kao Šek-

_ Spir, Pa ipak, i danas, ko je jedared strasno zavoleo Marloa, taj i u ŠekspiTU, kad je nauzvišeniji, nalazi samo preobražene, konstruktivnije

: moflivi___sane polete Marloa; polete koji su _ sami sbbe . pesnički dobjašnjavali,

Sticajem okolnosti i nadahnućem

· momenta. Zato mi uvek smešni izgle-

i ju naučnici koji pronalaze da je te ovaj, te onaj mudrac ili filozof pisao Šekspirove drame i komedije. Oni zaboravljaju na dramske doka ze, na način kako tragedija dejstvuje, Šekspirova je tteatralnost — preobraženi Marlo; duhovna rudača zvana Marlo, sa ti bože znaj koliko šljaka i svakojakih primesa pretopljena je u Šekspirovom kazanu u zvonko zlato vrhovne čovečnosti, | to zlato zvoni, peva i osvaja, to zlato poezije, neodoljivije od svakog zlata opipljivog. A tako šta nikome se i nikad nije dalo odjedared, To se daje tek — kao i u prirodi, kao u hemiji i alhemiji, kao kod plemenitih biljaka i u evolucji čoveka i zveri — u dva, u tri stvaralačka „skoka. Bez Marloa bi Šekspir bio svakako veliki i najveći pesnik dramski, ali sasvim neki drugi pisac, Ja u Šekspiru uvek osećam Marloa, usijane ponorne vulkane Marloa. koji na mahove i začute — zašto da ne uživamo u lepoti i dražima sveta? — ali koji, u svakom magnovenju, — mogu i da orkanski zagrme lavom i ognjem. Sve predviđamo, a ništa nije do kraja pred-

· vidljivo. Hteo bih da objasnim ovaj svoj utisak. ali mi se ništa drugo ne daje osim slike, Hteo bih da obja: snim: da su sve reči — nađene i izvađene iz tušta i tma spisa — nešto sporedno :pred vulkanom. i pred preobražajem vulkana.

___Ogromna monografija · profesora Džona Beklesa!) pretstavlja njegovo životno delo; rađena je decenijama; svaki je dokumenat podvrgnut mikroSkopskoj analizi. A nije Džon Bekles jedini koji se posvetio Marlou. Njegovo se delo zasniva i na mnogobroj-

nim tuđim istraživanjima. , Njegova ~bibliografija iznosi preko sto stranica. wglavnom, Bekles razbija ukorenjene legende i osvrće se na mišljenja i aluzije savremenika, koje nam, u njegovoj analizi, postaju jasnije.

Marlo je rođen 23 februara 1563/4 kao sin zanatliski (i Šekspirov je otac bio zanatlija: tu ima nešto!), sin o bućarski. Studirao je u Kembridžu, postao je visoki najviši intelektualac. Još kao student stupio je u tajne službenike tadašnjeg pustolovnog Intelidžens Servisa, prvoga te vrste; kao mladić osvojio je, na juriš, tadašnje londonsko pozorište, Svi su mu smesta podražavali, kao da se otsada samo tako i može pisati za pozorište, kao da je sva prošlost teatra ništavma! Svi su se njim nadahnjivali "Šekspir, njegov vršnjak, počeo je voju pozorišnu karijeru docnije, kad e Marlo već poginuo. Naravno, i Šekpir je pod njegovim uticajem). Marbb gine u jednoj opskurnoj krčmi, od Fico najmljenog ubice a SVOE sadrugara — koji ga je smakao po višoj zapovesti (ledi Velsingem), jer je »isuviše mnogo znao«, To je naJverovatnije. Ubica je uskoro oslobođen svake krivice. I, sudski je utvrđeno (što ne izgleda niukoliko tačno) da je dotični bio u samoodbrani. Konačno su srušene sve one legende (srušene su još i pre Beklesa, a „Bekles daje samo nove podatke) koje znamo iz Hipolita Tena, i tolikih drugih pisaca: da je Marlo, tobože, poginuo U toj krčmi, u svađi oko neke javne žene, itd. Marlo je bio čovek, neobuzdan, pustolov, upleten u mračne i kobne tajne, lične i državne, i nJegovo umorstvo je mnogo tajanstvenije no niska i plitka smrt u običnoj pijanci, u društvu podvođača i podvodačica. Istina, takva'bi smrt, dolikovala Vijonu, ali je Marlo nekako poročniji prestupnik bez romantike dpaša i bivših ljudi. Profesor Be . iznosi i mnogobrojne podatka o pretstojećoj parnici protivu Marloa; utvrđeno je bilo da je bezbožnik, da, je pristalica Makijavelija, da se besomučno rugao hrišćanskim sveštenica-

