Књижевне новине

BROJ 49 -

, /

Pogovor Bernarda Soa komadu „Androkles i lav“

U ovom pozorišnom komadu prikazao sam jedno od mnogobrojnih proga= njanja prvih hrišćana pod Rimljanima, i to ne kao sukob jedne lažne teologije sa istinitim verovanjem, već kao ono što su sva takva proganjanja po svojoj suštini: pokušaj da se Suzbije propaganda koja očevidno ugrožava interese vezane za utvrđeni zakon i poredak, organizovane i podržavane u ime religije i pravde od strane političara koji su ovejani oportunisti, moćni i imućni na ovoj našoj zemlji. Ljudi kojima njihov unutarnji vid pokazuje mogućnost jednog boljeg sveta zasnovanog na žudnji duha za plemenitijim i punijim ŽživOtom, ne za njih same na štetu drugih, već za svakog čoveka, sasvim prirodno izazivaju strah pa zbog toga i mržnju onih moćnih i imućnih, koji uvek drže u pripravnosti dva sigurna oružja protiv njih Prvo oružje

. je proganjanje, koje se ostvaruje izazivanjem, organizovanjem i naoružavanjem onog nagona stada koji čini da ljudi zaziru od svakog skretanja od đustaljenih običaja i koji, pomoću najsvirepijih kašžnjavanja i divljačkih klevetanja, prisiljava ekscentrične ljude da se ponašaju i da ispovedaju verovanje tačno onako kao i ostali svet. Drugo je oružje vođenje stada u rat, koji smesta i sigurno postiže da ljudi zaborave na sve, čak i na svoje najdraže i teško izvojevane javne slobođe i lične interese, neodoljivo nošeni svojom ratobornošću i potpuno zahvaćeni užasom.

Nema razloga verovanju da se u rimskim progonima krilo išta drugo mo o. Stav rimskog cara i oficira njegovog. štaba prema” shvatanjima koja su ovđe u pitanju bio je uglavnom isti kao i stav nekog savremenog britanskog ministra, unutrašnjih poslova prema ljudima iz nižih srednjih klasa kađa ih neki revnosan :| lojalan policajac optuži za ispoljava– nje Lošeg Ukusa, tehnički zvanog bogohuljenog, jer Loš Ukus je vređanje Dobrog Ukusa, koji u ovakvim stvarima praktično znači hipokriziiju. Ministar unutrašnjih poslova i sudije koji sude po tom delu obično su mnogo više skeptični i bogohulni nego oni jadnici koje progone, a užasavanje što ga ispoljavaju pred otvorenim iskazivanjem njihovih sopstvenih mišljenja izaziva negodovanje onih ljudi iza Rudisa koji imaju makar malo pravog, iskrenog religioznog osećanja; ali tako se radi zato što vladajuće klase, ukoliko se naravno zakon protiv bogobuljenja ne primenjuje na njih, energično odobravaju takvo proganjanje, jer im ono omogućuje da sopstvene privilegije pretstave kao sastavni deo zvanične religije u zemlji. Stoga su moji mučenici — mučenici svih vremena, a moji progonioci — progonioci svih vremena. Moj car koji nema razumevanja za vrednost života običnih ljudi i koji se zabavlja ubijanjem isto onako bezbrižno kao što opet po, svojoj ćudi, poštedi ponekom život, taj car pretstavlja onu vrstu čudovišta koje možete da napravite od svakog budalasto-promućurnog džentimena ako ga načinite idolom. Nama još i danas tako neograničeno imponuju takvi idoli da je jedan od.vodećih pastora nezavisne crkve u Londonu optužio moj komad sa tom motivacijom đa je moj Garprogonilac zapravo divan „čovek, a progonjeni hrišćani — smešni. Iz toga ja izvodim zaključak da popular– na predikaonica može da postane isto onako opasna za čovekovu dušu kao i carski presto.

