Књижевне новине

1 4 2

VW 3 bade! \ |___Mi đanas još nismo u stanju da redovnoi pažljivo pratimo nove pojave |L umetničkom, i, pre svega, književom životu Zapada, i inostranstva · uopšte. Iz mnogih objektivnih, ali i _ teško otklonivih razloga, do nas strana Knjiga i, naročito, strahe periodične publikacije, vrlo neredovno i sasvim ograničeno dopiru. I zato su naši susreti sa zanimljivijom ili važnijom inostranom publikacijom uvek više ili manje slučajni. Ali baš zato i naročito interesantni. Preko njih, kao kroz iznenadno otvoren iprozo?, _ sagledamo po jeđan isečak sa umet| ničkoga horizonta inostranstva. I za_ to treba težiti da se prevlađaju i sve | one teškoće, bezbrojne barijere koje

ij nas odvajaju od strane knjige ili stranog časopisa, da bismo ređovnije i

| regularnije mogli da ih, pratimo i u _ stalnim pregledima osvetljavamo, Na- ša redakcija ulaže već ozbiljan napor da to i postigne. U međuvremenu, treba uvek reći i koju reč i onome što se i slučajno dobije pod ruku. Ja sam, na primer, posle dužeg vremena, mogao ovih dana da prelistam jedan broj francuskog časopisa »Burope« (decembar, 1951). Istorija toga časopisa je prilično poznata. I u njenom slavnom i u njenom neslavnom vidu. Osnovan pre dvadeset i devet

godina od jedne grupe naprednih francuskih pisaca koja se okupljala oko Romena NRolana, ili se nađahnjivala njegovim idejama i shvatanjima, on je, sve do Drugog svetskog rata, bio

Tribina leve građanske inspiracije i misli. Progresivni pisci sa građanske levice, uz nekoliko komunista i komunizanata, uspeli su bili da načine od »Evrope« jedan sirapaličan i ozbiljan intelektuaini bedem za odbranu od opakog naleta reakcionarnih motiva kojima je svet bio preplavljen posle Oktobarske revolucije. Uvodeći u krug svojih saradnika najznačajnija književna imena iz mnogi zemalja, »Evropa« je ubrzo stekla karakter časopisa koji je sve vidnije dobijao obeležje jedne internacionalne revije. I takva, ona je doista bila osvojila i međunarodni ugled. Posle rata, ona je taj svoj karakter još dublje ozna= čila, postavši zborno mesto svih francuskih i mnogih drugih rodoljubivih pisaca koji su prihvatili Otpor naroda protiv fašizma, u njemu učestvovali ili ga kasnije branili. Približivši se politički određenije Komunističkoj partiji Prancuske, »Evropa« joj je postala neka vrsta 5a– veznika u borbi protiv koncentracije reakcije u Pranmuskoj i u svetu. "To je svetla epoha OvOB starog francuskog časopisa, Koja se vezuje Za imena Romena Rolana, Albera Cremijea (Crimieux), Žan-Rišar Bloka, Žana Kasua i drugih, koji su mu naizmenino stajali na čelu Od 1948, dakle od. pojnve informbiroovštine, nastaje ona druga epoha »Pvrope«, zatamnjena i neslavna. Komunisti su u njoj bili prevladali, a kako je Komunistička partija Francuske, pod ropskim pritiskom moskovskog boliševizma, slepo poslušnički prihvatila informbiroovsku kon= trarevoluciju, to je i »fvropa« morala podleći tome pritisku. Od nje se tad odvajaju čiste savesti i slobodni -duhovi, stubovi časopisa od njega Ootpađaju, njegova slava ga napušta. I tako »Evropa« postaje, Više ili manje vidno. ali nesumnjivo, neslavna ekspozitura u francuskoj literaturi informiboovskih tendencija u svakom pogledu i političkom i književnom. · Prelistavajući sad decembarski broj »Evrope«, sa onim nepoverenjem od koga se čovek prema njoj neče Osloboditi sve dok u časopisu bude carovala ova Kominform-dominacija, ja sam sumorno zamišljen zastao pred stihovima koje sam u njemu našao. Bilo bi, razume se, pogrešno negirati sve Uu sadržaju »Evropinih« svezaka. Ali bilo bi ne manie nerazumno ne ukazati u njemu na ome simptome ~ koji zabrinjavajuće govore o kata__ strofalnom srozavanju francuskog li· terarnog duha u poslušničkim pogod| bama pod kojima se on ovde obelodanjuje. Mi mamo koja je literatura MWanas na ceni u Moskvi, a znamo i ___Voja se ropska imitacija te literature sreta u Bukureštu, Sofiji, Varšavi, Fragu, Pešti! Ali je doista zaprepašćujuće kad se simptomi toga jadnog idolopoklunstva staljinskim literarnim uzorima tako drastično manifezevani _ Moče i u francuskoj književnosti Tu stvar onda. postaje tragična. Ima mešto što se doista moglo smatrati kao | Oovekovečeno u francuskom dđuhov| nom. životu, To su mera i ukus. I | svako voljno ili nevoljno ogrešenje O _ __fe sekularne postupalate bivalo je, pre _ djli posle, izbacivano - iz organizma francuske književnosti kao neželjeno

