Књижевне новине
——uskog
\d
|
| Tomasa
}i
PR
} i /
2, ku u S, AS D. g,
ir inosransva
| STRANA –
a v
U U MM
- Kralke ves
PROSVI TINIM« IZDANJA U NJUJORKU
"U našoj zemlji neđavno' Ca | je boravio g. RoJOE: Krovel, izđavač MWnjiga iz Niijorc ada O ERNJM UI se za našu izđavačku de| Eu BH. Krove! je posetio i »Prosvetu«, NVačKO preduzeće Srbije, gđe mu je na stanku bilo poklonjeno nekoliko knjiga, a O yenaiĆ Hizđanja. Po povrati -rovel je priredio malu S 0ZU „ovih knjiga u prostorijama Saveta aaa OOuiyaavača Š Njujorku, i o tome C ? etie vrlo. lju] fotografiju koju ddbodiaoipe o OR 3
“ IZLOZBA »
DIRIGOVANA UMETNOST U TRECEM O RAJHU
_Dr.\ Qto: Rave. objavio, je k i | je kraću istoriju OL OPAD umetnosti u Trečem Rajhu G oka ave: »Kunstdiktatur in Dritten ch«, Verlag Gebr. Mann, Hamburg), u
"vkojoj prikazuje, ma dosta nepotpun i povr-
0 -
· pitania koja se odnose
——
|| |X 7
| prikazuju mastojanja
_ mje filma o Mahatmi
šan' način položaj umetnos
pod hitlerizmom, Tu su Podki addova progonima” umetnika, o rasprodaji dela »degenerisane« umetnosti, o-uništenju i Đaljenju 1000 ulianih slika i skulptura i oko 4.000 crteža i akvarela. U knjizi se takođe na'ista »rasnu nemačku umetnost«, O CO prave oko toga šta je to »nemačka umetnost« i sistem diktature nad celokupnim umetničkim životom, koijil je imaa tako porazne rezultate za nemačku umetnost.
NOVA MEĐUNARODNA REVIJA
Evropsko kulturmo društvo (Socićčtć ropćenne de Culture) počelo je da edsie u Veneciji novu međunarodnu reviju »Razumeti« (Comprendre). U prvom broju objavljeno je da će ta revija tretirati »sva na razvoi sađašnjie krize evropske kulture« i da će »pokušati da pobudi ir.teres za izvesne proĐleme koil su često zapostavljeni zbog nacionalističke orijentacije koja se daje kulturi«. kao i da će »nastoiati đa se javnost bolje upozna sa raznim nacionalnim kulturama«. Urednik časopisi je Umberto Kampanjoli. IZLOŽBA FIUŽERONA »ZEMLJA RUDNIKA
Tr Parizu je otvorena izložba slika franslikara Fužerona pod naslovom »Zemlja rudnika«, na koloj su izloženi crteži i uljane slike iz života rudara u TĐrancuskoj. Izložba ima podnaslov: »Prilog izgradnji novog francuskog realizma« U ogeni ove izložbe MWrit'ka je podeljena, ali se ističe đa se kod Pužeroma oseća snažan uticaj. Davida, kako Do monumentalnim, kompozicijama tako i po sistematskom korišćenju svetla i sene.
PREGUTED ITALIJI MAMSKIM UMETNOSTI : U 10950 GODINI
U ređakciji Valsekija ft Apolonija obiavljena je u Torinu MWnjiga »Panorama italljanske umetnosti 1950« (Panorama dell,arte italiana 1950), koja sadrži prikaze kritike i beleške o najvažnijim đogađajima na Dpolju likovne umetnosti, arhitekture, muzike, TWrniiževnosti i pozorišta u Ttaliii u toku 19050 Registrovane su sve izložbe i nagrade. kao i najvažniji članci, Kritike i polemike iz italijanskih časopisa i novina, Ta knjiga je prva u seriji »panorama«, koje će se
! | objavljivati svake godine.
|rzZLOZBA TURSKOG PFECJEG SLIKARA i
U PARIZU
| iq Parizu je izazvala interesovanje u umetničkim i peđagoškim krugovima izloba slika Hasan Kaptana, turskog dečaka Md devet godina. Mladi slikar ie sin jedlog turskog profesora umetničke akadeje. On je još kadđ mu je bilo pet EOOna studirao u Parizu preslikavajući sll» starih majstora sa vanrednom veštinom io Sada već pronalazi svoi lični az, naročito u kombpoziciiama. Od staih slikara mlađi Hasan najviše voli Van )ga, Bonara i Pikasa.
| FILM O MABATNMI GANDIJU
MgHolivuđu se vrše pripreme za snimaGandiiu. Film rešira Geza Herceg, ulogu Ganđija igra Paul Muni, a Nehrua — Šarl nBoa{ie.