1) The tragical History ož Christofer Mar-

low. By John Bakeless. Harvard University Press. Dva toma.

doe

u boji ostati sam. Bkica Marinka Benzona "

Marloqw

ma, da je bio bogohulnik, i to trostruki, bio čak i protivu Svete Trojice — a ne samo protivu Savaota i da je čak naginjao katolicizmu (šte je u to doba bilo dokaz veleizdaje) Da nije poginuo od ruke ubice u

mračnom sukobu u krčmi, on bi kro;,

koji dan, javno žigosan. poginu: sramnom i svetlom smrću na lomač: kao raskolnik i izdajnik, To ga ne b' minulo! Kakav bi to tek bio proces! Koliko bi oko svoga plamena, priku-

- plo pozorišnih leptira!! A bezbožniŠštvo i »bezakoništvo«• u to doba nije bilo samo neka vrsta pukog verskogn stava. Kod Marloa je ono nosilo obeležie: izazivanja čitavog društva porugu nad najvećim svetinjama, Bernard Šo, ali u najsvirepijim i najjarosnijem obliku, u doba neumitne surovosti

Marlo je bio intelektualac kao i Šo To mi izgleda osnovno kod njega. (55 i zamera Šekspiru što hije bio tako visokog uma!) Njegovo »čik« ima nenečega čisto intelektualnog, demonskog. On napada osnove, temelje, a ne detalje i slučajnosti. On raspolaže ne samo rečima i slikama — kad i prost narod — već i celokupnom prokušanom patetikom klasičnih pisaca, njihovom usmerenom retorikom, njihovom jzazovnom sofistikom, njihovim ubedljivim, proračunatim melodijama i zvučnim rasponima njihovin? tajnim uviđom u zbivanja, njihovim snovima, nadama, sumnjama, prokletstvima. Sećam se kako je negde Tolstoj tvrdio: da su kulturne majke u većem strahu zbog svoje dece, jer imaju više mašte i znanja no Droste žene, Tako i kod Marloa: njegova najviša školska znanja, njegova klasična obaveštenost, njegova besprekorna latinština, hrane mu uobraziliu ne mrtvim, već sve novim, živim, ži. votvornim i pomamnim slikama i ritmovima. Njegova je erudicija sva u službi njegove drskosti koja sve prezire. Erudicija mu ne umara uzlete kao kod sholastičara, koje veliko znanje tišti kao sinji teret pod kojim posrću. Njegovi ispadi nisu pokajnički zasuti pepelom prohujalih stoleća; naprotiv ta stoleća, koja samo tinjaju kod drugih (kao da je žar ugašen) kod njega se razbuktavaju gorčinom i bleskom. Marlo je oživeo pepelište antike: sve što je od ognja sadržajnosti i prošlosti — sve to gori u njegovim intelektualnim stihovima, Intelekat kod ovoga zlođuha mahnitijeg od Dostojevskog, dejstvuje ne da ukroti, već da pomami: da ljudi, da stvari, da događaji, da drvo i kamen, ogreznu u oganj. Njegovi su glavni junaci toliko obuzeti sobom, toliko ogrezli u sebe! Pa i prvi Šekspirovi nitkovi i nadljudi (po ugledu na Mayrloa) i oni su takvi — takav je Šajlok, takav je Ričard Treći — ali im ipak, pokatkad, na ,mahove. naiđe neki vedriji, da kažemo slobodniji trenutak — čak Magbet, čak i Jago na mahove su slobodni od sebe. Ipak, ipak: vasiona nam dopušta i da se otreznimo od tragedije i prekomerja. Tako veli Šekspir, To je hteo i Faust Ge-

teov. To kod Moarloa nikad ne biva..