BB. Milenković: ŠTIP

(arhitektonski crtež)

Odgovorni urednik:

TO Eay

KOG POFTSKOG UKUSA

strano telo. A evo primera, u spome·nmutome broju »Evrope«. koji tužno 'govore o tako poraznoj dekadenciji i mere i ukusa, da se čoveku koji voli i poštuje francuski đuh upravo srce stegne. - ! |___Mladi francuski pesnik (valiđa mlađi, jer učestvuje na omladinskim informbiroovskim festivalima), Žak Go-

„šron (Gaucheron), za koga se, u jed-

noj belešci istoga broja »Evrope«, kaže da pravi »vrlo veliku poeziju«, objavio je ovđe dve.pesme, »Demokratski Berlin« i »Povratak preko Drezdena«. Samo ću malo citirati, iz prve pesme, kojoj je osnovna poetska nit ovaj stih: »Kancelarija Rajha je srušena«, i još manje iz đruge, koja je neka vrsta postskriptuma ispod potpisa na informbiroovskom apelu za mir. i ništa više.

Legenđarno drveće

Koje su zločinačke armije u paradi srazile

Pod Unter dem Linđem opet se zeleni,

Lišće mladosti i mir za šetnje, )

Ponova zasađene lipe kroz koje prodiru pesme

Jednog narodno-republičkog radija.

KMamcelarija Rajha je srušena

A ja ću još večeras otići u SE u

eju

Pa ćemo se Opet naći na Trgu Ernest'

Telman. (Prva pesma)

Drezden je sad samo izdaleka krik svoje mlađosti Koja hoće da Živi srećna i ponavlja Ono što ruševine umeju da kažu Ono što plava gradilišta budućnosti obećavaju.

Paix, paix, Frieđen i Mir Na svima jezicima sveta. (Druga besma)

Ne ulazim. u analizu i komentare ovih stihova, sa tačke gledišta njihovih sadržaja. (Iako bi to bilo vrlo zanimljivo). Hoću samo toliko još đa kažem: činile bi one čast i »Literaturnoj gazeti« da su na njenim stranicama objavljene. A od ovoga komplimenta pocrveneo bi, uveren sam, svaki francuski pisac koji nije prestao đa bude ni Francuz ni pisac, · M. B.

esesesovseseeesevevovvsoveoeoo09 Bo #9 909Ge 099999 ee9 9 Pe ueeoeovoeosoopovopaeeovoe9e90PJ9pOe ee ooevoe eee eeoeeeneoooeeoeoReVePO

Radovan:

STRIŽA OVACA

OLI IIOIIIIIIIIOIIIII III III III]

BELEŠKE

Dr MIRAŠ KIĆOV.Ć: „STARO POZORIŠTE KOD SRBA'

(Separat iz Zbornika knj. X Instituta za proučavanje književnosti JAN knj. 1, Beograd 1951)

Obično se uzima da pozorište kod Srba počinje prvom pretstavom tragedije Bmanuila Kozačinskog s motivom o Urošu Petom. koji su piščevi đaci u Sremskim Karlovcima izveli 1736 godine. Kićović se u ovom svom radu, kao što su to nepotpunije učinili i neki naučnjei pre njega, bavi Dpitaniem da li je pozorišna umetnost »imala Rkakve veze sa da-

ljom srpskom prošlošću«. Kod Srba se, utvrđuje Kićović, pozorište nile razvilo iz religioznoga kulta. To se objašnja-