MEĐUNATODNI CTOMTAR UMETNOSTI I ODBVANJA
'g novoosnovanom »Međunarodnom cen-
· tru umetnosti i ođevanja« u Veneciji (Pa-
| ima se pominje Venecija. ledgara Kinea, divne panorame Venecije
-% riskim frivolnostima«
Jata Grasi) otvorena je ?5 avmrustn izložba koja obuhvata period romantizma u Tirancusko]. Tzloženi su portreti gospođe đe Stal, Šatobrijana. Misea, Žorž Sandove, TBalzaka, Gofiiea, Merimea i drugih francuskih romantičara. zatim originalna izda-
„putni dnevnik
|: i rukopisi njihovih glavnih dela u ko-
»d Koroa (1834) itd. Na izložbi je rekonCtruisana, sa originalnim predmetima iz _pohe, ijedna trgovina, u Veneciji sa »pa-
i pomodn'm pređ-
metima, MEĐUNARODNA IZLOŽBA STAKLA
'U pariskom Muzeju primenjene umetn0osti organizovana je međunarodna izložba stakla. Ovo je prva izložba te vrste, a sastavljena je zapravo iz tri izložbe. Jeđna je retrospektivna izložba francuskog stagla od galsko-rimskog periođa pa sve do 1940 godine. Drugi deo izložbe prikazuje rad savremenih francuskih staklara, a treći — dela inostranih majstora iz Švedske, Holandije, Italije, Belgije i Amerike.
400-GODISNJICA »UTOP}JJE« NA BNGLBSROM JEZIKU
Gođine 155 štampan je u Londonu prvi engleski prevod Morove »Utopije«.. Original 4 sa Mora napisan je ma latinskom je-
· ziku 1516 godine i izdat u Holandiji, u gra-
du Luvenu.
»Utopija« je »politički roman« koji se kritički osvrće na socijalne, poliNeke i društvene probleme RmRngleske na
početku XVI veka i daje predloge za niihovo rešenje. Povođom 400-godišnjice »Utopije« na engleskom jeziku jzašlo je ove gođine u izdanil izdanje ovo dela.
Wvrimens Lajbreri novo
Džuxn.nui: iZi0ŽLa Na!UdD0o0siuDvuUdišUnE borbe
mi je,
ca ·posetio Zagreb, usmeno rečeno od strane dvojice članova redakcije da ga ne mogu objaviti, jer je njima nezgodno da se zameraju g. Benešiću koji je jedini njihov prevodilac s poljskog na srpskohrvatski, i sl, U interesu istine, moram reći da sam u svome napjsu, znajući za držanje i rad E. Benešića iz vremena okupacije i takozvane NDH, na dva mesta napravio aluziju u tom smislu, povezujući sve to s njegovim ispadom u 8—9 broju »Repbublike«. Štaviše, drugovima iz redakcije »Republike« „tom prilikom sam otvoreno rekao da mislim i da sam uveren da se
|
. Pp: ravno godinu dana, u avgustu
Oe 1950, objavio sam u »Književnim novinama« kratku belešku o knjižici stihova savremenog poljskog pesnika Tuvima (izdanje Male biblioteke, »Z,ora«, Zagreb) u prevodu g. Julija
. Benešića. Konstatovao sam da je pre: vod rogobatan, nepoetski, loš, u što se može uveriti svakj noepristrasan čitalac koji koliko-toliko ima osećanja za poeziju i svoj maternji jezik. Naveo sam i nekoliko primera — kažem nekoliko, jer se radilo o kratkoj belešcj, sumarnoj i usputnoj impresiji, a ne o članku ili stuqaiji — rđavog rimovanja, rđave i naopake upotrebe reči, starinskih i sladunjavih fraza i epiteta iz perioda romantizma, kao i nasilnog menjanja smisla glagolu rastapati se (zbog sroka!) i zastarele primene glagola natak ati (opet zbog sroka!).
Gospodin Julije Benešić je iskoristio moju belešku kao povod da u B—9 broju za=grebaćke »Republike« (kolovoz—-CI}ujan 19D50 „g.) da izraza koliko svojoj povređenoj suJeti, toliko i neobjašnjivoj prepotenciji, pa čak i zlobi, Ćitav njegov odgovor (vidi " Članak »Julijan Tuvim« u pomenutom broju »Republike«), od početka do kraja, brosto je bio intoniran jedva uzdržanim besom, ekskateđarskim pljueckanjem odozgo, potsmevačkim i potcenjivačkim epitetima (kao onaj da sam Ja »upražhjavatelj« kritike u K. N«.), izvrtanjima i slično. Očigledno je bilo da E. Benešić želi da prebaci diskusiju na drugi, sasvim lični teren i da ga principijelna p:tanja malo. ili nimalo ne interesuju. Izmedu ostalih kurioziteta, on je u tom svom »odgovoru« JaVno tvrdio ono što ja nisam nigde napisao, — naime: da negiram postojanje glagola rastapati se i natakati, mada je kod mene bilo reči o njihovoj naopakoj primeni u njegovom prevodu. U čitavom tom neukusnom sklopu vrlo je simptomatično, još tada, b:lo i apastrofiranje beogradskih »Književnih novina« — pri čemu bi akcenat trebalo da padne na reč »beDgradske« — iakp nekih drug.h »Književnih novina« u našoj zemlji niti je bilo niti ih danas im8, Nap:sao sam odgovor 8. Benešiću, u kome sam pobio sva njegova izvrtanja i podmetanja, i poslao redakoiji časopisa »Republikası, Skoro dva meseca ležao je moj rukopis bež odgovora, .a onda
pošto sam s grupon,i srpskih pisa-
Benešić rukovodio čisto šovinističkim a ne nekim prine:pijelnim motivima kad je pisao svoj »odgovor«, što se vidi iz čitavog tona i načina na koji je napisan. Pošto su oni ostali pri svome, smatrajući da ja preterujem u svom »sumnjičenju« Bg. Benešića, objavio sam svoj napis u »Književnim novinamax« (br. 2? od 9 januara 1951 g.), Toma
prilikom sam namerno iz njega izbacio pg-
menute političke aluzije, jer mi se učinilo da je zaista zgodnije da E. Benešića tučem (da mi se ne bi zamerilo »solunaštvo«) na terenu našeg jezika i — poezije. Očiglednim primerima i citat ma iz prevoda Benešićevog pokazao sam i dokazao E. Benešiću da stihovi »A. pana Jađa iz bufeta rastapa se razblaženo« znače Ćistu jezičku besmislicu, jer se žena ne' može rastapati (sem ako nije od šećera), a da stih »putnikom volju natače« znači čist arhaizam, jer tako danas niko ni u Hrvatskoj ni u Srbiji niti govori niti piše. Time je, tako je bar izgledalo, ČitaVa ta nemila »diskusija« bila
završena.