Svi moji hrišćani koji govore u komađu, kao Što će čitalac i sam Zapaziti, nošeni su različitim „oduševljenjem, koje oni primaju kao istu religiju samo zato Što ih ona povezuje u zajedničkom otporu protiv zvanične religije pa sledstveno sjedinjuje i u zajedničkom udesu. Androkle je humanistički naturalist, čija shvatanja izazivaju opšte čuđenje. Lavinija. bistra i neustrašljiva žena

slobodni „mislilac, zaprepašćuje sledbenika apostola Pavla — Perovijusa, koji je prilično tupoglav i mučen svojom savešću, Spinta, tog razvratnog nitkova, prikazao sam kao jednog od tipičnih hrišćana onog vremena, oslanjajući se na autoritet svetog Avgustina koji je, izgleda, u izvesnom periodu svog razvoja došao do zaključka da je većina hrišćana 0Omo što mi nazivamo lažni hrišćani. Nema sumnje da je on donekle bio u

pravu: imao sam često prilike da i-

- staknem da „revolucionarni pokreti privlače kako one koji nisu dovoljno dobri za utvrđene ustanove tako i onč koji su suviše dobri za njih. ;

Ali najupadljivije u mom jkomađdu, u ovom trenutku, jeste strašna aktuelnost koju mu daje rat. Bili smo u miru kada sam, kroz TPFerovijusova usta, ukazao put jednog poštenog čOveka koji odjednom, kada zatrubi truba, otkrije da ne može slediti Isusa. Mnogo godina ranije, u »Đavolovom učeniku«, dodirnuo sam istu temu još određenije, i prikazao sveštenika kako zauvek svlači crni sveštenički kaput kada, usled gromoglasne vike vojnih zapovednika i opšteg klicanja, dolazi do otkrića da je rođeni borac. Mnogi naši sveštenici našli su se tu skoro u položaju Perovijusa i Antonija Andersona. Otkrili su da ne mrze samo svoje neprijatelje nego i svakog onog koji ne deli njihovu mržnju, i da žele da 5e bore i da 'primoraju i druge na borbu. Pretvorili su. svoje crkve u mesta za vrbovanje regruta, a svoje sakristije u radionice municije. Ali njima nikad nije palo na pamet da svuku sveštenički kaput i kažu sasvim prosto: »Nalazim u času iskušenja da je Beseda na Gori koješta i da ja nisam hrišćanin. Izvinjavam .c za sve one nepakriotske besmislice koje sam svih ovih godina propovedao. Imajte dobrotu, dajtc mi revolver i odredite me u neki puk

' isto toliko svirepi

čiji je kapelan sveštenik boga Marsa: mog boga«. Daleko od toga. Oni su se čvrsto držali svojih zarada i služili Marsu u ime Hrista, na zaprepašćenje čitavog religioznog čovečanstva. Kada se nadbiskup od Jorka poneo kao džentImen a rektor itnskog učilišta održao propoved u hrišćanskom duhu pa ih je zbog toga rulja napala, ratoborni sveštenici potsticali su rulju. Za takav svoj postupak nisu se ni izvinjavali niti nalazili dobar ili slab izgovor. Oni su prosto dali maha svojim strastima, isto onako kao što su uvek puštali na volju svojim klasnim predrasudama i trgovačkim interesima, a da ih ni jednog jedinog trenutka nije uznemirivala pomisao da li su hrišćani ili nisu. Nisu protestovali čak ni onda kada je jedno telo, koje je sebe nazvalo Antinemačkom 'ligom (ne opažajući očigledno da su ga već preduhitrile Britanska Imperija, Francuska Republika i kraljevine Italija, Japan i Srbija), stvarno uspelo da žatvori jednu crkvu u Porest Hilu u kojoj su boga slavili na nemačkom jeziku. Moglo se pretpostaviti da će ovo groteskno vređanje najosnovnije verske pristojnosti izazvati protest čak i najsvetovnijih biskupa. Ali ne: biskupima je očigledno izgledalo isto tako prirodno da hram božji treba da bude orobljen ako bog dozvoljava da se u njemu govori nemački kao što im je izgledalo prirodno da jedna pekara sa nemačkom firmom nad vratima treba da bude opljačkana. Njihova presuda je zaista glasila: » Tako i treba bogu, što je stvorio Nemce!« Taj incident bio bi nemogućan u jednoj zemlji gde je crkva onako moćna kao što je engleska crkva, kad bi ona u isto vreme imala u sebi makar i trunčice katoličanstva za razliku od plemenske religije. Ali ovako, stvar se dogodila: i koliko sam mogao da zapazim, jedino slobodni mislioci bili su time zaprepašćeni.