ga Kkonzervativnošću pravoslavslavne crkve i njenim velikim Uuticajem u našem feudalnom srednjevekovnom društvu. Umesto religioznog pozorišta, koje je negovala ne samo rimokatolička nego i vizantiska crkva, organizujući pretstave u samom hramu ili porti, narodni zabavljači kod Srba su u Srednjem veku izvodili svoje pesme i vesele igre na drugim, otvorenim mestima. Navođima i analizama mnogih mesta iz starih spomenika Kićović ubedljivo dokazuje da je reč »pozor«e imala značenje današnje reči »pretstava, pretstaviljanje, prikazivanje nekoga ili nečega« U starim spomenicima nalazi se i reč »pozorište«, za koju Kićović pretpostavka da je narodna, ne književna tvorevina, i da je narod stvorio da označi

mesto na kojem je »pozor« (prizor) izvođen. U starim spomenicima viđi se đa je crkva »pozorište« progonila isto onako kao \ »pozor«, zabranjujući ga i dđuhovnim i svetovnim licima. Poznati biograf Teodosije u svojoj »Pohvali Simeonu i Savi« nasuprot nebeskim lepotama crkve stavlja »mrsko pozorište koje se izvođi na otvorenim mestima i na koje se svet, i po ružnom vremenu, Okuplja da gleda .i sluša đavolje pesme i nepristojne šale. »glumac« se nalazi u starim spomenicima. U Sintagmatu (XIV vek) se kaže đa je to »narodni igrač«, a iz đrugih spomenika se vidi da je taj naziv davan svima zabavljačima puka. Glumci su svoje zabavne fačke ijzvodili na svadbama i drugim „narodnim svetkovinama, a crva ih je smatrala za grešnike. Kičović u svOme vrlo dokumentovanom radu zaključuje da je «savremeno srpsko pozorište od srednjevekovnoga pozorišta nasleđilo njegovo ime, glumca i terminologiju«.

Bilo bi vrlo korisno kao priprema za buđuću istoriju našeg pozorišta da se naučnici aktivnije pozabave njegovim starijim oblicima, kao što je to učinio Kićović, a i onim novijim periođima, o kojima je slika još dosta mutna. EŽEN DELAKROA: „ESEJ O MIKELANĐELU

(Izdanje »Zore« — Mala biblioteka, Zagreb, 1951)

Kad bi se pravio popis umetniia o kojima je najviše pisano, Mikelanđelo bi, zacelo, bio na jednom od prvih mesta ove rang liste. Mnoštvo studija, pisanih sa svom potrebnom naučnom argumentacijom, đopunjuje veliki broj eseja, kao i niz romaniziranih biografija. Kod nas su, posle rata, do pojave ovog eseja, o Mikelanđelu izdate dve knjige: ne mno?” po značajna romansirana biografija Gerhard Mllert-a, u izđanju »Hrvatske tiskare« u Zagrebu, i divna knjižica, od najbolje napi-

ea sanih na ovu temu — «Mikelanđelo« od Romen Rolana, u izdanju »Matice srpske« u Novom Sadu, Posle ove poslednje, može se postaviti pitanje — koliko je bi!o opravđano prevoditi i štampati i ovaj esej o Mikelanđelu?

Delakroa je poznat kao jeđam od majvećih slikara ne samo fran= cuskog, već i svetskog romanti„zma. Istovremeno je on, naročito

· u svoje đoba, bio poznat i kao »čovek od pera« — pisao je eseje o umetnicima ranijih vremena, kao i o njemu savremenim problemima umetnosti. Maročito je poznat njegov »Dnevnilh«, te u

| ' celini štampan posle nješove smrti. Ali, posmatrano iz vremenske udaljenosti od oko jednog stoleća, nije li sve to đanas samo isto: riski interesantno, literatura Dpreko koje se može saznati shvatanje umetnosti u jednoj epohi, ili samo pogled iz te epohe na umeftnost prošlih vremena? Ali da li je to i za nas danas dovoljno Kkritička analiza postavljenih problema. ostaje otvoreno pitanje.