Međutim, g. Benešić je ovih dana učinio ono što sam ja namerno želeo da izbegnem. On je nedavno, sam, po svojoj slobodnoj volji, stupio nogom na trulu (za njega trulu) — političku dasku. U broju 4—5 zagrebačke »Republike« za travanj—svibanj 1951 g.), pod punim svojim potpisom, objavio je neku, kakm sam u nadnaslovu kaže, »kozeriju o korektorima«, u kojoj je, na već poznati način, pokušao da se »obračana« sa nekolicinom kritičara svojih prevoda. U ovoj »kozeriji« g. Benešić nam je napričao i stvari koje nisu nimalo duhovite ni kozerske, šta više — isuviše su ozbiljne, čak preozbiljne, da bi ih mogao prikriti kerempuhovski smokvin list. Jer je više nego jasno da je nevini i bezazleni privid tobožnje »kozerije«, forma »šaljivcg« časkanja koju je izabrao g. Benešić, namenjena u prvom redu neobaveštenim i naivnim čitaocima, a možda i — liberalnim redaktorima »Republike«. Po onoj staroj »da se Vlasi ne sete«, g. Benešić je u tom svom »kozerskom« napisu, uz razne filološke začkoljice, citate i mudrovanja, kao »slučajno« i kao »uzgred«, opet pomenuo i moju ličnost. Bez ulaženja u bilo kakve dokaze — jer mu ma kakvo dokazivanje i nije bilo cilj — ponovio je opet staru neistinu o tome da ja tobož negiram postojanje glagola rastapati se i natakati. Zatim je prešao na Krešimira 'Georgijevića koji je (takođe u »Književnim novinama«) kritikovao njegov dozlaboga rogobatan i rđav prevod Jastrunove knjige o Mickjeviču, tvrdeći da su jezičke nekorekcije u njegovom prevodu Georgijeviću nerazumljive zato »jer ih je tražio uzalud po rječ· nicima, a ne nalazi ih u onom književnom jeziku, kojim se on služi i koji on prati, premda kažu da ga u Beogradu ubrajaju među stručnjake za hrvatsku književnost« (podvukao T. M.). Ali, cvet ovog »kozerskog« naklapanja nalazi se u ”aključku 8. Benešićevog članka,
Evo šta je g. Benešić, deset godina nakon početka naše Narodne revolucije i punih šest godina nakon oslobođenja, doslovno u svom zaključku re-
kao:
»I što sađa viđ:mo? Neki »korektoris hoinfiltriraju riječi, kojia smetaju im one kojima se mi služimo. Kad tijesni i uskoizam hoće da
će da nam ma se oni služe,
grudi regional buđe imperijalistički centratizam, postaje smiješan i neıdrživ.« (podvukao 7. M.)
Eao što vidite dragi čitaoci, prikazi | wleške na loše prevode g. Benešića. e svega na njegov loš i rogcbatan k, sve fe ocene koje su, zaista sa 5 m slučajno dožle sa ovih. srpskih ı "eapradskih«e strana — nisu ništa
l m.nje nego pokušaji »infiltracije« Ve-
Odgovorni urednik: Dušan Rostić6, B
- PRAVA POZADINA »JBŽIĆI OG. JURIJA BENESICA
~ Osvrt na jedan njegov napis u 4—9 broju zagrebačke „Republike“
likosrpskog duha, velikosrpskog šovi· nizma i regionalizma, jugoslovenskog imperijalističkog centralizma, to će reći opet — velikosrbizma! I ko toiod koga hoće da brani i odbrani hrvatski jezik i hrvatsku kulturu? I ko toi koga optužuje i kleveta za velikosrp ski šovinizam i imperijalistički centralizam? U čije ime govori g. Benešić kad samouvereno kaže »mi«, da li u ime hrvatskog naroda i hrvatske napredne inteligencije, ili u ime Dpotučene frankovštine i potučene usta· ške reakcije? Konačno, ko je taj gospodin Julije Benešić?