I tako mi vidimo da je čak i među ljudima koji od religije prave zanat velika većina isto onako ratoborna kao što je i većina njihove pastve. Prosečni sveštenik je činovnik koji

zarađuje svoj hleb krštavajući novo-.

rođenčad, venčavajući odrasle, služeći službu i koristeći se što je moguće bolje (ako je uopšte svestan toga) izvesnom rutinom u upravljanju školama, obilaženju parohija i organizovanju prikupljanja milostinje, što ne mora da znači da ima ikakvu dodirnu tačku sa hrišćanstvom sem na jeziku. Izuzetni ili pobožni sveštenik može da bude vatren pristalic: učenja apostola Pavla, u kom slučaju ga njegovi kulturniji parohijani ne vole već kažu za njega da je trebalo da se pridruži metodistima. Ili on može da bude umetnik koji religioznu emociju izražava bez intelektualnog fumačenja | pomoću poezije, muzike, odežde i arhitekture, ili izaziva verski zanos fizičkim

sredstvima kao Što su postovi i bde- ·

nja, u kom slučaju ga optužuju da je ritualist. Ili može da bude unitaristički deist kao Volter ili Tom Pen, ili od one modđernije vrste anglikanskog teozofa za koga je Sveti Duh Bergsonov Elam Vital, a Otac i Sin izraz činjenice da su naše funkcije i vidovi mnogostruki, i da smo svi sinovi i svi bilo potencijalni bilo stvarni roditelji, u kom slučaju ga ortodđoksniji salvacionisti žestoko sumnjiče da nije mnogo poi od ateiste. Sve ove Tazličite vfste, kao što se vidi, izazivaju prigovore. Oni mogu biti veoma popularni među svojim parohijanima:; ali prosečni čovek ih smatra čudovištima crkve. Crkvi, kao i društvu čiji je ona organ, daje ravnotežu i ČvT-

stinu velika središna ćiftinska masa.

nad kojom se teologija nejasno pomaljia kao stvar o kojoj se govori sa puno poštovanja i koja je besumnje izvanredno značajna, nešto kao grčka tragedija, ili klasična muzika, ili viša matematika, ali ta masa je vrlo ra dosna' kada je bogosluženje završeno pa može a se raziđe kućama na ručak ili večeru, jer ona stvarno UOPpšte nema nikakvih jasnih ubeđenja i podjednako je gotova i đa progoni nekog jadnog slobodnog mislioca zbog tvrđenja da sveti apostol Jakov nije bio nepogrešljiv, i da baci u tamnicu iednog od onih osobenjaka koji su iOliko nastrani da svetog Jakova shvataju ozbiljno. .

Ukratko, hrišćanski mučenici nisu bacani lavovima zato što su bili hrišćani, nego zato Što su bili čudaci: to znači — stvorenja neobične vrste. I mnoštvo ljudi isto tako civilizovanih i dobrodušnih kao što smo i mi tiškali su se da vide kako ih lavovi proždiru, upravo ona kao što se i danas fiskaju pred lavljim kavezom u zoološkom vrtu za'vreme hranjenja, ne zato što im je iole bilo stalo do Dijane ili Hrista, ili što bi bili u stanju da vam dađu razumno ili tačno objašnjenje o stvarima za koje su se Dijana i Hristos borili među sobom, već prosto zato što su želeli da vide neobičan i uzbudljiv prizor. Vi, dragi čitaoče, verovalno ste po-

trčali da gledate požar; i kada bi sad |

neko došao i rekao vam da lav goni čoveka na ulici, vi biste poleteli na prozor. I kada bi neko tvrdio da ste

na čoveka, vi biste 5 pravom bili uvređeni. Sađa kada više nismo u mogućnosti da gledamo kako vešaju čoveka, mi se skupljamo pred tamnicom da vidimo dizanje crne zastave. To je naš tuplji način uživanja u duhu starih Rimljana. 1 kada bi + vlada odlučila da ličnosti nepopularnih ili ekscentričnih shvatanja sutra baci lavovima u Albert Holu ili Eris Kourt stadionu, la li biste mogli sumnjati da bi sva sedišta bila razgrabljena, a navalili bi najvećim delom ljudi koji ne bi bli u stanju đa vam dadu ni naipovršnije objašnjenje u pogledu shvatanja (Nastavak na osmoj strani)

lava pustili

kao i ljudi koji su

OR LR LN O aa a ANEM ic M OI JUV ČA OB O RJ dO

ceeeceeesesasgepeonoeeeeeB..e BB eee Bee vee e

heat

eesvesseevebeeeBEEE.