Heroj se njegov ni smrću, takoreći,

ne oslobađa od sebe: on živi u nama,

novim bujnim životom, koji mu mi dajemo, da bi mogao sam sebe da razvija nakon svoje fizičke smrti. Toliko su ti junaci Marloa obuzeti sobom, da već liče i na besomučn:ke. na ludake; kao što u božanstvenoj dečoj »Alisi« od matematičara Luja Karola jedna zverčica veli Alisi: »Svi smo mi ludi!« Ludi su zato — što su iBuviše svoji, Što su samo svoji, ”'o ni za trenutak nisu kadri otkinuti se od sebe, kao da su u svetu matema-– tike. Nema zastoja, nema odmora od sebe! Zločin i matematika idu do kraja.

Profesor Bekles smatra da je najveća tekovina Marloa za englesku pozornicu i čovečanstvo: njegov beli stil, herojski deseterac (jambske vrste) koji je posle njega postao jedino punopravni nosilac neobuzdanog zbivanja nepretrgnutog razvoja — dok raniji stihovi — poput francuskih ljupko slikovanih aleksandrinaca ispadaju smešni i nakazni u svojoj

NOVA&%« NOVAKOVIC,

ad je Kvasić, nastavnik niže K gimnazije, tipkao po rasklima-

noj »adlerki« prijedlog za ras. hcdovanje, naveo je tačno broj inventara, i utvrđenu vrijednost za dvanaest knjiga iz učeničke knjižnice, za jednu prirodopisnu sliku i jednog iispunjenog miša. Ofkako je već pun mjesec dana ofsutan reumatični sekretar, vodi Kvasić, matematičar, adm ministraciju,

Dobro je akt s prilogom putovao ı oboje zdravo stiglo i prošlo kroz kam piju stare zgrade na keju gdje su u m sobama pod debelim svodovima cvi= ljela pera i klepetale mašine. Ali kad m je akt sa svojim priloščićem legao na = sto pod naočare referenta Ušičke, i kad ga je Ušička razgolitio pa ga s

MERHEHrEKXRHESEHHEHBRHHBRSBBSSHHEHm

EHHaEHLHB

RESBB

· m visine preletio svojim zelenim očimo m i sažaljivo se nasmiješio, akt se učas

užasno zasramio,

— Interesantho! — cmokne jezikom o protezu referent Ušičkaizagleda se u starog referenta Paripovića koji je

- u sjedio sučelice njemu, — Interesani= no!

Ja ne znam šta ovi nastavnici imaju u glavi. Njima je sve tako jed· nostavno. u njihovim je glavama sve tako jasno Evo, molim Vas, pročitaj ı te ovaj akt! Pogledajte samo ovu pro: fesorštinu! .

I on dobaci akt Paripoviću, a za aktom pojuri i sitni prilog, kao da se

— He-he! — nasmija se stari gluhi

;

· Tragična istorija Kristofera

natrontanoj nakinđurenosti onde gde se traže iskreni i nadabnuti krici žjvota. To je onaj »mirni stih« engleskog teatra od koga i danas podrhtava čovečansivo,

Dok sam čitao PBeklesa. često mm jr nadao na um naš basnoslovni Lazi 'ostić. I on, i ne samo živofom. već ı itihom. mosi obeležie većma Marlo: nego Šekspira: više vidovite drskosi negoli nadahnute mudrosti Misli šam' Lazna Kostić. kroz Šek pira. o· šetio je nešto svoje nasšlutio je Matloa. epgleskog Lazu Mostića Ista ta neobuzdanost, ali ne primiftivna već

čisto imtelektunlne vrste: umlje i be-

zumlje. Šekspir je. za Lazu Kostić isuviše pošten

I tako mi je Marlo, koji mi je vazda bio toliko drag i blizak, postao još draži i bliži j razamljiviji, broz Lazi Kostića, kroz našeg velikom buktavop rujnogp i nepriznatog pesnika Put kojim prilazimo «stranim veličinama vazdn ide preko veličina rođenih, n3ših. Što bolje budemo razumeli maše sopstvene pesnike, to ćemo se lakše dovinuti i do tuđih — a ne obratno, nikad obratno.