Pišući prilično nesistematskti, zapostavljajući jednu granu Mikel-

i. anđelove delatnosti — vajarstvo — na račun druge — slikarstvo (ovo, možda, stoga, što ga je, kao slikara, slikarstvo više i zanima10), neretko se služeći istoriski neproverenim „podacima o životu umetnika, „Delakroa je dao esej koji, ie možđa sam po sebi vrlo zanimljiv, ali koji ne pretstavlia, danas, nikakav doprinos u poznavanju MiMWelanđelove ličnosti. I da li le onđa bilo celishodno izdati ga? Ima, dođuše, u ovom eseju razmišljanja o umetnosti koja su veoma zanimliiva i koja zapravo i jesu vređna pažnie. Ali, fakvih razmišljanja je mnogo, više u njegovom »Dnevniku«. TI kađ se već izdavao Delakroa, onda. je,

pre svega, trebalo prevesti nešto iz njegovog »Dnevnika«. Jer, kod nas se već godinama oseća potreba za tim delom. A jedini izbor iz »Dnevnika«, izdat u Zagrebu za Wreme okupacije, isuviše je i ncMcritički izvršen, i nakaradnim jezikom preveden, da bi mogao da zameni osetnu prazninu.

Jezik prevođioca Mirjane Puškaš je korektan. Knjižica je p%spraćena dobrom „informativnom beleškom, Borisa Vižintina. Osam reprodukcija na kraju publikacije, loš kvalitet štampe čini nedovoljnim, da bi se dobila i približna slika o Vrednosti originala.

I reč”

„ONORE DOMIJE“

Izđanje »Zora« — Zagreb — 1951)

Ako bi se reklo đa je vapijuć6a potreba za publikacijama ove VTFste i opremljenima kao što je mapa reprođukcija Domijeovih slika 1 crteža, ne bismo preterali. Jer , sve što je u ovoj oblasti izdato posle rata — bilo kao naučna bpublikacija, bilo šao esej — isuviše je malo da zadovolji potrebe naše čitalačke publike.

Oko pedeset reprodukcija dela ovog slikara i grafičara, datih crno-belo, izbor su iz najznačajnijih ostvarenja ovog velikog umetnika. Izbor je izvršen dovoljno spretno, te se može dobiti celovit utisak o stvaralaštvu Onore Domijea. Šteta je što nijedna slika nije — kao što je to bilo urađeno u mapi Bruhelovih reproduMcija reprodukovana u boji. Time bi delatnost ovog umetnika bila potpunije prikazana. Jer, dok su njegovi grafički radovi Vrlo često rcprodukovani, „čak i u dnevnoj štampi, njegovim slikama naša izdavačka „delatnost skoro uopšte nije obratila pažnju, a one su naročito mlađim ljudima, vrlo malo nepoznate.

Ljubo Babić, autor predgovora mapi, poznat je našoj javnosti ne samo kao slikar, već, istovremeno, i kao likovni kritičar, koji je pisao i o istoriji hrvatske likovne umetnosti. Stilom esejiste, a metodom pouzdana kritičara, on sa ljubavlju prilazi ovom slikaru i prikazuje nam' ga, na desetak stranice teMRsta, u celini, Ponekad, zaveđen oduševljenjem pred delima umetnika, Babić neke formulacije kazuje možđa, malo isuviše kategorično (kao, na primer, ona da »od Davida do fovizma nema većega i značainijeg imena u francuskoj „umjetnosti XIX ·stoljeća«), Ali, te formulacije nisu toliko nametljive, da bi remetile vrlo pozitivni utisak koji pruža esej, Uvereni smo da će i knjiga »Prancusko slikarstvo XIX stoljeća«, iz koje je odlomak o Domijeu štampan kao predgovor ovo . mapi, biti istih kvaliteta i đa će

" uskoro, u sličnoj opremi, ugleđa-

ti svet.

BIBLIOGRAFIJA

NV a PO a STi

Jovan Popović: Pesme. Tzdanje »Kulture«, Beoorad 1951}, ćirilicom, str, 166, cena 180 dinara. :

August Šenoa: Prosjak Luka Cuvaj se senjske ruke. „Izdanje »Svjetlosti«, Sarajevo, 1951, latinicom, str. 209, cijena 180 din. Ivo Andrić: Na Drini ćuprija. Izdanje »Prosvjete« Zagreb 1951, ćirilicom, str, 997, cijena 280 din.

Tito govori — deset gođina Narodne revolucije. Izdanje »Kulture«, Beograd 1951, ćirilicom, str. 213, cena 120 din. N

Jakov Levi: Oblaci nad svijeto — putem Ujedinjenih nacija. 1Z- i danje »Svijetlosti«, Sarajevo 1051, latinicom, str. 270, cijena 120 din. Hamza Humo: Tri svijeta, Drama u tri čina (pet sliča). Izđanje »Svjetlosti«, Sarajevo 1951, latinicom, str. 56, cijena 60 din.