OTTO

'kazati da proleća katkad i nema,

voeeo.o.snsasoceooooovo.eoeonenonooeoeeneeeeoo eee

KNJIŽEVNE. NOVINE

PERT:TANJIRA.

Devetog maja 1945, dok je preko novina i radiozvučnika slavljena saveznička pobeda nad Nemačkom i silama osovine, stigao sam kući sa fronta u Sremu.

Čim sam sa lica oprao prašinu i ugalj iz lokomotive koja me je dovezla, ja sam otrčao u ulicu Kraljevića Tomislava, u kuću broj.. Ne, to ne želim da vam saopštim iz razumljivih razloga. Reći ću samo ovo: imao sam tada dvadeseti godina. Otperjao sam tamo jedne divne žene radi po imenu Vere, jedne studentkinje koju sam obožavao. Sad su vam, nadam se, jasne mnoge stvari. Drugog dana, oko devet časova, opet sam se našao u ulici Kraljevića Tomislava. Vi znate da beogradsko majsko sunce,, vrlo često, plamsa tako žestoko, da se topi asfalt po ulicama. Ovde su prelazi od zime u leto vrlo nagli, pa se slobodno može jer čim se završi zima — dođe leto, a čim nestane snega — banu vrućine. Tako je bilo i desetog maja 1945: dan vedar, nebo čisto : plavo, sunce — užarena buktinja; sjajna prilika za šetnju po Kalemegdanu, ispod krošanja drveća, ža ljubavne prepirke i diskretne razgovore. Razume se da smo nas dvoje, takoreći bez dogovora, krenuli prema kalemegdanskom parku. Razgovarajući tihim glasom, zastali smo usput u senci jedne lipe koja se tek zaodenula listom. Pod tom širokom i zelenom kroš-

njom, priljubljeni jedno uz drugo, opijeni mirisima · . proleća, ćaškali smo razdragano, smejali se praskavo

i neobuzdano.

Onda sam ja na drugoj strani ulice, na jedno tridesetak metara od nas ugledao jednu ženu svu U CTnini, sa crnom suknjom, sa crnim čarapama na nogama. sa crnom maramom na glavi. Stajala je na stepeništu pred vratima, visoka i suva, malo pogrblijena, očigledno stara i oronula, jer se jedva držala na nogama. Njeno mršavo lice skoro žuto, uokvireno Crnom maramom, jasno se ocrtavalo. Kuća pred kojom je ova žena stajala bila je oštećena bombardovanjem, okrznuta, sa polupanim krovom i bez jednog ugla, koji se gubio u ruševinama. Starica je stajala ukočena i nepomična kao opaljen stub. Ćutljiva i usamljena, ova žena je netremice gledala niz ulicu, u neku tačku pred sobom, i činilo se kao da nekoga iščekuje. Ja verovatno ne bih na nju obratio pažnju, da Vera ne reče saosećajno: ·

— Pogledaj tu staricu. Ona više ne zna šta je radost. Na mene su Verine reči delovale zagonetno, ma da sam slutio da je po sredi neka ratna nesreća. Okrenuo sam se prema usamljenoj baki, a Vera je nastavila: — Ova žena, Rađdomire, dokle god je živa moraće đa misli na ratne užase.