Nove slikarske izložbe u Parizu

„Prema obaveštenjima koje Je objavio pariski »Ar«, pretstojeća sezona biće bogata interesantnim izložbama francuske i strane umetnosti.

Očekuje se da će se uskoro bovoljno završiti pregovori sa italijnskom vladom radi organizovanja jedne velike reprezentativne izložbe italijanskog slikarstva, koja bi bila potpunija od one priređene u 1945 g.

U Muzeju modeme umetnosti već se vrše pripreme za otvaranje retrospektivne izložbe Siniaka, posle koje će taj muzej primiti izložbe švedskog slikara Kilberga i luksemburškog slikara Kutera. U istom

• muzeju biće 1952 priređena velika izložba

meksikanske umetnosti od, prekolumbov. skog doba do dans, a zatim retrospekt:vna izložba Ruoa.

U Muzeju Oranžri biće iz!ožena od 15 oktobra do 10 januara manje poznata platna francuskih impresionista, koja se malaze u nemačkim muzejima i galerijama,

Muzej Serniski otvorio je 11 septembra

izložbu starih kineskih bronza, a krajem novembra prirediće zložbu tibetanskor slikarstva. · . Muzej dokorativnih umetnosti primiće u oktobru jubilaru izložbu Više državnu škole za dekorativnu umetnost, a početDM 1952 izložbu turske dekorativne umetnosti. Po završetku Britanskog festivala, u Nacionalnoj biblioteci! biće priređena izložba britanske „Knjige, koja je imala toliko uspeha na tom festivalu.

KNJIŽEVNE MOVIME

zaški, azerbejdžanski i

MILAN ZARIČ

PORA?

remli je očigledno ačzaclovoi, K ljan stanjem stvari u »najna

prednijoj književnosti na svc-

tu«. Pored ređakciskih člana ka moskovske »Pravde«, koji su u atvari rođena braća poznstih »Dposla movljenijne vlastođržac pribegava irugim oblicima upozorenja na SVOJ! nezadovoljst o, Pelogodičnjicu posli! novljenijae o časopisima »Zvezdn«e 'Lenjingrad«, re obznane neograniče nog, oholog i krutog pritiska revizia Mizma na krijiževnosi SSSR n iski riščena je kao povod za nove opc mene a napose ~ za napade ma u yravu Saveza sovjetskih pisaca

Što je najkarakterističnije, istaknu tim kmjiževnicima iz uprave povere: je zadatak da sami sebe napadnu da u nizu govora i članaka podvuki dosadašnju neaktivnost Saveza, neiz vršenje preuzetih obaveza, krajnju labavost, saradnje s republičkim savezima pisaca, atmosferu međusobne uslužnosti i hvalotočivih izjava u od nošima poznatih književnika itd Ra. zume se. svi ovi članci i govor: nemaju ničega zajedničkog sa zdravom i olvoreno.ı samokritikom, već potiču od naređenja odozgo i nisu ništs drugo do poslušna. monotona i bezboina »razrada« tih naređenja Jedino ona mogu naterati Surkove, Simonove i ostale da se pospu pepelom bo glavi i da, posle oštrih poruka na adresu Saveza ukrajinskih pisaca, iz rečenih u Kijevu s moskovske vjsine priznaju da ni u centralnoj organizaciji stvari ne stoje — sa vlastodrščeva gledišta — mnogo bolje nego u Ukra-. jini.