Voja Carić: Bajka o tajni. Izđanje »Svjetlosti«, Sarajevo 1951, ćirpjjicom, str, 52.

Roza Luksenburg: Pisma iz zatvora. Preveo Ivan Ivanji. Izdanje »Kulture«, Beograd 1951, ćirilicom, str. 602, cena 45 din.

B. Traven: Borači pamuka. Ro-. man. Preveo Jovan Popović. Izdanje »Svjetlosti«, Safajevo 1951, latinicom, Str. 221, cijena 135 din.

Kitajska lirika. Druga pomnožena izdanja. Zreveo Alojz Gradnik Izdanje Založbe »Obzorja«, Maribor 1951, str. 210. h

ĐDomenico Rea: Isuse, prosvijetli. Preveo Ivan Ivanji. Izdanje »Kulture«, Beograd 1951, ćirilicom, | str. 62, cena 45 din.

J i

pa Ne

U našoj savremenoj: poeziji, koja je prilično usmerena ka traženju no. vih umetničkih mogućnosti, i u toj usmerenosti postiže veoma neujednačene rezultate, odjekuju i drukčiji, već pomalo zaboravljeni zvuci, Unoseći u zbirku svoje socijalne besme, od prve Monolog skitnice pa sve tamo do Vešala u San Francisku pisane 1947, Nikola Drenovac oživljuje jedan pomalo već i zaboravljen ton one svesne i namerne so-

"cijalne tendencije koja, tako vidno

igtaknuta, potire umetničku: vrednost poezije. I što je još gore, ta tenden-

ćija ustvari sasvim pogrešno deluje,.

iskrivljuje i zamagljuje prave odnose i u krajnjoj liniji obeshrabruje i bonižava one kojima želi da pomogne. Ima Drenovčevih pesema koje su u pravom smislu. ono što Rusi zovu »agitka«, što nije i ne može biti poč zija; za nesreću, Drenovčeva agitka je još i rđava agitka, pisana za jedno prohujalo doba kada je bilo u mođi saosećati sa patnjama »malih ljudi« na način koji je samo mogao sasvim da im ubije volju za život i borbu· Da je Drenovac izdvojio pesme te vrste uu poseban ciklus, onda bi se o njima moglo bDpisati sa istorijske tačke gledišta; ovako, one zvuče kao anahronizam. Napomena na kraju zbirke da se »pri kompoziciji nije išlo hronološkom linijom, već su pesme raspoređene tako da po sadržaju i unutarnjoj režiji sačinjavaju živ i celovit lirski mozaik«— nije mnogo srećna; niti zbirka pretstavlja »celovit lirski mo=zajik«, n:ti postoji ma i kakav razlog koji bi oprovdavao ovakvu Rkompoziciju i raspored pesama. Kakav utisak ostavlja na današnjeg čitaoca ko_ ji — pretstavimo tu vrlo verovainu mogućnost — dosada nije čitao Drenovčeve pesme i ne zna, niti može da zna kad je i gde koja objavljena, kakav utisak, kakve misli mogu da izazovu stihovi iz pesme Ložačev monolog: -

Mlazevi znoja sijaju po mom telu kao . nebeske mum3lje,

i ko sme reći đa se ne kupa moja čađava golet.

Jara mi lice ljubi, ljubi, ljubi, pa ko ono reče

prezren i neljubljem bezlični prolet.

da je zapostavljen,

Ako sam ispravno razumeo, reči »golet« i »prolet« treba da znače golotinja i proleter. Iz ove na oko formalne primedbe mogu da proiziđu i mnoge druge, koje bi osporavale umetničku vrednost ovakve poezije. Čim se u pesmi pojave nasilne konstrukcije, osakaćivanje reči, kovanje rima na račum smisla ,kad se izvesnom sadržaju koji bi u datom Ttrenutku mogao u sebi da nosi elemente za poetsku obradu nametne hladna i izveštačena 'forma, umetnost slabi i iščezava, pesma se pretvara u prozu, u članak, u ma šta drugo samo ne u ono što poezija treba da buđe. DX i ne govorimo o sadržajnoj „netežini ove poezije bez opštosti i ljudskog, humanog značenja, koje čini da prava poezija živi svuda i traje i u daljim generacijama, pa i kad se društvena uređenja menjaju. »Socijalna poezija« ima za nas samo dokumentaran značaj. Drenovac je to morao da pokaže da zna u ovoj svojoj zbirci, a ne da se samo zadovolji onim sentimentalnim Gloncarovim pogovorom, koji gofovo ništa ne objašnjava savremenom čitaocu.