Tada mi je Vera ispričala strašnu istoriju majke a crnini. Imala je dva sina, i mladu snahu i unuže od dve godine. Jedne noći 1941 otereni su njeni sinovi u zloglasni Banjički logor, u bodljikave žice, u memliive podrume. Uskoro je tamo zatvorena i snaha ove starice. jer je osumnjičena kao pripadnik Narodnooslobcdilačkog pokreta. Starica je ostala sa unučoetom takoreći sama, slomljena bolom i malaksala pod teretom godina. m

Dok je Vera pričala ovu nemilu istoriju, ja sam s tugom posmatrao ženu u crnini i neprestano sam mislio na svoju majku, koja je juče bila tako rađosna, a koja je takođe mogla da doživi gorku sudbinu. Upitao sam Veru:

— Kako je ime ovoj ženi?

— Ime joj je Dara. Baka Dara, tako je zovemo. Volela je decu. Pre rata, dok smo se igrali oko njene kuće, po onoj travi, često nam je davala bonbona, i vukla nas je za uši uz blag osmeh i tih prekor. Sad nema nikoga.

Posle ove Verine izjave u meni se nešto slomilo. Ona je zaćutala. Ćutao sam i ja i bilo mi je neprijatno da ispoljavam svoju radoznalost. Nisam Veru pitao šta je bilo sa porodicom bake Dare, jer sam predosećao tragediju. A baka Dara je za to vreme neprestano stajala na svojim stepenicama u istom položa-

ju, okrenuta niz strmu ulicu popločanu krupnim ka- ·

menjem, nepokretna i uločena i sa sleđenim pogledom mrtva čoveka. Stajala je tako kao kakav spomenik gluva i nema za sve što se oko nje događa. Ulicom su prolazili ljudi, ali ih ona nije opažala. Po kamenju su tandrkala teretna kola natovarena belim vrećama brašna, ali ih ona nije .rimećivala. Uz pisak sirene, automobili su krstarili ulicama, ali ih ona nije čula. Nalazila se u onom bezosećajnom stanju bunila

*i obamrlosti u kome se nalaze teški bolesnici pred

sm?t.

Posle duže pauze, upitao sam Veru:

—- Zašto ona tako dugo stoji pred, kućom?

— To niko ne zna! odgovorila je devojka bespomoćno. Možda tako lakše podno i bol.

Opet smo ćutali. ı ma da sam „io svestan da je nehumano čeprkati po tuđim ranama, pitao sam Veru:

— Izlazi li često iz kuće?

— Svakoga dana.

— TI uvek stoji tako dugo?

— Stoji satima.

I Vera mi je dopričala' ovu tragediju. Darini sinovi su postreljani na Banjici. Tamo. joj je i snaha poginula. Nemci su ih potukli jedne noći goloruke, povezane žicom, izmrcvarene dugotrajnim batinjanjima, i njihove male humke od žute zemlje, pored hiljada drugih grobova, ostale su kao žalosni svedoci jednog svirepog zločinstva. Darino unuče je raznela avionska bomba i ono je zatrpano u ruševinama. Taj događaj je staricu pokosio. Kad je čula za smrt svoje dece, ona je briznula u plač, udarajući se u grudi suvim rukama i vičući izbezumljeno: »To nije moguće, fo nije moguće«. Ridala je nekoliko dana, skakala u snu iz kreveta, trčala na ulicu i zaustavljala prolaz-

nike: »Nije istina, nije istina!« Otkuđa tako uobraženje ovoj sirotoj ženi. to niko nije mogao da objasni.

edaegeteeeeeeeeveee vee atebebeeeesoevve Pe

Verovala je da joj deca nisu pogubljena: »Oni su ži-

vi — vikala je očajno — oni su živile A kad se malo primirila, otrčala je na Banjicu u logor, da proveri strašnu vest, ali je stražari nisu puštali u logorski krug. Ona je grcala u suzama: »Kažite mi, kažite mi!« Stražari su je osorno odbijali od ulaza: » To se nas ne tiče«. Ona je jecala. Klela je neumoljive vojnike ljutom materinskom kletvom. .. č Kući se vratila slomljena i skrhana nćsrećom, ali bez suza u očima, jer više nije imala snage da plače. Kao da se skamenila. Otada se na ulici nije pojavljivala sve do oslobođenja Beograda. Vera je katkad odlazila k njoj. Starica je živela u čudnom ubeđenju da njena deca moraju da se vrate iz logora, jer su živa, a možda su i s partizanima. Govorila je ubeđeno: »Moraju da dođu, moraju da se vrate!« Onđa su neke že-

ne počele da pričaju kako je baka Dara, od preteš-

kog bola, poremetila pameću. Um joj se pomutio —~

tako se govorilo po ulicama.