Preskočićemo njegovo detinjstvo i mladost, to da se rodio u Iloku, da je bio loš đak i da ga je otac s kaišem u ruci terao u školu, jer nas to zaista nimalo ne interesuje, a ukoliko smo ı došl: do tih podataka kriv je sam njihov autor koji je požurio da sve to i objavi u vreme takozvane NDH. Preskočićemo i njegovu intendantsku službu u zaghebačkom kazalištu u periodu između dva rata i njegov dugogodišnji boravak u Poljskoj, pa ćemo se zaustaviti na 1939 godini, onoj sudbonosnoj godini koja označava početak Drugog svetskog rata. Prema podacima koje daje akademik „Aleksandar
Belić te godine je g. Benešić izdao u Varšavi, na poljskom jeziku, gramatiku srpskog ili hrvatskog jezika (vidi o tome članak »O Benešićevoj gramatici« u Belićevoj knjizi »Oko našeg književnog jezika«, izdanje SKZ). U toj knjizi, kaže Belić, postoji »ceo odeljak, od celih 46 strana, što čini znatan deo cele gramatike, posvećen rečničkim razlikama između srpskog i hrvatskog jezika, takozvanim srbizmima i hrvatizmima« (Đelić: »O · Benešićevoj gramatici«)., Bez obzira na neke Belićeve formulacije po nacionalnom pitanju, s kojima se ne bih mo gao složiti, dalja, činjenična ananliza, primeri koje on navodi da bi pokazao kako g. Benešić na silu boga pokušava da odvoji kineskim zidom srpski od hrvatskog jezika, srpski od hrvaiskog naroda, upravo frapantno daju pravi lik ovog gospodina koji se odavno, i to ne slučajno, našao na istoj liniji s frankovcima i frankovštinom. Aktivnost g. Benešića iz vremena okupaije i takozvane Nezavisne Države Hrvatske u tom pogledu je još zanimljivija, Preturio sam sve raspoložive (nažalost, nepotpune) komplete. od 1941 do 1945 BE. »Hr= vatskog naroda«, glasila hrvatskog ustaškog pokreta, sve komplete (nažalost, takode nepotpume) nedelinog lista »Spremnost«, »misao i volja ustaške Hrvatske« (to su, naime, naslov i podnaslov lista) i pro» našao lepe i dragocene podatke o BE. Benešiću, Evo šta je on sve radio i objavio pod svojim imenom, dajući moralnu podršku najkrvavijem i najterorističkijem režimu za koji zna istorija svih naših naroda, podržavajući aktiVvno.(makar i posredno) poznatu ustašku, nemačku i pronemačku laž da se u NDH rađi o čuvanju hrvatstva i hrvatske kulture, pođupirući »misao i VOlju ustaške Hrvatske« u isto ono vreme Kada su Nazor, Goran Kovačić i toliki drugi pisci i kulturni radnici svih jugoslovenskih naroda s puškom u ruci branili svoju čast i čast svoje zemlje, trunuli po logorima i tamnicama ili, u najgorem slučaju, ćutali u mraku bede i užasa. Evo brojeva ustaške »Spremnosti«, u kojima je E. Benešić objavio bilo prevođe s poljskog bilo svoje originalne radove (neke sam od njih imao u rukama, a neke citiram prema podacima iz »Hrv. narođa«): br. 55 od ožujka 193 (»Osvrt na mladost pred pragom starosti«), br. 63 od 2 svibnja 1943 (KOmentar uz Harambašićevu pesmu »Radnikom«), br, 75 iz 1943 (»Naše se stvari zaboravljaju, »svaštice« iz zagwebačkog tobolca prije 90 godišta«), broj od lipnja 1943 (»bilježka« uz Harambašićeve »Naše, baš naše priče«), br. 83 od 26 rujna 1943 (prevod humoreske Magdalene samozvaniec »Žene i mužkarci«), br. od srpnja 1943 (»Šef mest-= ne kontrole« i prevod Sjenkjevičeve priče), br. 85 od 10 listopada 1943 (prevođ humoreski Julijana Tuvima (Doživljaji s muž karcima«), br, 90 od 14 studcnog 1943 (kOmentar uz Harambašićevu političku satiru »Smrt činovnika«), br. 91 od 21 studenog 1943 (»KaWRo sam postao intendant«), dvobroj 98 i 97 iz 1943 (»Tragom Jorgovanića, o uređivanju sveukupnih djela hrvatskih pisaca«), broj iz februara 1944 (»Doj movi o Branimiru Livađiću — prijateljska rieč o 50-godišnjici umjetničkog rađa«), božićgpi broj iz 1944 E. u vreme kad smo već držali oslobođeni Beograd! — (»Moji Rkolege Poljaci«) i najzad broj 140 od 22 listopada 44 (»Misli i usbomen”e O kazalištu«). Sarađuje u »Hrvats! j reviji« koju uređuju Olinko Delorko iisti onaj Livadić kome posvećuje jubilarnu »prijateljsku rieč« i upućuje jubilarme zdravice, a na dan 26 aprila 1944 godine učestvuje u žiriju ustaškog »Hrvatskog naroda« i određuje nagrade u raspisanom natječaju, zajedno sa ovom »kitom« »hrVatskih« »pisaca«: Branimirom Livadićem, Olinkom Delorkom, ravnateljem »Hrvatskog narođa« Markom. Covićem j Urednikom »kulturne« rubrike »HrvatskoB narođa« dr Rrunom Krstićem (ovaj poslednji je bio glavni »teoretičar« onog zloglasnog ustaško-hrvatskog jezika od koga se svakom čoveku koji iole ima sluha kosa diže na glavi). Ali ni to još nije sve. U prvoj polovini 1944 godine E. Benešić postiže vrhunac svoje »književne« karijere pod ustaškom vlašću i postaje — OodgOVOTni urednik časopisa »Vienac« (ne šalite se glavom da izgovorite slučajno OVu reč kao »Vijenac«, jer ko mu ga Zna...!). Mislim da nije potrebno naglašavati ko je u to vreme mogao postati odgovorni urednik nekog lista ili časopisa! Kakotako, tek izašla su iz štampe svega za ožujak, travanj i svibanj 194 g., a dalje njegovo izlaženje je, valjda, omela blizina fronta. U nekoliko objavljenih napisa — pre primaknuća fronta! #- odgovorni urednik je ipak uspeo da formuliše i potomstvu zavešta nekoliko svojih značajnih misli, kao napriliku: »Ima i pisac stanja, za koja nije uviek odgovoran (sic!), jli »Dosliednost i nije uvick Kkreposts, ili, najzad, (ova poslednja zvuči'kao memento!) »Okorjelima nema, dakako,
spasa«, .. i
Takav izgleda, i to u najkraćim linijama, moralni i politički lik 8. Ju-· lija Benežića, čoveka koji je, u vreme najvećih pogroma Jevreja, komentari šući Harambašićevu pesmu »Radnikom«, n=p:isao U ustaškoj »Spremnosti« i sleđeću rečenicu: »Harambašić se u svom govoru obara na kapitalistički sustav, koji se temelji na izrabljivanju radnika, a taj je kapital u ŽJdovskim rukama«. I to mu nije ni malo smetalo da posle toga dobro večera i mirme savesti ode — na spavanje. Šta su se njega fticali JasenovCi i sliXne stvari!
U svom klevetničkom pamfletu EB Benešić se dotakao čak i mog rodnog mesta i — misleći valjda da će silno ja me uvređi — napisao sledeće: »I
tri broja časopisa ·
eograd, Franouska broj i = Btampa rija »Borb
} ww
sada, kad neko iz Saraoraca kaže: kod nas se tako ne govori, to znači, da svi ljudi nisu iz Saraoraca. A ako netko noče da svi (opet svi! — TT. M.) govorimo kao on, onda će naše jezičko blaBo pasti na jedva hiljadu riječi«, Nigde i nikome nisam pravio zamerke, niti je to moja misao bila, niti je mogla da bude, da se svuda mora govoriti onako kako se govori u mome selu ili kraju. G. Benešić i tu, kao i obično, ne stideći se svoje sede kose, u bukvalnom smislu te reči — kleveta i laže. Ne znam koliko je on reči naučio u svom Iloku, ali sa ovih svojih hiljadu, koje mi on »širokogrudo«
priznaje, ja sam, zajedno sa svojim hr
vatskim arugovima iz Narodnooslobodilačke borbe i Revolucije, a i pre rata kao đak i student, makar mucao o bratsivu i jedinstvu srpskog i hrvatskog naroda, svih naših naroda, Gde je za to vreme bio i šta je radio Bg. Julije Benešić? Neka na ovo pitanje da javno svoj odgovor. Ali, »okorjelima nema, dakako, spasa!«
U čitavom ovom spletu pitanja oko toga koja je reč bolja a koja nije, koje je narečje lepše i melodioznije a koje nije, koji je glagol pogrešno upotreb-\, ljen a koji nije, — ne radi se uopšte o jeziku i jezičkim i filološkim začkoljicama. Čitava stvar je čisto političke prirode. G. Benešić hoće očigledno da zaustavi istoriju. On hoće ne samo da nas vrati na 1941 g., već da nas baci i daleko iza istoriske 1850 godine, godine Književnog dogovora koji su potpisali Ivan Mažuranić, Ivan Kukuljević Sakcinski, Vuk Karadžić, Đuro Daničić i drugi — i u ime Hrvata i-u ime Srba. On, to je očigledno, nastavlja ustašku »tradiciju« stvaranja po svaku cenu posebnog hrvatskog jezika, oslobođenog od svih »srbizama«!
Tako, i na taj način, koristeći razne pukotine naše socijalističke demokratije, ovaj gospodin, zakulisno i vešto, udara na osnovne tekovine naše Revolucije, i ne samo naše Revolucije, već i ranije demokratske borbe i demokratskih pokreta kod Srba i Hrvata. Čitava njegova prevodilačka aktivnost, pa i ova »polemika«+ i »diskusija«, razgolićuju njegov jezujtizam koji je sav zasnovan na potajnom i veštačkom raspirivanju suprotnosti Zagreb — Beograd. A već je krajnje vreme da se skine 5 dnevnog ređa priča o velikosrpskom Beogradu, o velikcosrpskom šovinizmu, jer ovamo više ne sede na vlasti pretstavnici velikosrpske buržoazije! Nažalost, niko od naprednih hrvatskih pisaca, komunista i antifašista, boraca iz rata i simpatizera, nije se našao da uslane protivu ovih nečuvenih i drskih pokušaja Bg. Julija Benešića. Ili, možda, misle da će stvar sama DO sebi pasti u vodu i da je »demokraftski« da i saradnik ustaša g. Benešić slobodno i javno izlaže »svoja« mišljenja? Ne mogu da verujem da je tako. Ne mogu i neću da verujem da će i redaktori »Republike«, od kojih su dvojica prvoborci a jedan dugogodišnji napredni pisac, ostati i dalje, posle svega Ovog, pri svom liberalnom gledanju na ovakve pojave. Jer, konačno, ne rađi se više o ličnostima, već o osnovnim principima naše dđemokra-
tije. Tanasije MLADENOVIĆ
Pe BORBE
: Puškh nove sahrane ?