Ovaj krupni nedostatak zbirke u mnogome onemogućava da se oseti iz vestan napredak u pesničkoj delatno. sti Nikole Drenovca. Jer ipak nisu sve pesme u zbirci ovoga tipa, niti je Drenovac potpuno lišen syakog poetskog dara. On piše već đugi niz godina — dvadeset i pet kako saznajemo iz uvodne pesme — i za taj periođ uspeo je, bar sudeći po ovoj zbirci, da u okviru svojih mogućnosti lirski ostvari ponešto od svojih težnji i pesničkih ideala. A kad smo već kod uvodne pesme, treba spomenuli jednu zanimljivu psihološku crtu Ovog pesnika ,koja ga ne napušta gotovo ni u jednoj pesmi: iako je najviše pesnik onde gde je skroman i bez pretenzija, Drenovac neobično voli đa se služi krupnim «rečima, da se oseća poniženim, đa peva o moćnim i dubokim strastima koje nema, o vihorima i olujama ko. je potresaju njegov malj pesnički svet, da se, po duhovitom Hakslijevom izrazu, »kupa u emocijama« koje su mu strane i daleke.. Ta čikto intelektualna okolnost, bolje rečeno ta intelektualistička poza koja veoma smeta Drenovcu, jako je upadljiva u dobrom delu pesama. Za nju je naTočito karakteristična uvodna pesma, koja pretstavlja i žalbu na ostajanje u fami i samouverenost u svoj nepriznati talenat, o koga su se opekli oni koji su ga pokušavali da kritikuju. U skladu sa tom sklonošću Drenovac je sasvim ubeđen u plahu snagu svoje. poozije: •

Besni buro!... Bez tebe život trull, Pod tvojim krilima 'samo u javu se Ppre} x tvara san. Vihori su me tvoji do srži nadahnuli ponovo se rađam na Svoj 43-ći rođendan!

Niz primera potvrđuju ovaj u SsUštini teško objašnjivi stav. Jer bilo je dosta vremena da se Drenovac UverI da mu ne odgovara poezija velikih emocija, da je suviše racionalan onde gde treba da je uzbuđen, a neuverljiv tamo gde treba da nas potrese žestina i zanos njegove inspiracije. Duga pesnička praksa izučila je Drenovca da bira zvučne, britke reči koje bi, kad bi bile na svom mestu, kad bi bile adekvatne, palile' kao plamen, ali ga nije naučila da biranje reči još uvek

nije poezija ako one EU ne izviru

iz strukture svesnog uobličenog sadržaja. Šta treba čđa znače stihovi u Našoj pesmi, u kojoj treba sve

čekovmog računa 102-9032020, Pošt. fah redakcije 617. Poštanski fab administracije 629. Rukopisi se ne vraćaju,

|R ONIkoR DRENOVAC: RAR:

(Novo pokolenje. — Beograd 1952):

„da treperi, a

ustvari je lišena sva-. koga smisla:, i ) Odvalio se s šumom kamen, kamen u gori siv. Vrišti po zemlji beli plamen meseca, i ko div naš idol snova zanet snatri.

„Ja ne razumem ove stihove, ne upu- štajući se u pitanja forme. I ne samo” ove stihove već i mnogo drugih u kojima je Drenovac hteo đa bude sve. drugo samo ne ono na šta ga ustvari

navodi priroda/njegovog dara. Ume- -

sto đa se rukovodi njome i da je neguje, on radije pravi — baš pravi, a ~. ne stvara — onaj neuspoeli, nepravilni rondo u Zidovima -ili pesme kao Žeđ, koja počinje ovako rđavim: sti. hovima sa izveštačeno arhaičnim ritmom i čudnim jezikom:

Žeđuje, žeđuje, srce ludđo mil razdiru grudi noći plamene....

Mene ovo potseća na rđave prepeve, na loš prevod neke tvorevine nemačkih romantičara trećega reda. | A minijaturni Drenovčev talenat drukčijeg je karaktera. On ustvari ne trpi egzaltiranost, ne trpi tendenciju i blistave reči i najbolje mu odgovara * atmosfera blage trpeljivosti, tople i obične ljudske aosećajnosti, obična reč, normalan odnos spram ljudi i života. Koliko je bolji Drenovac tamo gde je iskren i običan, nepateličan:

Zadrhtah ođ tvojih reči 1 pun Zađosti opazih da ljubav moja svetlošću obasipa

- svet. Cvetam u jesen pod krilom tvoje mladosti i srcem vezem najlepših osećanja splet.