Dvadeseti oktobar 1944, taj svečani trenutak oslobođenja građa, Dara je dočekala kao i svaki drugi dan. Moglo bi se reći da ga je dočekala bez uzbuđenja, čak i vrlo hladno. Toga dana, kad su joj devojke javile da su Nemci potučeni i proterani, izišla je na ulicu. Sa bajonetima na puškama, prljavih vojničkih bluza i oznojeni, borci su živo koračali poneseni pobedničkom slavom. Dara ih je pitala:

— Je li sa vama moj Bogdan? .

— Koji Bogdan? uzvraćali sl. borci..

— Moj sin. S vama je i Nikola, njegov stariji brat, moj drugi sin. Pobegli su iz logora. I žena Nikolina. Milica, moja snaha kažu da je s vama...

Tako je dvadesetog oktobra govorila baka Dara. Sa dirljivom nežnošću borci su joj objašnjavali da ne poznaju njene sinove, ali da su oni svakako negde u partizanskoj koloni, tamo negde oko Dedinja ili oko Košutnjaka. Baka Dara je čekala svoju decu sa tvrdom verom da će ona da joj stignu. Otada je svakoga dana bar jedanput izlazila na ulicu i pitala začuđene prolazžn:ke:

— Ide li moj Bogdan, ima li moga Nikole?

Objašnjavala je prolaznic:;ma kako joj sinovi iz" gledaju, koliki su r"stom, kakve su im oči, kakav im je glas i kakva odela nose.

— Dugo ih čekam — govorila je — i čudi me zašto ih već nema. Prolaznici su joj objašnjavali da takve ljude nisu sreli, pa su odlazili za svojim poslom, a baka Dara je ostajala kod svoga ubeđenja. Tal-va pitanja je postavljala i ženama antifašistkinjama koje su je pohađale, ukazujući joj pomoć; donosile su joj cveća i jabuka, katkad i brašna i mesa. Onda je Dara prestala da pita za sinove. Izlazila je pred kuću na nisko stepenište i tu je, kao i danas, stajala ćužljiva i nepomična. Zatim bi se, posle dugog stajanja, tiho i nečujno vraćala u svoju malu kuhinju i tu obavljala uobičajene sitne poslove.

Ove pojedinosti sam saznao od Vere. Bio sam ražalošćen kao da je u pitanju moja majka, jer su sve majke jednake u svojoj ljubavi prema deci i u svome bolu za izgubljenim sinovima. Pitao sam Veru:

— Koliko baka Dara ima godina,

— Olo šezdeset! odgovorila je devojka.

— I živi sama? |

— Da, sama.

Oćutap sam, pa sam upitao:

— A da li joj danas ko pomaže? |

— Odbor joj pomaže, ali je strašno živeti tako usamljeno.

U tom se starica neopaženo i lagano okrenula prema' vratima svoje kuće. Prešla je nekoliko koraka ne obazirući se. Zatim je polako otvorila kuhinjska vrata, pa ih je tiho zatvorila za sobom. i .

Pitao sani Veru da li je starica poznaje. Odgovorila je potvrdno. Još je rekla:

— Danas ćemo da je posetimo.

— Hajdemo odmah! rekao sam.

Ona je rekla:

— Moramo da joj ponesemo cveća.

Žurno smo olišli na Cvetni trg. Tamo smo kupili buk t zelene perunike sa krupnim plavim cvetovima. Zatim smo krenuli u posetu baki Dari. Vera je išla prva, ja sam koračao za njom. Vera je kažiprstom pritisla dugme zvonceta na zidu pored vrata. Zvono je ciknulo. Mene je poduzela ledena jeza.

Starica je otškrinula vrata vrlo oprezno i rekla Je blago:

— Oprostite, sad ćemo da ručamo...