N— . NOO “i
NJBGOŠ I PUŠKIN
Njegoš — svedok
U poslednjem broju »Književnih novina« (br. 37) u članku »Sitnice« —? govori se i o »patki kako je Njegoš video mrtvoga Puškina«, Pošto sam pre nekoliko godina u jednom svom članku o Puškinu u jednoj beogradskoj reviji spomenuo mogućnost da je Njegoš gledao Puškinovu sahranu, smatram za dužnost da navedem odakle sam crpao ovu pret postavku. | M. M. Pešić napisao je i štampao godine 19937 (Jugoistok, Beograd) knjigu »Puškin«, u kojoj čitamo na strani 161: -
»A. I. Turgenjev u svome DneVvniku beleži da je pri spuštanju pesnika u grob opazio nedaleko odred žandarma. Mučen valjda strahom da se i njemu kao svedoku varvarskog pogreba ne desi nešto, obratio se kaluđeru Genadiju za objašnjenje. Odgovoreno mu je da je doputovao »srpski mitropolit Petrović«, da je naređeno da ga ne puštaju u Petro-. grad; da su čak »propisali« za njegn ćeliju i hranu.
A taj srpski mitropolit nije niko drugi do naš pesnik Petar Petrović-=-Njegoš. On je 1837 godine iz Beča preko Derpta doputovao u Pskov, pa je kao što vidimo .zadržan u Svjatogorsku. To je verovatno učinjeno iz obazrivosti, da ne bude primećen u prestonici od turskog poslanstva, jer se Rusija obavezala da se ne meša u pitanja balkanskih Sloveha. Tako je Vladika Rade, možda sa prozora ćelije, prisustvovao činu jedne velike drame, jedini u ime dva naroda kojima je pesnik podjednako pripadao.« i
Ovo je izvor iz kojeg sam naveo pretpostavku, a Pešić ju je uzeo kao što vidimo — iz »Dnevnika« Puškinova prijatelja A. I. Turgenjeva.
Mile KLOPČIČ
Njegoš mije mo9ao yideft mrfyopa Puškina
Mislim da ne vredi nađugačko rašpravljati o ovom pitanju zato što ga je g. Risto J. Dragićević, upravnik muzeja na Cetinju, jedan od naših najboljih znalaca Njegoševa života, konačno raspravio. On je u svom članku »Njegoš nije mogao vidjeti mrivoga Puškina« (Istoriski zapisi 1948, knj. II, sv. za septembar—oktobar, str. 219-225, i posebno u zbirci »Članci o Njegošu«) utvrdio sledeće:
1. Da je Njegoš otputovao iz Beča za Rusiju u subotu 6/18 februara 1837 godine;
2. da je 15/27 februara stigao u Varšavu;
3. da je 3/15 februara Puškinovo
telo preneseno u Uspenski manastir
(udalien od Pskova 115 km.!) i tamo sahranjeno 5/17 februara god, 1837, dakle dok je Mjegoš bio još u Beču. Da je Njegoš bio na sahrani Puškinovoj, svakako bi tako važan i za njega upečatljiv događaj zabeležio u kojem od svojih pisama iz Rusije, u kojima inače pominje i mnogo manje značajne svoje zgode i nezgode. Ostaje, dakle, da je Njegoš mogao osetiti samo almosfemi nepos-edno po smrti Puškinovoj i na taj način imati »đduhovni susret« s njegovim genijem Božiđar KOVAČEVIĆ
(00 kule #0 10Ba
(Nastavak sa prve strane)
druga dočekuje i tako se došunja do Sunje, a odatle ni pedlja. Jer u Bosni svaki grm diverzanta Krije.
Kovačnice su naše prve fabrike i radionice za popravku oružja. Mehovi duvaju, vatra se žari i razmekšava gvožđe, čekići biju o nakovanj. Banijci su čak i topove u kovačnicama pravili.
Narodna vlast stvara se i učvršćuje uporedo s razvitkom oslobodilačke borbe. Jednim štampanim proglasom ariljski odbor poziva narod da se nad grobom Steve Čolovića zavetuje da će u boju istrajati do potpune pobede. Datum proglasa: 5 novemar 1941.
Prošle godine „kad je posetio Drvar, Maršal je obišao i pećinu u kojoj je boravio s Vrhovnim štabom# pa i desant dočekao. Pogledao je na zid drvene kućice i odmah primetio da tamo ne stoji sekcija kojom se on služio u planiranju pokreta i operacija naše vojske. Ta sekcija sada je na svom mestu, u kućici na Kalemegdanu. Tu je i Titova ratna čuturica, naočari i kopije njegovih originalnih naređenja.