Čuvaj misao moju o tebi đa večno u meni živi, Ona će biti moj polet, zanos.i spasonosni san. Jer kada dođu tu ko kišni đani sivi dobro je drage prste stisnuti u topli dlan.

Da li je ovo isti pesnik? Izgleda gotovo neverovatno da je pisac ovih stihova pisao i ono'što smo navoli i još mnogo štošta o čemu nismo govorili. Drenovac nalazi sebe i svoj izraz kad uspe da se oslobodi teškog balasta reči, egzaltiranosti i borbe sa ritmom, koja ga odvodi u prozaičnost i onemogućava mu da istakne i ono što u njemu ipak ima poetskog, Dre=novac je pesnik osrednjih mogućnosti, koje bi se samo pažljivijim. izborom pesama mogle pravilno uočiti. Da je zbirka upola manja „da se išlo linijom kvaliteta a ne kvantiteta, bilo bi ne=sumnjivo bolje i za Drenovca i za savremenog čitaoca.

PO Zoran Gavrilović

REALIZAM FRANA NOVAKOVIĆA

(Nastavak sa prve strane)

zabluda, ustvari, nije rodila u njemu, nego su mu je drugi, spolja, natovari- . li, prekorevajući ga zbog preterane skromnosti. To, međutim, nije bila nikakva skromnost iz malodušnosti, već svest o granicama svojih moći. Sećam se kako mi je jeđanput u po= zorištu sugerisao da ga oslobodimo efektne uloge zato što »nije za njega«. Osećanje mere je. vrlina Novakoviće= va. A ta vrlina je i organski eleme= nat njegovog umetničkog stila, njegove realističke glume. Kad ga gledam na sceni, vrlo često mi padnu na pamet Šekspirovi &aveti glumcima: »Udesite radnju prema reči, a reči pre= ma radnji, i starajte se naročito đa nikad ne prekoračite granice prirode. Jer svaka takva preteranost promaši cilj glume, čiji je zadatak u početku i sađa bio i jeste, da bude, takoreći, . ogledalo prirođe«.. Ovi vekovima stari principi savremeni su i danas i njih, čini mi se, sve više potvrđuje pravac najbolje savremene glume, i kod nas i u svetu, s njenim realističlkim obeležiem. " Od Šekspira đo danas, ako je išta ostalo trajno u efemernoj umetnosti glume, to je njena realistička estetika. Fran Novaković je jedan od najizrazitijih njenih zastupnika u jugoslo=venskom pozorištu. Zato je on i danas, u dubokim godinama, jedan od najsavremenijih naših glumaca.

“

POGOVOR BERNARDA ŠOA

(Nastavak sa sedme sfrane) & koja su u pitanju. Dešavale su se 1 mnogo manje verovatne Stvari. Istina, ako še takvo obnavljanje stari običaja uskoro bude priređilo, mu= čenici neće bili pristalice jeretički verskih sekta: to će biti osobenjaci, protivnici vivisekcije, ljudi koji ve-. ruju da je zemlja ravna, hulitelji l1a= boratorija, ili nevernici koji neće da se spuste na kolena kađa mimo njih ,

prolazi povorka doktora. Ali lavovi će

ih isto Onako ozlediti i gledaoci će , isto onako uživati kao što su to činili rimški lavovi i gledaoci.

Berlinski listovi doneli su izveštaj da je riemački kronprinc xada je Androkle prvi put prikazan u Berlinu, ustao i napustio pozorište, jer nije bio u stanju da: podnese kako rimski zapovednik (nađam se) veoma jasno i pošteno izlaže svojim hrišćamskim zatočenicima šta je autokratski imperijalizam. Nijedan engleski impe= rijalist nije bio dovoljno inteligentan i ozbiljan da to isto uradi u ILondonnu. Ako je izveštaj u novinama ftačan, ja potvrđujem da nemački kron= princ ima logike i milo mi je što me je tako dobro shvatio, Ali mogu da ga uverim da je imperija koja mi je pri pisanju Androkla poslužila kao . model — kako on sad i sam oseća na svojoj koži — bila mnogo bliža mom zavičaju no što je nemačka carevina.

' || #