Oči su joj svetlele radosnim sjajem. Imao sam utisak da Veru ne poznaje kao što ni mene nije poznavala. Nasred njene kuhinje stajao je drven sto prekrivcn čistim čaršavom sa crvenim đulićima. Opazio sam na stolu pet porculanskih tanjira nalivenih subom. Pored njil? su ležali noževi, kašike i viljuške, a na stolicama koje su stajale pored stola nije bilo nikoga.

Vera baki Dari pruži cveće:

— Hvala! reče ona.

- Onda smo ćutali nekoliko trenutaka, i starica reče:

— Navratite predveče. Doći će mi sinovi. Sad ćemo da ručamo...

Zatim nas je neko vreme posmatrala svojim crnim očima kao da je htela da kaže: »Deco moja, ja vas ne mrzim...• Onda reče:

— Oprostite....

Mi smo bezglasno krenuli niza stepenice.

Ona je pritvorila kuhinjska vrata, koja su bolno škrinula.

— Grozno! reče Vera.

Kao da se brdo sručilo na mene, kao da su me živa strpali u grob. i Sirota majka čeka da ruča sa sinovima kojih nema! i

Bacio sam pogled na prozor od, njene kuhinje. Prozor je bio zastrt mutnom zavesom. .

aassveveveveovseseseoepeooveeoeeveovoevo eee... eee Bee ee9 o

oeheooeosgoobovoeeoee

assssseseseseossvvovovevesonooooooooeoooooooone nevo eseoe eve Been eeeeeoe ooo oeeeseoeoeoeeoeeeeeoeeeev eee eee

WO LT T““TTT TRI TT O O. O .r0. .OEJOJOJIOIIIOJT II III III IO O III OL

oveeecegoonkeoeveeeBBP ee

: : : :

| STRANA

OBLAKODERI U MOSKVI.

' (Nastavak sa pete stcae)| i talji fasada, neka od njih prosto za-

panjuju svojim nepoznavanjem zako, na proporcija i olsustvom smisla Za”

čuvanje jedinstva stila. Ima među tim »zdanijima« čistih kopija vitke engle-

ske gotike, grubo povezane 5 masiV-~. nim elementima nemačkog porekla

(zgrada na Smolenskom trgu), ima stare skandinavske dvorske arhitektu-

re pomešane,s mračnim votivnim Sp0o~

menicima u secesionističkom | duhu

(hotel na Dorogomilovskoj obali), ima ~

hladnih „neoklasističkih kolonada i kupola okruženih srednjevekovnim kremaljskim tornjevima (zgrada 'Univerziteta). Ima u detaljnoj obradi Ovih zgrada elemenata svih mogućih stilova koji se samo mogu naći

i renesansa, i barok i ampir) i oni su obilno upotrebljeni kao dekorativni motivi uz osnovnu gotsku vertikalu. Ustvari, pre svega ima — crkava, jer je većini projektanata forma bogomolje očigledno bila najpristupačnija i najbliža srcu, bez obzira da li še radi o školi, 0. administrativnom zdanju, o hotelu, ili o stanbenoj zgradi, pa je osnovni oblik crkve, u različitim va-

rijantama, prihvaćen kao najpodesni-.

ji za postizarije monumentalnosti Oblakodera. S formalne strane, dakle, nove moskovske visoke zgrade mogu da posluže kao primer nevešto8, di· Jetantskog eklekticizma, koji se prikazuje kao uzor arhitekture »socijalističkog realizma«. Ti objekti očigledno odgovaraju željama i zadovoljavaju ukus sovjetskih. birokrata, ali su oni ipak (ili baš zbog toga) još jedna manifestacija duhovne nazadnosti i kulturne zaostalosti vladajuće kaste Sovjetskog Saveza. i

Međutim, nije samo spoljna forma, ma kakva ona bila, koja čini vrednost jednog arhitektonskog dela. „Daleko

na prostranoj ruskoj zemlji (jer u rusko ~. arhitektonsko nasleđe spada i klasika, -

važnija od forme jeste njegova sadr= -

žina, njegova funkcija. A šta u tome pogledu pokazuju moskovski oblakoderi? Pokazuju sasvim obrnut odnos: u njima je funkcija potpuno podređena spoljnoj formi (to, uostalom, logično .proizlazi iz samog zahteva kon= kursa). Ovo će biti jasno ako znamo način na koji se u Moskvi grade ovi objekti. Ne ulazeći ni u kakvu dublju analizu njihove strukture, dovoljno je ukazati na apsurdnost sistema koji je u većini slučajeva primenjen pri njihovoj konstrukciji: sistema fasada odvojenih od konstruktivnog skeleta zgrade. Zgrađa ima svoju čelič-

nu osaturu, a nezavisno od nje gradi.