Jedno od mnogih naređenja, koje je Tito napisao svojim kosim rukopisom, upućeno je 3 februara 1943 Prvoj diviziji, a odnosi se na ranjenike: »Ranjene ne smijete ostaviti tamo. Mi ćemo ići daleko. Treba ih prebaciti preko Mliništa u Glamočko Polje, a odavde će onda dalje. Naredite da se to odmah izvrši.«
Reljef Pete ofanzive: Sutjeska, Tjentište, Vučevo, lanac neprijateljskih jedinica oko naše vojske. Obruč čine probrane divizije: »PFerara«. »Venecija«, »Princ Fugen«, 369 divizija, »Taurinensa«, bugarski i ustaški pukovi, na jednog našeg jurišalo je šest neprijateljskih vojnika. U one dane, u leto 1943, čak su i neki naši prijatelji u inostranstvu sumnjali u naš proboj.
Vojska jača, njeni domaći neprijatelji sve čvršće se vezuju za okupatora. Od komandanta divizije »Ferara« čelnici traže da se za neke njihove bataljone isplati 327.000 lira kao »nagrada od po 15 lira dnevno za Vreme operacija, jer dosad ovi balaljo-
ni nisu primili ništa.« A »Lovćen« od 11 ostobra 1944 saopštava da je. četnički komanđant Pavle Đurišić, »kojega je general Nedić nedavno promaknuo u čin potpukovnika«, dobio od PFirera Železni krst za svoje vojničke zasluge. Od Dučea lire, od Firera — ordenje, iako Draža Mihailović, prema jednom njegovom aktu, misli da je potrebno »stalno imati na umu i psihologiju naših narodnih masa.« Ta psihologija izvela je njega. 1946 godine, pred sud, pred paragrafe. Sećam ga se: polako, sa smotkom svojih papira pod miškom, ulazi u sudnicu, klanja se sudijama i priznaje. sve po redu. Geografiju naše zemlje zaista je poznavao, ali za psihologiju našeg čoveka jedinicu bi u školi dobio.
Petar Kočić se ovako molio Slobođi: »O Bezgranična, o Beskrajna i Beskonačna, dođi već jednom i pohodi zemlju moju, jer sve je bez Tebe ništa — ništa je s Tobom sve! Vijekovi bi potamnjeli, narođi bi podivljali, da visoko ne sija zvijezđa Tvoja.« A četnički odred Uroša Drenovića, Onog Drenovića koji je svoju saradnju 58 ustašama i Nemcima i pismeno utvrdio, nosio je Kočićevo ime! Krvava ironijo!
Zarđao kostur jedne od jedrilica koje su pale na Drvar! Jedan avion zagnjuren kljunom u zemlju, u tvrdu našu zemlju na kojoj je od davnina svakom osvajaču gorelo pod nogama! Demontirane mine, razdrte topovske cevi a između tih krhotina šiknjaju mali vodoskoci i naša deca prskaju se vodom, »Ja pionir Srboljub S. Savić sa Kosmeta — stoji u Knjizi utisaka — ispričaću svojim drugovima sve što sam video, a najviše o brodu i Titovoj kući.« Drugi zapis: »Razgledajući izložbu toliko sam zadovoljan da sam se od uzbuđenja jedva povratio, iako sam stari borac iz 1903 godine sa Dimitrijem Tucovićem, tadanjim prvoborcem radničkog pokreta u Srbiji«. Potpis: Pavle Popović, stolarski radnik u penziji po novom zakonu.« Bugarski studenti, emigranti, dosta su opširni, a neki N. Đurić sasvim kratak:
»Domovino, čuvaćemo te kao zdra-
vlje.«
—_—-—_—__ _–- _–-—---- C __—
Gojko BANOVIĆ
_ ———. "- -––34a –D»– g-–II——––>— ——I _ TI —-–756.-––ı —C zZezs—
Hrvin Šinko
U STAMPI JB RNJIGA BERVINA SINEKA »SABLAST KRUŽI TIVROPOM«
U izdanju preduzeća »Zora« U Zagrebu uskoro izlazi iz štampe knjiga Ervina ŠSinka, zbirka članaka i rasprava O sukobu između Jugoslavije i Sovjetskog SaVe” za, pod naslovom »Sablast kruži Evropom, Poređ članaka već objavljenih u raznim časopisima i listovima od 1948 gođine na ovamo, u knjizi će se prvi put stampati i opširan napis o kominformovskom, takozvanom »mirovnom pokretu«, Za novu knjigu Ervina Šina vlada veliko interesovanje | u inostranstvu, Tako je jedno zapadnonemačko izdavačio preduzeće daRa da se knjiga prevede na nema-
NOVI BROJ »HRVATSKOG KOLA«