Doduše, ruski književnici — pripadnici »vodeće nacije« nisu izloženi ona• ko čestim i žučnim napadima zbcg »nesovjetskog · karaktera« njihovih dela kao ukrajinski, jermenski, kaestonski pisci, kojima je Moskva u stavu opasne pretnje stavila na, teret »buržoask: nacionalizam« „ali se odjeci tih pretnji do izvesne mere čuju i na ruskom književnom području, Skorašnje proskribovanje lenjingradskog pesnika Aleksandra Prokofjeva, koji je udesetostručio svoje grehe time što je preveo anatemisanu pesmu Vladimir Sosjure »Voli Ukrajinu«, zacelo spada među odjeke novog pooštrenja revizionističko-velikcdržavnog kursa Moskve na svim područjima kultur-

nog ·i umetničkog života (ukoliko se

pođ takvim uslovima uopšte još mo- .

| SO E CP ROTE O E TOP: OTTO

Gvido TARTALJA

IZ MOJE BELEŽNICE BREZA

Gvaki treptaj zvezda prati pokraj druma breza tanka.

Za nju će sve zvezde sjati noćas svu noć do uranka.

Sutra će je sestre zvati:

zvezdodanka.

U VISINAMA

etimo...

o nebeske sanke

na oblaku.., Gle, sve je snežno! Naviše, pilote, bez stanka!

Naviše! U nedosežno!.,.

Letimo ... Kroz snopove kiše od seđefnih zraka i zore... Naviše, pilote, bez stanke! ·

'Do samoga sunca — gore!

MLADOST

Jnje i bore... Povukla se s lica, i oči su onda izgubile sjaj.

Stopu po stopu, hrabra zaštitnica,

branila je — kao ratnik zavičaj.

Stopu po stopu u krvi je dala.

I otstupala. I snaga njena s njom. Samo se još u srcu zadržala,

— poslednjem bedemu svom,

AK T

kancelariski „jazavac čitajući, —v »Uprava. ove škole predlaže na rashodovanje... i tako dalje.. knjige koje su od čestog posuđivanja do danas postale neupotrebliive..«« — ·no, to može. Dalje: »Kako se u prilogu vidi... i tako dalje.. jedna slika pokvarena vlagom...« He-he! »Jedđan miš koga je pojeo moljac«. He-he-he!

— Molim lijepo! I to je njima propisno obrazloženo rashodovanje predmeta u im-

ventaru! — skrsti Ušička ruke ji zagleda se u Paripovića Jednostavno šliku pokvarila. vlaga, jednostavno miša pojeo moljac, i bog te veselio!

— Pokvarila vlaga, he-he! Pojeo moljac, he-he! Ne, ne! Treba njih naučiti pameti! Ooo! — zatuli najelanput Paripović tonom bivšeg sreikog nadzornika. — Ja ovakav akt Mrosto osjećam kao uvređu. Ne, ne! Maučiti ih pameti!

— Jasna stvar da ćemo ih naučiti ameti! — zaključi Ušička i izvuče ladicu u kojoj stoji konceDt·papir.

Nekoliko minuta kasnije pisaća mz 'ina u susjednonj sobi već je otklepe· "ala akt školi. Donio ga Ušička i na tašljao se, Dok je PFaripavić sluša naslonjen grudima o sto. sa sj jem poluugaslog fenjera u očima, sa dla· nom iza desnog uha, škliocajući zubi ma kao pas kad lovi muhu. Ušička je povišenim glasom, s intonacijom Vwiskovođe koji pred svojim generalima

objavljuje tekst ultimatuma neprijatelju, čitao akt upućen školi.

— »U vezi akta te škole broj i tako — dalje -— i — tako — dalje, vrhu ukazane pofirebe rashodovanja i — tako — dalje — i — fako — dalje, pozivate se da ovoj Upravi, a na osnovi činjeničkog stanja, shodno članu tome i — tome te članu tome i — tome o rashodovanju „državne imovine dvoprijepisno dostavite valjano obrazloženje prijedloga za rashodovanje, polkrijepljeno stvarnim podacima o kvaru nastalom i — tako — dalje — i — tako — dalje, i to Drvo: O kakvoj se prirodopisnoj “lici u rečenom slučaju radi..«

— Tako — fako! — zaštekta Paripović. — O kakvoj se prirođopisnoj slici u rečenom slučaju rađi, Vrlo dobro! .