se armirano-betonska fasada koja Uglavnom sama sebe nosi. Konstrukcija je potpuno maskirana spoljnim oklopom koji služi samo kao đekora= cija. Iz ovakvog Sistema neminovno proizlazi potpuno zapostavljanje funk= cije. Sadržaj zgrade, raspored prostorija u njoj, ima da se prilagodi spoljnom dekorativnom oklopu. Ovaj skroz formalistički način građenja dovodi, razume se do loših funkcionalnih re šenja i do gubljenja znatnog dela prostora koji ostaje neiskorišćen, a u stanbenim zgradama dovodi i do takvih rešenja koja se danas smatraju sasvim neprihvatljiva (na primer, sve sporedne prostorije stana, ostavljene su mraku i bez mogućnosti prirodnog provetravanja). Većina stanova u Oovim oblakoderima nepraktični su i ne odgovaraju osnovnim propisima higijene i konfora. U takvim zgradama sve je žrtvovano spoljnom izgledu, pa je »lepoti« zgrade žrtvovan i čovek koji u njoj treba da stanuje. Šta ostaje od »ogromne brige socijalističke države za sovjeiskog trudbenikn«?

Nikakvog opravdanja — sem želje za »ukrašavanjem« „Moskve monumentalnim građevinama koje treba đa manifestuju silu i moć države i »slavu i veličinu epohe Staljina• — nemaju ovi moskovski oblakoderi. U društvenom smislu, oni ne pretstavljaju napredak, već naprotiv pĐogorša-– vaju uslove života i u istoi su meri

izraz antihumanizma vladajuće kaste

u Sovjetskom Savezu koliko su.i američki oblakoderi izraz neljudskih odnosa u kapitalizmu, — a ne proizi=

laze ni iz. nekih ekonomskih potreba, jer su neracionalniineekonomični

(instalacije za grejanje, osvetljenje, ventilaciju i cirkulaciju ljudi u njima iziskuju takve režiske troškove da se, na osnovu američke prakse, obl#koderi isplaćuju samo nesrazmernim DO-

većavanjem najamnine i zato u Ame-/ ,

rici i ne služe za stanovanje ljudi, ve

ih uglavnom kao kancelariske ba re koriste firme koje su prinuđene da rade u trgovačkom cenfru građa). Jedini razlog koji »opravdava« moskov=: ska »visotna zdanija« ostaje — ćud moskovskih vlastodržaca. Ako su američki oblakoderi sveđoci »gramzivosti i oboesti imperijalističkih osva-, jača i ugnjetača«, ova »zdanija«, u istoj meri, svedoče o osionosti i neobuzđanoj megalomaniji sovjetskog birokratskog despotizma. Dekorativna maska kojom su prekriveni moškovski oblakoderi, laž koja se u tome kri-

je, sasvim je u skladu s -metodama ~

koje sovjetska birokratija praktikuje

đa bi sav društveni i politički život | maglom”

Sovjetskog Saveza obavila neistine, A tvorevine koje postaju, ne

na osnovu objektivnih materijalnib

Dotreba, već iz čisto subjektivnih ražzloga, ne mogu prestavljati, »višu e tapu u svetskoj istoriji- arhitekture One po svome postanku i po svome karakteru nelpripadaju epohi Sšocijalizma, e pria Pope,

Već je stari Gete rekao:. »Sva] o

ba koje-je nafražnjačko i koje pro- ~

pađa, subjektivno je, a sve se napred=

ne epohe drže objektivnoga , smera.

Zar slučaj s moskovskim oblak ma u izvesnom smislu ne potvrđuje,

na planu arhitekture, ovu misao Ve-

\likog pesnika? TI još je rekao Get »Što nije istinito = ne gradić

val ya 6

uf 3I

_.E | ri

; :. Bg, ŽNJ ri a

a 5

}

| |