Izašao je iz štampe broj 3 i4 časopisa »Hrvatsko kolo« sa sledećim sadržajem: Milan Marjanović: Pjesnikovo proljeće; Jure Keštelan: Tri pjesme; Slobodan Berberski: Na povratku iz rata; TPrano Alfirević: Dvije pjesme; Niko Berus: Deset godina naše borbe i revolu»ije; Jakov SeRulić: Teška priča; Jakša Kušan: Tri pjesme; Lierka Premužić: Tri pjesme; Stanislav Simić: Jezik i pjesnik; Dante: Čistilište, peto pjevanje (preveo M. IMwombo!l); Ugo Pescolo: Grobovi (preveo V. Desnica); Giacomo Leopardi: Posliednja Safina pjesma (preveo P. Alfirević); Giosue Carducci: Na brdu Mariiu (preveo V. Desnica); Nikola Dispopra: Prvi dan; Rukovet domaće lirike (N. Murvar, B. Dukić, S. Diana, 5. Pandžo, Lj. Jocić, A. Soljan, C. Prica, 1. Slamnik, M. Slaviček, B. Halusa, K, Quien, D. Ločarević, D. Ćurčija, N. Aganov); Ferđo Maslić: Uz prijevode Puškina u jubilarmoj 1949 god. kod nas; Novalis: Mimne noći (prevco D. Tadijanović); Hri:to Botev: Hadži Dimitar (preveo I. 8903 Teinrich Heine: Štakori selci (preveo S. Simić); Tvrtko Čubelić: O nekim problemima iz područja narodne književnosti. U feljtonu: Proslava stote godišnjice smrti Stanka Vraza (347) — I. E.: Makedonski učenjak o Vrazu (349) — Đuro Plemenčić: Ivan Goran Kovačić (350) — IVO Vidđan: Uz izdanje četiriju drama Bernarda Shawa (361) — S. J.: »Djela hrvatskih pisaca« u izdanju »Zore« (985) — Ferdđinand „Adelsberger: Kratki pregled naše teorije ritma (370) — T. P.: Slovenski pravopis (377) Rudolf Ričanić: Dvije rasprave O hrvatskoj politici (37) — Božidar Širola: Neke opaske melografskim zapisima u prilogu zbornika »Hrvatske narodne pjesme kajkav ske« u redakciji dra. V. Žganca (383) M. K.: Bilješke o petom pjevanju Danteova »Čistilišta« (384) — V, D.: Bilješke_o »Grobovima« Uša PFoscola (3860 — T. BB. Bilješka o Hristi Botevu (387 — I. K.: Hijacint Petris (388).
„____ ___"___ ___ - _- - - - {-__-ešWJZJRL
BIBI IOGRAFITA
Oton ZŽupančić: Pjesme, Izdanje Državnog izdavačkog poduzeća Hrvatske »Zora«, Zagreb 1951, latini:om, str. 111, cijena din.
90.
Rrvin Šinko: Aronova ljubav. Lirska pripovijetka. Izđanje Državno izdavačkog poduzeća Hrvatske »Zora«, Zagreb 1951, la= tinicom, str. 206, cijena din, 95.
August Šenoa: Djela. IV. Izdanje Državnog izdavačkog podđuzeća »Zora« Zagreb 195, latinicom, str. 536., cijena din, 265.
Goran Kovačić: Izabrana djela, Novele, pripovijesti, fragmenti romana. Izđanje Na kladnog poduzeća »Glas rada«, Zagreb, latinicom, str. 585, cijena 148 din.
August Cesarec: Iz svijeta potlačenih. Pripovijesti i članci. Izđanje »Glas radđa«, Zagreb 1951, latinicom, str, 268.
Slavko Kolar: Politička večera. Komeđija u tri čina. Izdanje Nakladnog poduzeća »Glas,. rađa«, Zagreb 1951, latinicom, str. 102.
Jakša Kušan: Savjesti na đianu. Komedi. Ja u 5 činova. Izđanje nakladnog poduzeća »Glas rađa«, Zagreb 1951, latinicom, str, 155, cijena din. 65,
Ivam Cankar: Sluge. Drama u 5 činova. Izdanje Nakladnog pođuzeća »Glas rađa“, ye 1951, }atinicom, str. 85, cijena din, 16. Mira Pucova: Svijet bez mržnje. Drama u 3 čina. Izdanje nakladnog pođuzeća »sGlas rada«, Zagreb 1951, latinicom, str. 78, cijena din, 17.
Osvalđo Ramous: Posebno izđanje. Drama u 3 čina. Izdanje naklađnog. pođuzeća „Glas rađa«, Zagreb 1951, latinicom, str. 104, cljena din. 45.
Miroslav Felđman: U pozadini. Drama u tri čina. „Izdanje mnakladnog mpoduzeća »Glas radđa«, Zagreb 1951, latinicom, str. 86,
Zlata Kolarić Kišur: Po sunčanim stazama. Pjesme. Izdanje »Novog pokoljenja«, Zagreb 1951, latini»om, str. 69, cijena 60 din. unewrwuP rusi SaK reperi u nu me enu
ISPRAVKA
U prošlom broju »Književnih novmna« u pesmi T. Mlađenovića vwTrag« drugl stih četvrte strofe »i ko đa me k sebi zove u nizinu...« treba da glas! »1 ko da me ik sebi zove u,blizinu...« Mole se čitao:
da ovo isprave. ______ YT". -—– ––.- --- –-- n PF" ——
UREDNICI: Dušan I(ostić i Tanasije Mlađenović Broj šklebijob računa 102-903%20 Pošt. fah cređakcije 617
Poštansk) fah nđiministraeile 628 fakrpist se n" vraćaju
__________ _______ _— — — ktz—~
as Beograd, Kardeljeva 8,