— »Drugo: kako je i pođ kojim okolnostima na wpredloženoj za rashodovanje slici nastao kvar vlagom. Treće: kako e i pod kojim okolnostima moljac izjeo za rashodovanje predloženog miša«.

— Tako — tako! će se počešati! I to napišite: hitno!

Nego!

Leži akt na stolu, savršeno fačno previjen odozgo do dolje, ozbiljan, ka. O kakav savjetnik u zalopčanom jesenskom ogrtaču. A kad je doputovao nkt u kancelariju gimnazije, prouzro'ovao on tamin čitavu uzbunu Zgrrabieo sa direktor, pročitao, i onako malen. )krugao, zavrtio se kao lopta na bi ljaru kađ je zahvat: udarac sa strane, — Bto ti ga na! Sad i to rashodo-

vanje! Dajte, Kvasižu, bogamu... Evo

PON, i) |O PONI } WS 8D 7) u.

He.— hel Sad,

e BOV OTjU O mekakvain kulturnom

Wiaetnićkoni životu) SER“

Šta Kremli traži od književnika ! \jihovog moskovskog Saveza? Skoraiji skup mioskovskih idržan povodom petogodišnjice »postanovljenija« i pod elikeloni tog sla, .jinsko-ždanovskog manifesta. pruža a sive fasade obavoeznih fraza, pri"čno jasnu pretstavu o zahtevima ko. ie vlastodržac postavlja književni'ima. Pre svcpa, konjiževniku je stavljc· 10. u dužnost da uvek polazi, od po* lavke da se u SSSR-u odigravaju „randiozna, preobražajna. svetsko3iOrisks zbivanja »staljinske epohe« “'bivanja čiji je nosilac »sovjetski čoveke, obdaren svim mogućim i nemogućim, pretežno nađljudskim savršenstvima | prožet plamenom, neugasivom, nesalomljivom. bezgranič-

nom itd.. itđ ljubavlju prema Sta!jinu, Drugim rečima, umesto ljudskog. otvorenog, realističkog stvaraočevop

odnosa prema čoveku uopšte, traži se nekakvo metanisanje pred priviđom »sovjetskog čoveka« inskonstruisanim u propagandnim radionicama i nametnutim Kknjiževnicima. Taj privid, lišen svega ljudskog. umetnički neodraziv, hladno i tupo proglašen uzorom za sve i svakoga. treba da postane, po volji »najmudrijega«, njegov mlađi partner u temafici sovjetske književnosti, Od korica do HRorica svaki novi roman pripovetka ili drama ima da odiše smernim veličanjem sovjefske stvarnosti, veličanjem kome se opsenarski udara žig »socijalističkog realizma« | koje svojom besprimernom otužnošću. jednolikošću i izvitoperavanjem svih životnih sadržaja i odnosa vrši grub atak na pojam realizma, na sve ljudsko i stvaralačko u umefinosti, a fime i ma samu umetnost.

Sve što ne ide tim putem nezgrapnog, ali povlašćenog falsifikata smafra se na birokratskom vrhu SSSR-a nepodudarnim s duhom »staljinske epohe« i dobija najnepovoljnije ocene koje, po pravilu, ne dodiruju suštinu pojave. Ako pisac, naprimer, opisuje gradsku sredinu, ako govori o intelektualecima, a nije pretvorio svoje delo u ditiramb »veličanstvenoj sovjetskoj stvarnosti«, — on je malogra– đanin. Ako slika fabriku, u kojoj različite volje i ukrštanja životnih puteva stavaraju kolizije, — on se u najboijem slučaju proglašava ignorantom i kič-majstorom, a u najgorem antipatriotom i rušiocem. Ako se iz knjige nazire praćenje savremenih zapadnih Književnosti, pisac će biti razvrstan u kosmopolite, formaliste ili dekadente.

Svi ovi pojmovi, od malograđan–štine do dekadentstva, odavno su izgubili u sovjetskom literarnom prometu svoje pravo značenje kao i pojam »socijalistički realizam«. Sovjetska »književna štampa«, koja svaki čas pominje Maksima Gorkog, ustvari je ograđena visokim i debelim zidovima od njegova stvaralašta, i nije ni najmanje slučajno što je IJja Gruzdjov, autor najboljih dela o Gorkome, pao u nomilost, dok se na vidiku sovjetske kritike pomalja nova nazovi-veličina, nekakav MBursov, sa svojim vodnjikavim i ravnodušnim, ali prilagođenim »eposi« komentarima stvaralaštva pisca »Matere« i »Života Klima Samgina«.

Kritičari Bursovljeva tipa obezbedili su se od najsvirepije inkriminacije »postanovljenija« i sličnih usmenih i pismenih naredbodavčevih aka– ta i takvim spissteljima uvek se priznaje da idu u korak sa životom, dok se mnogim proznim piscima, pesnicima i kritičarima oporo prebacuje da ne poznaju stvarnost, rađe po starim temama i ne odražavaju u svojim delima problematiku sovjetskog života, što znači, prevedeno na jezik pristupačan svačijem shvatanju, — da ne odražavaju u dovolinoji meri dnevne, »operativne« teme moskovskih listova i radio-emisija.

U tom duhu govorio je na moskovskom skupu zamenik generalnog sekretara Saveza sovjetskih pisaca Aleksej Surkov koji je, u ime Kremlja, sručio svu valru rečitosti na »šablonske konflikte« tobož nesvoj-

opet pozivaju na red. Šta? Traže da obrazložimo.

— Pa lijepo sam, jasno kazao! Čisto i bistro! — crveni se Kvasić, čita šutke akt i još se više crveni.

— Ma jeste, imati Vi pravo. Ali znate kako je... — vrti se direktor oko sebe. pa usput i oko stola, a vadi i maramu da otare vrat. Direktor je, kako da kažemo, negdje u sredini između paragrafa, kvačica' i pera što bjevuckaju po Rkančelarijama stare zgrade sa debelim svodovima i ovih nastavnika koji dižu galama o planu i programu, govore viceve i prolijevaju crnilo po zelenoj prostirci, a kad pišu akt, sve im je jasno kao pravilo trojno ili proširena rečenica na ploči. Negdje po sredini između jednih i drugih znoji se direktor i nije mu uvijek lako, pa ima dana kad se i suviše oznoji.

— Molim, zar nije bilo jasno: vlaga... — siade da objašnjava Kvasić.

— Jeste, jeste. Meni je to jasno. Ali znate kako je! — širi ruke direktor. — Konačno, ipak je to propust, Lako je ovako, znate, objasniti, ja Vama Vi meni, Ali dopis je dopis! Eto, sad nas kvače, i to gledajte: hitno! K vragu i slika i miš! Čovjek bi platio i jedno i drugo, samo da bude miran. Šta? Ali vidite, obrazložiti se mora!

— A da možda kušafe sastaviti Vi? — tišim glasom će Kvasić.

— Ko? Ja? Pa znadete da ja za to nemam smisla. Priznajem... ovaj, prosto nemam živaca. Ali obrazložiti se mora.

Kvasić stisne zube od zabrinutosti i zagleda se u neko slovo u sredini akta.

— Da, teško je. Tu veli da treba dati stvarne podatke o vlazi i o molj-

OVAVIH U WM

književnika

nau kad

joj svakodnevnoj praksi

NRV

: stvarnosti. kov ene SovISRAgL he oj raMa a ( : konfliktima zasnovanim na BO CLS nom birokratiziranju njihovih la ka. Zahtevao je da se ta ai OCU ni iz sovjetske kn jijevatr OM poželjna i nerealna: —} to U 2 sovjelski ljudi (ne Oni IZ iznjiževnih falsifikata, već Oj OI vi j mesa) sve teže i bolnije ote vladavinu krupne birokrotije i - 07 mernost, one sitne. o | iskj stodržac, koji u svoKremaljski vlastod OBIav o obmanjuje čoveka. hoće da unese u sklop svojih obmana _ŠšiO više ligrari nih tvorevina o tobož krupnoj i aktivnoj ulozi »sovjetskih ljudi« u događajima čiji je tok uslovljen samo vlastodrščevom voljom "Tom obmanjivačkom poslu književnost SSSR-a ima ubuduće da služi još pokornije, još »glajhšaltovanije« nego _ dosad. Tako treba razumet, Surkovljev govor. i tako su ga zacelo razumeli moskovski MWknjiževnići. O OaNo eg Surkovljevos BOGA čini stroga opomena upučena »Bne' im uglednim sovjetskim piscima« koji već duže vremena nišu ništa objavili, niti šta pišu Ovlaščeni govornik za-– sad nije naveo nijedno imb, ali je sasvim jasno pripretio da će se učiniti kraj »zaveri ćutanja« oko tih pisaca. Nije teško pogoditi da se OVO odnosi, u prvom ređu, na Mihaila Šolohova koji u poslednje vreme ne objavljuje ništa sem obligatnih izjava, kao što je ona skorašnja njegova izjava u »Pravdi«e povođom sovjetske · »ofanzive mira«, svakako napisana na zahtev s najzvaničnije strane Zatim je zamenik gemeralnop sekretara Saveza pisaca mapao Savez pisaca, čemu su se pridružili, po unapred uvežbanom programu, i ostali govornici. Rečeno je da Savez ne poklanja potrebnu pažnju Knjievnoj kritici, da se pokazao politički kratkovid i nesposoban u rešavanju problema ukrajinske književnosti, koja obiluje »zaostacima buržoaskog macionalizma«, da je zanemario dodir s

mlađim Književnicima, da pokajnički

priznaje svoje greške, ali ih nikako.

ne otklanja. ,

Pri moskovskom Savezu pisaca postoji Komisija za književnosti »neruskih nacija« ili, tačnije, za potčinjavanje tih književnosti okrutnim rusifikatorskim poduhvatima ' Kremlja.

Komisija nije zadovoljila naredbodav- ·

ca, o čemu sveđoči govor književnika A. Čakovskog koji je tražio da ona ubuduće pokaže veću političku zrelost. Tako je književna žandarmerija prekorena zbog nedovoljno revnosnog vršenja službe praćenja i hvatanja sumnjivih elemenata...

Ovo je samo jedan deo zamerki koje su učesnici skupa izgovorili kao dobro naučene uloge. Dramski pisac Sofronov dobio je jednu od glavnih uloga, i to u vezi s napadom Kremlja na neke pozorišne komade koje je Savez pisaca bio. preporučio kao uspele. Sofronov je tražio da se u Savezu vode »đublje i strože diskusije o pozorišnim delima (tj. diskusije koje bi imale više izgleda đa pogode oficijelan ukus i želje).

Ostali govori ne zaslužuju naročiti osvrt, jer sadrže samo jednolike varijacije na teme o teškim gresima Sosjure i Prokofjeva, buržoasko-nacio= nalističkim tendencijama, slabosti neautoritativnosti književne kritike itd. Vredi pomenuti samo tu činjenicu da šaltovanih, izabrano njeno počasno je odmah po otvaranju ove revije glajh pretsedništvo — Politbiro CK. SKP(b) na čelu sa Staljinom. Nevidljivi po= časni pretsednik obavio je Svoj zadatak na veliko vlastito zadovoljstvo, utoliko pre što je uštvari bio i jedini govornik na skupu moskovskih' književnika. cima. A da sastavi sam „nastavnik prirodopisa? Da mu damo akt...

— Jeste li pri sebi? On bi istom zabrljao! Gdje taj ugazi..

— Mislim zbog stvarnih podataka.

— Ta idite molim Vas!

— A:.Z26ić?

— Zaje? Pa da! Dubro sle se sjeili, bogamu! Dajte ga ovamo! Znajc!

Uskakuta u kancelariju Zajc, nskadašnji administrativac, a sada već pet godina nastavnik gimnastixe. Sve na njemu igra: oči, nos, uši,

— Evo mene! — veli on, pa asput cupne peticama,

ya O

jaz

SO: JEO O a.

y_ 7

—